Реч на скупу одржаном у САНУ 30. новембра и 1. децембра 2023. поводом 100-те годишњице од рођења Михаила Марковића

Поштовани господине Председниче САНУ,
Поштовани господо академици,
Даме и господо,

Дубоко сам зхвалан и почашћен могућношћу која ми је указана да у овој највишој националној институцији науке и културе могу да говорим о академику Михаилу Марковићу.

Академика Михаила Марковића дуго сам, али површно, познавао као јавну личност посредством медија за масовно комуницирање као, уосталом, и највећи део југословенске и српске јавности.

Професора Марковића лично ћу упознати тек крајем 90-тих година прошлог века, најпре током оснивања Београдског форума за свет равноправних 2000, а у потоњих 10 година током заједничког рада у том удружењу. Професор Марковић је до краја свог живота био члан Управе овог удружења. У том периоду врло ретко се дешавало да је, због других обавеза, изостајао са редовних састанака «уторком у 11». Зрачио је скромношћу, одговорношћу, стрпљењем. И када је полемисао чинио је то са мирноћом, са уважавањем саговорника, без вишка емоција или прејаких речи. Спремно је прихватао и уважавао све договоре. То је подразумевало и његово учешће на многим конференцијама у земљи и иностранству, писање аналитичких текстова и предоговора за књиге које Форум издаје, честе изјаве, чланке или интервјуе. Иако у поодмаклим годинама, пословима Форума путовао је у суседне земље увек сам, возом или аутобусом. Ценио је то што се Форум издржава од чланарине и прилога чланова, што није мезимче ни наших власти, ни Сороша, USAID-a, NED-a, овог или оног Штифтунга или других страних NGO – наручилаца „пројеката“. Имао је аверзију према НВО и реаговао би ако би неко у било којој прилици за Форум рекао да НВО. «Ми смо независно удружење грађана» - подсећао је често, чак и својим иступањима у медијима.

Били смо свесни његовог великог угледа у земљи и иностранству. Сретали смо његове пријатеље и колеге у иностранству од којих су поједини, такође учествовали у раду «Корчуланске школе», као, на пример, швајцарског филозофа Проф. Ану Марију Кајзер, оснивача организације «Храброст за морал», из Цириха. Немачког филозофа Волфганга Рихтера који о професору Марковићу каже: „Његов борбени антифашизам остаје несаломив до краја његовог живота“, а француски професор  Лук Маршал да је проф. Марковић поседовао ретку храброст да води борбу за истину и правду.

Неретко сам се питао шта то мотивише великана српске филозофије и мудрости, човека који је мост Србије у комуницирању са највећим филозофима у Европи и свету, да троши своје драгоцено време полемишући са нама, који неупоредиво мање знамо од њега, па још, притом, налази да из оног што чује, по нешто уноси у своју свеприсутну бележницу? Признајем да никада нисам успео да дођем до комплетног одговора. Кад сам прочитао његов «Јуриш на небо» схватио сам да је проф. Марковић је из сваког разговора или расправе знао да извуче танушну «жицу злата».

Посебан допринос је давао планирању, односно, избору тема и активности, њиховом везивању за најважнија национална и државна питања, за кретања у региону, Европи и свету. Сматрао је да идеологија глобализма представља велику опасност за универзалне вредности хуманизма и цивилизације, да неолиберални концепт развоја и систем у коме доминирају тржишни фундаментализам и догма приватизације, са профитом као новим божанством, води дехуманизацији, деградацији морала и цивилизације.

Сматрао је да је слобода у долажењу до одлуке шта треба да буде предмет изучавања, анализа, или пројеката –лежи  кључ слободе мишљења и стваралаштва, уопште. Залагао се за ангажован, активан однос интелектуалаца, посебно научника према друштву и његовим изазовима. Није прихватао став о вредносно неутралној науци. Доказивао је да «уствари, наука никада није била вредносно неутрална».[1]

У том периоду професор Марковић је у едицијама Београдског форума објавио више десетина својих радова и студија међу којима се издвајају: студија о Косову и Метохији, Смисао и последице агресије НАТО, Приоритетни национални и државни интереси српског народа, Догма приватизације, Одговорност интелектуалаца у времену кризе, Антифашистички покрет у Србији и други. Већи део тих «расутих» радова сакупљен је и објављен 2012. године у књизи под насловом «Како је говорио Михајло Марковић». Други се налазе у тематским зборницима радова у издању Београдског форума. Верујем да долази време да се млади истраживачи позабаве и опусом стваралаштва академика Марковића током десетогодишњих активности у Београдском форуму.

Залагао за друштво социјалне правде, за равноправност свих људи, народа и држава, за поштовање универзалних вредности цивилизације као што су истина, правичност, храброст, поштење, достојанство. У ово време које неки «тркачи апокалипсе» карактеришу као време после истине, после историје, као време  после морала и права, има значаја подсећање да се Михаило Марковић увек борио за поштовање истине, морала, правде и права – у науци, педагогији, политици, јавном и приватном животу.

Заступао је најшири концепт људских права онако како је записан у Универзалној декларацији о људским правима Уједињених нација од 1948. године, концепт који обухвата лична, политичка, економско-социјална и културна права. Критиковао је праксу влада водећих западних земаља, па и ставове својих западних колега због њихових селективних прилаза концепту људских права који у први план истичу само политичка права маргинализујући социјално-економска и права радника. Посебно је био критичан према раширеним злоупотребама људских права за мешање у унутрашње послове и дестабилизацију земаља чија политика није по вољи западних центара моћи.

Писао је, говорио, доказивао да су тзв. невладине организације продужена рука глобалистичких центара моћи. Своје излагање на округлом столу 17. маја 2006. године Михаило Марковић закључује оценом: «Невладине организације су најдрастичнији облик лицемерја и лажног представљања у целој досадашњој светској историји. Никада се тако крупно није лагалао за тако велике паре».

Био је храбар борац и полемичар, поштовао је разлике у мишљењима, али је био бескомпромисан у одбрани принципа, цивилизацијских вредности и својих личних убеђења. Није се поводио за приликама нити «бенефитима». Спремно је прихватао цену слободе мишљења и јавног деловања. Пред опасностима се није повлачио - ни као партизан-антифашиста, ни као дисидент. Увек је био оптимиста, неуморни трагач за истином и правдом. Залагао се за представничку и партиципативну демократију, оштро је критиковао партократију.

Као аутор и учесник у јавном животу био је систематичан, марљив и увек отворен за сарадњу, мишљење или разговор. Имао је посебан дар и неизмерно стрпљење за рад са младима. И његов професорски кабинет и његов дом на Сењаку увек су били отворени посебно за младе истраживаче.

Био је против теза које бољи живот своде на поседовање више материјалних добара. Сматрао је да такве тезе имају посебно плодно тле у осиромашеним земљама у транзицији. У једном полемичном јавном иступању 2009. године проф. Марковић каже: „Ако смисао живота сводите искључиво на поседовање добара и, евентуално, мало политичке влaсти, онда је то за прилично жаљење, то је погрешна оријентација. Ипак се у животу треба оријентисати ка нечему смисаоном, ка раду који вам причињава задовољство, ка пријатељским, другарским односим са људима, ка стваралаштву“.

Једна цивилизација, једна култура, то нису само архитектура, архитектонска здања, књиге или симфоније него су то универзалне људске вредности, то су и принципи међународног права, морала, солидарности. Кад једна цивилизација згази те принципе и те универзалне вредностсти, она престаје да живи, она живи још само у Помпеји, у преосталим здањима и декорацијама, затрпаним пепелом.“

Професор Михаило Марковић био је јединствена личност по томе што се целог живота, једнако као интелектуалац, научник, политичар и приватна личност руководио истим универзалним принципима истине, правде и морала, што су притом у центру његове пажње били људи, друштво као целина и њихов напредак.

ХВАЛА

____________________________________________________
[1] Михаило Марковић: Одговорност интелектуалаца у време кризе, Како је говорио Михаило Марковић, Београдски форум за свет равноправних, Београд 2012, стр. 43