Под овим насловом је у мају месецу 2014. године, у Паризу, објављена књига са другачијим и објективнијим погледима и оценама агресије НАТО против Србије (СР Југославије), од оних који су преовлађивали непосредно после агресије и који су носили печат снажне НАТО пропаганде о „хуманитарној интервенцији“. Аутор књиге је Жак Огарда (Jacques Hogard), пуковник француске војске, који је већи део своје војничке каријере провео у Легији странаца. На подручје Балкана је први пут дошао почетком јануара 1999. године, као шеф групе француских специјалаца, под британском командом. Циљ његовог доласка у почетку је био упознавање и праћење ситуације у региону, посебно на Косову и Метохији.

Вршећи своју мисију, Огард је био сведок страдања српског народа на Косову и Метохији за време 78-дневне агресије НАТО-а, масовног протеривања Срба и злочина тзв. Ослободилачке војске Косова (УЧК). Био је привремено стациониран у Куманову, у командном центру снага НАТО пакта, који је, на његово велико изненађење, већ био формиран и оперативан у објектима македонске војске. После краћег боравка напушта Куманово и враћа се у Париз, где ради на „различитим опцијама употребе специјалних снага (на Косову), а у функцији политичких сценарија који су били предвидљиви“. С обзиром да је почетком марта месеца интервенција НАТО-а била извесна, Огард се поново враћа на регион Балкана. Именован је за шефа француске међуармијске групе специјалних снага, под командом британског генерала Малкома Масона (Malcom Mason). Група је носила име "Граканико“ (Grakanico), по називу језера које је окруживало Манастир Грачаницу, на Косову и Метохији. У тој функцији поново стиже у Куманово, половином марта месеца 1999., са задатком да, „у случају потребе“, пружи неопходну помоћ припадницима Верификационе мисије на Косову (KVM), приликом њиховог повлачења.

Суочен са бруталном реалношћу на терену, аутор књиге је од почетка своје мисије растрзан између немилосрдних циљева НАТО пакта и Европске уније, с једне стране, и наклоности и поштовања која носи у себи према дугогодишњем француско-српском пријатељству, искованог у заједничкој борби два народа током два светска рата. Веома је дирљив разговор који о свему томе пуковник Огард води са својим оцем, непосредно пре поласка на Балкан. Пошто га је упознао са мисијом која му је поверена на Косову, под командом НАТО-а, његов отац, бригадни генерал у пензији, који болује од тешког облика рака, препоручује му да буде крајње обазрив у својим оценама. Потсећа сина на старо пријатељство између Француске и Србије и изражава лично неразумевање француске политике према Балкану, коју карактерише као тотално сврставање уз америчку политику и потчињеност НАТО-у, као полузи америчке стратегије. Потсетио га је на бројне историјске личности и догађаје око којих се ковало вековно француско-српско пријатељство. Наводи, између осталог, и то да је близак члан породице његовог оца, Жак Сегуин (Jacques Seguin), у чину потпуковника, погинуо у борбама са немачко-бугарским снагама у октобру 1916. године, у Битољу.

Неколико дана након доласка у Куманово, Огард сазнаје да је НАТО једнострано донео одлуку о повлачењу Косовске верификационе мисије, да би отпочео бомбардовање (агресију). Мисија је, по његовој оцени, била „војна рука атлантистичке ОЕБС“, која је била скуп агената свих западних специјалних служби и која није имала другу мисију осим да припреми рат који су желели НАТО, САД и Европска унија. Након повлачења Мисије 20. марта 1999., Британци, Американци и Немци су на Косову и Метохији задржали велики број својих „посматрача“, да би, наводно, пружили „помоћ“ албанским избеглицама. Аутор, међутим, оцењује да су ти кадрови касније служили као инструктори, па чак и као операциони руководиоци терористичке УЧК.

После потписивања Кумановског споразума, 9. марта 1999., Огард са својом јединицом долази прво у Гњилане, а потом у Косовску Митровицу. Од првих дана његове мисије, посебну пажњу поклања заштити српског и другог неалбанског становништва и њихових светиња на Косову и Метохији, од терора УЧК, који је свуда присутан. Као једну од многих илустрација хуманог ангажмана његове јединице, аутор наводи интервенцију предузету 17. јуна, у циљу заштите велике колоне прогнаних Срба, који су, са својим породицама, на око 200 трактора, бежали из Пећи према Митровици. Пошто је сазнао да су избеглице упале у заседу терористичке УЧК и да им прети уништење, Огард је послао хеликоптер у мисију извиђања. Када је видео да наоружани терористи УЧК чекају избеглице у заседи, наредио је посади хеликоптера да испали неколико рафала из митраљеза на позиције УЧК, као упозорење, са захтевом да се одмах повуку и да престану са нападима на ненаоружане цивиле. Неколико минута после тога, на његово велико изненађење, позвао га је путем радија британски генерал Масон (под чијом командом је била његова јединица), и захтевао да престане да пуца на приопаднике његових специјалних јединица (SAS). Огард тада схвата да су елементи терористичке УЧК, који су организовали заседу и напали колону српских избеглица, били, у ствари, у пратњи британских специјалних снага. Тај и други примери сведоче, по оцени аутора, о подлој улози и уској сарадњи британских снага, посебно специјалних јединица, са терористима УЧК, у кампањи етничког чишћења Срба након агресије НАТО-а и доласка КФОР-а на Косово и Метохију.

У току своје мисије на Косову и Метохији (отишао је у превремену пензију 2000. године), Огард је упознао прави карактер УЧК и био сведок бруталних терористичких метода њеног деловања против српског народа. Основана 1992. године у Дреници, УЧК је првих година, по оцени аутора, имала првенствено мафијашке, а мање политичке циљеве. Постаје политички активна тек почев од 1996. године (оружани напади на снаге реда и на Србе), од када добија новчану помоћ за куповину оружја и од када инструктори немачке обавештајне службе (BND), почињу да обучавају њене припаднике. Да би финансирала своју ратну активност, поред помоћи од стране САД и Немачке, УЧК од тада обавезује албанску дијаспору да плаћа таксу у висини од 3% на своје приходе. О УЧК јасно и недвосмислено говори као о криминалној, мафијашкој и терористичкој организацији, чије је припаднике, један други Француз, Бернард Кушнер (шеф УНМИК-а од јула 1999., до јануара 2001.), третирао као „херојске косовске припаднике отпора“. У књизи су, поред осталог, описани и немилосрдни методи са којима су се руководиоци и припадници УЧК, међу којима су, поред осталих, како наводи, Агим Чеку и Јакуп Краснићи, служили да би преотели кућу, стан, имање и другу имовину од Срба. Одаберу Србина-жртву, прислоне му пиштољ на слепоочницу и захтевају да се одрекне власништва над непокретном имовином, да би остао жив.

Аутор, поред осталог, потсећа на нечасну и гнусну трговину органимима стотина несталих и других српских затвореника, од стране УЧК, на коју је указала Карла Дел Понте, бивша тужитељица Хашког трибунала, као и да је тај злочин детаљно обрађен у Извештају швајцарског адвоката и посланика ПС СЕ Дика Мартија, децембра 2010. године. Он, такође, описује планирани антисрпски погром марта 2004. године, на целој територији Косова и Метохије, када су хиљаде Албанаца, уз подршку владајућих структура у Приштини, 17. и 18. марта, 2004., напали, палили, рушили српске куће, цркве и манастире, протерујући Србе и настављајући тако етничко чишћење на планиран и организован начин.

На основу сазнања које је стекао у току своје мисије, аутор оцењује да су сви злочини на Косову и Метохији, који се приписују Србима од почетка бомбардовања до доласка КФОР-а после агресије НАТО-а, у ствари, дело терористичке УЧК. Указује на велику небригу међународне заједнице према Србима и другим неалбанцима, посебно, о тешкој судбини Срба који су остали да живе у Покрајини. У први план истиче тешку судбину Срба у енклавама јужно од Ибра, који су, сваког момента, изложени опасностима, као што су: претње, тероризам, киднаповање, убиства, нестанак, протеривање, и сл. У том контексту, аутор наводи изјаву немачког генерала, Фолкера Халбауера (Folker Halbauer), бившег команданта КФОР-а, који је дословце рекао: „Постоји тајни план за решавање проблема Северног Косова“, тј. Срба који живе северно од Ибра. Из тога аутор закључује да „НАТО има план да до краја спроведе етничко чишћење Срба из Косовске Митовице (северни део), Зубиног Потока, Звечана и Лепосавића“.

У свом резимеу, аутор истиче да је акција НАТО-а против Србије (СРЈ) била чиста агресија, предузета уз сагласност земаља учесница, под руководством САД. Циљ преговора у Рамбујеу није био проналажење мирољубивог решења за Косово и Метохију. У очима Американаца и њихових европских вазала, циљ је био рат, уз планирани неуспех преговора, за који је унапред предвиђена одговорност српске стране. У том контексту, аутор потсећа на изјаву америчког председника Била Клинтона, у мају 1999. године, у којој је, оправдавајући акцију НАТО-а против Србије, говорио о „геноциду и убиству 100.000 Албанаца и више“. Непуних десет година касније, 2000. године, истиче аутор, НАТО је, међутим, објавио податке својих истраживања, из којих се јасно види да је у сукобима на Косову било укупно 4.000 мртвих, укључујући жртве на албанској и српској страни. (Британски новинар и публициста Џон Пилџер у свом чланку објављеном марта 2015. наводи да су амерички представници 1999. тврдили да су српске снага на Косову и Метохији ликвидирале преко 200.000 Албанаца, док је Хашки трибунал утврдио да је на Косову и Метохији погинуло укупно 2..... )

Подржавајући интересе САД, Европљани, по оцени аутора, нарочито Французи, иако традиционални пријатељ Срба, али обузети амнезијом, активно су учествовали, у насилном отимању „хришћанског и историјског дела франкофонске Србије“. Резултат тога је победа терористичке УЧК, „мафијашке, исламске и терористичке организације“, и успостављање контроле, „путем терора, етничког и културног чишћења, над делом хришћанске територије, која је од великог духовног и националног значаја за Србе“.
Парафразирајући једну изјаву бившег француског министра и социјалистичког сенатора Жан-Пјер Шевенмана (Jeаn –Pierre Chevènement), аутор истиче да проглашење независности Косова и његово признавање од стране Француске и других држава, представља фаталан ударац на Европу и изградњу Европске заједнице. Он оцењује да неоснован, неправедан рат против Србије 1999. године, силом наметнута сецесија Косова и Метохије као дела Србије, трагична судбина неалбанског становништва и етничко чишћење Срба, спроведено под америчком заштитом, представљају не само срамоту за Европу, која се показала слабом пред америчком хегемонијом, већ симбол њене регресије, њеног опадања и програмираног нестанка. Европа је велики губитник због те трагичне епизоде, јер је она у томе истовремено изгубила свој легитимитет, своју кредибилност и привлачност. „Европ је, истиче Огард, у најмању руку – извесна Европа, умрла у Приштини у тужно лето 1999. године“.

О томе да је пуковник Жак Огард, својим пријатељским и брижним односом према српском народу на Косову и Метохији и његовим светињама, остао у изузетно лепој и трајној успомени Срба и представника Српске Православне Цркве, сведочи, поред осталог, и писмо игуманије Макарије, из Манастира Девић, које му је упутила 29. марта 2000. године. У писму монахиње Макарија стоји: „ Мој народ, моја земља, моја Црква и моје свештенство неће никада заборавити то што сте Ви учинили за Манастир Девић“. Том признању треба додати и Орден Светог Саве првог степена, који је Свети Синод Српске православне цркве доделио Жаку Огарду 2003. године, у знак захвалности за велику хуманост и војничку храброст, показану приликом ослобађања и чувања Манастира Девић.

Драгомир Вучићевић,
Амбасадор у пензији,
председник Скупштине
Београдског форума за свет равноправних