Разговор са Вили Вимером о геополитичким интересима САД-а у Европи, о Хелмуту Колу и нападу на парламентарну демократију

Томас Вагнер

Вили Вимер је 33 године био у Бундестагу. Између 1985. и 1992. био је најпре војнополитички споукмен ЦДУ/ЦСУ-а, а затим парламентарни државни секретар у Савезном министарству одбране. Од 1994. до 2000. године био је потпредседник Парламентарне скупштине Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).

Ви сте после 1989. године као парламентарни држани секретар у Савезном министарству одбране увели Националну народну армију (НВА) ДДР-а у Бундесвер и развили концепт са којим је ујдињена Немачка ушла у НАТО. Упркос томе, убрзо сте од стране америчких представника оптужени за „комунизам“

Најпре је било питање како остварити уједињење, а да се сачува мир у Европи.. Али , ми парламентарци, који смо радилли на иностраним пословима – са нама је тада била и тадашња председница Бундестага Рита Зисмут, желели смо да се бавимо и привредним и друштвено-политичким питањима. Британци и Американци, који су преферирали чисту форму капитализма, спречили су то. Они су одбацили концепт социјалне тржишне привреде, који смо ми заступали, и оптужили нас да смо комунисти.

То нас је изненадило и претстављало је знак да ће се свет прекомпоновати на неслућени нацин. Ми смо тада полазили од тога да ће опстати форуми за преговоре и споразумевање као сто је Конфернција за европску безбедност и сарадњу (КЕБС), из кога је касније настао ОЕБС. Са настанком КЕБС-а је било повезано да се концептуално могло размишљати о три ствари: спољна и унуташња политика, људска права. Трећа од ових трију корпи није коришћена у време хладног рата: привреднополитицка сарадња. Континентали Европејци су хтели да је оживе, али не и САД, Британци а делимично, ни Канађани. Коначно су Американци преузели трећу корпу и напунили је са “Схарехолдер Валуе”.

Ми смо остали са насим концептом о социјално-тразисној привреди на споредном колосеку, цак и у својој партији. 2002. године, на тзв. Лајпциском конгресу партије, ЦДУ се представила као предимензионирана ФДП. У то спада и идеја господје Меркел да се развије “трзисноконфорна демокраија”.

У медјународним форумима се вец од раније назирао такав развој, тако да нисмо били изненадјени. Али, то нисмо могли једноставно да убедимо насе колеге, који су се кретали у тим форумима. Они су зивели у сасвим другом свету. То исто вази и за синдикате. Морали смо да констатујемо да САД нису биле спремне да наставе КЕБС као успесан преговарацки форум. Хенри Кисиндзер, који је по том питању заступао америцку позицију, пледирао је средином 1990-тих година, да се укине постојећи медјународни правни систем и да се уместо њега уведе правни поредак, који је у инстересу САД-а. То је подразумевало да се укину испробани преговорацки форуми за мирољубиво ресавање сукоба. Када се Хелмут Кол у то време вратио са пута у САД, увек се је у фракцији љутио сто у америцком конгресу превладава мисљење: „Треци светски је заврсен и ми смо га добили“. Трада нам је рекао.“Рат није нестао из Европе“. Те 1994. гподине му ни у сопственим редовима, медјутим, то нико није веровао.

Ви оцигледно веома цените Хелмута Кола, кога сте јос 2004. г. пратили на једном путовању у Кину. За разлику од Вас, он није задњих година подигао глас протеста против тенденција што смо ми Вама предлагали у вези са медјународном безбеднсоном политиком.

За такав развој платио је веома високу цену. Нема сумње да 1998. вецина становниства није била за наставак његовог канцеларовања. Друго је питање како се то одиграло унутар ЦДУ-а. Хелмут Кол је био изрицити заговорник идеје да се мора прици и другим народима у Европи. То се односи на Русе, Пољаке, али и на Србе. Ја сам по његовом налогу преговарао са Слободаном Милошевицем да би се сукоби на Балкану ресили мирним путем. То је било противно америцким интересима. Било је снага и у властитим редовима, Волфганг Сојбле и Волкер Рие на целу, који су гурали ЦДУ у том смеру. Посто он није зелео да води рат против Југославије, нису га висе зелели на целу неке будуце савезне владе. Али, његова намера да ојаца постојеце механизме медјународне сарадње, била је исправна. Због тога не правим питање од тога, да ли ми се тај цовек допада.

Године 2000. уцествовали сте у Братислави на једној конферецији коју је организовало америцко Министарство спољних послова, на којој се сасвим отоврено говорило о стратегији Васингтова?

То ме је изнендаило. Код нас се водила кампања за кампањом за рат против Југослалвије: са Аусвицом и са ко зна с ким. У Братислави је, медјутим, заступано мисљење са позиције силе. Претставници америцког Минстарства спољних послова су изјавили да се код овог рата ради о томе да се исправи погресна одлука генерала Ајзенхауера из 1944. године. Он је тада пропустио да на Балкану стационира америцке копнене трупе. Ово је био неуобицајено да се пред сефовима дрзава и влада, минситрима спољних послова и одбране тако несто оворено изјави. Претставници америцког Минстарства спољних послова (Државног секретаријата) су јасно изнели да зеле да се wихов правни систем примењује и на односе са насим суседима у Европи, на решавање имовиснких питања и вођење кривицних поступака. Носиоци тога би били Медјународни кривицни суд у Ден Хагу и Суд за ратне злоцине.

Осим тога, објаснили су како замисљају будуцу Европу.. Хтели су да повуку једну линију која би исла од Балтицког до Црног мора, а одатле све до Анадолије. Све сто је западно од те ллиније сматрали су утицајном сфером САД-а. Руска Федерације је требало да се искљуци из развоја Европе. Садасњи догадјаји у Украјини су за мене потврда да ти људи тада нису „гледали у месец“. 2006. године током самита НАТО у Риги могли смо да видимо (амерички) покусај да се Грузија и Украјина приме у Савез. То је спрецено из једног врло вазног разлога: Западно-Еврпиејци нису били одусвељени тиме. Јер, ако би се повукла та лимес-линија од Балтицког мора до Анадолије, онда Немци, Французи, Италијани и Спанци не би требало да размисљају о томе како це се даље одвијати wихови односи са Руском федерацијом. Они би могли, зависно од америцких интереса, да се прекину у сваком тренутку. Тада би могли да развијају сарадњу са истоцно-европским дрзавама : од Балтика до Румуније. САД би предузела све потребно да се тај циљ оствари. Тако треба схватити и њихво понасање у вези са Украјином.

Америцка обавестајна агенција Стратфор је поцетком ове године покренула на размисљање о томе да успостављањем посебних односа са истоцневропским земљама створе полугу помоцу које би могли да НАТО помере на лево.

То је логицна послелдица тога сто сам управо рекао. Ових дана балтицке земље и Пољска постављају захтеве да се ракетни стит који планира НАТО усмери ка Русији. Ако Васингтону подје за руком да успостави посебне односе са дотицним дрзавама истоцне и југоистоцне Европе, онда ми висе нецемо играти никакву улогу. Ми цемо се тада наци иза лимеса под америцком контролом. Вест да неутралне дрзаве Финска и Сведска тразе теснију везу са НАТО-м, нузно указује на реалне промене снага у Европи.

Како у вези са тим оцењујете тренутне преговоре у циљу закљуцивања Споразума о слободној трговини ТТИП измедју САД и Европске уније?

Код ТТИП се ради о покусају САД-а да област иза лимеса потцини свом интересу. Притом се на ради о много дискутоаној предности, вец о слабљењу парламентарне демократије. Ако ми као високо развијена правна дрзава добијемо судове, у којима це се донсити одлуке о разликама у вези са инвестицијама, ста це јос остати од насих парламената и насих влада. Ако би наса стампа имала слободу да информише, онда би се у медијима могло расправљатии о размисљањима такве врсте. Али, слободно информисање из области спољнополитицког и безбедносног опуса висе не постоји.

Како долази до такве једностраности?

Овим стварима се мозете приблизити само преко индиција. Разнолицита мисљења која постоје у јавности не долазе до изражаја медијима. Могу само да потсестим на једнан дуги разговор са једним сарадником ФАЗ-а (Франкфуртски велика новена И једна од највецих у Немацкој, пр. Милановиц) кога познајем деценијама. Он је јасно рекао да кад Стате Депермент повремено пре поцетка стампања телефонира ноцу, онда це зељени цланак вец следецег јутра бити у новинама.

Када сам 1985. године постао споукмен (ЦДУ фракције у Бундестагу), упозоро ме је један водеци сарадник одељења за стампу ЦДУ/ЦСУ-а на мрезу НАТО-а у немацкој стампи. Ако се данас иста мозе коментарисати у вези са развојем унутар Руске федерације, у то се одмах укљуцују америцке институције са седистем у Москви. Из Москве нецете цути ни један глас који је руски.

Предјимо са медија на Бундестаг. Тренутно постоји једна коалициона група, која се бави ограницењима парламента. О цему се ту ради?

У вези са парлааментарним ограницењима ради се о томе да немацки Бундестаг одлуцује о томе да ли це немацки војници бити ангазовани у иностранству. И то, пре него сто буду тамо послани. Према насем уставу армија има задатак да брани своју земљу. Петер Гаувајлер је пре неколико месеци одзао један ватрени говор на Војној високој сколи у Хамбургу у коме је изнео погреске које се вец деценијама с тим у вези праве. У ЦДУ/ЦСУ након рата против Југославије (агресија НАТО 1999, прим.прев.) постоје снаге које висе не зеле да се у Бундестагу води дебата у вези таквог ангазвоања армије. Они су се изборили у новој коалицији за једну радну групу, која се бави питањима парламентарних ограницења. Зелело се постици да се позив за насе ангажовање у оквиру интегрисаних војних фомрација, на пример код АWАЦС-авиона, мора аутоматски изврсити када то НАТО затрази. Бундестаг би тада јос имао само могуцност да их у нузном слуцају врати назад.

Мене то подсеца на Бринову уредбу о нузности из задње фазе Вајмарске Републике. Уколико се то спроведе, тада цемо добити безбедносно-политицке уредбе о нузности. Не могу замислити да би Бундестаг тада могао да опозове донету НАТО-одлуку.

Уз то јос иде да би влада на тај нацин ограницила свој спољнополитицки простор деловања, који за сада јос увек има преко парламента. Уколико се данас определи против неког ангазовања војне силе у иностранству, онда то мозе да образлози својим савезницима недобијањем сагласности од стране парламента. То је уобицајено у парламентарним системима. Цак и америцки председник упуцује на Конгрес ако несто не зели. Ако сада Бундестаг отпадне, онда фактицки влада висе не одлуцује о ангазовању орузаних снага у иностранству, вец НАТО. С тим у вези треба критицки посматрати и паралелни развој у орузаним снагама. Увек постоје настојања да се генералном иснпсектору савезне армије да фактицки улога врховног команданта. Трентуно он је потцињен министарки одбране и дрзавним секретарима. Оваква настојања постоје јос од поновног уједињења. Јос у Бонско време је на пр. тразено да само генерал са цетири зевиздице мозе да постане министар одбране. Покусај Теодора Гутенберга да генералног инспектора изједнаци по рангу са дрзавним секретаром био је спрецен. Тада су покусали привредно повезани кругови и армија да врате војном руководству оне вазне функције које су имали у време немацког рајха. Одредјени кругови у савезној армији Немацке покусавају да уз помоц НАТО-а остваре то исто.

Ви зелите да казете: Ако парламентарно ограницавање пропадне и генерални иснпсектор постане врховни командант, онда це о ангазовању немацких орузаних снага у будуцности одлуцивати НАТО?

Или Европска унија.

Да ли се прибојавате да би се тада савезна армија могле употребити и против свог народа?

Да. У јуну је Европска унија донела калузулу о солидарности у којој се говори у том правцу. Према њој би била допустена употреба војске и на унутарполитицком плану. У слуцају катастрофа, али и у слуцају социјалних немира. Ми у Савезној Републици имамо цитав низ одлука Савезног уставног суда против корисцења савезне армије у унутрасње ствари. То треба да се спроведе заобилазно, преко европске компоненте или НАТО-а, сто је апсурдно. Ми смо вец видели приликом доносења Лисабонских закона да се влада слозила са тиме. Само уз помоц одлуке Савезног уставног суда, коју су затразили Грегор Гизи и Петар Гаувајлер, немацки парламент је успео да обори ову одлуку Савезне владе.

Када се радило о улози орузаних снага, Ви сте у парламенту у висе наврата заступали мисљење мањине. Како то објасњавате?

Разлози су комплексни. Када сам у Бону политицки социјализиран као парламентарац имали смо у управи, такодје у Минстарству одбране, избор таквих водецих људи, да је просто било свеједно ко је био на власти. Свако мени познато министарство је било тада у стању да само припреми нацрте закона за одлуцивање владе. Данас то цине адвокатске канцеларије.
Слабљење јавних слузби после 1990-тих било је працено умнозавањем саветницких група, које су, уз плацање или бесплатно, све висе и висе утицале на политицке одлуке.

Председница Савезне скупстине Рита Зисмут је крајем 1990. „певала“ тузбалице о томе колики се притисак врсио на парламент да би се ове надлелзности комерцијализовале. Уз то јос долази да напред поменута трансатлантска мреза, наравно, такодје делује и у парламенту. Радо се бива у савету за ово или у савету за оно. На пример, Никола Бегргрунен одрзава свој властити Тхинтанк.

Милијардер трпа такозване Елдер дрзавнике и привредне представнике у Гоогле-централу у Калифорнији.

Ту су и актривни политицари: На пример Урсула фон Лајен. Име Бергуен слузи као пример за процесс, да се одстране етаблиране институције, које треба да репрезентују народну вољу, у корист саветницких група које врсе фактицки утицај. У релевантним радним групама фракција немацког парламента висе и не знају како настаје папир који им се доставља на разматрање и ко је на њему сарадјивао. То долази са најаразлицитијих страна.

И засто то прихватају парламентарци?Јер се не могу свиме бавити?

Не, јер се зели градити каријера. Не мали број колега ми је реакао: „ Ја сам уствари твог мисљења, али ја могу само уз помоц листе да поново додјем у парламент“.

Ви дакле не рацунате висе на велики отпор цак ни опозиције у вези са милитаризацијом спољне политике. У такву оцену укљуцујете и фракцију левих. Како долазите до такве оцене?

На основу дугих и интензивних разговора.

Са ким?

Боље да то не казем. Поред тога јос и на основу працења развоја ситуације од просле јесени. Зелени су вец на одвратан нацин постали ратна пратија . Задња партија у немацком парламенту која се томе јос супротстваља јесте Левица. Али није само мени пало у оци да се у концептуалном раду установе за науку и политику по први пут ангазују и посланици Левице.

У Васој књизи „Повратак хасардера: дрзавни стратези, ратохускаци, тихи профитери 1914. и данас“ коју сте заједно напислаи са Волфгангом Ефенбергом, изразавате бојазан да се налазимо на путу у треци светски рат. Како то образлазете?

Ако не зелим да се спорна питања ресвају мирним путем, онда ми преостааје само војна компонента. На њу рацунају Американци сиром света. Талилбани, против којих се наси војници боре вец дванаест година у Авганистану, јесу америцки продукт, који финансирају Саудијци, исто као и Исламска држава (Исламиц Стате) у Сирији и у Ираку. То исто видимо и у слуцају Украјине. Ту немацки министар спољних послова и његове пољске и француске колеге праве папире о разумевању , сави се слазу са тим, а затим десне снаге, у интересу САД, саботирају на Мајдану свако ресење. Ми у Немацкој и Европи морамо да се поставимо „на задње ноге“ да се не иузгубимо у том опстем тренду. Оно сто нам је потребно, јесте повратак на опробана дипломатска средства споразумевања, која смо вец имали са КЕБС-у, а која су унистена.