Хипокризија западне дипломатије очито се у великој мери темељи на способности
прелажења у стање “по потреби измењене свести”, која уједно врши и функцију
перцепцијског филтера, кад су у питању моралне и правне норме.

Не тако далеке 1999. године НАТО алијанса је извршила напад на суверену
државу Савезну Републику Југославију (СРЈ), без сагласности савета безбедности УН,
као предуслова за његову легитимност, не марећи за кршење међународног права и
тако постала агресор. Бомбардовање је трајало од 24. марта до 10. јуна, укупно 78
дана, због оптужби да Српске безбедносне снаге наводно врше етничко чишћење
косовскометохијских Албанаца. Напади су извођени бомбардовањем и
ракетирањем крстарећим ракетама, градова, насељених места, села, болница, школа,
факултета, електричних централа, мостова, путева, водовода, железничких пруга,
рафинерија, фабрика, далековода, радио-телевизијских станица и репетитора, споменика и
других објеката културе, цркава, манастира, гробаља, саобраћајне инфраструктуре,
дечијих обданишта и на хиљаде стамбених зграда и кућа. Бачено је на стотине тона
бомби са осиромашеним уранијумом. У овој невиђеној агресији у послератној Европи,
убијено је преко три хиљаде људи из цивилног становништа, као и преко хиљаду војника и
припадника полиције и снага безбедности. Рањено је преко петнаест хиљада људи,
жена, деце и стараца, од којих су велики број остали доживотни инвалиди, као и неколико
хиљада који су касније преминули од последица рањавања или због недостака лекова и
немогућности пружања адекватне и неопходне лекарске помоћи и интервенције.
Рушењем и уништавањем градова, насељених места, привредних капацитета, фабрика
као и инфраструктурних објеката, настала је огромна материјална штета, која прелази
износ од тадашњих сто милијарди америчких долара.

Агресијом је деветнаест држава НАТО-а прекршило и читав низ одредби
међународног ратног и хуманитарног права: Хашку конвенцију из 1899. и 1907.
године, Хашки правилник о законима и обичајима рата на копну из 1907. године,
Женевски протокол о забрани употребе у рату загушљивих, отровних или сличних гасова и
бактериолошких средстава из 1925. године, Женевску конвенцију о заштити жртава рата
из 1949. године и Допунски протокол И. из Женевске конвенције из 1977. године и др.
Био је то још један тежак пораз УН и међународног права.
Циљ агресије на СРЈ био је прогласити Републику Косово, изместити је ван
териториалног интегритета Републике Србије и учланити је као пуноправног члана у УН и
друге међународне организације, као независну државу. Резолуција 1244 СБ УН,
која Републици Србији гарантује териториални интегритет, као да и не постоји. Игнорисање
ратификованих међународних уговора и докумената досегло је стање аутосугестивне
колективне амнезије на међународном нивоу.

Република Србија данас, на свом “путу у чланство” у Европској Унији,
непринципијелно је условљавана од стране дела западне међународне заједнице,
означавана као дестабилизациони фактор у региону и изложена разним притисцима,
усмереним ка признању независности тзв. државе “Косово”. Али пут ка чланству у ЕУ,
као да се сваке године мало догради, па је све дужи и дужи, бар што се тиче трасе којом
иде Србија, па се више и не назире крај, што је и била једна од јасних порука ЕУ, кад је
реч о датуму улазка Србије у ЕУ. Било је то недвосмислено саопштено на седницама
Савета Европе, у време председавања Републике Словеније, на Брду код Крања. Али
би Србија ваљда требало да буде задовољна и статусом кандидата у временски
недетерминисаном процесу придруживања и свакако не би смела да води, већ у овој
фази, никакву политику која није у складу са актуелном политиком ЕУ, а камоли, да
одлучује коме ће да уводи санкције, а коме не. Државни и национални интереси ни у
ком случају нису нешто о чему је уопште дозвољено расправљати. Треба се понизити и
показати да си понижен, да би био прихватљив, па чак и кад су у питању национални
дигнитет и интегритет. Али... некад се ипак направи крива процена, па се заборави на онај
(увек криви) “људски фактор”, који понекад избије на површину, па ствари крену неким
другим, неочекиваним и нежељеним правцем.

Услед руско-украјинског конфликта и новонастале геополитичке ситуације у
Европи, Европска Унија и део западне међународне заједнице осудио је руску војну
операцију у Украјини, увео Русији економске и финансијске санкције и упутио
материјалну и војну помоћ Украјини. ЕУ захтева да и земље које су у процесу
придруживања Европској Унији осуде Русију и уведу јој санкције. Тиме је циљано
директно на Србију, која је осудила агресију и подржала територијални интегритет Украјине,
али није увела санкције Русији. Неки Европски званичници су оглашавањем у медијима
истицали (и даље истичу), да је дошло време за Србију да “донесе одлуку”, да не може
више “да седи на две столице” и да мора јавно да осуди Русију и придружи се мерама
санкција, уведеним од стране ЕУ. Не би то ни било тако неприхватљиво за Србију, да тај
захтев не долази од истих оних земаља које су 1999. год. извршиле агресију на СРЈ,
напавши једну суверену земљу без сагласности Савета безбедности, увелико кршећи
притом међународно јавно право, са намером одузимања територије сувереној
земљи, а сад себе представљају као “моралну вертикалу”. Русија је била земља која је
уложила вето на захтев чланица НАТО-а у Савету Безбедности УН и осудила агресију
алијансе на СРЈ. Неке земље Европске Уније, Шпанија, Кипар, Румунија, Грчка и
Словачка, ни данас не признају тзв. Републику Косово, али нико никад званично није
осудио агресију деветнаест земаља чланица НАТО алијансе на СРЈ. У најману руку,
политички је “нехигијенски” захтевати од једне земље над којом је извршена агресија,
да осуди и уведе санкције својим традиционално добрим пријатељима, а да се притом не
осуде сопствена (не)дела. Лако је прстом упирати на друге и никад на себе, а неки су
огледала одавно заменили сликама, да могу да виде само оно што желе, те су себи
створили свој (како је неко негде написао) “мали, уредни морални универзум”.
Хипокризија западне дипломатије очито се у великој мери темељи на способности
прелажења у стање “по потреби измењене свести”, која уједно врши и функцију
перцепцијског филтера, кад су у питању моралне и правне норме.

Треба ипак признати, да што се тиче тог, пре свега моралног питања правног
тумачења, или такозваних дуплих аршина, још није све изгубљено. Некад се појави мали,
али свеједно приметан трачак светлости, који привуче пажњу и пробуди наду да постоје
поједини критички гласови, који упозоравају на неједнак »третман« кршења
међународног права. Да наведем само два примера.. . Пре неколико месеци је у
словеначком часопису »Дело« освануо чланак, који се односио на неједнак третман
избеглица, у коме др Славој Жижек каже, да је уз одлуку словеначке владе да прими
неколико хиљада избеглица из Украјине осетио понос а уједно и стид, јер је та иста влада
одбила да прими избеглице из Афганистана, кад су Талибани преузели власт. Неки немачки
политичар у свом обраћању посланицима Бундестага, везаним за дешавања у
Украјини, изјавио је: “сматрамо да се неком може замерити непоштовање правила,
само ако се и сами придржавамо тих правила. Немачка нема морално право да
критикује Русију због кршења међународног права нападом на Украјину, јер је
сама урадила исто на тзв. Косову.” Ако накратко у контексту догађаја, анализирамо
обе изјаве ( једне избеглица да, друге избеглице не… , једне агресије да, друге не…),
долазимо до закључка, да “политика дуплих аршина” глобално гледано, на дуги рок
резултира у “бумеранг ефекат” већег обима и за већу цену од оне, коју би платили
доносећи правилну и праведну одлуку, па иако можда у том тренутку и не у складу са
нашим жељама и политичким циљевима.

Док год постоје појединци, који знају пливати узводно и недвоумно
упозоравати на неправилности и неправде, било да су у питању правне или моралне
норме, постоји и нада, да ћемо нашим потомцима оставити у наслеђе, колико толико
праведан и хуман свет, без лицемерја и “култивисане” доктрине, да циљ оправдава
средства.

Љубљана, 07.06.2022.

Проф. др Богдан Вукосављевић, члан научног већа Европског истраживачког института
за стратешке студије ( ЕРИСС ), из Љубљане.

Извор: insajder.com/slovenija/mednarodna-politicna-nehigiena