У Ларнаки, на Кипру, од 6. до 8. априла 2012. Године, одржан је Регионални састанак Светског савета за мир за Европу и Блиски исток.  Састанак је организован на иницијативу Представништва Светског савета за мир (WPC), са седиштем у Атини и Мировног покрет Португалије, координатора  за Европу. У раду састанка су учествовали: генерални секретар Светског савета за мир, Танасис Пафилис (Thanassis Pafilis), извршни секретар WPC, Ираклис Цавдаридис (Iraklis Tsavdaridis),  представници мировних покрета: Кипра, Грчке, Србије, Бугарске, Турске, Португалије, Белгије, Норвешке, Немачке и Швајцарске, а са Блиског истока,  представници: Ирана, Палестине, Израела, Либана и Јордана. У име Београдског форума за свет равноправних, у раду састанка је учествовао Драгомир Вучићевић, члан Управног одбора Форума.

У центру пажње дводневне дебате била су питања везана за растућу милитаризацију у Европи, досадашње војне агресије НАТО и Европске уније, њихове могуће будуће  интервенције и ситуација на Блиском истоку.
Осврћући се на општу ситуацију  у Европи, већина учесника састанка је указала на то да заоштравање  економске кризе и немогућност  да се она обузда, чини носиоце капитала још агресивнијим, не само у оквиру Европске уније, већ и против народа у трећим земљама, повећавајући тако опасност од од ширих оружаних сукоба, са непредвидивим последицама. У том контексту је указано на инсталирање и развој од стране САД и  НАТО пакта противракетног штита   у Европи и кораке које Русија предузима на том плану у циљу адекватног одговора, што додатно убрзава трку у наоружавању. Све  то се дешава у време када се водеће империјалистичке силе припремају за могућу интервенцију у Сирији. Поред САД и Европске уније, у ту игру су директно укључени : Турска, Саудијска Арабија, Јордан и Катар. Њихова брига нису демократија и заштита права народа Сирије, као што истичу. Њихов је циљ контрола природних богатстава у региону, трговинских путева и путева енергетског транспорта и, посебно, слабљење економског и политичког утицаја ривалских земаља, у опрвом реду  Русије и Кине. Стварање НАТО протектората на Балкану и признавање независности Косова је у функцији трајног обезбеђивањеа у региону војног присуства Европске уније, НАТО и САД и промовисања укључивања земаља Западног Балкана у Евроопску унију.  
Посебна пажња је посвећена критици улоге и понашања НАТО пакта, који је оцењен као највећа претња за  безбедност и мир у свету. Указано је на то да НАТО, ослањајућин се на обновљени стратешки концепт, усвојен на самиту у Лисабону, 19. И 20. новембра 2010. године, преузима на себе право да се меша и да интервенише свугде у свету, користећи сваки преткст,  уз позивање на ''нове претње'', у настојању да оправда своје насилно  понашање и сврху свог постојања. У оквиру такве политике, НАТО убрзава трку у наоружавању и раст војних трошкова, повећава број страних војних база, а  војне снаге земаља чланица трансформише у експедиционе снаге у служби његових циљеава и милитаризације међународних односа. У остваривању тих циљеава, НАТО настоји да инструментализује улогу Уједињених нација у функицији оправдавања његових нелегалних акција, а када је у немогућности да то постигне, он се не устручава да прибегне потпуном гажењу Повеље УН и међународног права, као што је то, како је истакнуто у иступању појединих учесника састанка,  учињено приликом агресије на Југославију 1999. и  Либију 2011. године.
Учествујући у дебати, представник Београдског форума је истакао да драматични догађаји у појединим земљама последњих  година, планирани и изведени уз директно учешће САД, НАТО и Евроопске уније, са  присутним претњама да се они понове и у неким  другим земљама , представљају велику опасност за мир и безбедност, посебно у региону Медитерана и Блиског истока. Живимо у време нових опасних изазова, нових претњи и уношења нових немира и новог неспокојства у разне делове света, који су у фукусу  освајачких намера креатора новог светског поретка и њихове жеље за доминацијом. Нова трка у наоружавању  коју намећу САД, НАТО и Европска унија, стварање нових војних база и нових зона утицаја, све чешћа употреба силе и грубо кршење основних принципа међународног права, представљају највећу опасност за мир, стабилност и безбедност.
Суочен са таквом политиком, свет је стављен у позицију да схвати право лице НАТО савеза и  намере његових господара, пре свега САД.  Ради се о томе да  САД и њихови западни савезници, уз подршку и директно ангажовање НАТО савеза, настоје да наметну нова правила међународног понашања, као што су ''хуманитарна интервенција'' (humanitarian intervention), ''људска права изнад суверенитета'' (human rights above sovereignty), ''изузетност'' (exceptionalism)  и ''одговорност за заштиту''  (responsibility to protect), у настојању да за себе обезбеде  оправдање  за употребу силе и  директно мешање у унутрашње послове суверених земања.

Прва жртва те нове доктрине САД и НАТО, била је Југославија, односно Србија, пре  13 година. Под изговором ''хуманитарне интервенције'', НАТО је, на иницијативу САД и њихових западних  савезника, без икаквог повода и без одобрења Савета безбедности УН, 24. марта 1999. године, отпочео агресију  против Србије (Југославије), која је трајала 78 дана и ноћи.
У центру те политике нису били ни демократија, ни људска права,  већ искључиво  интереси  САД  да  Балкан  у целини, уз коришћење НАТО савеза,  ставе под своју контролу, а у функцији својих империјалних циљева према Блиском и Средњем истоку и даљег ширења НАТО према истоку. Да би остварили те хегемонистичке циљеве, прибегли су  територијалном  цепању Србије и насилном отимању Косова, иако се ради о делу Србије које представља колевку српске државности.  Агресори су на том отетом делу Србије створили псеудо НАТО државу и на њему изградили једну од највећих америчких војних база – Бондстил, која омогућава конттролу свих стратешких праваца између Европе и Блиског и Средњег истока.
Агресија САД и НАТО  на Србију (Југославију) означила је историјски заокрет  и фаталан корак у разарању до тада важећих оквира  и правила међународног мира и безбедности, који су били на снази после Другог светског рата. Тим илегалним актом је учињен  опасан преседан  који ће  НАТО и САД користити и у другим  деловима света у годинама које долазе и опасно оптерећивати целокупне  међунарне односе, мир и безбедност. Тако је вољом твораца новог светског поретка, на рушевинама међународног легитимитета, силом оружја наметнута нова реалност у виду паралелног ''међународног закона'',  чији су аутори и спроводиоци САД и НАТО савез, као оруђе у остваривању те политике.  Тај процес је праћен маргинализацијом улоге Уједињених нација и Савета безбедности, као нјаважнијег органа за очување мира и стабилности у свету. 

Настављајући са својом империјалном ароганцијом, а користећи као повод  трагичне и монструозне  терористичке нападе  на Њујорк и Вашингтон,  САД су, уз подршку својих највернијих НАТО савезника, 2001. године извршиле агресију на Афганистан, а затим 2003.  на Ирак, грубо кршећи међународно право. У обема тим земљама извршена је насилна промена режима, док је вишегодишње  коришћење најмодернигег оружја  против народа тих земаља праћено бројним људским жртвама, огромним патњама њихових народа и великим материјалним разарањима.
Најновији пример незаконитог и насилног понашања САД и НАТО јесте агресија на Либију, у току  2011. године.  Лидери водећих земаља Запада су  ту војну акцију од стране НАТО-а окарактерисали као први пример ''одговорности'' да пружи заштиту цивилном становништву (responsibility to protect). Седмомесечна агресија завршена је, међутим,  насилном променом режима у тој земљи, хватањем, мучењем  и мучким  убиством дугогодишњег шефа државе, председника Гадафија, уз директно учешће  специјалних снага НАТО-а.

Шта рећи о билансу  наведених  ''хуманитарних интервенција'' НАТО и САД?.

- Током агресије на Србију (Југославију) убијено је преко 3.500 особа, већином цивила, од којих 79 деце, млађих од десет година, док је више хиљада људи претрпело тешке облике рањавања, са трајним последицама; током и након агресије, политиком терора  и планираног етничког чишћења, са Косовам и Метохије  је протерано преко 230.000 хиљада Срба и другог неалбанског становништва, од којих је веома мали број успео да се протеклих година врати на своја вековна огњишта; Срби који су остали да живе на Косову немају слободу кретања, живе у затвореним енклавама, најчешће окружени бодљикавом жицом, често изложени застрашивању и самовољи локалних власти; Србија је због тешког разарања претрпела материјалну штету у износу од преко  сто милијарди долара, а последице масовне употребе оружја са осиромашеним уранијумом  имају дугорочне штетне последице на здравље садашњих и будућих генерација. Балкан је и даље нестабилан, а Косово је под мандатом УН и ЕУ постало полигон за терористе, транзитна база ѕа хероин, трговину белим робљем, опасан преседан за дробљење суверених, слободних држава.  
-    У току вишегодишње агресије на Афганистан и Ирак убијено је преко сто хиљада цивила, док су обе земље  претрпеле тешка материјална разарања и запале у дубоку беду и  нестабилност; обе земље су  постале поприште обрачуна  терористичких група, са трагичним последицама за становништво,  јер режими који су инсталирани по вољи агресора, немају поверење народ.        
-      Ништа мање није трагичан  ни биланс седмомесечне агресије на Либију -  више хиљада убијених цивила, уништени градови и  инфраструктура, десетине хиљада  присталица бившег режима  у затворима, изложени  тешким облицима тортуре; у Извештају UN  Human Rights Council-a и у  извештајима неких других хуманитарних организација, објављених последњих месеци, истакнуто је да су у Либији почињени ратни злочини и злочини против хуманости. У неким од тих извештаја су наведени и неоспорни докази о  умешаности НАТО снага у злочине у Либији;  некада стабилна и просперитетна земљња, Либија је данас суочена са поделама на регионалној и племенској основи, уз реалну опасност дезинтеграције, са дугорочним последицама не само за Либију, већ и за цео регион; либијске резерве нафте,  најбогатије у Африци, преузеле су западне компаније, а Либија коначно укључена  у систем  војног партнерства са НАТО-ом, под називом - Медитерански дијал, што је и био циљ агресије.  

Пажња светске јавности је последњих месеци усмерена према догађајима у Сирији и претњама којима је изложен Иран. Када су у питању сукоби у Сирији, намеће се њихова сличност са сукобима у Либији пре агресије НАТО. И једни и други су изазвани ангажовањем страних фактора. И у сукобима у Сирији, као  и у ранијим сукобима у Либији, доминантну улогу имају паравојне снаге блиске Ал Каиди, које су директно подржане ос стране НАТО и неких земања из региона. Као и у случају Либије, финансијска помоћ побуњеницима у Сирији углавном  долази из Садијске Арабије и неких других земаљаљ региона. И у Сирији се од стране Запада и НАТО понавља метод који су користили у Либији: подршка терористичким актима, инфитлирање плаћеника за извођење војних акција и подстицање сукоба, кријумчарење наоружања у корист побуњеника, обука побуњеника у центрима неких суседних земаља, посебно у Турској. Као и у Либији, основни је циљ САД  и НАТО – стварање нестабилности и хаоса, као претекста за страну интервенцију и свргавањ режима у Сирији, све под изговором ''хуманитарен интервенције'' и ''права на заштиту''. 

Представник  Београдског форума је  изразио искрену солидарност са народима Сирије и Ирана, који су изложени опасним акцијама дестабиклизације и угрожавања  слободе и независности. Изразио је, такође, пуну подршку борби народа Палестине за остваривање његове слободе и стварање независне државе Палестине у њеним историјским  границама из 1967. године, са Јерусалимом као главним градом.