Албер Ками о задатку појединца у наизглед безнадежној ситуацији

Од Рудолфа Хензела, Линдау (Боденско језеро)

Албер Ками, једaн од најважнијих интелектуалаца 20. века, 7. Новембра 2013. године напунио би се 100 година. Тим поводом издавачка кућа Лаика из Хамбурга објавила је књигу чланака, писама, реаговања као и транскрипте одржаних говора и одабране дискусије овог нобеловца . У овој књизи објављене су и странице његовог дневника из 1939. године. У њима се Ками изјашњава о Другом светском рату и улози појединца у ситуацији окарактерисаној као безнадежној. То је књига која потврђује актуелност и вредност дубоких Камијевих мисли и порука све до наших дана.
Одмах по избијању рата он је писао:

Ништа није неопростивије од рата и позива на мржњу народа. Међутим, ако је рат већ избио, бескорисно је и малодушно да, под изговором да за њега нисмо одговорнни, останемо по страни. Куле од слонове кости су се срушиле. Није допуштено ни нама ни другима око нас, да завлачимо главу у песак .

Оно шта, по његовом мишљењу, појединац у таквој ситуацији треба да чини Ками објашњава у Писму очајнику – такође у дневичким белешкама из 1939. године. Додуше, Ками у овом писму има разумевања за незнанчева осећања подстакнута насталим ратом, али не и за његово очајање:

Пишете ми да Вас овај рат притиска, да сте спремни да умрете, да ово светско лудило не можете да подносите, ову сурову малодушност и ову опаку наивност која још увек верује да се људски проблеми могу решавати крвљу. Читам ваше редке и разумем Вас. Разумем Вас, али не могу више да Вас следим уколико Ви од овог очајања правите животно правило и завлачите се у своје очајање зато што је све ипак узалуд. Јер, очајање је осећање, а не стање. У њему Ви не смете да се учаурите. И то осећање мора да смени јасно разумевање те ствари .

Ками покушава да тражиоцу савета објасни које питање треба да постави самоме себи пре него што одлучи шта још да у тој наоко безизгледној ситуацији учини:

(...) Пре свега, морате да се запитате да ли сте учинили све да се овај рат спречи. (...) Ја сам пак сигуран да нисте учинили све што је нопходно, тј. учинили сте исто онолико мало колико и сви ми. Нисте могли то да спречите? Не, то није тачно. Ви знате да овај рат није био неизбежан. (...) Постоји још један неопходни задатак који треба да се изврши.

Тај неопходни задатак који тражилац савета, Ками сматра, треба такође већ по избијању Другог светског рата да изврши јесте, по мом мишљењу, такође задатак сваког појединца и грађанина у ово наше време у које међународноправно незаконити ратови народима који су њима погођени причињавају незамисливе патње:

Ви имате задатак, не сумњајте у то, пише Ками. Сваки човек има мање или веће поље утицаја. Оно га обавезује и својим манама и својим одликама. Међутим, какво је такво је, оно је ту и одмах употребљиво.Не салећите никога са апелима. Према крви и слободи других треба се обазриво опходити. Али, ви можете да убедите десет, двадесет,тридесет људи да овај рат није био неизбежан, да још није покушано да се сва средства употребе да се он заустави, да то мора да се каже, да се то, уколико је могуће, напише, па ако је потребно и разгалами! Ових десет или двадесет људи рећи ће то другој десеторици који ће то проширити даље .

На крају Ками бодри тражиоца савета да не очајава због историје у којој појединац може све:

Појединци су оно што нас данас шаље у смрт. Зашто не би другим појединцима пошло за руком да свету подаре мир? Ваља само да се почне, а да се не мисли на велике циљеве. Не заборавите да се рат води са онилико одушевљења оних који га желе колико очаја оних који га свом снагом своје душе одбијају .

На другом месту у својим дневничким записима Ками потврђује своје гледиште:

Постоји једна једина судбина, а то је смрт и осим тога нема ничега више. У раздобљу које траје од рођења до смрти ништа није фиксирано: све може да се промени, па чак и рат да се заустави, чак и мир да се одржи ако се то свесрдно, снажно и дуго жели .

Овакву представу човека јасног етичког држања Ками развија и у свом есеју Мит о Сизифу. У апсурдном свету човек је одбацио самога себе. И у овако тешкој ситуацији Ками види само један пут: упркос њој делати, трпети, залагати се. И у последњој вести о Алберу Камију – тако је насловљено последње поглавље књиге Лоуа Марина – велики књижевник и ближњи одговара на питање из једног интервјуа како он види будућност човечанства и шта може да се уради да се до слободног света дође:

Давати ако се може. И не мрзети ако је могуће .