Società
di Diego Fusaro | 14 luglio 2015

Ono čemu sada prisustvujemo u zemlji Grčkoj prevazilazi svaku argentinsku tv sapunicu. Jedan obrt za drugim: neobjašnjive ostavke, transakcije visokih finansija, osumnjičeni batleri (finansijski), ucene i neplaćeni dugovi; a onda Putin i Obama u pozadini. Ali, iznad svega, jedan Cipras koga je, iskreno, teško razumeti. Ili izvlači Grčku iz evrologora ili se svrstava u poveću grupu onih koje ne umem drugačije da označim nego kao “levica grupe Bilderberg”. To ćemo samo saznati vremenom.

Zaista su iznenađujuće najnovije vesti koje dolaze sa fronta Evropske unije. Posle pobedonosnog referenduma Cipras je sagnuo glavu. Podlegao je zahtevima Evrope: faktički je stavio potpis za nove dugove putem kojih će, u ne tako dalekoj budućnosti, evrokratsko-bankarski sistem moći iznova, sa istom snagom, da ucenjuje Grčku.

A onda vesti koje neprekidno sustižu jedna drugu: “Poslednja vest: Grčka, Međunarodni monetarni fond traži tehničku vladu u Atini da vodi pregovore”. To se zove finansijski državni udar. Međunarodni bankarski sistem sada smatra nelegitimnom demokratski izabranu vladu, pa u ime “reformi” (u stvarnosti da bi sačuvao samog sebe) namerava da je zameni “tehničkom vladom” koju čine njihovi ljudi. Istorija uči ali nema učenike, govorio je Gramši. A tako i jeste! Očekujmo skori dolazak tehnokrata i čarobnjaka ekonomije (današnje teologije društvene nejednakosti i porobljavanja naroda), dežurnih Montisa (ironična aluzija na Marija Montija, biv. Predsednika italijanske vlade, prim.prev), Fornerakisa (aluzija na Elzu Fornero, biv. ministarku rada i soc. politike u vladi Montija, prim.prev) da izvršavaju naređenja Trojke, popuno omalovažavajući volju naroda.

Ko ima još uvek hrabrosti da o Evropskoj uniji govori kao o vladavini demokratije? Ko još može u Evropskoj uniji da vidi ostvarenje ideje Evrope iz uspomene na Kanta? Evropska unija ostvaruje, u ekonomskom obliku, nemački deliriozni san iz prve polovine dvadesetog veka.

Lično, još uvek mi treba da shvaim da li je Cipras jedan Marksov sledbenik ili još jedan lik kome priliči Šekspirovo “mnogo buke ni oko šta”. Već je naokolo dosta levičarskih klovnova iz Bilderberg grupe. Ponovo postaje na neki način aktuelno ono što sam pre neki mesec pisao pre grčkog referenduma: Cipras, levica koja je za evro; levica koja je uz kapital, je sa gazdama; levica koja je izdala Marksa i radništvo. Sa ovakvom levicom više i nema potrebe za desnicom. To je levica koja želi da ukine mere štednje zadržavajući evro: što znači ukinuti posledicu ne dirajući uzrok, a to je nemoguće “zbog protivurečnosti koja to ne dozvoljava”

Sve bi to bilo smešno da nije za plakanje. To je jedna istorijska tragedija epohalnog značaja. Slika kojoj bi u kolektivnoj svesti najviše odgovarala ideja o levici (sa Ciprasom na čelu) više nije “Četvrta država” Pelica da Volpeda, nego “Vrisak” Edvarda Munka: gde je još uvek, lice izobličeno od bola ovekovečeno u činu vriska koji se prolama, lice Antonija Gramšija, još jednom ubijenog posle fašističkog zatvora, od strano onih istih političkih snaga koje su izdale njegovu poruku i obeščastile uspomenu na njega.

Sudeći po onome što je učinio u poslednjim satima, šta gospodin Cipras ima sa Marksom i Gramšijem? Očigleno ništa. Cipras je prisustvovao finansijskom genocidu svog naroda koji je prouzrokovao evro i suluda politika finans-nacizma surovih mera štednje: a on sam je Grk. A ipak želi da zadrži evro: ne prođe dan a da on ne uverava finansijske elite o sovojoj nameri da ne dira evro. I na taj način pruža sjajan dokaz – ako za tim sada uopšte ima potrebe – činjenice da su Marks i Gramši za današnju “Ciprasovu levicu”, prodatu kapitalu, kao Isus i beseda na gori, a oni su uz bankara Marčinkusa (nadbiskup Pol Marčinkus, kontraverzni Vatikanski bankar, prim.prev). Jedini način za Ciprasa da se iskupi je – nema sumnje – da odbaci evrokratski kavez i da svoj narod izvede iz pustinje koja se zove Evropska unija. Nažalost , sve je teže pomisliti da se ide u tom pravcu.

Preveo sa italijanskog jezika
Milorad Ivanović
14.07.2015.

https://www.ilfattoquotidiano.it/2015/07/14/accordo-grecia-il-fallimento-di-tsipras/1872572/