Монографија "ЕПС током НАТО гаресије" сведочи, између осталог, о свеобухватном разарању и страдању Електропривреде Србије у време агресије НАТО.

Аутори прилога су еминентни стручњаци за област електропривреде, а временска дистанца омогућава целовит, стручан и објективан прилаз једном, по хуманитарним последицама, од најопaсанијих аспеката НАТО агресије. Монографија има фактографски приступ теми. Уредници: Слободан Бабић, Миленко Гостојић, Драган Јовановић, Аца Марковић, Драгутин Марковић, Миливоје Стефановић.

Форамт: Б5, тврди повез, обим: 472 стр; тираж: 500 примерака.

Цена 1800 РСД, информације о куповини књиге можете добити путем мејла Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели или на број телефона 011-328-3-778.

Излагање Аце Марковића, члана Савета Агеницје за енергетику Р. Србије

Електроенергетски систем Србије је од септембра 1991. године се одвојио од европске интерконекције УЦТЕ испадом 400 kV далековода Младост Ернестиново. Од тада ми смо остали у једном малом електроенергетском систему кога су чинили Република Српска, Црна Гора, Македонија, Албанија, Грчка и наравно Србија.

На наш систем се 1994. године прикључио електроенергетски систем Румуније преко 400 kV далековода Ђердап 1 Портиле ди фиер 1 (Porțile de Fier). Након две године на наш електроенергетски систем се прикључио електроенергетски систем Бугарске преко 400 kV далековода Ниш – Софија Запад, Козлудуј - Цинцарени и Солун – Благојевград.

Тиме је формирана II УЦТ зона која је функицонисала до 10. октобра 2004. године када је дошло до повезивања ове зоне са електроенергетским системом Европе. Ово је важно да би се разумело у којим условима је функционисао електроенеретски систем у периоду бомбардовања 1999. године.
Бомбе с електропроводним влакнима су врста пројектила који, уместо класичног експлозива, имају 202 мање касете, од којих свака садржи 147 калемова са по 150 метара електропроводних влакана (једна бобма садржи влакна укупне дужине 4.454 километра). Назив “графитна бомба” jе, мада неодговарајући, одомаћен у широкој употреби првих дана рата и потиче отуда што влакна показују особине електропроводности сличне графиту.

ХРОНОЛОГИЈА ДОГАЂАЈА

Раздобље агресије на СРЈ, у пролеће 1999. године, се може поделити у три фазе:
•    прва фаза, од 24. марта до 1. маја, у којој су били нападани појединачни објекти ЕПС са циљем спречавања напајања одређених група потрошача;
•    друга фаза, од 2. до 21. маја, коју је обележило масовно гађање бомбама са високопроводним влакнима најзначајнијих чворишта преносне мреже у циљу изазивања распада електроенергетског система;
•    трећа фаза, од 22. маја до 11. јуна, у којој се прешло на разарање преносних постројења и далековода.

Прва фаза: бомбардовањe од 24. марта до 1. маја
Овај период се практично завршава бомбардовањем трансформатора у трафостаници Београд 3 и трафостаници Београд 9 - Бежанија, 23. априла 1999.г. у 03:51. Оштећење једног и уништење другог трансформатора 110/35 kV (63 МVA) у трафостаници Београд 9 онемогућило је нормално снабдевање електричном енергијом порошача са ограниченог конзумног подручја Земуна и Бежаније.

Друга фаза: бомбардовање у  периоду од 02. маја до 21. маја 1999. године

Прво једновремено бомбардовање великог броја објеката ЕПС са циљем да се изазове распад ЕЕС и да се што дуже онемогући напајање потрошача, извршено је 2. маја 1999. у 21:45. Бомбама са високопроводним влакнима гађани су најзначајнији објекти преносне мреже и то: трафостаница 400/220 kV Обреновац, трафостаница 400/220/110 kV Нови Сад 3, трафостаница 400/220/110 kV Ниш 2, трафостаница 220/110/35 kV Бајина Башта и разводно постројење 400 kV Дрмно.
Тог 3. маја, забележена је рекордно минималана дневана потрошња у Србији, од само 25,7 GWh електричне енергије.

Други део рестаурације система зависио је од брзине уклањања високопроводних влакана из засутих постројења. Постројења су чишћена механички, разним импровизованим алатима, четкама, моткама, метлама. Ангажован је велики број људи – не само из ЈП “Електроисток”, него и из комуналних предузећа – како би потрошачи што пре добили напон. Ипак ограничења у испорукама ел.енергије била су неминовна.
Практично, укључењем далековода 400 kV од Ниша ка Крагујевцу, 7. маја у 18:07 ЕЕС ЕПС је у потпуности био оспособљен за снабдевање свих потрошача. Непосредно након тога је уследио нови напад.
Тако су 7. маја у 21:21, бомбама са високопроводним влакнима, нападнута следећа постројења: трафостаница 400/220 kV Обреновац, трафостаница  400/220 kV Београд 8, трафостаница 220/110/35 kV Београд 5 и трафостаница 220/110 kV Београд 3. Оставити Београд без напајања био је, евидентно, циљ напада.
Већ након два дана, 9. маја у 20:38, у потпуности је обезбеђено напајање свих потрошача на територији града, а нови напади су изостали све до 13. маја.

Трећа фаза: бомбардовање у  периоду од 22. маја до 11. јуна 1999. године
Нова стратегија се назире и агресор пројектилима велике разорне моћи истовремено комбинујћи их са већ опробаним засипањем бомбама са високопроводним влакнима, наставља са ударима на прецизно одабране објекте у ЕПС-у.

Први такав комбиновани удар је  извршен у нападу 22. маја у 02:18. Бомбама са проводним влакнима гађана су постројења: разводно пстројење 400 и 110 kV Дрмно, трафостанице 400/220 kV Београд 8,  400/220/110 kV Ниш 2 (на 400 kV и 220 kV сабирнице),  220/35 kV Бајина Башта и термоелектрана Костолац А (110 kV). У исто време су ракетирани и потпуно разорени разводно постројење и командна сала термоелектране Колубара.
Запослени у ЕПС овај 22. маја памте по  драматичним смењивањем догађаја из минута у минут. Дошло је до раздвајања система на више острва чије је границе требало утврдити. У једном од њих је пала фреквенција на 47,5 Hz, због чега је прорадила подфреквентна заштита у сва четири степена. У другом острву дошло је до великог скока напона због великог растерећења високонапонске мреже те су поједини далеководи искључивани, како не би додатно генерисали реактивну енергију.
Напади на објекте ЕПС кулминирали су уништавањем трансформатора у трафостаницама 400/220 kV Обреновац,  400/220/110 kV Нови Сад 3 и  400/220/110 kV Ниш 2, у раним јутарњим сатима 31. маја.

У разматраном периоду диспечери ЕПС су извршили 99 синхронизација острва и затварања петљи у мрежи ЕПС. Како су се, због измена у производњи и дневних промена конзума, поједини правци преоптерећивали, тако су свакодневно, пребацивањем делова конзума са напајања из једног на напајање из другог подсистема, вршене промене уклопног стања у мрежи (забележено је 76 оваквих манипулација).

У тим дејствима уништена су или су оштећена 32 енергетска трансформатора, укупне снаге 4315 мегаволтампера (MVA), и то: шест на напону 400 kV, снаге 2300 MVA, 12 на напону 220 kV, снаге 1300 MVA и 14 на напону 110 kV, снаге 632 MVA. Затим, 98 поља на трафостаницама и разводним постројењима на напону 400 kV,  220 kV и 110 kV. Свако од ових поља (трансформаторско, далеководно или спојно) садржи знатан број високонапонских уређаја ( прекидача, растављача, одводника преднапона …)
Само на прелазу далековода преко Саве, код Обреновца, уништено је шест специјалних носећих стубова, који су високи око 70 метара и шест специјалних затезних стубова.

У 1999. години остварена је производња ел.енергије у термоелектранама и хидроелектранама у Србији (са призводњом Хидроелектране Пива) од 31.636,5 GWh  чиме је план испуњен са 91,6%, а истовремено је то 88% у односу на остварену производњу у 1998.години.
То сликовито одражавају месец мај у коме је у ХЕ произведено 1375 GWh (у ТЕ 438 GWh) и месец јун у коме је такође у ХЕ произведено 1220 GWh (у ТЕ 579 GWh).

Потребно је истаћи да је помоћ од суседних ЕЕС у појединим критичним тренуцима била од огромног значаја. Диспечери суседних електропривреда су често излазили у сусрет нашим захтевима за испомоћ и имали разумевања за тешкоће у функционисању нашег ЕЕС које су се рефлектовале на целу интерконекцију. Нарочито је било значајно напајање дела ЕЕС на подручју трафостанице Суботица из Мађарског ЕЕС. Високо разумевање показала је и електропривреда Румуније на честе високе осцилације снаге на међуспојном воду 400 кV. Ђердап 1 – Portile de Fier изазваних поремећајем у нашем ЕЕС-у

Želja nam je bila  da knjiga, najzad bude izdata, povodom drzavnog obelezavanja 20-te godisnjice NATO agresije na SR Jugoslaviju.
Beoforum je 2019-te godine odmah prihvatio da bude izdavač knjige sa ovom temom i time dao legitimitet izdanju u okviru svog bogatog opusa vezanog za  NATO agresiju.

O ovom poduhvatu Beoforum je obavestio sve relevantne pojedinče i institucije u drzavi.Niko nije tada oficijelno osporio nameru izdavanja ove Monografije.
Potom je konstituisan inicijalni Izdavački savet i inicijalno Uredništvo izdanja.
Izdavački Savet i uredništvo su se slozili da knjiga ima karakter dokumentarno - faktografski, bez bilo kakvih poredjenja i ocena. U tom smislu Uredništvo je pripremilo sinopsis, sadrzaj  i uputstvo autorima za pisanje svojih priloga.
Osnovna zamisao bio  je da knjiga podstakne i probudi nacionalnu kulturu sećanja, da se  značajni dogadjaji iz našeg trajanja sačuvaju od zaborava. Verujemo da ce ova knjiga ispuniti svoju misiju.
Pandemija, organizaciono tehnički, materijalni razlozi doveli  su da se tek  na kraju 2022-ge godine javnosti predstavi ova knjiga.
Krajem januara 1997. godine postavljen sam za generalnog direktora JP EPS-a. EPS je tada  bio jedinstven, tehničko- tehnološki, proizvodni i ekonomsko-finansijski poslovni sistem. Osamdesetih godina prošlog veka po svim parametarima bio je u rangu vodećih u Evropi.  

Te 1997. godine, EPS je zapošljavao 63 500 radnika, sa Direkcijom, 23 JP za proizvodnju uglja, električne energije, prenos i distribuciju energije i imao jedinstven granski Sindikat radnika.
Rukovodstvo koje je vodilo EPS tokom sankcija od 1992. godine sam  poštovao za sve sto su radili i uradili tokom tih godina. Postigli smo dogovor da zajednički nastavimo da radimo u interesu  EPS-a kojim rukovodimo.  
Sa rukovodstvom Sindikata je postignut dogovor da budemo iskreni partneri i da samo kroz dogovor dodjemo do mogucih i održivih rešenja u odnosu na predloge  radnika EPS-a.

Zajednički cilj i zadatak bio nam je da obezbedimo kontinuirano i stabilno snabdevanje elektičnom energijom privrede i gradjana Srbije.

Poslovanje EPS-a pod sankcijama  dovelo je do smanjene pouzdanosti i sigurnosti EES Srbije. Rukovodstvu i svim radnicima u periodu sankcija treba odati javno priznanje što su sa takvim ograničenjima sačuvali EES Srbije od kolapsa.  
Tokom 1997/98 godine, posle godina zastoja, pokrenut je ciklus remonata, tekućeg, investicionog održavanja, pripremani su planovi revitalizacije i modernizacije opreme,  postrojenja i planiran budući razvoj i investicije. Obnovljena je saradnja sa vodećim svetskim i  evropskim strateškim firmama-partnerima iz oblasti energetike.

EPS je od svojih predhodnika nasledio procedure kako treba održavati, revitaizovati i modernizovati postojeci EES, blagovremeno pripremiti planove razvoja i novih investicija sa jednim ciljem da bude oslonac privrednom razvoju Srbije.
Rukovodstvo sa nadležnim direkcijama, sopstvenim znanjem i strukom pripremali su predloge za unapredjenje i konsolidaciju održivog poslovanja EPS-a, imajući u vidu nove tehnologije za veću efikasnost, smanjenje troškova poslovanja i zaštitu životne sredine.
Pored tekućih operativnih zadataka, pažnju smo posvetili razvojnim studijama, projektima, novim investicijama.

Sadražaj knjige nismo opterećivali tim aktivnostima, verujem da mi nećete zameriti što će pojedine biti telegrafski nabrojane:    
-    studiju opravdanosti osnivanju poslovne banke EPS-a, sa

-    studiju,reorganizacije EPS-a sa procenom vrednosti kapitala EPS-a, sa Ekonomskim institutom i  D&T, obe studije
-    pripremljen je projekat razvoja telekomunikacija na postojećoj infrastrukturi EPS-a,
-    pripremljena tenderska dokumentacija i objavljen tender za zavrsetak TE Kolubara B
-    potpisan je ugovora sa Škodom za nastavak radova na TE Kolubara B tokom sancija,
-    sopstvenim znanjem i umećem završena revitalizacija bagera O&K Plava ptica, u Kolubari
-    potpisan predugovor sa T&K za izradu i isporuku 5 BTO sistema,
-    pripremljen predlog novog tarifnog sistema,
-    sa Sindikatom smo počeli pregovore o novom Kolektivnom ugovoru i
modelu svojinske trasformacije EPS-a,
-    pripreman sastanak rukovodstva elektroprivreda regiona,

Praćenje i kontrola svih tekućih planova proizvodnje i poslovanja se podrazumevala i izveštaji su preko Upravnog odbora dostavljanj ministarstvu i Vladi.

Na Kosmetu, naše firme i  svi radnici  bili su tokom 1998. godine izloženi stalnim pretnjama OVK terorista koji su od  Zapade vec bili proglašeni za borce za slobodu.
Zato su uvedena su stalna dežurstva i saradnja sa Privremenim izvršnim većem Kosova i Metohije sa ciljem hitnog zajedničkog sprečavanja i rešavanja brojnih problema.

Zvuci sirena u sredu, 24.03.1999. oko 20h uveli su gradjane Srbije pa i radnike EPS-a u novu sadašnjost i neizvesnu budućnost.
JP “Elektroprivreda” Srbije prvo jutro pod agresijom dočekala je sa dobrom organizacijom, jasnim zadatkom obezbediti rad EES Srbije i tako dati doprinos odbrani zemlje.

Nadležnost  organizacionih delova, službi i pojedinca, podrazumevala je zajedničku i ličnu odgovornost. To je važilo za sve radnike EPS-a i tako je postupano, uz napomenu da struka i znanje moraju biti u svakom trenutku poštovane.

Na kraju želim da sa vama podelim nekoliko činjenica koje su pratile EPS tokom agresije i nakon potpisivanja Kumanovskog sporazuma.
Rukovodstvo EPS-a je prvog dana agresije donelo je odluku da niko nema pravo da lično daje izjave za  javnost, uključujući generalnog direktora, direktore direkcija, javnih preduzeća i njihove saradnike.

Doneli smo odluku da gradjane i privredu obaveštavamo na osnovu realnog stanja EES posle dejstava agresora i pocene naše realne mogucnosti da što pre otklonimo posledice i osposobimo ga za dalje kontinurano snabdevanje potrošača.
Najuže dežurno rukovodstvo je po potrebi pripremalo Saopštenja za javnost, koja su prosledjivana medijima preko Centra za odnose sa javnošću.

Ovakvim odgovornim postupanjem u informisanja i obaveštavanju, EPS je zadobio iskreno poverenje javnosti Srbije tokom NATO agresije.
U knjizi je dosta rečeno o saniranju i obnovi EES. Na ovom mestu moramo iskazati veliku zahvalnost domaćim firmama koje su stečenim znanjem u izgradnji održavanju i remontima postrojenja dala veliki doprinos saniranju a potom i obnovi EES.

Rukovodstva EPS-a i Sindikata su postigli dogovor a svi radnici njih 63 500 su prihvatili, da primaju umanjene plate za vreme NATO agresije. U aprili 30, maju 40 i junu 40 %. Time se nismo hvalili u javnosti a  radnici  EPS-a se nisu žalili.
Ta sredstva su korišćena da se domaćim firmama plaćaju usluge,  material i oprema iz njihovih hala i skladišta koja su 24 sata bila otvorena za EPS.

Radnicima je novac  nakon agresije   bio dinamički  isplaćen u sačuvanoj vrednosti.
Po potpisivanju Kumanovskog sporazuma na severu Kosmeta ostala su EPS-ova preduzeća za prenos i distribuciji. Radnici na kopovima i elektrani ostali su bez posla,  mahom su bili prinudjeni da se sa porodicama isele sa Kosmeta.
Rukovodstvo EPS-a zajedno sa Sindikatom donelo je odluku, koju nadležni nisu osporili, da svi oni imaju naknadu na teret EPS-a u iznosu od 60% plate koju su primali, do konacnog rešavanja njihovog statusa.
Imam iskrenu potrebu da se zahvalim Beogradskom Forumu, članovima Izdavačkog saveta i Uredništva, autorima priloga. Takodje se pridružujem zahvalnosti koju je Izdavački savet izrazio prema pojedincima i firmama što su svojim angažovanjem i prilozima podržale pripremu i izdavanje knjige EPS tokom NATO agresije.

Ova knjiga je priča o radnicima EPS-a zato što su bili svesni svoje uloge za odbranu nase zemlje. Tokom agresije nijedna naredba nikom nije izdata, svi su znali šta im je dužnost i pod bombama.
Stručnost, znanje, dužnost i odgovornost u EPS-u se podrazumevalo  a  hrabrost i patriotizam, nije moguće narediti, To su radnici EPS-a imali u svojim srcima za svoju Srbiju.

EPS tokom agresije i zatim nije pričao o rezultatima svoga rada, to su gradjani Srbije sami ocenili.
Ali danas posle toliko godina možemo izgovoriti da je EPS bio jedan od stubova odbrane i  obnove  naše Srbije posle Kumanovskog sporazuma.

Takodje EPS je do novembra 1999. godine pripremio EES Srbije u realnim okolnostima posle  NATO agresije za zimu 1999/2000.

P.S.
Izdavački savet i Uredništvo su postavili fotografiju spomenika “Vecna vatra”  na korice knjige, podignutog u znak sećanja na žrtve NATO agresije. Verujemo da to može biti razlog da plamen ponovo zasvetli!

Представљање књиге Мишела Чосудовског, Београдски форум за свет равноправних, 24. октобар 2022. године:

Искрено се захваљујем на овој добродошлици у Републику Србију. Морам вам рећи да је данас моје срце у Републици Србији. И посебно хвала Живадину.

Треба да знате да ми је пре неких 15 минута поклонио боцу шљивовице. Донета ми је у собу у четврт до 11, пре 15 минута. То вам је оружје за масовно уништење [смех у публици] али уједно и чин солидарности и заједничког дељења. Кад сам ушао у ову салу, та боца шљивовице била ми је у руци а онда ми је неко запленио и склонио на онај сто тамо. Али поделићемо је, попићемо је заједно кад се заврши презентација [смех]. Дакле, та боца је симбол дељења и солидарности у српском контексту.

Мислим да је ова презентација битна с обзиром на то да је свет на раскршћу најозбиљније кризе у модерној историји.

На много начина, агресија САД и НАТО на Југославију која је, узгред буди речено, трајала неких 20 и више година, јер је започела раних 1980-их година, била је генерална проба за све потоње ратове које су спонзорисале САД.

Важно је указати да су истакнути научници тај рат против Југославије назвали „праведним ратом“. Пазите, нема ничег иоле „праведног“ у том рату, то је злочиначки подухват. Ипак, има људи као што је професор Ричард А. Фолк (Richard A. Falk) са Универзитета Принстон (тренутно ангажован у антиратном покрету у вези са Украјином), који је 2001. године увео појам „праведног рата“.
Под тим је мислио на Југославију и Авганистан:

Иако је сваки случај сложен а чињенице се могу разумети на различите начине, овде ћу укратко изнети своју процену из перспективе праведног рата. Косовски рат био је праведан рат јер је покренут да би се избегло вероватно „етничко чишћење“ које спроводе српске власти бивше Југославије, а био је успешан у томе што је косовском народу пружио шансу за мирну и демократску будућност. Тај рат је био праведан упркос томе што је покренут нелегално, без одобрења Уједињених нација и упркос томе што је вођен на начин који је неоправдано произвео косовске и српске цивилне жртве док је настојао да сведе на најмању меру ризик од смрти или рањавања на страни НАТО.
И авганистански рат је био контроверзан у смислу традиције праведног рата. Рекао бих да се тај рат квалификује као случај безбедносне нужности, са аспекта високог ризика од штете повезане са опсежним присуством ал-Каиде у земљи и њеног исказаног капацитета и намере, после напада 11. септембра, да нанесе озбиљну штету Сједињеним Америчким Државама у будућности. Поново, као и код Косова, коришћена средства и остварени циљеви изазвали су озбиљне сумње у погледу праведних средстава и праведних циљева рата. Неуспех Америке да преузме ризике од копненог ратовања да би довршила мисију уништења присуства ал-Каиде, као и њен неуспех да исход испослован на бојном пољу претвори у трајни мир, изазвао је сумње у погледу опште праведности рата.

Из интервјуа са Р. Фолком:

Југославија је била уводно поглавље за Авганистан, засновано на истим премисама злочина над сувереним земљама.
Требало би још рећи да су, по избијању рата против Југославије 24. марта 1999. године, напредне снаге односно левичарски покрети како у Западној Европи тако и у Северној Америци чврсто стали иза НАТО-а. То су били антиратни и антиглобалистички активисти који или ништа нису знали или су, као што сумњам, као саучесници подржавали наводни „праведни рат“ за спас албанског становништва Косова.
Такође треба да знате да сам највећи део својих истраживања урадио ван Србије. Посетио сам Србију неколико пута, а кад је започео рат 24. марта, почео сам да пишем. Многи текстови уврштени у ову књигу написани су пре више од 20 година, неки су заправо настали средином 1990-их година.

Истраживање сам започео почетком 1990-их, са фокусом на економској и социјалној димензији јер су оне кључне за разумевање војне и стратешке димензије. Ту мислим на чињеницу да је раних 1980-их година постојало нешто што би се могло описати као „план економског рата“, углавном реализован инструментима ММФ-а и Светске банке, који се у суштини састојао у разграђивању целокупне националне економије.

Сећам се да је рат против Југославије почев од 24. марта 1999. године суштински циљао цивилну инфраструктуру: школе, болнице, инфраструктуру стамбених насеља. То је обилно документовано. Ипак, ту постоји један елеменат који је више од пуког злочина.

Кад сам годину дана касније дошао у Београд, посетио сам Дечју болницу, а ту дечју болницу САД и НАТО су били утврдили као мету, стратешку мету. Кад год кажем САД и НАТО, уствари одлуке доноси САД. НАТО је тек пуки додатак Пентагона. САД и НАТО су категорички изјавили да им је циљ да спашавају животе те да зато нису бомбардовали део болнице у којем су бле смештене бебе већ су уместо тога гађали агрегате који снабдевају струјом болницу, укључујући инкубаторе за бебе. То је значило да је цела болница уништена јер су те паметне бомбе разориле основно функционисање болнице, због чега је болница морала потом да се евакуише тако да су, свакако, због тога многа деца умрла.
То је само један пример, који сам истраживао кад сам се вратио у Београд после годину дана да бих присуствовао комеморацији под покровитељством Београдског форума.
Сад бих се осврнуо на хронологију и историјат тог рата.

Почев од 1960-их и 1970-их година, Југославија је била успешна економија са социјалним пројектом. Звали су је „тржишним социјализмом“. Имала је кооперативну структуру управљања предузећима и највишу стопу раста у поређењу са европским земљама, вишу од 6 посто, као и потпуно развијену социјалну државу. Треба рећи да се тај процес одвијао у земљи која је претрпела велике губитке у Другом светском рату, чему је била посвећена јучерашња комеморација.

Први пут сам посетио Југославију 1967. године, као студент. У ствари, био сам са групом студената са Института за друштвене науке у Хагу, у Холандији. Одлучили смо да дођемо у Југославију да упознамо тај „тржишни социјализам“. Институт је све организовао.

Без намере да уносим лични аспект, морам рећи да сам током посете имао мањи здравствени проблем. Отишао сам код лекара и добио третман. На моје питање „Колико дугујем?“ рекао је „Ништа“. Одговорио је „Ми у Републици Србији дочекујемо стране госте добродошлицом и пружамо им пуну здравствену заштиту“.

Ниједна друга земља на свету не би имала такву процедуру. То је била потпуно установљена здравствена покривеност за грађане Југославије и за странце. То искуство било је нешто што је остварило очит утицај на начин на који сам анализирао историјат онога што се догодило са тим друштвеним пројектом и како је он био намерно уништен.
Другим речима, друштвени пројекат [друштвени социјализам и социјална држава] реализован је уз неизбежне поделе на политичком нивоу. На крају крајева, на основу друштвеног консензуса, то је било оно што је народ Југославије хтео. И све то је сасвим хотимице уништавано низом економских, друштвених и политичких механизама почев од раних 1980-их година.

Реганова администрација је 1984. године објавила акт назван Директива по одлуци о националној безбедности. Био је то битан политички документ, под ознаком „тајно и осетљиво“. Циљ му је био да подрије тржишни социјализам и интегрише Југославију у такозвану слободну тржишну економију.
Тај документ имао је три странице. Мислим да су га многи из ове сале прочитали. У њему нема ничег тајног нити је ишта осетљиво у вези са њиме. Он је објављен. Међутим, постојала је и друга агенда која није била откривена. То је била војно обавештајна агенда.

Нисам имао увид у та документа. Али постоји један документ који сам видео а то је био извештај Светске банке објављен почетком 1990-их година, који је открио целокупну логику начина да се дестабилизује и уништи нека земља. Послао сам тај документ, он постоји у архиви Београдског форума. Морам рећи да је, у тренутку кад сам га ја добио, то био интерни документ Светске банке. Добио сам га од представника тадашње југословенске владе. Наравно, то је било нешто што није ни требало да буде објављено. Тај документ у суштини описује програм банкротирања, инициран под патронатом Светске банке, који је довео до потпуног гашења индустријског сектора, био примењен на све главне секторе југословенске привреде, а диктирали су га, наравно, повериоци владе у Београду.
Тај документ описује политике спроведене у име поверилаца Београда, које су се састојале у поступном гашењу друштвених предузећа. Другим речима, то је био услов. Постојали су и услови у погледу стечаја и приватизације. Послата је цела армија саветника и западних адвоката да спроведу ту кључну операцију. Тад је важио Закон о финансијском пословању из 1989. године, који је имао кључну улогу у стварању колапса индустријског сектора Југославије.

Историјат „хуманитарног ратовања“: НАТО-ва владавина терора на Косову. Уништење Југославије  
Терминологија је по много чему била ђаволска. Процес стечаја садржавао је нешто што су звали излазним механизмом. Излазни механизам, као убијање економије, убијање индустрије. Другим речима, та предузећа су избачена са привредне сцене. То се радило на основу Закона о финансијском пословању из 1989. године. Све су у потпуности контролисали западни повериоци, ММФ и Светска банка. Већ те исте 1989. године на десетини хиљада радника је једноставно престао радни однос, а предузећа у друштвеној својини отишла су у стечај. Тиме је постављена сцена за каснију макроекономску политику, јер су та дешавања довела до осиромашења целокупног становништва. Другим речима, тиме није била потпуно убијена социјална држава јер је, како ми се чини, постојала намера да се социјална држава задржи, али је свакако била убијена општа економска структура једне суверене земље и њена друштвена достигнућа остварена после Другог светског рата.
Без залажења у детаље, тај пројекат у неким аспектима био је још смртоноснији од војних операција САД и НАТО вођених у каснијој фази. Већ те 1989. године на мети је било скоро 200 предузећа, док је скоро 100.000 радника остало без посла. То је била прва фаза пре и после шок терапије ММФ-а из јануара 1990. године. Јануара 1990. године спроведена је шок терапија ММФ-а која је, на крају, срушила фискалну структуру југословенске федерације.

Фискална структура југословенске федерације играла је кључну улогу у трансферу средстава од централне владе ка републикама. То је основа федералне структуре. Њоме се врше трансфери прихода и расхода од централне владе републикама чланицама федерације. После примене шок терапије, федерална фискална структура је уништена и растурена, чиме су широм отворена врата за стварање услова за отцепљење. Већ на почетку 1990. године отпуштено је 614.000 радника из укупног корпуса радне снаге од 2,7 милиона. Другим речима, скоро четвртина радне снаге, са највећом концентрацијом у фирмама из Србије, Боснеи Херцеговине, Македоније и са Косова које су отишле у стечај.
Причамо о шок терапији из јануара 1990. године: реч је о њиховој економској терминологији – шок терапија – идеја је била да се прође шок терапија ради опоравка.
У међувремену, фискална структура је уништена, везе између централне владе и република су урушене а у исто време све главне компоненте југословенске привреде у смислу великих компанија у области електропривреде, нафте, рафинерије, машинства, грађевинарсва доведене су до стечаја. Овде морам да напоменем да је тај процес економског распада био предуслов за такозвани грађански рат, укључујући војну интервенцију. Створене су друштвене поделе. Људи су осиромашени.
А онда је то прешло у наредну фазу, фазу војне интервенције у Босни и Херцеговини.
То се односи на Операцију Олуја у Крајини и Операцију Медачки џеп, као и разне друге војне акције у Хрватској уперене против српских цивила, од раних до средине 1990-их година.

У периоду од 1990-1995. године, стратегија америчке обавештајне службе била је да доводе своје терористе, тачније, ал-Каиду. Чланови ал-Каиде су још у раној фази били интегрисани у армију босанских муслимана. То можда не зна свако, али ал-Каида је творевина ЦИА-е из времена првог рата с Авганистаном, званог Совјетско- авганистански рат (1979-1989). Тачније, то није био Совјетско-авганистански рат већ рат у којем су САД биле спонзор такозваних „бораца за слободу“, односно групације која је касније описана као ал-Каида. У преводу, ал-Каида значи „база“, а ал-Каида је била база у ЦИА-ној бази података о борцима за слободу заврбованим да се боре против Совјетског Савеза у Авганистану.

Однос између Армије босанских муслимана и ал-Каиде документован је у конгресном документу. Другим речима, то је документ америчког Сената, који је у то време написала Републиканска странка и оптужила Клинтонову администрацију да је довела ал-Каиду. Све је то потврђено. Они су довели ал-Каиду у Босну и Херцеговину и, наравно, у каснијој фази довели су ал-Каиду и на Косово. Овде треба рећи и то да су припадници Ослободилачке војске Косова били обучавани у Авганистану, захваљујући ангажману америчких обавештајних служби.
Дакле, ОВК као ентитет била је повезана са терористима ал-Каиде у много ранијој фази, приликом обуке у Авганистану, а онда као што вам је познато, нешто касније, тим косовским терористима дат је статус Уједињеих нација. Али њихов историјат сеже уназад, све до Босне и употребе терориста за стварање услова који су, на крају, бар што се тиче Босне, изнедрили такозвани Дејстонски споразум.

Тај наводни мировни споразум закључен је 1995. године, потписан у америчкој војној бази Дејтон, у Охају. Место договора није била Женева већ америчка војна база у Охају, под будним оком америчке владе и војске и армијом правника и консултаната. Дејтон је место на којем је написан Устав Босне и Херцеговине. То превазилази колонијализам. У Дејтону је написан устав једне наводно суверене државе. Међутим, то нипошто није суверена држава, пошто њен устав садржи одредбу која ме је запрепастила, морао сам да проучим додатке на устав, ту одредбу није било лако наћи. Устав прописује да председник Централне банке Босне и Херцеговине, која је главни инструмент монетарне и макроекономске политике, неће бити држављанин Босне и Херцеговине ни неке суседне земље. Председника или председницу именоваће ММФ. Е то је оно што зову демократијом.

Постоји транзиција из Босне на Косово. Сједињене Америчке Државе имале су приватне плаћеничке компаније јер нису желеле да буду директно умешане у сукоб. Реч је о компанији Милитари профешенел ресорсис инкорпорајтед (Military Professional Resources Incorporated, MPRI). MPRI била је укључена у обучавање терориста у Хрватској и Босни, а њено деловање у обуци је, на крају крајева, такође допринело извршењу злочина над српским становништвом у Хрватској, тачније у Крајини, Медачком џепу, ако се тачно сећам. Затим смо, наравно, имали начелника генералштаба са именом Агим Чеку, а сви знамо ко је он. Њега је регрутовала MPRI, коју углавном чине бивши високи војни официри Пентагона. Наравно, Агим Чеку је у каснијој фази постао врховни командант косовских снага. Али, пре тога, одиграо је кључну улогу у Операцији Олуја, која је била злочиначка операција усмерена против српског становништва у Хрватској.
Ту је још једна особа коју сви знате, генерал Мајкл Џексон (Michael Jackson). Не, није у питању краљ поп музике. Има нешто што треба да знате о његовој прошлости. Прво је био укључен у Хрватској, па Босни и Херцеговини, именован од стране Уједињених нација. Имао је највиши чин у британској војсци. На крају, постао је начелник генералштаба.
Али постоји нешто о Мајклу Џексону за шта мислим да људи у Србији нису чули. Ја знам јер сам ирског порекла. Мајкл Џексон био је други по рангу војни старешина у масакру Крваве недеље у Северној Ирској из 1970-их година. У то време, био је млад официр и целокупна његова обука одвијала се у Северној Ирској, углавном у акцијама против цивила. Доставићу чланак о томе. Оно што је битно је да схватимо како се злочинци постављају на високе позиције под окриљем УН. Дакле, убијање цивила је нешто што он носи са собом од свог задатка у Дерију, у Северној Ирској. Било је то 1972. године, кад су се цивили укључили у грађански протест и били стрељани, убијени по наређењу Мајкла Џексона.

Историја садржи много појединости, али боље да пређем на наредну фазу агресије САД и НАТО на Југославију, а то је нелегална инвазија и бомбардовање Југославије 1999. године и улога наводних косовских бораца за слободу, односно, ОВК. То је јавности представљено као хуманитарни подухват, медији по целом западном свету су се повиновали том опису тако да је, као што сам већ рекао, Ослободилачка војска Косова доживљена као кегитимни ентитет који штити људска права албанске мањине. То је наравно тотално смеће, јер је Ослободилачка војска Косова била повезана са организованим криминалом. Интерпол је већ имао досије о Хашиму Тачију, то је била јавна тајна. Касније су наравно борци за слободу Ослободилачке војске Косова добили, такорећи, пасоше УН-а. Тако су борци за слободу повезани са организованим криминалом постали припадници Косовсог заштитног корпуса. Све то је, наравно, било не само нелегално већ и криминално.

Крајем марта 1999. године почео сам да пиштем текст под насловом „Косовске борце за слободу финансира организовани криминал“. До тада, био сам редован аутор сарадник листа Монд дипломатик (Le Monde diplomatique) који је тада био и још увек је престижна француска месечна публикација. У то време, сарађивао сам са њима десет година, почев од 1989. године. Тај мој чланак никад није био објављен у листу Монд дипломатик, а ја сам доспео под удар разних људи са левице због моје процене Ослободилачке војске Косова.

Као што сам рекао, Ослободилачку војску Косова штитили су ЦИА и немачка обавештајна служба (Bundesnachrichtendienst, BND). Њене припаднике тренирали су обавештајни оперативци ових служби и, како сам поменуо, неке обуке обављене су у Авганистану тако да је ОВК имала везе са ал-Каидом почев од пре 1999. године. Кад је реч о медијима и овом питању, било је апсолутно забрањено поменути да Хашим Тачи има досије у Интерполу. Ја то знам, проверио сам, та информација била је позната али никад не и саоштена за време рата. Дакле, не само што је вођа једне терористичке организације био повезан са организованим криминалом, већ је тај лидер те организације постао идеалан кандидат за место шефа државе самопроглашене Републике Косово.

Иронија је у томе што је Хашим Тачи постао председник док је имао кривични досије, тако да је тек скоро 20 година касније из Хашког трибунала пристигао извештај у којем се каже да је извршио злочине против човечности и слично. Баш згодно: вест се појавила после скоро 20 година, иако се још крајем 1990-их година знало да је злочинац.

Овде морам нешто да објасним, злочинци се иначе сматрају идеалним кандидаима за највише функције (председника, премијера). Зато што слушају шта им се каже! Именована лица која су злочинци или корумпирани политичари неће преиспитивати шта им кажу људи који стоје иза њих. И шта се десило? Мафијашка држава коју је инсталирао НАТО тицала се политичког субјекта и његовог вође који је био на Интерполовој листи, али то није било битно, јер неће тај вођа доносити никакве самосталне одлуке, пошто одлуке доносе САД и НАТО. Врло згодно именовање, корисно за обе стране.

Мислим да закључим излагање тиме што ћу да истакнем колико су битни ратови које су САД и НАТО водили против Југославије да бисмо разумели шта се сада дешава у Украјини и шире. Зато што је после Југославије уследио читав низ ратова које су спонзорисали САД и НАТО, било директно или индиректно. НАТО је свакако био умешан у дешавања у Либији, Сирији и, наравно, Авганистану.
Званично, Авганистан је био пројекат НАТО-а, јер је прихваћен члан 5. Атлантског уговора и у року од три недеље после напада од 11. септембра 2001. године који су наводно извршили терористи, 7. октобра 2001. године покренули су рат против Авганистана, на основу лажне изјаве да је Авганистан некако напао Америку. Тог дана на небу изнад Њујорка није било авганистанских војних авиона док је, нешто пре тога, Осама бин Ладен био примљен на лечење у пакистанску војну болницу у Равалпиндију, врло близу америчке војне мисије. Тачно се знало где је: да ли је можда на дан 11. септембра координисао нападе из своје болничке постеље, преко свог лаптопа?
То је засебна димензија, али мислим да за оно што смо урадили, почев од Републике Србије, морамо да изградимо светски покрет против САД и НАТО и уједно против оног што је сада издаја, политичка издаја, унутар Европске уније.

Израз мафијашка држава није ограничен само на Косово. У многим аспектима, Европска унија постала је мафијашка држава. Не бих залазио дубље у ту тему, само о једном кључном именовању у Европској унији, а то је место председника Европске централне банке. Ради се о томе да Кристим Лагард, бивша генерална директорка Међународног монетарног фонда, има кривични досије у Француској. Осуђена је на казну затвора у трајању од годину дана због улоге у прању новца и преусмеравању јавних средстава. О свему постоји евиденција. Али њу су француске судије ослободиле те пресуде након што је Управни одбор ММФ-а, којим она председава, послао ноту француској влади у којој је навео да је Лагард веома поштена особа и затражио укидање пресуде. Међутим, кривични досије и даље постоји. Зашто је то важно? Зато што она извршава наређења врхушке финансијског естаблишмента. Постоје бројни елементи именовања приписивих мафијашкој држави унутар Европске уније који су актуелни.

Завршићу ово представљање књиге осврнувши се на природу кризе која сада погађа Европску унију и, наравно, Украјину. Све је међусобно повезано. Постоји чин економског рата којем је по много чему узор био економски рат против Југославије. Говорим о окидачу за стечаје, о дестабилизацији пољопривреде. Веома је сложен али је у суштини фокусиран на две варијабле: једна је енергија а друга је храна. Енергија је инпут за производњу, храна је опстанак. Напад на те две варијабле и деловање Сједињених Држава да блокирају снабдевање Европске уније енергентима представљају злочине против човечности.

Али на страни Европљана, то јест политичке класе или како кажемо на француском La classe politique, то је чин издаје, јер су у истој постељи са непријатељом. То је рат против Европе, а не против Русије. То је рат који се води у Европи, иза којег постоји читав историјат. Нећу овде залазити у детаље. Конкретно, Северни ток био је акт саботаже америчке владе. Имамо све информације о томе. Сам Бајден је рекао „Да, обећавам да ћемо то урадити“. Имамо доказе. Према међународном праву, чин саботаже на инфраструктури у територијалним водама суверених држава Европске уније, односно Шведске и Данске, је ратни чин, дефинише се као чин рата.
Хвала свима. Ово што ћу рећи није замишљено као „озбиљна изјава“, али лично мислим да је добра идеја да се Република Србија за сада не придружи Европској унији.

***

Питање 1: Много вам хвала што сте дошли у Београд и што сте написали ту књигу, коју једва чекам да прочитам. Имам два питања. Прво, да ли сте имали промоцију ове књиге у Канади?

Књига је доступна на нашој интернет страници. У ствари, управо данас сам је поново поставио. Веома је читана преко интернета и наставићемо да је промовишемо. Мислим да је проблем у томе што штампане верзије није лако дистрибуирати у датом контексту, због цензуре. Мој истраживачки центар је престао да штампа публикације. Пре свега, немамо ресурса за то, али смо прешли на оно што зовемо е-књиге. Управо сам завршио књигу о кризи изазваној короном за коју мислим да је такође релевантна за ову дебату. Али то је друга тема, с тим да је књига сада доступна.

Постоје српске заједнице у Северној Америци и у многим градовима у Канади, нарочито у Торонту. Мало смо изгубили контакт, али били смо веома активни 1999. године на разним местима у којима је био укључен и покојни Ремзи Кларк. Постојао је кохерентан мировни покрет. Мислим да је сада проблем у томе што немамо кохерентан мировни покрет.

Питање 2: Друго, дотакли сте се неколико питања о рату у Украјини и Европској унији и занима ме да ли планирате да напишете књигу о тим темама?

То би била веома занимљива књига.

О Украјини сам опширно писао у форми чланака и, наравно, имамо бројне сараднике и ауторе који су писали о томе. У овом тренутку, доступне су све те информације о Украјини, са дневним покривањем.

Своје новије и не тако скорашње књиге написао сам о нуклеарном рату, од којих је прва објављена 2011. године. Следила је књига под насловом „Глобализација рата“ која је изашла 2015. године и на крају моја најновија књига о корона кризи, после скоро две године истраживања, тако да је веома детаљна.

Дозволите ми да поменем само једну димензију, која је веома битна. Економска криза није почела фебруара ове [2022] године, већ јануара 2020. године. Оно што економисти не схватају, а што је уједно карактеристика наше дисциплине, јесте какви су ефекти кад спроведете изолацију која захтева затварање радне снаге и кад им затворите радна места и то истовремено у 193 земље. Последица је највећи економски и друштвени крах у светској историји, а десио се 11. марта 2020. године. То сам веома исцрпно истраживао, тако да је целокупна криза изазвана короном део нашег разумевања свега што се дешава у Украјини и свега другог.

Понављам, то је засебна тема, али та књига је доступна на интернету и постараћу се да буде доступна Београдском форуму, тако да сви заинтересовани могу добити примерак.
Мислим да сте ви у Србији на неки начин срећни што нисте морали да проживите ову кризу као грађани у већини земаља. Јер код вас је постојала свест, а ја то знам, јер долазим из Канаде, где људи и даље носе маске. Ограничења, нивои девастације су неописиви, а логика ове корона кризе је такође стечај. То је нагомилавање дуга и фискална криза државе. То пише у књизи, која има неколико поглавља о економским димензијама кризе.

«Цело човечанство је трајно инфицирано вирусом слободе и непокорности»
Михаило Марковић

У издању Београдског форума за свет равноправних изашла је књига посвећена хуманисти, научнику и друштвеном раднику – Михаилу Марковићу.

Књига је настала на темељу излагања значајних аутора на Трибини одржаној у САНУ, фебруара 2020. године, посвећеној десетогодишњици смрти академика Михаила Марковића. Том приликом о стваралаштву, делу и свестраној личности академика Марковића говорили су: проф. др Петар Шкундрић, проф. др Славко Гордић, проф. др Зоран Аврамовић, проф. др Миланко Говедарица и Живадин Јовановић.

Књига је подстицај за садашње и будуће генерације, поштоваоце лика и дела Михаила Марковића, да чврсто приграбе и одлучно бране универзалне вредности слободе, правде и социјалне правде, отвореног и критичког мишљења. Књига је штампана двојезично, на српском и енглеском језику.

Михаило Марковић је јединствена личност, не само српске науке, историје, културе, већ и доказани научни и интелектуални ауторитет, писац кључних филозофских дела 20. века. Ангажовани и борбени интелектуалац, неуморни друштвени и политички активиста, бриљјантан говорник и полемичар, Миахило је био човек високих моралних вредности.

Ову књигу можете поручити на мејл Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели или на број телефона 011-32-83-778. Цена књиге је 1000 динара (формат странице је Б5, бр. страница 153).

Извод из књиге «1244 кључ мира у Европи», Живадин Јовановић

Издавач: Београдски форум за свет равноправних, Српска књижевна задруга, 2018. (стр 203-207).

Већина ТВ интервјуа одвијала се са терасе пасареле која повезује зграду РТС-а са Пионирским домом у Таковској број 2, где је, до злочиначког ког бомбардовања зграде РТС-а 23. априла 1999.  био инсталиран сателитски бим-одашиљач. Други интервјуи и директна укључивања у информативне емисије страних телевизија реализовани су из студија РТС-а. Немали број интервјуа током агресије НАТО-а дат је у згради СМИП-а. Неколико дана пре бомбардовања зграде Савезног министарства одбране и Генералштa6a, кадаје уједно озбиљно оштећена и зграда СМИП-а, канцеларија министра била је привремено смештена у згради Хотела „Палас", на Обилићевом венцу, а потом у адаптираној згради у Булевару мира број 26 где су такође примани страни новинари и ТВ екипе. Неке од америчких телевизија имале су, кpaћe или дуже време током агресије НАТО-а, своје импровизоване студије у хотелу „Интерконтинентал" одакле сам такође дао неколико интервјуа. Интервјуи са терасе пасареле били су, углавном, у вечерњим часовима. Понекад и по два или три исте вечери. Из данашњих услова и са ове временске дистанце, те сцене изгледају готово нестварно. Док говорим о агресији, односно, о одбрани, док одговарам на питања новинара са терасе пасареле, у даљини, изнад кровова зграда, пojaвu ce одблесак а за њим потмули звук експлозије бомбе или ракете. Одблесци и звуци се разликују у јачини, као да скала почиње од експлозија у Суботици, преко Новог Сада до Батајнице, и Београда. То зову „Милосрдни анђео", или „рат за Косово"! Ко би притом могао да буде хладан и прибран? Ипак, имао сам у виду да се обраћам јавности земаља агресора која је недовољно или намерно погрешно информисана. Питања појединих новинара била су тенденциозна, из њих се види тежња да и разговор са једним министром земље жртве незаконитог напада искористе како би јавност држали у заблуди о„праведним" циљевима њихових влада и кри- вици Србије, Југославије и њихових руководстава. Било је много питања замки, тенденциозних, са готовим одговорима. Настојао сам не само да све то избегнем, већ, ако могу, и да искористим за слање јасних порука из земље која се брани од агресије под лажним изговорима. Трудио сам се да у центру пажње држим незаконитост, неоснованост агресије и злочине НАТО-а, да не идем наруку ствараоцима обмана, конфузије и дезинформација, да одбијем настојања за скретање пажње на питања која олакшавају положај агресора.

TB CNN током агресије НАТО-а дао сам још најмање два интервјуа у директон укључивању. И тада, као и данас, било ми је познато да је то вероватно најмоћнији медијски партнер НАТО-а и даје тешко очекивати да ће објективно, непристрасно извештавати о агресији. Ипак, ни једном се нисам колебао да ли треба да прихватим њихове позиве за интервјуе. Био сам уверен да ћe бар један део америчког и светског аудиторијума разумети и добронамерно примити оно што бих, као представник земље жртве агресије, износио. Снимке, односно, транскрипте та два интервјуа, нажалост, нисам сачувао нити сам успео да их нађем на интернету. Знајући како је наша дипломатија функционисала професионално и прецизно, сигуран сам да се и снимци и текстови налазе негде у аркивама Министарства иностраних послова, наших дипломатско-конзуларних представништава у САД или Тањуга. Сви садржајнији интервјуи и изјаве владиних и државних представника, по правилу, одмах по објављивању, превођени су са страних језика а транскрипти укључивани у дневне билтене које је Танјуг припремао у сарадњи са СМИП-ом што је затим прослеђено свим ДКП-има широм света. И то је био део продукције преко које је дипломатска мрежа свакодневно снабдевана важним чињеницама и оценама потребним за ефикасно и усклађено функционисање целокупне дипломатије.

Један од интервјуа CNN-y „уживо" почетком маја 1999, који није обухваћен овом збирком, водио га је славни Лари Кинг. Разговор је могао трајати 10-15 минута. Иако мга је сећање конкретник питања и одговора доста избледело, остао ми је утисак да се Лари доста мучио да оствари свој план, односно, испровоцира одговоре који би му одговарали, или да ме сабије у ћошак или дефанзиву. На самом крају извадио је свој „кец" из рукава: „Господине министре, није ми јасно како вас, рецимо 10 или 12 милиона, не знам тачно колико вас има, мислите да можете да победите нас 500 милиона"? Признајем, да сам био затечен таквим, до сржи, сировим питањем. Да ли је Лари та питање чувао за крај или му је логички и спонтано испливало као реакција на све што сам пре тога рекао, да ли је желео да ме „тушира" и обезбеди аплауз невидљивог милионског аудиторијума? Ни данас на то немам одговора. Био сам свестан да програм Лари Кинга редовно прате десетине милиона људи у САД и свим деловима света, укључујући Србију и Црну Гору, простор бивше Југославије (СФРЈ), српског расејања, и то из друштвених слојева који су изнад просечног политичког образовања. Према сећању, одговорио сам: „Лари — почео сам у лежерном америчком стилу иако ми није било ни до каквог стила, још мање до лежерности — овај рат није наш, већ ваш избор, ви сте нас напали у нашој земљи, а не ми вас, или вашу земљу. Не ратуiемо ми да вас победимо, рaтујeмo само да себе одбранимо. А што се односа бројки и математике тиче то, као што знате, није увек одлучујуће за исход ратова. Има овде и некик других фактора који су можда вама теже схватљиви, али који су важнији. И неке друге империје биле су математички далеко моћније од нас. Вама су свакако познате судбине Отоманске, Аустроугарске, Хитлеровске и других империја које су математички, такође, биле далеко изнад нас, које су у заносу моћи палиле и разарале, а онда су, и уз нашу скромну 'помоћ', убрзано одлазиле у историју."

У септембру исте године отпутовао сам у Њујорк ради разговора са званичницима других земаља и УН током Генералне скупштине УН. Као и моји претходници Владислав Јовановић и Милан Милутиновић, одсео сам у Хотелу „Плаза", на ободу Централ парка. Да бих рационализовао време, обично сам доручковао у соби, а онда бих одлазио у Палату УН где сам свакодневно, као на траци, имао серије разговора са колегама министрима иностраних послова других земаља. У поподневним и вечерњим сатима присуствовао сам пријемима шефова делегација разних земаља и тек потом се поново враћаo у хотел. Једног јутра из безбедности ми јављају да је у ресторану хотела српска породица из Сан Франциска која пита да ли бих прихватио да доручкујем с њима. Прихватио сам. Био је то брачни пар инжењера који дуже време живе и раде у Сан Франциску и њихове две ћерке, студенткиње. Објаснили су да су у мају пратили мој интервју са Ларијем Кингом и да се тада родила жеља да ме лично упознају. Треба ли да кажем да ми је било пријатно?

Други интервју CNN-y чијег транскрипта, такође, нема у овом издању, морао је бити у раној фази агресије, највероватније почетком априла 1999. Формат је био да у времену од пола сата или 40-ак минута одговарам на питања кора страних дописника који би се налазили у студију CNN-a y Атланти и директно ми постављали питања. Прихватио сам уз молбу да ми водитељ допусти да првих пет минута након што ме водитељ представи аудиторијуму и гледаоцима могу да изнесем моје личне оцене о нападу НАТО-а и објасним позицију СР Југославије као жртве агресије. CNN је то прихватио. Емисија је почела нормално, водитељ ме је представио, али још нисам изговорио прву реченицу, умешао се водитељ и привидно узбуђеним гласом који сам пратио почео без прекида да се извињава гледаоцима због лоших веза, да објашњава да то није ништа необично када је реч о везама са земљом у којој тече рат, да му је много жао. И тако је следио непрекинути низ реченица без секунде паузе. Пошто је мојих договорених пет минута „појео" водитељ, једнако брзо је дао реч првом страном дописнику да постави питање. Било ми је потпуно јасно да CNN није желео да испоштује договор, да, без обзира на отвореност и демократске капацитете није желео ни тих пет минута да посвети оценама и чињеницама једног званичног југословенског представника. Јер, „тешкоће на везама" су напрасно настале чим сам изговорио прве речи и волшебно нестале истог часа када је истекло договореник пет минута. Чим су се везе „нормализовале" водитељ је брже-боље дао реч првом новинару. И то новинару једног, не сећам се тачно ког, руског медија. Руски новинар је такође „брзински" кратко и јасно издекламовао питање: „Господине министре, зашто страним новинарима не одобравате визе, забрањујете улазак и извештавање из Југославије?" Био сам шокиран и питањем и CNN-овим избором страног дописника. Руском новинару сам одговорио једнако брзо, мирно и сталожено: „Драги пријатељу, из Југославије тренутно извештава око 120 страних новинара, од тог броја 31 новинар је из Русије. Дозвољавам да то није довољно. Реците колико акредитација руских новинара би задовољило ваша очекивања, упутите их на моју адресу и обећавам да ћe истога часа бити одобрене." Руски новинар није реаговао јер су уследила питања новинара из другик земаља, али не са толико предубеђења. Докле је сезала америчка злоупотреба појединаца из нашег братског руског рода? Колико пута сам од Гелбарда, Холбрука и других представника администрације Била Клинтона током даноноћних преговора о Косову и Метохији, као крунски аргумент да нешто морамо да прихватимо, чуо: „Са овим (што траже) су се сложили наши руски (Јељцинови) партнери"! То што сам на тај „аргумент" обично одговарао да ми немамо проблема у директном комуницирању са нашим руским пријатељима те да Американци не морају да се труде да нам преносе никакве поруке "руске браћe" није их импресионирало, нити реметило њихову навику.

Зборник рефетара поднетих са Међународне конференције поводом 20 година од агресије, која је одржана 22-23. марта 2019. у Београду, је изашао из штампе.

Штампање ове књиге је само једна од активности којим ће Београдски форум за свет равноправних и Клуб генерала и адмирала Србије обележити 21. годишњицу НАТО агресије на СРЈ.

Издавач књиге је Београдски форум за свет равноправних;
Уредник: генерал Радован Радиновић;
Тврд повез, 336 стр.

Књигу можете поручити на мејл адресу Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели по цени од 1200 динара.

У 2018. години у којој је проблем Косова и Метохије био вишеструко разматран, не само у земљи, већ и у оквирима Европске уније, било је мало расправа о учинцима Европске мисије владавине права на Косову - EULEX. Не само да ове године мисија EULEX KOSOVO обележава десет година од почетка свог деловања на територији КиМ, већ као таква, она представља део укупног приступа Уније у решавању косовске кризе који обележава године иза нас.

Тим поводом је у протеклој години, у оквиру још једног истраживачког пројекта Београдског форума под покровитељством Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије, спроведено и објављено истраживање мисије EULEX KOSOVO. Пројектом је руководила чланица Управног одбора Форума и докторанткиња Факултета политичких наука у Београду Сандра Давидовић.

Ауторско дело ,,Деценија рада Европске мисије владавине права на Косову и Метохији EULEX KOSOVO: преглед, оцене и закључци'' представља осврт ауторке на деценију деловања највеће мисије ЕБОП/ЗБОП и обухвата преглед правног и политичког контекста оснивања EULEX-a, структуре и мандата мисије, као и општи приказ њених достигнућа.

1244 кључ мира у Европи - Живадин Јовановић (промоција књиге)

1244 кључ мира у Европи - prof. drРадован Радиновић (промоција књиге)

1244 кључ мира у Европи - Драган Лакићевић (промоција књиге)

1244 кључ мира у Европи - prof. dr Milo Lompar (промоција књиге)

Прилог одбрани права Србије на Косово и Метохију

У Српској књижевној задрузи промовисана је књига „1244 – кључ м

ира у Европи“, аутора Живадина Јовановића, дипломате и министра инстраних послова Југославије (1998. – 2000.). У присуству представника медија о књизи су говорили: Драгн Лакићевић,  главни уредник Српске књижевне задруге, проф. др Мило Ломпар, Драгомир Вучићевић  амбасадор у пензији и аутор.

Књига је збирка чланака, интервјуа и јавних иступања аутора објављених у домаћим и страним медијима у периоду од 1997. до септембра 2018. године (890 стр.) Подељена је у 5 поглавља – Време тероризма, Време агресије, Време илузија, Време отрежњавања и Прилози.  Рецезенти су академик Владо Стругар, проф Мило Ломпар и амбасадор Чедомир Штрбац, а уредници амбасадор Драгомир Вучићевић и књижевник Драган Лакићевић. Издавачи су Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга.

Говорећи о књизи, професор Мило Ломпар је указао да она одражава континуитет ставова аутора у заступању државотворног и националног интереса Србије и српског народа, који се препознаје у његовом вешедеценијском дипломатском раду и јавним иступањима. Истицање значаја Резолуције СБ УН 1244, треба разумети као израз дугорочног али и актуелног погледа на значај Косова и Метохије за Србију и српски народ. Питање Косова и Метохије дубоко задире у питање националне егзистенције и свести, а књига Живадина Јовановића снажно реафирмише државотворну традицију српског народа успостављену у 19. веку – нагласио је, поред осталог, професор Мило Ломпар. Као посебну вредност књиге, он је истакао њен документарни карактер.

Амбасадор Вучићевић је као основне тезе аутора издвојио: потребу да се Србија више окрене себи и својим дугорочним интересима а мање актуелним очекивањима од међународних фактора који се у односу на Србију руководе искључиво својим експанзионистичким геополитичким циљевима. Србија треба да се држи основних принципа међународног права и одлука СБ УН, свидело се то некоме или не, да гради уравнотежене однесе са свим међународним чиниоцима, а посебно са пријатељима који нису учествовали у агресији НАТО нити су признали једнострану сецесију. Вучићевић је издвојио и став аутора да је Европска унија потребна Србији само онолико колико је Србија потреба Унији, те да је чланство у ЕУ легитиман циљ уколико није условљено одрицањем од суверенитета и територијалног интегритета. Праведно и одрживо решење за Косово и Метохију могуће једино на основу поштовања принципа Повеље УН, Завршног документа ОЕБС-а, Резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије. Настојања да се Србији уценама наметну решења која представљају легализацију кршења тих принципа и одлука водили би продубљивању нестабилности и гомилању конфликтног потенцијала на Балкану и у Европи – упозорио је Вучићевић.

Аутор је подсетио да се до Резолуције СБ УН 1244 дошло тешким двомесечним преговорима током агресије НАТО, уз посредовање Русије. По њему ни данас нема изгледа за постизање уравнотеженог, праведног и одрживог решења у билоком ужем формату, без директног учешћа Русије. Резолуција СБ УН 1244 је компромис интереса Србије али и интереса свих кључних чинилаца европских и светских односа укључујући Русију и Кину као сталне чланице СБ УН и силе растуће глобалне моћи. Ако агресија НАТО-а 1999. године није могла да се оконча без директног ангажовања Русије председника Јељцина, онда је данас, у условима мултиполарних светских односа, директно ангажовање Русије председника Путина у решавању проблема који су последица те агресије, императив. Покушај решавања проблема Косова и Метохије у уском оквиру ЕУ израз је тежњи да се искључе Русија и Кина и да се уценама наметну једнострани геополитички интереси Запада, односно ЕУ и НАТО. Ти интереси су огољени - конфронтација са Русијом и Кином

Прихватање или мирење са таквим настојањима не би водило одрживом компромису већ даљој дестабилизацији Балкана и Европе. Формат преговора у Брислу без Русије, подсећа на формат преговора у Минхену када су западне силе, тачно пре 80 година «бранила» људска права припадника нем,ачке националне мањине и «спашавале» мир силом одузимајући Судетску област од Чехословачке, игноришући супротне ставове СССР-а и спречавајући његову улогу. Ко је у том „споразумевању“ учествовао а ко је био искључен и до чега је „свеобухватни правно обавезујући споразум“ од 30. септембра 1938. довео, добро је познато – упозорио је Јовановић.
28. септембар 2018.

Реч амбасадора Драгомира Вучићевића на промоцији књиге „1244 – кључ мира у Европи“ 28. септембра 2018. у СКЗ

ДОСЛЕДНОСТ У ОДБРАНИ ИНТЕРЕСА СРБИЈЕ

Поштовани даме и господо,
Драги пријатељи,

Дозволите ми да, са великим задовољством, честитам мом драгом пријатељу Живадину Јовановићу, на томе што је,  у оквиру свог богатог интелектуалног стваралаштва,  читаоцима подарио ово ново и изузетно значајно дело.
Пред нама је књига  са необичним насловом – „1244, КЉУЧ МИРА У ЕВРОПИ“,  пуним симболике, жеље  и наде српског народа  да у њему нађе додатни  ослонац и снагу да, упркос насилне сецесије, која је уследила након агресије НАТО пакта и протеривања преко 250.000  Срба и других неалбанаца,  очува Косово и Метохију у својим границама.

Желим овом приликом да изразим и лично задовољство што је, уз Београдски форум за свет равноправних,  саиздавач ове значајне књиге и Српска књижевна задруга, једна од најзначајнијих културних институција Србије.
Имао сам прилику и задовољатво  да  у припремама за писање ове књиге више пута разговарам са  мојим драгим пријетељем Жиком, о изузетном значају текстова који  су одабрани за штампање и потреби да они што пре, у овм облику,  буду доступни најширој јавности.

Оно што  посебно  карактерише садржај ове књуге  јесте  бескомпромисна  и безрезервна  доследност аутора у заштити и одбрани  виталних  националних и државних интереса нашег народа и наше  земље.
Све то је  успешно и доследно  радио и у то искрено веровао, прво као дугогодишњи дипломата и амбасадор  Југославије,  а потом и као министар спољних послова  те, у свету,  веома угледне и цењене  земље.
Дозволите да укажем на основне и најважније ставове и поруке,  садржаних на страницама ове  обимне  књиге:

Србија треба више да се окрене себи, а мање да очекује од других;

Градити уравнотежене економске, политичке и војне односе са свим важним међународним чиниоцима,на основама суверене равноправности, независности и узајамности интереса.  посебно са пријатељским земљама, које нису учествивале у агресији НАТО-а и које подржавају територијални интегритет Србије,

Политику активне неутралности, коју је утврдила Народна скупштина Србије, подићи на ниво једног од основних принципа Устава.

- Односима са Европском унијом треба прићи прагматично и достојанствено, што значи као обостраном, а не једностраном интересу Србије, поготово не као привилегији, или награди за лепо понашање. Чланство у ЕУ је легитиман циљ, али не једини, још мање по сваку цену.
- Косово и Метохија је за Србију и српски народ питање од животног значаја. Од  односа према том питању данас зависи како ћемо и да ли ћемо опстати као нација и држава.
- Агресија НАТО-а 1999. представљала је најдрастичније кршење Повеље Уједињених нација, основних принципа међународног права  и злочин против мира и човечности.
- Једна од последица те агресије јесте и отимање Косова и Метохије од Србије, применом најгрубље силе, окупација и противправно проглашављње независности 2008. године.

Што се тиче решења за Косово и Метохију, треба поћи од следећег:
Прво,  да Косово и Метохија у целини припда Србији – историјскикултуролошки, међународно-правно, по Уставу Србије и по Резолуцији СБ УН 1244;
Друго, да је свеобухватно, праведно и одрживо решење једино могуће у формату који укључује Савет безбедности;
Треће, једини свеобухватни, правно обавезујући споразум за решерње јесте Резолуција 1244; одредбе тог документа, којима се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије, изражавају основни принцип међународног права, вољу и интерес светске заједнице, укључујући и вољу пет сталних чланица Савета безбедности

- Четврто, неправедно решење на штету Србије не може бити у интересу мира и стабилност.
- Од државних органа се очекује да енергично инсистирају на слободном и безбедном повратку 250.000 протераних Срба и других неалбанаца са Косова и Метохије. Нико нема право да прихвати резултате етничког чишћења Срба са Косова и Метохије од агресије НАТО-а 1999. до данас.
- Евентуална нова одступања од права Србије на Косово и Метохију, изричито, или прећутно признавање једностраног, насилног отцепљења, значило би да се Србија удаљава од принципа међународног права, да саучествује у легализацији  отимања њене државне територије

Имајући у виду изнето, а посебно професионални и политички реноме и углед аутора на унутрашњем и међународном плану,  уверен сам да објављивање  ове књиге, ставови и поруке  које она садржи,   представљају  изузетан издавачки подухват  који ће,  у овим тешким тренуцима за наш народ и нашу земљу,  многима, укључујући, надам се,  и онима на власти,  послужити као  поуздани инспиратор, ослонац и орјентир  у заузимању ставова у  промоцији, одбрани и заштити виталних  националних интереса, а посебно када је у питању коначно решавање проблема Косова и Метохије.

Хвала на пажњи
Драгомир Вучићевић

Вест о промоцији књиге су пренеле НОВОСТИ:

Поводом 100-те годишњице окончања Првог светског рата издавачка кућа у Скопљу „Слово букви“  издала је књигу „Србија у великом рату 1914.-1918.“, аутора Проф. Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића на македонском језику.
Први издавачи овог дела угледних српских историографа су Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга.

Књига је до сада доживела три издања на српском, два на енглеском и по једно издање на немачком и руском језику. Поред промоција књиге у Србији, Црној Гори и Републици Српској  промоције су одржане у Бечу, Братислави, Минску, Цириху, Камбери, Пекингу, Торонту и Сан Франциску. Књига је излагана на међународним сајмовима књига у Београду, Франкфурту, Пекингу и Минску.
Књига на било ком од наведених језика може се купити или наручити од издавача.

Београдски форум за свет равноправних
11000  Београд, Сремска 6, тел. 011 32 83 778
Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели

Промоција књиге Војнодоктринарна основа спољне политике САД, аутора Генерала-пуковника Фјодора Ивановича Ладигина,одржана у свечаној сали хотела Москва у Београду 28. јула 2017. У наставку су излагања учесника.

Нова књига проф. Др Радована Радиновића

U издању Београдског форума за свет равноправних управо се појавила нова књига Проф. Радована Радиновића: Карактер ратова за разбијање Југославије. Иако је реч о делу једног генерала, а и наслов би могао да упућује на размишљања у том правцу, ово није првенствено војно-стручна анализа ратовања у процесу разбијања Југославије. То је, пре свега, пројекат реномираног научника који, прецизном анализом догађаја и улога локалних и међународних фактора, долази до одговора на кључна друштвено - историјска питања и указује на суштинске узроке, односно циљеве актера и последице.

Она, уствари, нуди одговор на суштинско и још увек контроверзно, питање: зашто је, по други пут у једном веку, дошло до краха државе Јужних Словена? И, чије су „заслуге“, чије одговорности за поновно разбијање Југославије, створене после Првог и обновљене после Другог светског рата?

А то чини у, још увек суштински контроверзном, историјском контексту, када је пуна истина о томе – ко је то, како и зашто учинио, и какве су биле стварне улоге учесника у тим збивањима – затрпана тешким идеолошким наслагама, најчешће, у знаку наметнуте доминантне српске кривице). Наслагама, под којима се једва разазнаје да се и те улоге и укупан смисао збивања, уствари, представљају у драстичном нескладу с реалним историјским чињеницама које побијају ту, наводну, кривицу. А такво идеолошко замућење је и данас – две деценије после сепаратистичког ратног разарања југословенске федерације - доминантна карактеристика не само званичних интерпретација настанка нових државица на развалинама бивше федерације (уграђена и у њихове државне протоколе), него и многих „научних обрада“ и образложења, и у тим државама и у иностранству.

Oва књига је, насупрот томе, умногоме јединствен покушај да се оцене и закључци о намерама и улози сваког актера у том процесу, и последицама до којих је њихово деловање довело, изведу – кроз сучељавање неспорних теоријских појмова о рату и агресији и егзактних историјских чињеница и догађаја који су водили разбијању Југославије. Утолико је ова књига и веома значајан прилог објективном и истинитом сагледавању суштине недавне југословенске трагедије. Трагедије, која је – разарајући Југославију – сахранила и један (вековни) племенити сан Јужних Словена, за чије остваривање је, како се испоставило, узалуд уложено и много енергије и много људских живота кроз читав 20. век. Сан за који је и генерал Радиновић, после свега што се десило, испољио склоност оцени да је уствари био илузија.

Аутор одбацује тезу да је Југославија пала због тога што је „пао комунизам“, те нестао геополитички разлог њеног постојања. Такође, да је српски народ, Србија и њена интелектуална елита крива за нестанак Југославије. Пала је, сматра, пре свега због излива атавистичке мржње код неких словенских народа, који су живели у тој заједничкој држави -- према Србији и српском народу. Наравно, уз одлучну и одлучујућу подршку неких моћних страних сила, сходно њиховим геополитичким интересима.

У том смислу, у књизи је – кроз методолошки ракурс теоријских дефиниција појмова и класификације рата и агресије – извршена детаљна анализа историјских чињеница о свакој зараћеној страни понаособ, њиховим војним стратегијама и конкретним акцијама у Словенији, Хрватској и у Босни и Херцеговини. Није изостављена ниједна релевантна чињеница. Нису прећутани злочини нити потцењене жртве нити једне зараћене стране. Емпиријском анализом чињеница, сходно стриктним методолошким захтевима војне науке, утврђиване су каракеристике и обележја сваког оружаног сукоба. И тек на основу тога, формулисане су оцене о њиховом карактеру и стварном историјском смислу. Стога се може рећи да су оцене и закључци, изведени на овај начин, врло аргументовани и непобитни.

А основни закључак је -- да се овде уопште не може говорити ни о каквој “великосрпској агресији“; нити о „одбранбеним“ и „домовинским“ ратовима оних који су наводно били изложени тој „агресији“. Него, да све анализиране конкретне историјске чињенице говоре сасвим супротно: да су на делу били – сепаратистички ратови за разарање заједничке државе. И, да ратова не би ни било да их сепаратисти (који су их покренули) нису желели.

У припреми ове књиге коришћена је релевантна стручна и мемоарска литература из пера аутора свих зараћених страна, истраживања и студије аутора који су се бавили тематиком разбијања Југославије. Стога је ова књига лишена не само било какве пристрасности или тенденциозих селекција чињеница, него и повишеног тона у њиховој анализи и спекулативних, емотивних или једностраних опсервација о трагичним реалностима процеса разбијања Југославије (извршеног на штету свих њених грађана). Утолико је овакав прилог истинитом разјашњавању ове, још увек трауматичне, теме драгоценији – као објективно и научно засновано сазнајно достигнуће.

(Из представљања књиге на Скупштини Београдског форума за свет равноправних, 23. јануара 2016.).

Др Станислав СТОЈАНОВИЋ

Генерал Јован Милановић

Данас, и раније, говорило се о злочиначком подухвату који су српски политичари, официри, генерали итд., чинили према Албанцима, према не знам коме све, према међународној заједници, због чега имамо цео државни врх у Хагу, делом осуђен; делом чекају пресуде или су у неком статусу обновљеног поступка. Но, ја мислим да је пројекат"злочиначког подухвата" створен у НАТО. Није се десио на Косову, није се десио у Босни, на територији Републике Српске или тамо где је српски народ живео у времену последњих 15, 20 година. Заправо,смишљен је у Вашингтону, Лондону, Бону, а испланиран у Бриселу, у седишту НАТО. Леополд Троиси се зове улица у којој је седиште намонструозније организације која планира и реализује најгнусније операције за промену геополитичке мапе света.

Ја сам, можда, један од људи у Србији, један од официра или генерала, како хоћете, који је најдуже био у рату са НАТО-ом. Упућен сам на обавештајни задатак у Брисел одлуком Врховног савета одбране, почетком 1995. године, након једне процене на највишем државном нивоу, која је уследила после серије напада америчких и НАТО снага на положаје и насеља Републике Српске и Српске Крајине. Том проценом је закључено, да у догледном периоду предстоји, кад се стекну услови или кад они буду испровоцирани, да ће борбена дејства, односно,агресија бити пренета на Савезну Републику Југославију, односно, претежно на територију Србије. Наравно, та процена је била реална и донета је одлука да ја, са значајним дипломатским и обавештајним искуством, и још неким другим искуствима стеченим на значајним функцијама које сам обављао, под камуфлажном функцијом будем упућен у Брисел, са циљем вођења једне обавештајне операције која је трајала неколико година, у ствари, све до почетка агресије на СРЈ.

Мој задатак је био да направим обавештајну мрежу у структурама НАТО, ЕУ, Партнерства за мир и других институција у Бриселу које се баве геополитиком. Ја сам тај задатак извршио.

Од фебруара 1995. године, када сам стигао у Брисел, па до краја 1998. године, до почетка планиране агресије, обавештајна мрежа, коју сам створио, први пут сада кажем, бројала је више десетина људи највишег дипломатског ранга у НАТО-у и другим бриселским дипломатским мисијама. Биле су то дипломате, мени равни по дипломатском статусу, као министру-саветнику југословенске мисије при ЕУ. Дипломате, професионалци знају да је то, прва или друга личност по рангу, после амбасадора. У Брисел сам упућен као пуковник, у земљу сам се вратио као генерал-мајор.

Под овим насловом је у мају месецу 2014. године, у Паризу, објављена књига са другачијим и објективнијим погледима и оценама агресије НАТО против Србије (СР Југославије), од оних који су преовлађивали непосредно после агресије и који су носили печат снажне НАТО пропаганде о „хуманитарној интервенцији“. Аутор књиге је Жак Огарда (Jacques Hogard), пуковник француске војске, који је већи део своје војничке каријере провео у Легији странаца. На подручје Балкана је први пут дошао почетком јануара 1999. године, као шеф групе француских специјалаца, под британском командом. Циљ његовог доласка у почетку је био упознавање и праћење ситуације у региону, посебно на Косову и Метохији.

Вршећи своју мисију, Огард је био сведок страдања српског народа на Косову и Метохији за време 78-дневне агресије НАТО-а, масовног протеривања Срба и злочина тзв. Ослободилачке војске Косова (УЧК). Био је привремено стациониран у Куманову, у командном центру снага НАТО пакта, који је, на његово велико изненађење, већ био формиран и оперативан у објектима македонске војске. После краћег боравка напушта Куманово и враћа се у Париз, где ради на „различитим опцијама употребе специјалних снага (на Косову), а у функцији политичких сценарија који су били предвидљиви“. С обзиром да је почетком марта месеца интервенција НАТО-а била извесна, Огард се поново враћа на регион Балкана. Именован је за шефа француске међуармијске групе специјалних снага, под командом британског генерала Малкома Масона (Malcom Mason). Група је носила име "Граканико“ (Grakanico), по називу језера које је окруживало Манастир Грачаницу, на Косову и Метохији. У тој функцији поново стиже у Куманово, половином марта месеца 1999., са задатком да, „у случају потребе“, пружи неопходну помоћ припадницима Верификационе мисије на Косову (KVM), приликом њиховог повлачења.

Проф. Др Радован Радиновић, генерал у пензији

Предговор Другом допуњеном издању књиге „Србија и НАТО“:

Књига «Србија и НАТО» – Друго допуњено издање припремљена је, пре свега, да би се изашло у сусрет интересовању читалаца с обзиром да је прво издање штампано 2011. године, у међувремену, распродато. Ново допуњено издање овог зборника стручних радова појављује се уочи обележавања 16-те годишњице почетка агресије НАТО против Србије (СРЈ) дајући тако комеморативним догађајима и радно-садржајну димензију. У исто време издавач, Београдски форум за свет равноправних овом књигом обележава 15-годишњицу оснивања.

Ову књигу је уредио и за штампу припремио млади политолог Ненад Узелац, члан Управног одбора Форума. Поред текстова које је садржало њено прво издање, у ову верзију су додата три нова прилога, поред овог предговора. Један је текст самог уредника Ненада Узелца под насловом „Српски народ и НАТО“, у којем је веома детаљно, уз позивање на релевантне изворе, аргументовано образложена наказна природа, улога и деловање НАТО од његовог оснивања до данас, уз отварање прозора за сагледавање улоге НАТО-а у будућем уређивању света, онако како су ту мисију пројектовале САД. Текст, у ствари, представља студију, не само по обиму, већ и по броју покренутих тема и по квалитету њихове обраде. Свој рукопис овај млади аутор завршава јасним ставом - НЕ У НАТО.

Други нови прилог је текст-сведочење генерала Јове Милановића који носи наслов „Како сам одложио агресију“. Ради се о човеку који је уз помоћ официра француске армије, пријатеља Србије, мајора Пјер Анри Бинела, успео да прибави план оружане агресије НАТО-а која је требало да буде изведена у октобру 1998. године. Како је генерал успео да агресију одложи до марта 1999.године и тиме обезбеди нашој војсци и држави додатно време од готово пола године за припрему одбране, читалац ће моћи да прочита из пера самог Милановића, па нема потребе да то у овом предговору препричавамо. Додаћемо само да нема дилеме да су се у том чину спојила два фактора. Један је готово библијско поштење и висока официрска етичност и витештво официра француске војске, потомка савезничког борца са Солунског фронта, а други је професионално умеће и патриотизам нашег генерала. Обојици за то дело наша земља и народ дугују велику захвалност. Будућа историја ће им то сасвим сигурно вредновати, боље и више, него савременици. Нама остаје да им се дивимо, а генералу Милановићу изразимо захвалност што ће ту патриотску операцију овим путем поделити са нашим читаоцима. Речи лете, записано нека остане.

«Зашто је поново дошло до успона фашизма?» наслов је трећег новог прилога чији је аутор познати британски новинар и публицист, аутор више књига, новински извештача из рата у Вијетнаму, Џон Пилџер. Текст је преузет са ауторовог сајта (https://johnpilger.com/articles/why-the-rise-of-fascism-is-again-the-issue.)
јер доприноси повезивању основне теме ове књиге са ширим актуелним процесима у Европи и свету, укључујући сукобе у Украјини. Пилџер, поред осталог, подсећа на континуитет метода лажи, измишљотина и обмана којима су се служили лидери неких од водећих земаља чланица НАТО настојећи да пред јавношћу оправдају агресије НАТО против Србије (СРЈ) 1999., Ирака 2003., Либије 2011. и низа других земаља, скривајући праве, освајачке циљеве. У том смислу, илустративан је део у коме Пилџер износи:

„Бил Клинтон и Тони Блер послали су НАТО да бомбардује Србију 1999. године због тога што су Срби, како су ови тада лагали, вршили `геноцид` над косовским Албанцима у сецесионистичкој Покрајини Косово. Дејвид Схефер, неухапшени амерички амбасадор за ратне злочине [sic], тврдио је да је можда убијено чак `225.000 етничких Албанаца мушкараца старости од 14 до 59 година`. И Клинтон и Блер су призвали сећања на холокауст и `дух Другог светског рата`... Годину дана касније, Трибунал Уједињених нација за Југославију објавио је коначан збир мртвих на Косову: 2.788. Та бројка обухвата борце са обе стране, као и Србе и Роме које је убила ОВК. Није било геноцида. `Холокауст` је био лаж. Напад НАТО је била превара“.

За Београдски форум, и не само за Форум, агресијa НАТО против наше земље 1999. представља злочин против мира и човечности, антицивилизацијски чин војне армаде мултинационалног корпоративног капитала у безобзирном покоравању гео-стратешких региона, природних ресурса, саобраћајница и тржишта. Управо зато, поводом сваке годишњице агресије Београдски форум организује стручне и научне скупове и комеморације под слоганом „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ – ДА СЕ НЕ ПОНОВИ“. Таквим активностима и публицистичким остварењима чува сећања на невино страдале људе, неконтролисано рушење и разарање привредних и природних ресурса Србије, на херојску одбрану наше војске и њено нераскивдиво јединство са народом у тој неравноправној борби. Наш народ, иако невелик по броју, економској и војној снази, потврдио је историјску истину да је велик по слободарском духу, вери у правду и по одлучности да штити своју слободу и узвишене вредности. Зато је храбро стао на пут далеко моћнијој сили која је кренула да покори нашу земљу, да је лиши слободе и да застраши све друге слободарске народе. успостави преседан како би читав свет уредила по мери сопствених егоистичких интереса. У тој одбрани свог права на слободу, али и саме слободе као цивилизацијске вредности уопште, наш народ је поднео велике људске жртве, претрпео огромна разарања и тешко надокнадиве штете. Друго допуњено издање књиге «Србија и НАТО» изразје пијетета према свима који су на олтар отаџбине положили највредније, а то су њихови животи. Њих отаџбина није заборавила и чланови и пријатељи Београдског форума на овај начин, путем књиге, писаном и усменом речју, боре се да хероји одбране и жртвеагресијене падну у заборав, да их нико не потискује у страну нити омаловажава.

Поред тога што се поносимо тиме што је наш народ отпором неофашизму и империјализму НАТО-а, показао целом слободоумном свету да севреди борити и жртвовати за опште добро и да наде за мир, слободу и напредак, ипак, има, не можемо да не забележимо да тај натчовечански отпор није наишао на адекватан одјек у свету. Корпорацијски медијски системи, будући интегрални део империјалистичког неолиб- ералног капитализма, нису дозвољавали да јавност на Западу буде објективно информисана о правим циљевима агресије, о лажима и манипулацијама типа «спречавања хуманитарне катастрофе», «масакру албанских цивила у Рачку» и многих других. Зато и није могло бити снажнијег отпора јавности унутар земаља агресора. Посебно су заказалеинелектуалне елитена Западу које нисуправовремено дигле глас против модерне тираније, варварског рушења старе цивилизације и наметања образаца живљења који гуше слободу, стваралаштво и идентитет људи и нација. Нису схватиле да такав свет и односи његовог хијерархијског уређивања путем силе и диктата немају перспективу. Разуме се, из овакве опште оцене, изузимају се људске и интелектуалне величине као што су нобеловци Александар Солжењицин, Нелсон Мандела, Харолд Пинтер, Пауло Коељо и други, потом писци, научници, уметници и јавне личности као што су Петер Хандке, Микис Теодоракис, Ноам Чомски, Франц Вебер, Ремзи Кларк, Мишел Чосудовски, Алдо Бернардини и многи други који су, на један или други начин, осудили агресију као недопустиво кршење основних цивилизацијских норми и као врхунски злочин, а појединци међу њима и као чин тероризма.

Актуелна друштвена збиља је, напросто, наметнула потребу да се Форум поново огласи на тему односа Србије и НАТО. Већ дуже време на делу је политика да се Србија методом корак по корак, иза леђа јавности, увуче у чланство НАТО-а. На једној страни, формално, и даље је на снази Декларација Народне скупштине Србије према којој Србија води политику војне неутралности, што свакако искључује везивање, поготову, придруживање или чланство у било каквим војним савезима, па ни у НАТО-у. На другој страни, Влада пузећим стилом, готово, потпуно предаје земљу у челични загрљај НАТО. Закључују се тајни и јавни уговори, договори, планови и аранжмани којима се потпуно обесмишљава тзв. статус војне неутралности утврђен актом Народне скупштине. За наоружање и другу војну технику, војну инфраструктуру и индустрију уводе се стандарди НАТО. Војницима НАТО пакта одобрава се слободан транзит и коришћење инфраструктуре Србије, без наплате или обештећења, припадницима НАТО гарантује се дипломатски статус и изузеће од административне, кривичне или грађанско-правне одговорности, кад год се, по било ком основу, нађу на територији Србије. Старешине и војници НАТО-а тако на територији Србије добијају далеко већа права него што их у Србији имају старешине или војници Војске Србије! Када је и чиме НАТО заслужио такве привилегије? Има ли уопште смисла тврдити да је Србија данас војно неутрална земља!? Или су све побројане концесије и привилегије дате НАТО-у „статусно неутралне“, попут „статусне неутралности“ бриселских споразума којима се Србија, са својим уставним и правним системом, потпуно повлачи из Покрајине а сва права која Србија има према и на тлу Покрајине, по важећем Уставу, као и по резолуцији Савета безбедности УН, предају у руке илегалној „Републици Косово“?

Уз обилну финансијску подршку НАТО чланица, структура и центара, у Србији је развијен читав систем тзв. цивилног сектора који, врши систематску пропаганду у прилог чланства Србије у НАТО. Средствима српских пореских обвезника такође се, преко републичког буџета, финансира «статусно неутрална» про-НАТО пропаганда. То што је око 75% грађана Србије против чланства у НАТО као да никог из Владе не занима. Влада има одговорност да доноси и непопуларне одлуке – кажу. Или се милиони евра и долара улажу у пропаганду да би се анти-НАТО расположење грађана преокренуло у про-НАТО. Да ли је то реално у земљи која је колико јуче, била жртва злочиначке агресије НАТО? Коме је у интересу да се забораве људске жртве и разарања у Србији, да се најгрубље понижава и деморалише нација? Ко и зашто затвара очи над чињеницом да је НАТО агресивна, освајачка војна организација, да је његова експанзионистичка политиика «ширења на Исток», на границе Русије у основи украјинске кризе? Зашто Влада не помаже ни једну НВО која је против чланства Србиоје у НАТО, која се активно бори за очување неутралности Србије, што је формално бар, још увек званична државна политика? Како објаснити чињеницу да у медијима земље која је званично неутрална има много више информација и ставова у прилог ширења сарадње и учлањења у НАТО, него у прилог очувања и афирмације неутралности као трајне оријентације?

Све је видљивије да је војна неутралност, као званична државна политика, угрожена и да се припрема терен за њено и формално напуштање. Знани и незнани саветници, реформатори, инструктори и агенти НАТО, резиденти или «летећи», јавно или тајно, «саветују» владаре Србије, да је НАТО једини прави избор, да је то предуслов «јединог пута». Један од тих саветодаваца је некадашња и данашња НАТО перјаница, бивши премијер Велике Британије Тони Блер. Онај Блер који је велики део своје политичке и личне енергије утрошио у припреме, креирање лажних образложења и покретање НАТО агресије на Србију (СРЈ), у сатанизовање српског народа и заговарање копнене инвазије. Онај Блер кога су медији у његовој земљи окарактерисали као «Клинтонову пудлицу», а кога је градоначелник Лондона Борис Џонсон у септембру 2014. јавно окарактерисао као особу која је креирала и ширила неистине о Косову и Метохији, непостојећем оружју за масовно уништавање у Ираку и много џдругих неистина и обмана, оценио да је Блеру «потребна професионална психијатријска помоћ». Блер чија су влада, агенције, лични изасланици (типа Педи Ешдауна) и инструктори годинама наоружавали, финансирали и обучавали терористичку ОВК на Косову и Метохији припремајући је за савезништво са НАТО-м у агресији против Србије (СРЈ) . Блер кога је суд у Београду осудио на вишегодишњу робију због злочина против српског народа, кога огромна већина грађана Србије и данас, 16 година после агресије, сматра непријатељем и злочинцем. Може ли се такав човек дочекивати у Београду и испраћати као користан и добронамерни саветник а да огромна већина грађана то не доживи као аномалију, грубо вређање достојанства нације, здраве памети, као ниподаштавање људских жртава и њихових потомака?

Да ли је и позивање непријатеља и злочинаца у госте начин да Србија доказује да је отворена, проевропска, нексенофобична, модерна, прагматична, жељна знања и напретка, окренута будућности... Откада је то начин да се доказује независност, достојанство и приврженост напретку? Ко су саветници српске Владе за избор саветника?

Недавно је (13.фебруара 2015.) у Београду одржан «стручни» скуп на којем су НАТО приврженици – углавном, из интереса (по неки и из убеђења) – просипали мед и млеко о наводном благостању у којем би се Србија нашла уколико би прихватила чланство у НАТО. Пре 15-так година «пут у бољи живот» нуђен нам је преко преко збацивања «ауторитарног режима», «демократизације», «лустрације», прочишћења свести од заосталих идеја, као и силних донација западних добротвора. Задржавајући и даље све такве «аргументе» у процесу мењања свести (испирња мозгова), у садашњој фази западни ментори, обилато користећи ефекте дубоке економско-социјалне кризе, отворено нуде чланство уНАТО као кључ «бољег живота», раја за Србију.

На поменутом скупу изнета је и нова «статистика» о жртвама«бомбардовања» 1999, која укупан бнрој «страдалих људи» своди на 758 («Политика», 14. фебруар 2015.), иако је током агресије животе изгубило преко 3.500 људи. Било би, заиста, интересантно сазнати критеријуме НАТО статистичара када у «страдале људе» нису уврстили 1.008 погинулих и поименично пописаних војника и полицајца Србије? Или, колико је убијених путника путничког воза у Грделичкој клисури увршћено у ново-објављену НАТО «статистику»? Подсетимо се: бомбардери НАТО су најпре бомбардовали, а потом још једном, «оверили» композицију путничког воза на мосту у Грделици, ваљда, да би били сигурни да нико не преживи! Но, није се једном чуло (од саветника, инструктора и агената са Запада) – за Србију је једино важна САД/НАТО перцепција! Службене статистике Војске Србије, полиције, правосудних и других органа Србије, морају се повући пред САД/НАТО перцепцијама!

Влада Србије и НАТО, недавно су припремили обиман документ под називом „Индивидуални акциони план партнерства“ (ИПАП) који је постављен на сајт Министарства одбране. Тим документом се, поред осталог, предвиђа обавеза Србије да потпише СОФА споразуме са свим чланицама НАТО савеза, какав је Борис Тадић потписао 2006. са тадашњом државном секретарком САД Кондолизом Рајс. Тако ће се и војницима свих других чланица НАТО гарантовати екстериторијалност и диплопматски статус кад год се, било којим поводом, нађу на територији Србије. Србија ће и њима гарантовати изузеће од одговорности за било каква дела, укључујући кривична, за било каква кршења закона Србије или изазивање материјалне штете.

Индивидуалним акционим планом партнерства, предвиђа се потпуно усаглашавање стандарда оружја, друге војне технике и целокупне војне инфраструктуре у Србији са стандардима НАТО. У тексту документа, а ни било где, не пише, колико ће све то коштати Србију и колико ће се Србија још задужити да би све те обавезе испунила. У недалекој, неутралној Аустрији, притисци да се учлани у НАТО, одбијени су са образложењем да не може да поднесе велике издатке које чланство у НАТО-у носи собом. Нећемо овом приликом поредити економско стање Србије са економским стањем Аустрије. Нећемо овом приликом улазити ни у политичку цену, иако је јасно да Србија убрзано предаје своју судбину и будућност нових генерација у руке једног освајачког, империјалистичког савеза.

У документу који ће у Брислу, како је објављено, 18. марта 2015. потписати министри иностраних послова Ивица Дачић и Министар одбране Братислав Гашић, има много других обавеза које тек треба анализирати, чак и са становишта њихове (не)уставности. Овде не треба изоставити став у коме се, гле чуда, наводи обавеза, или писано обећање, да ће Србија у одређеном року у потпуности завршити приватизацију. У документу који се потписује са једном војном организацијом налази се и изјава о окончању приватизације! Какав интерес има НАТО за окончање приватизације у Србији ? Одговор је релативно јасан, лак и логичан: Интерес НАТО се састоји у томе да се корпорације из земаља чланица НАТО пакта (државне, приватне, мултинационалне) домогну и преосталих економских потенцијала у Србији. Преведено на конкретнији терен, то значи да је НАТО заинтересован за приватизацију Телекома, ЕПС-а, Дунав осигурања, ПКБ-а, пољопривредног земљишта, рудника, вода, природних богатстава, свега што је вредно из јавног, државног, или друштвеног сектора! Управо онако како су, само у периоду од 2001. – 2011. компаније из земаља чланица НАТО исисале из Србије 51 милијарду америчких долара! НАТО је онда ту у улози гаранта сигурности и трајности освојених економских и финансијских позиција мултинационалних корпорација из земаља чланица.

Када долази до потписивања новог документа (ИПАП) најављеног као основе највишег степена сарадње Србије и НАТО?

То се дешава у марту 2015. само неколико дана пре обележавања годишњице почетка агресије НАТО 1999., дакле, уочи помена жртвама агресије, уочи сећања на прогон стотина хиљада Срба и других неалбанаца са Косова и Метохије, сећања на разарања процењена на преко 100 милијарди САД долара, на коришћење оружја са осиромашеним уранијумом, разарања болница, школа, породилишта, фабрика, радио и ТВ станица и релеја, трафо станица, преносне електро-мреже, рафинерија. Влада Србије сарадњу са НАТО подиже на највиши ниво у време заоштравања глобалних односа Запад – Исток, САД – Русија, посебно, у вези са сукобима у југо-источној Украјини. То заоштравање многи аналитичари карактеришу као нови хладни рат чији је суштински узрок у експанзионистичкој, интервенционистичкој и освајачкој политици САД и НАТО. Искуства, посебно она из протекле две и по деценије, несумњиво потврђују да НАТО ни у којој кризи није био део решења већ фактор заоштравања, дестабилизације и подела, фактор изазивања «контролисаног хаоса». Српска влада се новим документом практично кандидује за чланство у НАТО у време када у свету јача отпор хегемонизму и империјализму, када постаје јасно да концепт униполарног светског поретка и либералног капитализма, које симболизује и намеће НАТО, представљају велики баласт и кочницу изграњи праведнијег и хуманијег света. Свет не прихвата империјални тоталитаризам и хијерархијске односе већ се све одлучније и све успешније бори за свет слободе и равноправности. Да ли Влада Србије схвата да НАТО и његова интервенционистичка, освајачка и империјалистичка стратегија нису будућност, нити демократске вредности, а најмање, извесност, мир и напредак? Србији је данас потребније него икада раније да своју будућност пројектује бољим разумевањем и уважавањем нових трендова у глобалним односима, поштовањем својиих историјских искустава, укључујући и она из агресије НАТО пре 16 година. Разбијена држава и понижена нација не могу се усправити, њихова вера и стваралачка енергија не могу се покренути снисходљивошћу Владе и њеним везивањем за НАТО, Блера и све оно што они симболизују. Уопште и посебно, према Србији. Из клечећег положаја не може се напредовати.

Потписивањем документа о највишем облику сарадње са НАТО-м, Србија се понаша као да не разуме шта то у датим условима и трендовима значи и куда води. Тешко је повероватни да подржава Србија не разуме интервенционистичку, освајачку, империјалистичку стратегију НАТО. Ако разуме такву стратегију, што би било нормално за земљу која је као ретко која друга земља такву стратегију осетила на сопственој кожи, онда је питање – да ли разуме да потписивање документа о највишем облику сарадње, без обзира када је то планирано, представља саглашавање и подршку стратегији НАТО. И више од тога. У условима када је свакоме јасно да НАТО својом политиком експанзије на Исток, настоји да изолује Русију, да изазове њену унутрашњу дестабилизацију, а по могућности и њено територијално разбијање, потписивање ИПАП-а, добија и значење да Србији такви циљеви НАТО не сметају, да су без икаквог утицаја на повезивање са НАТО-м, да их индиректно, одобрава.

У својој суштини, нови документ Србије и НАТО означава кандидовање Србије за чланство у НАТО-у и напуштање политике војне неутралности. Свеједно, његови творци се не обазиру на расположење већинске јавности у Србији. А пошто се ради о Плану, а не формалном међународном споразуму, вероватно га неће поднети ни на ратификацију Народној скупштини. Иако би и тај чин, имао само формални карактер.
Овом књигом желимо да упозоримо да Србији као мирољубивој европској земљи није место у НАТО агресивном, освајачком савезу одговорном за злочине против мира и човечности, велике људске жртве и разарања наше земље 1999. године. Форум се дистанцира од политике пузајућег учлањења Србије у НАТО сматрајући да је то супротно националним и државним интересима, супротно циљевима мира и безбедности у Европи. Таква политика не поштује вољу народа и његово достојанство. Таква политика игнорише историјска искуства Србије у 20. веку што може имати кобне последице. Оцене и закључци Форума усвојени још 2011. године задржали су пуну актуелност и вредност и данас:

1. НАТО је милитаристичка алијанса која служи искључиво америчким империјалним интересима; 2. НАТО се понаша агресивно и освајачки у целом свету, од Блиског, Средњег и Далеког Истока, преко Источне, Централне и Северне Африке до Сирије и Украјине; Глобални интервенционизам и стратегија експанзије на Исток (руске границе) представља опасност по мир и безбедност у Европи и свету; 4. НАТО изазива оружане сукобе, под лажним образложењима, са циљем успостављања тоталне контроле над економским и природним ресурсима, стратешки важним територијама и тржиштима да би очувао привилегије развијених над мање развијеним земљама; 5. НАТО је реликт хладног рата и није у стању да реши ни један међународни сукоб или проблем; 6. Чланством у НАТО Србија не би могла да унапреди своју безбедност; 7. НАТО је одувек био главни непријатељ Русије а данас је његов стратешки циљ одвајање Русије од Европе, њена изолација, економско изнуривање, дестабилизација и разбијање њене државне територије. Сврставање Србије уз Алијансу са таквом стратегијом је супротно нашим државним и националним интересима. Русија је традиционални пријатељ и савезник Србије у оба светска рата, никада није ратовала против Србије увек је, када је могла, била на страни Србије, она је стална чланица Савета безбедности и данас упорно подржава Србију у очувању суверенитета и територијалног интегритета.

На основу свега изложеног, Форум сматра да је у најбољем националном и државном интересу да Србија прихвати и учвршћује политику активне неутралности у односу на све војне алијансе. Тим пре се то односи на НАТО због његове милитаристичко – империјалистичке стратегије.

Прошлог месеца (јануар 2015. године) изашла је нова књига Београдског форума за свет равноправних – невладине, непартијске и непрофитне организације која окупља припаднике различитих политичких идеологија, али је њима национални и државни интерес изнад сваке политике и идеологије. Књига се појавила под насловом „Нови хладни рат“. У њој су објављена саопштења учесника Међународне конференције коју је Форум одржао 22. и 23. марта 2014.године, а поводом 15-е годишњице оружане агресије НАТО-а на Србију. Форум, иначе, сваке године на дан почетка агресије обележава тај варварски чин Запада на челу са САД, чин у којем су ситематски и неселективно разарана наша земља, њена привреда, електро-енергетски систем, инфраструктура, убијани недужни људи, укључујући децу и страце, и загађена животна средина.

Конференција чија су саопштења и Завршнидокумент објављени у овој књизи одржана је на тему „Глобални мир против глобалног интервенционизма и империјализма“. Конференцији је присуствовало око 500 учесника: чланова, пријатеља и поштовалаца Форума, међународних покрета и организација чија су програмска опредељења и практично деловање слични напорима које чини Форум. Њих преко 200 били су странци и то са свих континената, што на свој начин сведочи о великом угледу који Форум ужива у свету, а што иначе знатно превазилази величину јавног простора у нашој земљи који је на располагању напорима и деловању Форума. Један од разлога због којих наш јавни простор рестриктивно приступа Форуму вероватно је у томе што Форум не дозвољава да у заборав падну жртве које је наш народ и држава поднела одлучно се супротстављајући сведимензионалној агресији Запада према Србији, која иначе траје од почетка 90-их година прошлог века све до наших дана. Агресија је кулминирала оружаним нападом НАТО-а 1999.године, чиме је Запад (САД и ЕУ) подржао и војном силом помогао терористичку оружану побуну косметских Албанаца ради сецесије дела државне територије Србије и на том делу успоствљања друге албанске државе на Балкану.

Дакле, књига „Нови хладни рат“ је настала као резултат ове Конференције. Књигу је за штампу припремио уређивачки одбор у саставу: Проф. др Радован Радиновић, генерал у пензији, Др Станислав Стојановић, амбасадор у пензији, проф. др Јелена Лопичић – Јанчић, студент-апсолвент Ненад Узелац и Бранислава Митровић -преводилац и публициста. У својој структури, књига има следеће делове, односно поглавља: Предговор; Поглавље „Отварање Конференције и поздравне речи“ са укупно 11 прилога; Поглавље „Излагање учесника“ – укупно 62 прилога од чега су 45 прилози страних учесника, а 17 домаћих; Поглавље „Форум младих“ са укупно седам прилога, од чега четири инострана учесника,а три домаћа (од те тројице један је из Републике Српске и њега из разумљивих разлога сматрамо домаћим учесником); Поглавље „Завршни документ“ у којем се резимирају резултати расправе на Конференцији. Завршни документ је објваљен на више језика; српском, руском, енглеском, немачком и италијанском. Намера нам је била да на овај начин међународну јавност обавестимо о резултатима овога скупа, јер Форум као непрофитна организација није у стању да књигу у целости преведе на светске језике и на тај начин је учини доступном страној јавности.

"Србија у Великом рату - аустралијска сведочења". То је назив целодневног програма који ће се у Камбери одржати 25. октобра, под покровитељством aмбасадора Републике Србије, Његове eкселенције г. Мирољуба Петровића.

У војном меморијалном центру у Камебри тог дана ће се одржати изложба одликовања и медаља српских и аустралијанских добровољаца са Солунског фронта и изложба српских војних униформи из Првог светског рата. Касније тог дана биће изложба новообјављених документа из Мајлс Френклин колекције, о сећању Аустралијанаца на учешће Срба у рату и презентација о животу аустралијанске болничарке Олив Кинг која је била са српким војницима на Солунском фронту.

Као круна биће промоција важне књиге: "Србија у Великом рату 1914-1918".

АУДИО СНИМАК ЕМИСИЈЕ:

У издању Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге изашла је из штампе књига „Србија у Великом рату 1914. – 1918.“ аутора Др Мире Радојевић, доцента на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду и Проф. Љубодрага Димића, дописног члана САНУ и редовног професора историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Рецензенти су академик Михајло Војводић и доцент Милош Ковић, а уредник је Драган Лакићевић. Издавање књиге помогло је Удружење Фонд дијаспора за матицу, као покровитељ.

Ово научно-популарно дело угледних српских историчара намењено је широкој читалачкој публици у Србији, српском расејању као и страним читаоцима. Књига је опремљена одговарајућом научном апаратуром, а у књижарским излозима се појављује поводом 100. годишњице почетка Првог светског рата. Иако се појављује у време хипер-продукције литературе на Западу чији је циљ, уз часне изузетке, ревизија досадашњих оцена о правим узроцима и циљевима покретача Великог рата, да се одговорност преусмери на Србију, аутори се нису упуштали у полемисање, већ су достојанствено, мирним стилом , афирмисали релевантне чињенице и на основу њих изводили научне оцене и закључке. Онако како се то и очекује од озбиљних научника.

Ово дело трајне вредности може послужити и као продубљени уџбеник историје Првог светског рата за студенте универзитета, младе научнике и све оне којима је стало да се објективно упознају са тим драматично тешким, али славним годинама у историји Србије. Афирмишући изворе и научне оцене, истину о српским напорима, огромним људским жртвама и незаменљивом доприносу слободи и развоју читавог европског континента, ово дело и његови аутори индиректно подсећају и своје савременике на потребу самопоштовања, поштовања жртава за слободу, уважавања историјских искустава – на вредност мудрости и зрелог постављања у смутним временима.

Полазећи од чињенице да се Србија и српски народ у матици и расејању, често суочавају са неразумевањем код својих страних партнера и саговорника, издавачи ће учинити велики напор да се ово вредно дело преведе и објави и на неколико страних језика. То би страним читаоцима, нарочито млађих генерација, дало могућност да сазнају нешто више од ревизионистички интонираних књига аутора из њихових средина и да формирају сопствени суд. Извести овакав подухват није лако ни у најбољим временима. У условима какви преовлађују у Србији данас то се граничи са издавачким подвигом. Ова књига ублажава велику небригу према истини, историји и жртвама за слободу и достојанство српског народа па је утолико вреднија хвале и признања.

Ово дело подсећа да су осећање моралног дуга према браниоцима слободе, истине и правде, солидарност и међусобно поверење живе вредности. (страна 300, тврди повез).

О особи која излаже

О особи која излаже

О особи која излаже

О особи која излаже

О особи која излаже

АУДИО СНИМАК: https://www.sendspace.com/pro/dl/8hh99f
ФОТОGRAFIJE: https://goo.gl/uGzk6t

У препуној дворани Руског дома у Београду представљена је књига „Србија у Великом рату 1914. – 1918.“ аутора проф. Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића. Поред аутора, о књизи су говорили Проф. Александар Животић, Драган Лакићевић (Српска књижевна задруга) и Живадин Јовановић (Београдски форум).

На промоцији је истакнуто да су издавање ове књиге иницирали интелектуалци из српског расејања како би српски историчари афирмисали истину о правим узроцима Првог светског рата и огроман допринос Србије победи савезника. Књига је својеврсно реаговање врхунских српских историографа на велику продукцију литературе на Западу чије циљ ревидирање историјски верификованих оцена о узроцима, последицама и одговорностима за покретање рата 1914. и покушај пребацивања одговорности на Србију. Истакнуто је такође да се изградњи националне и државне стратегије мора полазити од историјских искустава Србије, од доброг разумевања савремених трендова у кретањима у Европи и у свету као и од дугорочних приоритета и циљева Србије. 

Изнет је предлог да се надлежним властима предложи да се у Београду, на Калемегдану, постави гранитни крст - споменик палим српским и руским борцима у Првом светском рату, што су сви присутни поздравили дугим аплаузом.

У уметничком програму су учествовали Лепомир Ивковић, глумац Народног позоришта у Београду, проф. ФМУ Татјана Олујић, виолина и Даринка Пауновић, клавир. Представљању су, поред других, присуствовали Потпредседник САНУ проф. Љубиша Ракић и амбасадор Белорусије Владимир Чушев

Књигу су издали Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга поводом 100. годишњице од почетка Првог светског рата. Покровитељ издања је Фонд дијаспора за матицвуИздавачи су најавили да се ускоро могу очекивати преводи

Мира Радојевић – Љубодраг Димић

Српска историографија баштини богато и поуздано знање о историји Првог светског рата и месту Србије у том великом светском обрачуну. За историчаре који су о Великом рату писали непосредно по његовом окончању, попут В. Ћоровића, Ј.М. Јовановића или Ж. Павловића, изучавање те значајне теме истовремено је значило аргументовано укључивање у исполитизовану расправу европских политичара, војника и научника о одговорности за рат и прилику да се на изазове времена одговори поузданим знањем до кога се дошло истраживањима изворне грађе похрањене у фондовима и колекцијама домаћих и страних архива. У деценијама које су следиле знање о историји Првог светског рата је неслућено увећано. Уз изучавање војних операција пажња историчара је посвећена ратним циљевима, политичким процесима, страним утицајима, привредним темама, значајним актерима рата, жртвама. Ту мозаичну слику Великог рата умногоме су својим трудом „попунили“ и историчари који су истраживали и писали у нашој средини, попут А. Митровића, М. Екмечића, Д. Живојиновића, М. Војводића, С. Скока, П. Опачића, Ђ. Станковића. Посвећујући велики део свог стручног живота теми Великог рата та се генерација историчара- научника супротставила идеолошкој слици прошлости и настојањима да изучавање и стицање знања о Првом светском рату буде потиснуто и обезвређено новим ваннаучним тумачењима која је после Другог светског рата наметала партија на власти. Страсвена истраживања и критичка мисао у основи су историографског резултата до кога је та генерација историчара досегла и тако будућим истраживачима завештала богато историографско дело и огромно знање.

Књига Мире Радојевић и Љубодрага Димића о Првом светском рату, биће објављена на енглеском, немачком и руском, а можда и на кинеском

Српска артиљерија током Колубарске ботке

У Српској књижевној задрузи представљена је књига Мире Радојевић и Љубодрага Димића „Србија у Великом рату 1914–1918” (кратка историја), коју су објавили СКЗ и Београдски форум за свет равноправних. О књизи су говорили епископ бачки г. Иринеј, Живадин Јовановић, Михаило Војводић, Милош Ковић, Александар Животић и аутори, а одломке из дела казивао је Срба Милин.

Епископ бачки г. Иринеј благословио је скуп и рекао да је недавно био у Немачкој и Аустрији и видео велики број обимних књига о Првом светском рату, али је мало наслова који се слажу с нашим виђењем почетка Великог рата. Зато је значајна свака књига о овом периоду наше историје, али би их ваљало превести на светске језике, како би се чула и наша истина. Живадин Јовановић, из Београдског форума за свет равноправних, потврдио је да се књига већ преводи на енглески, немачки и руски, а велика је вероватноћа да ће бити преведена и на кинески. Реч је о изузетно вредној књизи, која охрабрује и упозорава. Има смисла борити се за истину, упркос великим лажима којима се покушава ревизија историјских чињеница.

И Михаило Војводић се слаже да је ово година у којој ће бити покушаја да се промени истина о Првом светском рату. Књига „Србија у Великом рату 1914–1918” заснива се на историјским чињеницама. Припадници Младе Босне, на окупираној земљи, борили су се за слободу. Војводић је, такође, указао на велику помоћ Русије у Првом светском рату, нарочитo цара Николаја II, и рекао да он заслужује споменик у Београду.

Милош Ковић наглашава да су књигу писали професионални историчари, али веома популарно, како је то некада писао Владимир Ћоровић. Књига нуди резултате српске историографије, од Берлинског конгреса до краја Првог светског рата, а коришћена су и кључна дела европске историографије. Како се приближавамо датуму почетка Великог рата, истиче Александар Животић, оживљавају расправе о узроцима почетка Првог светског рата, и улози Србије у свему томе. Књига „Србија у Великом рату 1914–1918” на јасан начин указује на стварне узроке почетка Великог рата. Књига је писана лепим језиком, изузетно је прегледна и нуди јасне одговоре о улози Србије у отпочињању Првог светског рата.

Обележавајући стогодишњицу почетка Првог светског рата, кажу аутори, човечанство ће, надајмо се „клекнути” пред милионским жртвама до тада највећег ратног обрачуна у светској историји. Да ли ће и како у том тренутку размишљати о историјском контексту у којем су положене – друго је питање. Историчари посвећени темама XX века то свакако морају учинити. Тим пре што већина процеса дугог трајања и сложеног карактера, који су испунили прошлост XX века, утичући и на свет данашњице, исходишну тачку имају у Великом рату 1914–1918. године.

Да ли ће се глас историчара чути у јавности или бити „угушен” политичким интересима центара моћи за променом историографске слике Првог светског рата; у којој ће мери научно бити у могућности да се у креирању свести савременика супротстави ненаучном; да ли ће звуци труба и бубњева, карактеристични за почетак рата, узнемирити почивше или пробудити разумевање нових генерација; хоће ли жртве велике несреће још једном бити понижене и убијене – тешко је у овом тренутку рећи. Савремена историја, кажу аутори, већ дуже време налази се под ударом ревизионистичке историографије, која под утицајем политике и њене потребе поништава постојеће знање о прошлости, захтева промену историографске перспективе, на анализи суженог броја историјских извора намеће и прилагођава закључке, истрајава на радикалном обрту и истраживању прошлости.

Ревизионистички „удар” оспорава чињенице, а преко њих и минуле догађаје, појаве и процесе. Нападом на научни метод обесмишљава се постојеће „друштвено сећање”, доводи у питање сврсисходност историјске науке и потире моралност историографске дисциплине. Највећим делом, то је последица промена у политици и друштву с краја XX века, које су оставиле дубоке трагове и на размишљања о претходним временима.

Аутори Др Мира Радојевић и Љубодраг Димић, други, с десна у лево, са говорницима на промоцији

У Српској књижевној задрузи промовисана је књига „Србија у Великом рату 1914. – 1918.“Аутора Мире Радојевић, доцента и академика Љубодрага Димића, професора историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Књигу су поводом 100. годишњице од почетка Првог светског рата

Издали Београдски форум за свет равноправних и Српска књижевна задруга.

Промоцији је присуствовао велики број научника, међу којима је било више чланова САНУ, као и новинара српских медија. Књига ће се превести на енглески, руски, немачки, француски и кинески језик.

Говорници, међу којима је био и Владика Бацки господин Иринеј Буловић, су одали признање ауторима и Фонду дијаспора за матицу као покровитељу књиге.

 Живадин Јовановић говори на промоцији

У издању Београдског форума за свет равноправних и Српске књижевне задруге изашла је из штампе књига „Србија у Великом рату 1914. – 1918.“ аутора Др Мире Радојевић, доцента на Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду и Проф. Љубодрага Димића, дописног члана САНУ и редовног професора историје на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Рецензенти су академик Михајло Војводић и доцент Милош Ковић, а уредник је Драган Лакићевић. Издавање књиге помогло је Удружење Фонд дијаспора за матицу, као покровитељ.

Ово научно-популарно дело угледних српских историчара намењено је широкој читалачкој публици у Србији, српском расејању као и страним читаоцима. Књига је опремљена одговарајућом научном апаратуром, а у књижарским излозима се појављује поводом 100. годишњице почетка Првог светског рата. Иако се појављује у време хипер-продукције литературе на Западу чији је циљ, уз часне изузетке, ревизија досадашњих оцена о правим узроцима и циљевима покретача Великог рата, да се одговорност преусмери на Србију, аутори се нису упуштали у полемисање, већ су достојанствено, мирним стилом , афирмисали релевантне чињенице и на основу њих изводили научне оцене и закључке. Онако како се то и очекује од озбиљних научника.
Ово дело трајне вредности може послужити и као продубљени уџбеник историје Првог светског рата за студенте универзитета, младе научнике и све оне којима је стало да се објективно упознају са тим драматично тешким, али славним годинама у историји Србије. Афирмишући изворе и научне оцене, истину о српским напорима, огромним људским жртвама и незаменљивом доприносу слободи и развоју читавог европског континента, ово дело и његови аутори индиректно подсећају и своје савременике на потребу самопоштовања, поштовања жртава за слободу, уважавања историјских искустава – на вредност мудрости и зрелог постављања у смутним временима.

Полазећи од чињенице да се Србија и српски народ у матици и расејању, често суочавају са неразумевањем код својих страних партнера и саговорника, издавачи ће учинити велики напор да се ово вредно дело преведе и објави и на неколико страних језика. То би страним читаоцима, нарочито млађих генерација, дало могућност да сазнају нешто више од ревизионистички интонираних књига аутора из њихових средина и да формирају сопствени суд. Извести овакав подухват није лако ни у најбољим временима. У условима какви преовлађују у Србији данас то се граничи са издавачким подвигом. Ова књига ублажава велику небригу према истини, историји и жртвама за слободу и достојанство српског народа па је утолико вреднија хвале и признања.

Ово дело подсећа да су осећање моралног дуга према браниоцима слободе, истине и правде, солидарност и међусобно поверење живе вредности. (страна 300, тврди повез).
Књига се може наручити или преузети у просторијама Београдског форума за свет равноправних, на адреси Сремска 6/IV, e-mail: Ова адреса ел. поште заштићена је од спам напада, треба омогућити ЈаваСкрипт да бисте је видели , телефон: 011/ 32 83 778.

У издању Београдског форума за свет равноправних изашла је нове књига под називом ,,Од агресије до сецесије 2”. Овај својеврсни Зборник се састоји од излагања на Округом столу одржаног у Београду 23. марта 2013. године поводом 14 година од агресија НАТО-а на нашу земљу, првих коментара бриселског споразума, докумената: Резолуције Савета безбедности 1244 и споразума из Брисела, као и докумената који су му претходили и који су настали после споразума.

Прво поглавље садржи излагања мајора Пјер-Анри Бинела, проф. др Миодрага Зечевића, адмирала Бошка Антића, др Момчила Вуксановића, др Рудолфа Хансела, Милене Парлић, др Станисалва Стојановића, генерала др Видоја Пантелића, генерала Спасоја Смиљанића, др Мирјане Анђелковић Лукић, генерала Слободана Петковића, Живадина Јовановића, као и накнадне прилоге проф. др Владана Јончића и Рада Брајовића.

Друго поглавље садржи коментаре споразума из Брисела угледних правника, проф. др Ратка Марковића, Живадина Јовановића, Слободана Л. Поповца и саопштење Покрета за Косово и Метохију у Србији.

Треће поглавље представља документа: Резолуцију Савета безбедности Уједињених нација, бриселски споразум, као и платформу о Косову, Предлог и образложење резолуције Народне скупштине Републике Србије, Извештај о политичком и техничком дијалогу са Привременим институцијама у Приштини Владе Србије и План примене бриселског споразума.

Уредници књиге су чланови Управног одобра Београдског форума, проф. др Радован Радиновић и др Станислав Стојановић.

Књига ,,Од агресије до сецесије 2” је књига за коју се може рећи да је књига-сведочанство, чији значај, поруке и докуметација превазилази потребе тренутка.

Књигу можете купити у просторијама Беофорума, Сремска 6/4 по цени од 600 динара!

Кардиоктомиа као колатерални бизнис у хуманитарном рату

Маја 2013 у Паризу, код једног од најпознатијих француских издавача, Фајара (Fayard) објављена је досад најпотпунија студија о Косову и улози НАТО савезника под насловом: Косово: ”праведни” рат за мафијашку државу (Kosovo. Une guerre « juste » pour un Etat mafieux). Угледни француски публициста-истраживач, Пјер Пеан, направио је изузетно важну и савесну синтезу великог дела објављених, као и необјављених теекстова и извештаја дипломатских и обавештајних извора коју допуњава његова анкета са терена и разговори са важним учесницима и савременицима. Уз 458 страна основног текста, придодате у 45 страна већим делом ексклузивних и поверљивих докумената.

Ова несвакидашња књига почиње стенограмом сведочења УЧК војника објављеног од стране Б92 10 септембра 2012 у досијеу под насловом Анатомија злочина. Вођена уживо и без анестезије од стране Албанца лекара и приученог припадника УЧК, до несхватљивости стравично вађење срца из живог српског младића од 19-20 година, превазилази страхоте 20 века и враћа на кардиоктомију коју су масовно вршили жреци ацтечког импрератора Монтезуме с почетка 16 века.

Веродостојност извештаја Дика Мартија о ”бизнису” људским органима код више стотина српских заробљеника , али и албанских жртава, Пјер Пеан верификује анкетом и разговорима са неким од најупућенијих француских дипломата и обавештајаца.

Сценарио западне ингеренције и ратние интервенције стављен је у мећународни контекст у коме НАТО, САД, Велика Британија, Француска и Немачка имају водећу улогу.

Иницијална улога крајње ратоборне предводнице америчке дипломатије Мадлен Олбрајт и стерилни ”пацифизам” француског председника Жака Ширака, монтажа ”масакра у Рачку” од стране америчког агента Вилијама Волкера, познатог по умешаности и прикривању масакра језуита у грађанском рату у Салвадору 1988; псеудо дипломатска маскарада у Рамбујеу у коме земља домаћин има споредну улогу статисте и чије услове ”ниједна земља не би могла да прихвати такво колонијално потчињавање” (стр. 96-97); досад непозната сведочанства иза кулиса француске улоге у даљем развоју догађаја, међу којима и она најпозванијих француских обавештајаца задужених за обучавање обезбеђења Хашима Тачија. Дипломата и одговорних функционера који негирају сазнања о уделу о мафијашкој и злочиначкој делатности УЧК и потоњег албанско руководства Косова. Корак по корак, докуметима и сведочењима, Пеан показује како је распад Југославије и удео западних савзника у њему, у првом реду интервенцијом 1999, био оркестриран у циљу одржавања НАТО као водећег инструмента одржавања америчке хегемоније насупрот међународном праву и свим правилима цивилизованог мирнодопског и ратног понашања. Улога Бернара Кушнера, о чијој улози је Пеан објавио посебну књигу после које је бивши француски хуманитарни активиста и министар нагло нестао са јавне сцене, показује како су фрацуски социјалисти били анимирани на страни УЧК и против дотадашњег француског ђака и штићеника Ибрахима Ругове.

У делу посвећеном НАТО интервенцији (започетој на неколико дана пре 50 годишњице од оснивања Североатланског савеза) и првом рату вођеном од његовог оснивања, Пеан посебну пажњу посвећује медијској обради која ће постати модел условљавања јавности у каснијим ратовима те организације на Средњем Истоку. Без мандата Савета безбедности и кршењем члана 5 оснивачке повеље НАТО-а, војна интервенција 1999 против Србије и Црне Горе представља преседан у кршењу међународног права и Повеље УН, као и устава неких од земаља учесница. Без обзира на тражење социјалистичког посланика и председника скупштинске комисије за народну одбрану, Пола Килеса, крајем 1998, да се Народна скупштина изјасни у случају интервенције на Косову, тако је дошло до грубог кршења члана 35 француског устава који обавезује на гласање Парламента у случају учешћа Француске у рату (стр. 145-146).

Цитирајући еуфоричне изјаве чешког председника Хавела у корист преседана хуманитарног рата (стр. 147-148), Пеан потсећа на десетине хиљада масакрираних курдских цивила у Турској 1997 на које невине жртве је у потпуности изостала међународна осуда и хуманитарна солидарност (стр. 149). Са Колумбијом најпривилегованија земља за снабдевање наоружањм, Турска је од 1952 чланица НАТО пакта (заборавља се да је тада је то била и Југославија). На питање новинарке Либерасиона на ту врсту двоструких стандарда у време бомбардовања 1999, немачки министар Јошка Фишер је не трепнувши цинично одговорио: ”Нису све жртве једнаке. Ако се не може помоћи свуда то не значи да не треба помоћи нигде” (стр. ).

Почев од 9-ог поглавља, под насловом: Рат (нелегални), стр. 143-159) Пеан даје кратак преглед обима и војних, цивилних, материјалних и осталих последица дејствовања војне авијације НАТО-а. Поклањајући највише пажње и простора западној медијској обради тих збивања где се натоизација медија и кретенизација јавног мнења одвија уз изобилну логистику добромислећих, у првом реду француских интелектуалаца (Ратна дезинформација и медијско застрашивање, (стр. 161-177); набрајајући контрадикције између ратних билтена Џиме Шеа и осталих медијских жречева, о броју уништених тенкова и остале технике српске војске, које су се показале више од десет или двадесет пута мање (6% уместо најављених 20 и више процената; броја албанских жртава, од којих је после извештаја међународних екипа форетичара и и хуманитарних организација, требало одузети бар две нуле (од пола милиона до неколико хиљада), (”Мир”, стр. 179-204); броја и огољених околности које су довеле до бројних српских цивилних жртава, као што су 16 убијених у РТС које Амнести интернационал наводи као драстични случај ратног злочина (стр. 203), за чију одговорност нема никаквих изгледа да одговара било ко од починиоца; до циничног дискурса задојеног западним цивилизацијским ”вредностима”, незапамћене оргије говора заслепљеног најотровнијом мржњом која враћа у најмрачнија времана европске ближе и даље прошлости. Све до ”банализације и обесмишљавања жртава нацистичких холокауста и геноцида” (стр. 151), паклене и крвожедне, злослутне мржење која будећи најниже нагоне позива на погром и линч, која је условљавала и оправдавала освајање, истребљење и уништавање, читавих раса, континената и народа, у име цивилизацијских и етичких вредности којима се њихови наследници бестидно хвалишу и надимају.

Поглавља од 12 до 14 (стр. 205-244) дају необично веродостојну слику о стању насталом после успостављања НАТО протектората на Косову и Метохији, у првом реду виђену очима француских специјалаца, војника и жандара, која се допуњава исказима српских монахиња. Руковођени људском и војничком савешћу и професионалном етиком, тако су првоприспели специјалци предвођени пуковником Хогардом, који је срећом ”заборавио” да оде по детаљније инструкције код генерала Рондоа, шефа војне обавештајне службе, наступили енергично против УЧК пљачкаша на северу Косова и у драматичним конфронтацијама с британским војним снагама, одлучујуће допринели да се очува српсака енклава на том делу КиМ (стр. 205-218). Исказ игуманије Девича мати Анастасије и луцидна смелост мати Макарије, дају суморну и сирову слику страдања и злостављања монахиња којим се времаплов враћа на прве векове хришћанства у завршној обради војника до сад у историји најмоћније војне и цивилне силе (стр. 219-227). Неостварљиву мисију француских жандара у Косовској Митровици и њеној околини осветљава сведочење једног од њихових команданата Жислена Хузела, који сведочи о лажној и перфидној улози вишег командног и политичког кадра на челу са Кушнером и његовим УС помоћником, уствари спонзором, Џок Ковејом (стр. 229-244).

Следећа три поглавлља, од 15 до 17 (стр. 245-278), говоре о судбини не-Албанаца, у првом реду Срба, у време успостављања НАТО протекстората на КиМ. Прво од њих је највешћим делом компилација недвосмислено експлицитних извештаја ОСЦЕ и УН о систематском насиљу Шиптара и Албанаца масоно приспелих из Албаније према Србима, Ромима, Горанцима и осталим мањинама, као и о неспремности КФОР-а да се озбиљније супротстстсатави злочинима и принудном исељавању не албанског становништва. Према извештају ОСЦД , који говори о ”амбијенту генерализованог терора”, житељи села Старо Грацко ”застрашени сталним насиљем, у више наврата су тражили заштиту КФОР-а која им је била ускраћена под образложењем помањкања снага реда” (стр. 251, 254). Као извештач УН, Јири Диенстбир указује на: ”165.000 Срба и Црногораца су напустили Косово” пошто су се уверили да КФОР не обезбеђује њихову заштиту, као и егзодус половине од 12.000 до 150.000 Рома (стр. 256); ”да су мањинске групе становништва постале жртва кршења људских права на Косову данас”; што се добрим делом односи на ”подухвате чишћења који циљају на Србе само зато што су Срби” (стр. 259); до 14 августа ”КФОР је потврдио да су 280 убистава почињена на Косову почев од 15 јуна” (стр. 260); ”веома је забрињавајуће да снаге КФОР-а још увек нису у стању да пруже ефикасну заштиту угроженим заједницама” (стр. 263). Друга два су потресни искази најбиже родбине жртава пострадалих у тим првим погромима, масакр 14 Срба жетелаца, узраста од 14 до 60 година, 23 јула 1999 у селу Старо Грацко код Липљана и три зверски искасапљена српска младића у селу Пасјане код Гњилана, под покровитељством и под одговорношћу НАТО савеза. Један од убијених жетелаца, 16-годишњи Новица Јанићијевић, нађен је са телом из кога су били извађени унутрашњи органи, родбине других жртава одбиле су да говоре о болном догађају. Ови и други наведени оркестрирани злочини имају заједнички именитељ у организацији УЧК уз пуну подршку америчких и енглеских снага КФОР-а које се веома грубо и окупаторски односе према преосталом српском становништву.

Под насловом: ”Криминалци и мафијаши врше терор” поглавље 18 (стр. 283-304) је посебно значајно јер даје прецизне податке о косовским мафијашким клановима заштићеним од њихових НАТО савезника и нарочито о њиховим западним покровитељима. Као што су Кхавит Халити и Хашим Тачи које је Мадлен Олбрајт наметнула за преговараче у Рамбујеу (стр. 288). ”Албанска мафија је ушла на Косово пратећи у стопу НАТО снаге”, наслов из Albanian Daily News од 3 септембра 1999, ”Косово постаје Колумбија у сред Европе”, пише у наслову Коха Диторе у исто време. Председник немачког синдиката полиције Норбер Спинрат даје 19 децембра 1999 изјаву за Шпигл: ”УЧК је криминална организација (,,,) УЧК отима и држи људе у казаматима, краде, пљачка, врши уцене, ућуткује сведоке и убија (...) понаша се као мафија” (стр. 285). Извештај немачке обавештајне службе БНД који цитира Пеан закључује своју анкету: ””Крииналне албано-косоварске организације представљају данас као и јуче потенцијал високог степена који угрожава Европу и оне настављају да шире свој утицај. Земље Западне Европе су и остаће за албански организовани криминал, истовремено логистичка база, простор за припрему и за отступницу и тржиште за шверц дроге и за целокупну њихови криминалну делатност” (стр. 303). ”Преко водећих чиниоца који су Халити, Тачи, Харадинај и Лјука, врло тесне везе су настале између политичког и привредног с једне стране и криминалних организација с друге које делују на међународном нивоу почев од Косова. Криминалне мреже које дејствују из сенке доприносе политичкој нестабилности. Оне немају никакав интерес да допусте стварање функционалне државне поретка који би могао само да шкоди њиховим уносним пословима (...), ”стога би се могло показати као веома тешким за међународну заједницу успостављање на Косову заиста демократских структура у правног поретка. Косово и укупно с њим читави Западни Балкан наставиће да имају одлучујућу улогу као главно упориште за усмеравање наркотика према Западној Европи. Косово је за организовани криминал централа почев од које се његове активности разграњавају према читавој Европи” (стр. 304) .

Када је у питању посебна врста односа која постоји између УЧК, владе Косова и албанске мафије с једне стране, према с друге стране међународној заједници у виду НАТО, КФОР, УНМИКА и УН, од посебног је значаја поглавље које се односи на суђења Рамушу Харадинају пред ТПИ у Хагу, под насловом: ”Неких 60.000 војника, полицајаца, административаца и судија ”заборављају” на право и допуштају завођење мафијашког поретка” (стр. 335-362). Питање на које није лако дати категоричан одговор, посебно ако се има узме у обзир изјава специјалног изасланика председника УН Сорен Јесен Петерсон који у време суђења пружа безрезервну подршку дотадашњем председнику владе, предводнику УЧК и мафијашком босу: ”Важно је да сад останемо мирни и достојанствени у овим тешким данима” (стр. 354) . ”Судски поступак се одвија у својеврсним условима терора” (стр. 360), уз бар 9 убијених сведока оптужбе која је тражила најмање 20 година робије за ”ратне злочине и злочине против човечности” (стр. 361), ТПИ је Харадинаја ослободио кривице. Питање Карле дел Понте и Пиера Пеана на кога је алудирао Петерсен када је позивао ”да останемо мирни”, остаје засад без недвосмисленог одговора. Целокупна Пеанова књига усмерена је притом ка тражењу одговора на то узнемирујуће питање: шта може да значи у више наврата изречена безрезевна подршка специјалног изасланика Генералног Секретара УН, човеку кога суд основан од стране УН суди за ратне злочине са најтежим оптужбама ? Осим ако није дошло време да се појасне и редефинишу улоге и односи између НАТО и ОУН, као и да се постави питање стварног односа снага између КФОР-а и других институција међународног протектората у односу на неформалне и формалне албанске центре моћи на Косову ?

Погром од 18-19 марта 2004 Пеан истражује под насловом: ”МИНУК опећи ћеш се од УЧК”... Линч неалбанских мањина марта 2004”. Користећи, у првом реду, извештаје Хуман Рајт Вач од јула 2004, поверљиви Извештај Института за Европску Политику из Берлина од 2007 , Извештај немачке обавештајне службе из 2005, он показује како снаге КФОРА готово ништа нису предузеле да заштите Србе, Ашкалије и друге мањине од насиља разјарене шиптарске руље од неких 50.000 појединаца које је добрим делом организовала косовска албанска, наводно и српска мафија. Масовно насиље, линч сиромашних грађана и цивила, нереди, пљачке, паљевине, минирање цркава и манастира, били су оркестрирани од стране клана Рамуша Харадинаја да би се омогућило несметано допремање из Албаније већег броја тона наркотика. Карактеристична је изјава Хашима Тачија, у посети САД, којом дословно оправдава погром и даје подршку насиљу, као и његова друга изјава којом практично зауставља талас насиља и показује ко је газда на Косову уз пркс КФОР-у и ОУН-у.

Своју исцрпну студију Пјер Пеан завршава поглављима о Извештају швајцарског сенатора и раније јавног тужиоца Дика Мартина, његовим претходницима и следбеницима у истраживању најсвирепијег злочиначког бизниса, трговине људским органима. Истраживања једне независне новинарске екипе, потом Карле дел Понте, подтстакли су Савет Европе да повере обимнију анкету Дику Мартију који је већ био познат по анкети о ширењу мреже нелегалне репресије, мучења и противзаконитих отмица и робијања америчких затвореника ван територије САД након 11 септембра. Обављен савесно и врхунски професионално, Мартијев извештај је готово једногласно прихваћен 25 јануара 2011 од стране Савета Европе који је тим поводом затражио од ЕУЛЕКСА да спроведе исцрпну кривичну истрагу о злочиначком подухвату са трговином људским органима на Косову и у Албанији. За главног истражиоца је однекуд Савет Европе одредио Американца Џона Клинта Вилиамсона, човека који је од 2003 и 2006 радио за НСЦ – Савет за националну одбрану, служба која је под непосредном контолом председника САД. До сад најобимнија истрагу о том предмету води Бруно Векарић, помоћник државног тужиоца Србије за ратне злочине. Пеан даје и неке ексклузивне податке из Векарићевог истражног досијеа с почетка 2013 године.

Компилацијом 143 аутентичних сведочења међу којима је и не мали број директних учесника и починиоца, упоређивањем конвергентних и подударних елемената досадашњих истраживања, Пеан долази до приближне цифре од 400 жртава, претежно српских цивила узраста од око 20 до око 50 година, уз мањи број младих жена и девојака из источне Европе, међу којима је било и Албанки намењених такође тржишту сексуалних услуга, који су током неких десет година убијани приликом вађења њихових виталних органа (стр. 423-427). Медикус клиника у Приштини од које су почеле првобитни истражни поступци, била је један од кључних делова морбидног диспозитива , док је позната Жута кућа код Бурела у северној Албанији била само један, и то не најважнији, од десетак ”клиника” и сабирних пунктова ове злочиначке делатности, једине која се сматра профитабилнијом од трговине наркотицима .

Без обзира на уништавање доказног материјала од стране ЕУЛЕКСА и других грозничавих интерференција и опструкција , све се дешава као да се круг сужава око америчких штићеника и њихове непрекидне злочиначке делатности, коју Стејт департмент и амерички политички и војни кругови тако упорно и неумољиво подржавају и прикривају вршећи систематску опструкцију сваком трачку светлости која би могла осветлити наличје њихове цивилизацијске и хуманитарне фасаде. Остаје да се види хоће ли доиста ЕУ и даље допуштати стварање и одржавање латино-америчког синдрома из времена хладног рата у југоисточном осетљивом делу Европе.

Пеанова књига даје одговоре на нека веома осетљива питања од којих су неки веома категорички и прецизни, у овом прегледу је било могуће навести само неке елементе из њих. Она притом такође посатвља нека незаобилазна питања на чији одговор се не би требало дуго чекати: ”како је могуће да ЕУЛЕКС није могао наћи тужиоца за истрагу у Европи, Француза или Немца ? Хоће ли Вилиамсон својим извештајем покушати да оспори, ублажи или амортизује Мартијев извештај ? Хоће ли импутирати помућене и разводњене одговорности ? Хоће ли косоварским званиницима бити суђено како налаже доказни материјал ? Или Векарићева препорука за стварањем ад хок специјалног суда остаје само пуста жеља ? (стр. 448) Већ само посатвљање оваквих питања отежава посао пословођама новог опскурантизма. Или ће њихов успешно обављен задатак потврдити да је суморна визија Џорџа Орвела подбацила само за неколико година ?

Епилогом, под насловом ”пакс Американа”, Пјер Пеан завршава, колико је нама познато, досада најобимнију и највалитетнију студију о Косовском питању у његовом регионалном, историско-геостратешком контексту. Набрајајући бројне антеседане америчког прагматизма у знаку начела да циљ оправдава средство, он потсећа на неке од контрапродуктивних и поразних последица те врсте кратковидих импровизација. Звршавајућ- и споразумом потписаним 19 апрла 2013 између Ивице Дачића и Хашима тачија (главног протагонисте његове књиге, како сам тврди) под уцењивачким условима за Србију, он указује на безизлазни процеп у који је она доведена - не остављајући много наде у повољан исход.

Упоредо са минуцциозном и скрупулозном истраживачком анкетом, Пеан анализира и медијску хајку и хистерију која је пратила међународно ратно и политичко ангажовање, што представља драгоцен допринос познавању условљавања јавности у војним, дипломатским и квази хуманим ингеренцијама. Тако се може пратити неравноправна и мање позната борба неколицине водећих француских интелектуалаца, Режиса Дебреа, једног од водећих социолога Пјера Бурдјеа, угледног филозофа Алена Бадјуа, Сержа Халимиа, познатог историчара Марк Фероа, Бенсаида и осталих против густо збијених легиона апологета натоизације јавног мнења предвођених Бернар Ханри-Левијем, Ален Финкелкраутом, Гликсманом и осталим небројеним ратним хушкачима и поклоницима НАТО хуманизма. Већина елита је ипак остала по страни овог несвакидашњег излива медијског комформизма, док је прва група прошла недовољно запажено збок дотад невиђене контроле и уређивачке цензуре медија. Као један од бројних примера може се навести интернет анкета коју је ТФ 1, први канал француске телевизије, водио током бомбардовања, све док није нагло прекинута када је разлика између против и за НАТО интервенције нарасла на више од 150.000 гласова против више него за интервенцију. Пеан с разлогом помиње текст Режиса Дребреа у Монду после његове једноседмичме посете Београду и Косову током бомбардовања, коментаришући само уобичајени цинизам БХЛ-а, али пропушта да наведе и десетак других текстова у истом броју водећег упоришта католичке левице, који су невиђен пример хајке и вербалног линча милитантног и кретенизованог једноумља.

Употреба мафије од стране адмтарниминистрације САД, почев од случаја с Лакијем Лућианом 1943, доводи до непосредних (грађански рат за отцепљење Сицилије 1944-5) и трајних последица – неразрешиви чвор мафијашких мережа које Италија ни после пола века не успева да санира. Употреба тероризма и мафије као у случају ложе П2 и осталих импликација, само је још један од делића те безобзирне борбе за доминацијом по сваку цену и без икаквог зазора и уздржавања од цивилних штета и жртви.

У све већем страху од губитка своје привилеговане позиције у свету, свесни да је она добрим делом заснована на рачун и на штету осталих делова човечанства који неће увек допуштати доминацију опадајућег хегемона, САД и њене експозитуре су у положају да све мање бирају средства за одржање тог све анахронијег положаја.

Косово је дакле само једна од најексплицитнијих метафора за односе снага у свету који тежи све бржим променама, упркос неизмерним средствима уложеним да се свака даља еволуција односа снага заустави и спречи. У недостатку далекосежније стратегије користи се све више импровизација у виду антиципације које иду у сусрет долазећим локалним променама. Тако се бира савезник који има јачу демографску и тржишну перспективу. Штите се монархије, као у арапском свету, док се републикански и лаички режими препуштају исламизму са којим се хвата копча по сваку цену. Војни и други хуманитарни интервенционизам постаје празна флоскула коју јавност, иако и даље инструментализована све теже може толерисати, Ако се има у виду предвиђање једног од обавештенијих европљана, Жака Аталија , о долазећих (али већ присутнних, по његовом казивању), 30 година општег и све већег хаоса, где државне институције и њихови извршни органи губе смисао и функцију коју преузимају мафије, финансије, тржиште и други центри моћи, у том случају је Косово и његово најближе окружење управо карикатурални модел тог новодолазећег светског поретка коме име последњег крвожедног императора Ацтека Монтезуме понајбоље пристоји.

Скитес, 7 јул 2013
Бошко Бојовић

****
1 ”За Косово, воде се до данас као 521 нестало лице, који не могу бити уписани ни као живи ни као мртви. Постоје јаки разлози да та нестала лица представљају жртве трговине лудским органима. 2006 године 500 узорака су уништени у Хашком трибуналу. Тај доказни материјал, послат ТПИ-у од стране МИНУК-а показивао је да су Албанци, а не Срби, примењивали узимање органа од српских заробљеника и да су их продавали. Бројне организације и личности могу да потврде ове чињенице, ИНСТИТУЦИЈЕ СУ САВРШЕНО У ТОКУ О ОВИМ СТРАХОТНИМ ПОСТУПЦИМА, СВЕ ЈЕ УЧИЊЕНО ДА ИСТИНА О ТОМЕ БУДЕ САКРИВЕНА. (...) Политички интереси су веома, исувише присутни (стр. 305).

2 ”Наша трагедија је много већих размера него што то покаују пописи међународне заједнице”, сведочи Наташа Шпановић, председница координације организација за нестала лица у ратовима бивше Југославије (стр. 307).

3 У даљем излагању Пеан на основу обимне њему доступне документације тврди: ”сви међународни фактори су савршено обавештени о мафијашким поступањима УЧК, а да притом та сазнања нису нимало ометала деловање албанске мафије, док француска жандармерија поседује још увек и данас најбоље базе података које су редовно ажуриране, о албанским, али и српским, мафијама које дејствују на Косову...” (стр. 320).

4 Ова ”скандалозна и недвосмислена изјава Сорен Јесен-Петерсена против ТПИ изражава у ствари праву природу односа снага која је успостављена поступно после доласка Бернара Кушнера, између бивших вођа УЧК и МИНУК (међународне администрације КиМ), стр. 363.

5 Који извештај закључује: ”Насупрот очевидности интеретничких конфликата, међународна заједница наставља да јавно прокламује своју приврженост мултиетничком Косову. Тај став је последица политичког притиска који доводи до систематске негације постојећих тензија, по принципу: Оно што не треба да постоји не може постојати” (...) Фикција коју поред осталих одржавају и они ”који имају финансијски интерес да се окористе од овог или оног програма помоћи” (стр. 380-381).

6 Не спонтани већ оркестрирани карактер насиља констаовали су и Генерални секретар НАТО Жак ле Хоп, у посети КиМ 22 марта, као и шеф МИНУК Хари Холкери (376-377).

7 Власник те клинике, Луфти Дервиши, идентификован је током истраге као лекар који је руководио кардиоктомијом коју Пеан описује у уводном поглављу његове књиге, стр. 9-13, 448.

8 Турском младићу који се 2003 онесвестио на аеродрому у Приштини, да би се открило да му је у клиници Медикус у Приштини одстрањен бубрег којим поводом је дошло и до прве истраге, обећано је било 13.000е, цена трансплантације органа креће се око 100.000 евра.

9 Тужилац ЕУЛЕКС-а Вилиамсон одржава готово свакодневни контакт с Векарићем, који треба да њему првоме преда коначни извештај о истрази, али не жели да у јавност продре сазнање о природи њихове сарадње, стр. 446-447.

10 Ј. Attali, Breve histoire de l’avenir, Paris 2010 (српски превод: Кратка историја будућности, Београд 2012).

11 Монтезума или Моктезума, последњи владар Ацтека (поч. 16 века), убијен је каменом из руке једног од његових поданика који су протествовали због његове предаје власти шпанским завојевачима. Био је оплакан од стране његових шпанских пријатеља као што доликује, према једној од верзија о смени цивилизација у Мексику на почетку Новог века. Ацтечка цивилизација је иначе позната по највећем степену свирепости у приношењу, некад по десетина хиљада људи на жртву – често по ритуалу вађења још куцајућег срца рукама жреца из распорениг груди ратних заробљеника и других жртава.

Хаг -- Конференција о Југославији на јесен 1991. организована је с циљем да се оконча постојање СФРЈ изјавио у хагу бивши шеф дипломатије Србије Владислав Јовановић.

"Решење о крају бивше Југославије је било наметнуто, у стилу 'узми или остави', а одлука о томе је била донета и пре него што је конференција почела", рекао је Јовановић, који је данас сведочио у процесу против бившег председника Републике Српске Радована Караџића.

Јовановић је напоменуо да су многе земље отворено биле против постојања Југославије, нарочито Немачка и Ватикан, и оценио да је на примеру Југославије био примењен принцип из некадашње колонијалне Африке.

Проф. Зоран Аврамовић

НЕ оспоравању права на државу и слободу

 (Реч на представљању књиге „Како је говорио Михаило Марковић“, Београдски форум за свет равноправних, Београд, 2012., приређивач Станислав Стојановић, 5. 12. 2012. Задужбина Илије М.Коларца.)

Поштовани чланови и пријатељи Београдског форума,

Дозволите да најпре похвалим одлуку ваше управе да објави ову књигу. То је најбољи начин да се трајније обележе присуство и активност свог члана, какав је био академик Михаило Марковић. Пред нашим читаоцима већ се налази једна књига његових пријатеља «Михаилу Марковићи у спомен» (2011.). Надамо се да ће нешто слично учинити САНУ и Филозофски факултет на коме је академик Марковић провео свој радни век.

Књига о којој вечерас говоримо одличан је пример друштвеног и јавног ангажмана академика Михаила Марковића. То није једина књига тог жанра. Да подсетим на књигу Друштвена мисао на граници миленијума (2000.). О том ангажману бих нешто рекао у овој прилици. Дакле, не о Михаилу Марковићу филозофу, научнику, педагогу и наставнику, већ о њему као интелектуалцу.

Др Станислав СТОЈАНОВИЋ

1. Ова књига посвећена је успомени на једног од највећих српских и светских мислилаца нашега доба – Михаила Марковића. Успомену на њега чини трајном, наравно, пре свега његово импозантно научно и филозофско дело, које сублимира све кључне проблеме и недоумице епохе у којој је живео (20. век и прва деценија 21–ог). А оно по свему, бесумње, има трајан значај. Зато ова књига нема претензије да представља било какав сажетак тога дела. Нити њено приређивање треба схватити као намеру да се, у било ком смислу, са свестраног мисаоног опуса Михаила Марковића, фокус редуцира искључиво на тематику садржану  овде.  Напротив.

Међутим, Београдски форум је сматрао  својом обавезом према овом великом мислиоцу  да приреди књигу у којој ће бити осветљен његов друштвени и интелектуални ангажман у последњој деценији живота. И то, исказан првенствено кроз његове активности у раду овог  Форума. А, у раду Београдског форума Михаило Марковић је имао врло активну улогу од самог његовог оснивања. Био је један од оснивача, члан Управног одбора и председник Програмског савета Форума. Учествовао је у свим активностима Форума, посебно у раду многобројних трибина и „округлих столова“, које је Форум током година организовао – а тицале су се  кључних питања нашег друштвеног живота у данашњем времену и  наших односа са светом.

2. У књизи су садржана, најпре, иступања Михаила Марковића на скуповима које је организовао Београдски форум о широком дијапазону тема, релевантних за друштвени и политички развој Србије данас и судбину српског народа у будућности. Од питања избеглица на почетку 21. века; циљева друштвеног развоја у нашој земљи; „догме приватизације“; приоритетних националних и државних интереса српског народа; одговорности интелектуалаца у времену кризе; о смислу и последицама агресије НАТО на Југославију и (како је он говорио) „плану за трајну окупацију Космета од стране сила глобализма“. До незапослености и сиромаштва у свету и код нас; тзв. „невладиних организација“ у Србији и свету; левице у данашњем свету и  код нас;  новог Устава Србије. И до истине о антифашистичком покрету у Србији 1941–1945. и  агресивне релативизације и оспоравања те истине на нашој друштвеној и политичкој сцени данас; односно покушаја неких наших „транзиционих реформатора“ да у произвољној накнадној ревизији историје нађу потврду наводног „демократског“ легитимитета за сопствену „лидерску“ улогу у Србији на њеном путу у тзв. “евроатланску будућност“.

6. децембар 2012.

У дворани Народног Коларчев ог универзитета одржана је свечана промоција новог књиге „Како је говорио Михајло Марковић“ у издању београдског форума за свет равноправних.

О књизи су говорили професори Мирко Зуровац и Зоран Аврамовић,  др Станислав Стојановић (уредник) и Живадин Јовановић. Промоцији су, поред чланова породице, присуствовали академик Добрица Ћосић, већи број научних и јавних радника, пријатеља и познаника Михајла Марковића.

Књига представља зборник иступања Михајла Марковића на јавним трибинама Београдског форума, као и у медијима у периоду од 1999. до 2010. године.  Тематски она носи печат најважнијих догађања на просторима бивше Југославије и у Србији, као и у Европи и свету. На 260 страница текстова о различитим темама, по јасноћи и актуелности ставова издвајају делови посвећени Косову и Метохији, Хашком трибуналу, улози интелектуалаца, националним и државним приоритетима. Ту је и дужа студија о Косову и Метохији коју је  Михајло Марковић припремао за издаваче у САД, али која тамо није објављена и први пут се објављује у овој књизи.

Књига је омаж Михајлу Марковићу који је био један од оснивача Београдског форума за свет равноправних и до краја живота председник његовог Програмског савета. У фебруару 2013. Навршиће се 90. година од рођења Михајла Марковића.

Фото галерија:
https://www.facebook.com/media/set/?set=a.391665410914006.92704.237292086351340&type=3

Говоре: Проф. Радован Радиновић, генерал у пензији, Јово Милановић, генерал у пензији, Сандра Давидовић, политолог и Живадин Јовановић, председник Београдског форума.
Домаћин и Водитељ Др Стојан Бербер. Место: свечана сала Скупштине града (Жупаније), Сомбор.

Др Станислав СТОЈАНОВИЋ

1. Поводом представљања књиге Србија и НАТО, требало би најпре  подсетити на чињеницу да се једно независно, нестраначко удружење слободно мислећих интелектуалаца са називом Београдски форум за свет равноправних бави овом тематиком – посебно се концентришући на питање узрока, смисла и последица агресије НАТО на СРЈ (односно на Србију) – већ више од једне деценије, уствари  од самог свог оснивања.

У току протеклих дванаестак година, Форум је организовао, много пута, врло садржајне расправе компетентних домаћих и међународних стручњака о историјском и друштвеном смислу, мотивима, геополитичким и другим последицама прве агресије НАТО на једну европску земљу после другог светског рата (земљу која никога није напала, ниједну његову чланицу);   прве тзв. „хуманитарне“  војне интервенције изведене у име наводне „заштите људских права“. И, о резултату те агресије – насилној сецесији Косова и Метохије, односно отимању знатног дела територије једне суверене, међународно признате државе, који је поред осталог био и историјска колевка српске нације.

О томе је објављена најпре, 2006. године, књига „Агресија НАТО на Југославију – седам година после“ (у којој су садржани материјали са пет „окуглих столова“, одржаваних поводом сваке годишњице агресије од 2000. до 2оо4. године). А потом,  2010. године, и опсежна књига  „Агресија НАТО – Сумрак Запада (са поднасловом: Да се не заборави)“, на српском и енглеском језику (са материјалима велике међународне конференције, одржане поводом десете годињице агресије, 24. марта 2009. године).  Књига Србија и НАТО, која је повод за ову трибину,  објављена је сасвим недавно, крајем  2011. године, и у њој су материјали израсправе одржане 23. марта прошле године (уочи 12. годишњице агресије). А, предстоји и објављивање  књиге Косово и Метохија – 13. година после агресије НАТО, са излагањима на скупу који је под овим називом одржан 23. марта ове године.

Никола Живковић
(Реч на промоцији књиге „Масакр у Сребрници“ Едварда Хермана, у Руском дому, у Београду, 09. Априла 2012.)

Књига која је повод за наш вечерашњи округли сто зове се „Масакр у Сребреници“ од професора Едварда Хермана и групе аутора, који углавном долазе са англосаксонског говорног подручја. Њима је заједничко то да су се, имам утисак, подробно и темељно бавили сребреничким догађајима. Стекао сам утисак да је те истраживаче ујединила жеља да се установи истина. Очевидно је то био њихов главни мотив да се прихвате споменуте нимало захвалне теме. Никада није било лако писати против прописане и једном за свагда «одозго» утврђене истине.

У додир са овом темом дошао сам веома рано, пре тридесетaк година, када сам стигао у Западни Берлин на постдипломске студије. У првих две или три године мог боравка у Немачкој највећи део времена проводио сам у одлично уређеној библиотеци тада западноберлинског Слободног универзитета ( Frei Universität). Веома се живо сећам тог времена. Било је то непосредно после 6. априла године 1981. Прелистао сам најважније немачке дневне листове тог датума и гле изненађења: ни у једном није било ни речи о бомбардовању Београда од 6 априла 1941. Ово откриће ме потресло, растужило, расбеснило, али и оснажило у жељи да се озбиљније позабавим овим феноменом. У мојим књигама, - а до сада су објављена три тома «Берлинских записа», - велики део посвећен је управо овој теми.

Опис књиге...

Поводом 10. годишњице од почетка агресије НАТО против Србије (СРЈ) француски генерал, један од оснивача француског покрета отпора, велики пријатељ српског народа, Пјер Мари Галоа,  упутио је 2009. године Поруку српском народу, која је у овој књизи објављена на српском, француском и енглеском језику. Порука има историјски значај, по садржини је блиска поруци једног другог пријатеља српског народа Швајцарца Рудолфа Арчибалда Рајса »Чујте Срби«, написане после Првог светског рата. Генерал Галоа указује на значајну историјску чињеницу: разбијање Југославије (СФРЈ) је било дуго планирана операција. Агресија НАТО није била условљена ни режимом Слободана Милошевића, ни наводним преживљавањем ''комуниста'' у Србији, ни тобожњом српском тежњом за хегемонијом над осталим народима Југославије, ни тзв. хуманитарном катастрофом на Косову. Прави узроци су геостратешки циљеви САД у Европи и заокруживаwе Русије, као и тежња Немачке да се ослободи ограничења наметнутих после Другог светског рата. По сведочењу генерала Галоа, Немци су лобирали за ''територијално преуредјење'' Југославије још 1976. и 1977.године. Њихови мотиви су, по генераловом мишљењу, били: освета Србима због пораза у два сбветска рата, награда Хрватима и муслиманима због подршке у то време и користи због припајања Хрватсјке и Словеније економској зони Евроопске уније.

Издање 2010, илустровано фотографијама у боји, страна 60, цена 100 динара.

Књига, која је у преводу са немачког језика објављена у Београду 2008. године,  посвећена је праћењу и анализи целокупног тока судјења бившем председнику Србије и СР Југославије Слободану Милошевићу у Хашком трибуналу. Њен аутор је Герминал Цивиков, пореклом Бугарин, који од 1975. године живи у Холандији. Пажљивим праћењем тока поступка, аутор долази до закључка да је цео процес изводјења доказа оптужбе, на крају, доживео фијаско. Читав процес се показује као добро режирани позоришни комад, у коме се судије и тужиоци често нису разликовали по својим улогама. Такозвано ''тражење истине'' личило је на фарсу, чији је сценарио подредјен политичким мерилима. Све у свему, аутор оцеwује да је то у кривично – правној култури европског правосудја  изопачен процес.

Издање 2008, страна 250, цена 200 динара

Друго, допуњено издање ове публикације, објављене 2011. године,  садржи радове домаћих аутора – историча, научника, аналитичара и учесника анти-фашистичког, народно ослободилачког рата 1941. – 1945. Публикација, такође, садржи и неколико историјских докумената. Њена основна сврха састоји се у афирмисању историјских чињеница о антифашистичкој борби и wеним носиоцима у Србији. Аутори се аргументовано супротстављају свим покушајима фалсификовања историје Другог светског рата, укључујући и иницијативе и захтеве за рехабилитацију квислиншких политичких опција поражених  у току тог рата.

Издање 2011, страна 118, цена 200 динара

Зборник радова домаћих и страних аналитичара и стручњака, укqучујући и прилог представника Министарства одбране Србије. Преовлађује став да Србија нема таквих изазова због којих би требало да тражи  безбедност у чланству у НАТО-у, да Србији није место у том офанзивном војном савезу, да је Партнерство за мир довоqан оквир за односе са НАТО-м. Србија треба да остане војно неутрална, са уравнотеженим политичким и војним односима са важнијим међународним чиниоцима што произилази из Декларација Народне скупштине Србије од децембра 2007.  године. Неутралност коју, према свим анализама, подржава огромна већина грађана, треба подићи на ниво уставног принципа – сматра већи број аутора.

Издање 2011., страна 196, цена 300 динара.

Зборник радова компетентних домаћих научника, аналитичара и стручњака чији је основни закључак да је за заштиту трајних националних и државних интереса Србије битно да води неутралну, уравнотежену спољну политику. Анализзирани су нови трендови у међународним глобалним односима и wихов утицај на положај Србије и њену спољну политику. Књига, такодје, садржи  и орилог амбасадора Руске федерације у Београду, Александра Васиљевича Конузина, о иницијативи Русије, за успотављање новог система европске безбедности.

Издање 2010, страна 202, цена 300 динара.

Ово је шеста по реду публикација у издању Београдског форума о Косову и Метохији.  Своје погледе о томе како Србија треба да се постави да би заштитила своје државне и националне  интгересе изложило је десетак референата – јавних и научних радника. Јединствена је порука свих да се  Косовом и Метохијом не сме трговати,  да нема решења његовог статуса  изван  Устава Србије, међународног права и Резолуције СБ УН 1244, који за Србињу имају трајни и обавезујући карактер.

Издање 2008, страна 202, цена 200 динара

Зборник радова саопштених на округлом столу одржаном новембра 2006. Отварајући расправу о овој теми, Београдски форум се руководио: прво, чињеницом да је левица у свету пред великим изазовима и у дефанзиви пред налетом глобализма; друго, левица је у Србији, почев од промена  октобра 2000, изложена је масовном прогону, застрашивању и кршењу основних људских права; треће, период ''транзиције'' произвео је огромне социјалне, економске и политичке проблеме, који се не могу решити без снажне левице. Преовлађујући закључак  учесника:  за успех левице, неопходан је нов научни, идејни и организациони концепт који ће уважавати искуства претходних генерација, али и нове трендове у којима борба против експлоатације и за социјалну правду захтева нове прилазе и методе.

Издање 2007, страна 174, цена 200 динара

У настојању да допринесе бољем разумевању савремене  улоге невладиних организација, а посебно у збивањима на простору бивше Југославије деведесетих година прошлог века и касније, Београдски форум је организовао 18. маја 2006. године,  у Београду,  јавну трибину на тему – Невладине организације у Србији и свету. У расправи су учествовали истакнути професори  и академици  Београдског универзитета и познати стручњаци за ову материју, чија излагања су објављена у овој књизи. Основни закључак који произилази из тих излагања јесте да су невладине организације у већини случајева, па и у Србији,  постале инструмент светских центара моћи, који теже за светском доминацијом. Оне, у нашој земљи, несметано обављају политичке, обавештајне и друге задатке, добијене од својих страних спонзора и отворено раде против националних и државних интереса Србије.

Издање 2006, страна 160, цена 200 динара

Посвећен разматрању најважнијих државних и националних проблема,  Београдски форум је организовао крајем 2005. године Округли сто на тему – Незапосленост и сиромаштво у Србији. У расправи о том важном проблему који, последњих година,  све више оптерећује народ Србије, учествовали су истакнути универзитетски професори, академици и осведочени познаваоци  социјалног стања у земљи.  У књизи  су садржани реферати поднети на наведеном скупу, у којима су садржани одговори на многа  питања, укључујући и на оно најважније -  узроци незапослености и сиромаштва у Србиј данас. Заједничка је оцена свих учесника у расправи да су узроци незапослености и сиромаштва данас у напуштању концепта друштва социјалне правде и некритичком прихватању политике и правила  либералног капитализма, уз беспоговорну послушност власти према ММФ-у.          

Издање 2006, страна......., цена 200 динара

Две и по године после  агресије НАТО и стављања Косова и Метохије под управу Уједињених нација, Београдски форум је,  12. јануара 2002. године, организовао Округли сто на тему – Косово и Метохија. У расправи  о тој теми су размотрена  најважнија питања која су се наметала у то време, и то: уставно-правни, међународно – правни, историографски, геостратешки, идеолошко – пропагандни и безбедносни  аспекти Киосова и Метохије. Књига  садржи излагања учесника у расправи, у којима је изложена  свестрана анализа о Косову и Метохији као неодвојивом  делу Србије, и то, пре свега,  са становишта кршења основних норми националног и међународног права и угрожавања безбедности и стабилности на Балкану. У  врло садржајној расправи је доминирао јединствен став о томе да се  Косово и Метохија може повратити у уставни поредак Србије само  доследним поштовањем од стране власти легитимних националних и државних интереса  и инсистирањем на томе да међународна заједница  изврши све своје обавезе које је преузела на основу Резолуције СБ УН 1244.

Издање 2003, страна 180, цена 150 динара.

Ова 20. свеска Београдског форума значајна је, поред осталог, по томе што садржи копију оригиналног писма немачког политичара Вили Вимера упућеног 2. маја 2000. године немачком канцелару Герхарду Шредеру о америчкој НАТО стратегији према Југославији, Србији и Европи, као и превод тог писма на српски језик. Писмо Вили Вимера има историјски значај јер сведочи да су САД у априлу 2000. захтевале од својих савезника да »што је могуће пре изврше међународно признање независне државе Косово«  а да Србија »трајно буде искључена из европског развоја«.

Издање 2007, страна 98, цена 150 динара.

4 Беле књиге чине доказни материјал о агресији НАТО на Србију 1999-те!

***

Учитајте све четри беле кнјиге у једном pdf фајлу величине 750 MB ovde:

https://content.wuala.com/contents/beoforum/Documents/NATO-Crimes-in-Yugoslavia.zip

или скините сваку понаособ овде:

Како учитати књиге?

Беле књиге су хостоване на Гуглу
Свака књига засебно, као фајл, заузима око 1 ГБ. Због величине фајла, Гугл није у стању да скенира фајл, као што то ради са мањим фајловима.
Када дођете до дела, где вам се приказује порука:

Sorry, we are unable to scan this file for viruses.
The file exceeds the maximum size that we scan. Download anyway

Само кликните на "Download anyway" и директно учитавање почиње.

***

Слободно преузмите, књиге високог квалитета, спремног за штампу, у пдф формату (на енглеском):

NATO AGGRESSION AGAINST THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA - Documents Part One:

ISBN-86-7549-178-6-Part-One.pdf

NATO AGGRESSION AGAINST THE FEDERAL REPUBLIC OF YUGOSLAVIA - Documents Part Two:

ISBN-86-7549-178-6-Part-Two.pdf

NATO Crimes in Yugoslavia - Documentary Evidence 24 March - 24 April 1999 - Part One:

ISBN-86-7549-124-7.pdf

NATO Crimes in Yugoslavia - Documentary Evidence 25 April - 10 June 1999 - Part Two:

ISBN-86-7549-134-4.pdf

***

Слободно дистрибуирате и промовишете овај доказ НАТО агресије.

Књига представља целовиту, до сада непревазиђену анализу свих поглавља Устава Србије. Њена критичност добија на значају с обзиром на учестале најаве да би ускоро могло доћи до измена и допуна најважнијег правно-политичког акта Србије.

Пошто се у најавама посебно апострофира потреба регионализација, као једном од услова "на путу ка Европи" вреди поменути део књиге "Србија-држава покрајина" (стр. 108) у коме се упозорава на опасности од фрегментације и феудализације државне територије.
Изражава се нада "да будуће генерације неће оцењивати митровдански устав Србије из 2006, слично како данашња генерације оцењују Устав СФРЈ из 1974".

У прилогу су штампани интегрални текст Устава Србије, уставни закон и пратеће одлуке.

Број страна: 288 страна; Цена: 500 дин.

Књига представља капитално дело трајне вредности. На 528 страница штампани су аналитички радови преко 70 аутора од којих једну трећину чине домаћи а две трећине инострани научници и аналитичари стратешких кретања.
Посебну вредност књиге представљају прилози српских војних команданата који су руководили одбраном земље од агресора.
Ово јединствено издање илустровано са око 120 фотографија, неизбрисивих призора разарања цивилних објеката, представља до сада најсвеобухватније сведочанство и најдубљу анализу карактера, узрока и последица агресије НАТО на Србију (СТЈ). Последице агресије још дуго ће се осећати не само у региону Балкана и Европи, већ и у целокупном систему правних, политичких и економских односа у свету. Напад највећег војног савеза најбогатијих земаља на свету, на једну малу, сиромашну, санкцијама исцрпљену земљу, био је показни рат глобалних циљева. Да ли Запад овом агресијом прерано потврдио своје империјалне планове и методе њиховог остваривања, да ли је већина човечанства схватила  опасности „хуманитарних“ интервенција и униполарног система? Да ли је Европа у међувремену схватила да је учествовала у рату против себе саме и да јој се лажни морал враћа као бумеранг у виду дубоке кризе, технолошког и економског заостајања – тек ће време показати. Ова књига је  јединствена студија (case study) за сналажење у вртлогу глобалистичких доктрина управљања светом.

Страна: 528; Цена: 600 дин.(издање на српском језику); Цена: 1000 дин.(издање на енглеском језику - тврди повез)