Италијанка  др Maрија Лина Века у Србији, после годину дана опструкције, представила „Вучје срце”, потресну  књигу о трговини људским органима

Крик из срца српске агоније!

Књига „Вучје срце” је шокантна од почетка до краја.  Др Века  на свега стотинак страница,  као стваралац којем је истина света, зналачки дубоко понире у психологију слутњи, стрепњи и страха несрећних жртава. Она покушава да скрене пажњу светске јавности на монструозна дела албанских злочинаца која за собом остављају  несагледиву трагедију у српским породицама, патњу, тугу, сву беспомоћност и несхваћеност

Глоса
Не смете ћутати!
Увек када сам ишла на КиМ сусретала сам се са очајним породицама отетих Срба. Саживљавала сам се са том страшном трагедијом. Просто се попут сунђера и ви натопите сузама, патњама, страховима  уплаканих мајки, сестара, малишана тужних очију. Онда дође време када то човек мора да стави на папир. Не смете да ћутите и да се мирите са злом-каже Марија Лина Века

Познати италијански интелектуалац Марија Лина Века, доктор историје, публициста, новинар, књижевник, хуманитарни радник, осведочени пријатељ српског народа промовисала је у Београду, након годину дана жестоке опструкције, књигу „Вучје срце”. Тема којом се  др Лина Века бави, трговина људским органима, годинама је веома болна и  страшно трагична за Србе са Косова и Метохије. Тим пре је трагичнија, што европска и светска јавност исто толико времена лицемерно затварају очи и још лицемерније ћуте пред  монструозношћу моћних, болесно злих команди моћи и послушничких звери-актера. Њихова прљава „дела” учињена недужним Србима су по морбидности и изопачености надмашили самог Менгелеа речено је на промоцијама које су недавно одржане у Удружењу књижевника Србије и на Правном факултету.

У изузетном литерарном остварењу „Вучје срце” чији је издавач „Хришћанска мисао”, смењују се језиви, драматични догађаји кроз приче четири српске породице са Косова и Метохије и трагедије жртава: возача Драгана из Обилића, Срђана из Гњилана, хирурга Милана из Лапљег Села и Дејана, директора школе у Обилићу-зеточених у Албанији. Са друге стране, млади болесни Француз Данијел,  дете богатих људи, лежи у угледној швајцарској болници и чека трансплатацију! Родитељи чији су умови и душе потпуно заробљени у свету бизниса и монденске потрошње, уз нескривен недостатак истинских емоција за сопствено дете, праве „добар бизнис” (цена срца) за Данијела. Младом Данијелу, ипак много тога није јасно, поготово, како то да његови родитељи и лекар знају тачно дан и сат када ће непознати донатор умрети!! Данијелу пресађују Миланово срце!
Књига „Вучје срце” је шокантна од почетка до краја. Својеврстан је крик ужаса  из срца српске агоније. Лина Века  на свега стотинак страница,  као стваралац којем је истина света, зналачки дубоко понире у психологију слутњи, стрепњи и страха сваке од четири представљене личности. Жртве! Она покушава да скрене пажњу светске јавности на монструозна дела албанских зликоваца која за собом остављају  несагледиву трагедију у српским породицама, патњу, тугу, беспомоћност, сву пустош и несхваћеност. Ауторка потресно прича о дивним, преданим људима, који сањају своје златне снове, чисте и свакој души блиске.  Попут истинских хероја они остају на Космету, у правом шиптарском зверињаку, и страдају на злочиначко-зверски начин који људски ум не може да схвати!
Срби мученици искасапљени су у органе! Путовали су њихови: срце, бубрези, јетра у специјалним, технички опремљеним хеликоптерима, са припремљеном хирушком „екипом”  по „ демократском свету” у „велике” клиничке центре као скупоцени материјал за транспалацију-и нови живот болесних, а моћних. У историји српске, али и италијанске литературе ванредно храбра  Марија Лина остаће, свакако, запамћена као ауторка изузетно вредног аутентичног дела о најмонстуознијим злочинима  у 21. веку која су почињена према недужним Србима са Косова и Метохије.
Промоције су изазвале праву лавину емоција, шокова, згражавања  на стотине присутних, али и  срамотног сазнања шире јавности да је др Века више од годину била у Србији опструисана. Свака промоција „Вучјег срца” уназад годину дана овде није била могућа! Тако је показало, по ко зна који пут у историји, да велики пријатељи српског народа остају да донкихотовски бију српску битку у свету, и ироније ли, чак и у Србији!Али ауторка је, поут свих великих и мудрих, племенитих људи скромна, а ружно-прашта!!
Лина Века говори искрено, отворено, без зазора и слободоумно.
У време када сам доживљавала непријатности, отказивање промоција „Вучјег срца” у Краљеву октобра 2009, Београду марта прошле године... била сам свесна да је, у извесној мери влади Србије Космет-велики терет. У сваком случају, јасно је да је била политичка позадина. Тешко је и опасно писати о теми трговине људским органима. Сада је свима јасно. Ипак, нисам се поколебала, јер сам у дубини душе знала да књига вреди, да ће се читати, да је ужасно потресна-каже Марија Лина Века присећајући се својевремено узалудних покушаја да српској јавности представи дело, које је већ увелико имала прилику да упозна италијанска и француска читалачка, и интелектуална публика.
„Вучје срце” сте послали  и Дику Мартију. Какве су биле његове реакције?

Без икаквог двоумљења, после толико година новинарског истраживања, сусретања са бројним српским трагедијама на Космету, и када се родила књига, послала сам је Дику Мартију, али и чувеном светском патологу Бареј Бару, човеку који је учестовао у истраживању, доказивању масовних злочина почињених у латинској Америци, односно на неким локацијама у Аргентини. Дик Марти ми је одговорио одмах, када је примио књигу „Вучје срце”, да ће је веома пажљиво прочитати!
Ваши стваралачки мотиви су свакако виши од стереотипних, шаблонизирано списатељских.
Да будем искрена, од 2000. године до сада, на Косову и Метохији била сам више од 30 пута. Наравно, увек у хуманитарној мисији, или сам носила хуманитарну помоћ као председник организације „Ринашере Онлус”, или сам водила децу из Цернице у Рим, или радила на братимљењу српских и италијанскох школа.Увек када одем на КиМ користила сам прилику да пишем, да се сусрећем са очајним породицама отетих Срба. Наравно да се сваки нормалан човек саживљава са том страшном трагедијом. Просто се попут сунђера и ви натопите сузама, патњама, страховима  уплаканих мајки, сестара, малишана тужних очију. Онда дође време када то човек мора из себе да избаци, да се тога ослободи, да стави на папир. Књигу сам желела да напишем зато што сам људско биће, са емоцијама! И не мирим се са злом! Видела сам ужасно зло над Србима које се у човечанству не сме толерисати! Да се разумемо, тако бих писала и да је сличну трагедију доживео било који други народ на свету у Азији, Африци, Европи... Али, ако у себи  имате људскости и професионализма и  гледате трагедију једног беспомоћног народа, у овом случају српског, онда морате да пишете истину. Да се за њу борите. А то је трновито!
Стиче се утисак да се у „Вучјем срцу” преплиће стварност и  велика вероватност!
–Изабрала сам четири лика, четорицу Срба као представнике различитих друштвених слојева. И наравно четири различита породична миљеа. Много прича сам чула. И ето, оживело је кроз књигу. Јасно је да сам имена, презимена људи променила, да бих сачувала идентитете њихових породица. Њихову безбедност! Знам да су албански екстремисти отимали прво стручњаке, високе професионалце, инжењере, лекаре, хирурге, јер су им требали. Нестајали су без трага и гласа! Неке су киднаповали да би користили њихово знање, а потом их секли. Лекари су им такође били врло потребни, а касније су их касапили и њихове органе продавали. Хирург Милан из Лапљег Села се никада није вратио својој породици. Његов аутомобил КФОР је пронашао између Обилића и Лапљег Села.
Порука књиге је више него јасна, будући да одлично разумете историјску позадину косметске агоније.
– Било би врло погрешно концентрисати  проблем само на Албанце. Када говорим о Албанцима, мислим на албанске и шиптарске екстремисте и терористе. Чак ни они не би били способни такво зло да почине, да није постојала читава  јака организована мрежа на интернационалном нивоу. Оно што је страшно, и поразно јесте чињеница да и сада док водимо овај разговор, негде у свету постоји и ради на стотине лекара који су умешани у тај прљав, монструозни посао!
Шта поручујете Србима?
– Рекла бих Србима, замолила бих Србе, да не клече на коленима, како би ушли у ту Европску унију, која је само Европа голих интереса и профита богатих; преко муке сиромашних народа, а не она Европа културе, историје, традиције. Србија се у ову другу Европу давно уписала блиставим слободарским и херојским словима. Исто тако се надам да ће Срби на Космету имати снаге да издрже околности у којима због постојећег тешког стања могу лако да изгубе сваку наду.  Они се сада боре да физички преживе, а ја сам уверена да ће се ускоро прилике из темеља променити у корист српског народа. Уосталом, мало држава у свету је признало ту смешну творевину од самопроглашене државе.
Биљана Живковић

О аутору

Др Марија Лина Века је дипломирала и савремену књижевност на Универзитету „Сапијенца” у Риму, где живи. Објавила је до сада осам књига, од тога три се баве српским питањем: „Изгубљено Косово?”, „Косово и Метохија, немогући повратак”, Вучје срце”. Снимила је краткометражни филм „Катастофа” о данима који су претходили сецесији Космета са режисером Алесандром Антонаролијем.У оквиру хуманитарног пројекта „Барка мира” у сарадњи са УНЕСЦО-м ради на братимљењу ОШ „Бракно Радичевић” из Цернице са школим „Едуардо де Филипо” из Рима, и школа из села Брњак и Зупце  у општини Зубин Поток са италијанским школама у Тиволију и Субиаку. Била је сарадник парламентарних служби Европског парламента у Стразбуру. Учесник је скупова организације „Међународна коалиција за забрану употребе с осиромашеним уранијумом”. Сарађује са бројним италијанским медијима...

Милан „Вучје срце”

„Он је, уосталом, први схватио шта се догађа у белој кући, у две операционе сале у сутерену, у којима се непрекидно ради: схватио је Милан чему служе те посебне посуде у рукама задиханих људи, који улећу у кола и, уз нападну шкрипу точкова, некуда одлазе.
Ноћу се све јаче чује, тако да је убрзо у Милановој бесаној глави експлодирао један други звук, карактеристичан звук хеликоптреске елисе. Хеликоптер је слетео недалеко одатле, иако су ноћу звуци изобличени, чине се много ближи. Јасно се чуло успоравање, на тренутак се можда зауставио, потом је елиса поново почела да се врти уз свој специфичан звук, а онда је хеликоптер полетео и на трен улетео у Миланов видокруг. Јасно, извађен орган треба пресадити, то је драгоцена и кварљива роба. Потребна је прецизност и брзина, не сме се починити никва грешка... Неко чека ново срце. Ко зна где. Па  нека је са срећом, размишља Милан, и готово му се појављује осмех на лицу. Сада се осећа спокојно. Ево, већ су дошли до њега!”