Био је то 24. дан у месецу. НАТО је 24. марта 1999. године, кршећи међународно право. покренуо агресорски рат против града Београда, који је био у дубоком миру, и Савезне Републике Југославије, ОЕБС је данима пре тога извештавао да је на Косову мирно. ОЕБС је своје извештаје прослеђивао својим чланицама укључујући и надлежне органе Немачке. НАТО je, на челу са водећом америчком силом, у претходних неколико месеци доследно радио на овом дану напада. Споразуми између САД и владе у Београду, који су били осмишљени да постигну мирно решење сукоба, били су у тој мери извртани за потребу доношења одлуке НАТО-а да ни они више нису стајали на путу рату против Југославије. Ратом против Југославије требало је истовремено елиминисати међународни мировни поредак који се манифестовао у Повељи Уједињених нација као резултату два светска рата. Апсолутно не поштујући Повељу УН и забрану насиља и рата која је њоме успостављена, САД и њени савезници покренули су напад. Ера америчког глобалног права јачега најављена је употребом немачких бомбардера против Југославије.

Први хитац у међународно-правно-противном рату Руске Федерације против Украјине испаљен је такорећи 24. марта 1999. у рату НАТО-а против Југославије. САД тада нисуприхватиле само пропаст међународног права како би оствариле своје циљеве у Европи.  Од тада је њихово схватање права потврђено чињеницом да није само међународно-правно-противном агресијом против Југославије уништено до тада важеће међународно право уз монопол УН на употребу силе. Тако је конференција у Братислави у априлу 2000, коју је организовао шеф америчког Стејт департмента, јасно показала да је рат против Југославије уствари створен један преседан. На то се од тада свака држава која жели да предузме акцију попут оне САД против Југославије може позивати. Тиме је Пандорина кутија била отворена и ниједна савезна влада у Бону/Берлину није отада ни покушала да точак разарања међународног права окрену назад. Свако ко је желео да се укључи у тадашњи политички живот Немачке знао је шта је мотивисало овај 75-дневни рат против Југославије. Његов главни циљ био је да се Руска Федерација отера далеко на исток од Јадранског мора. Русија више не би требало да буде у могућности да врши било какав утицај на своје традиционалне партнере у близини Јадрана. Међутим, конференција у Братислави је разоткрила још далекосежније циљеве. Према идејама америчке владе, изнетим на конференцији у Братислави, у годинама које су уследиле требало је предузети све да би се остварила два циља у јужној Европи. Прво је требало кориговати америчку погрешну одлуку из Другог светског рата, у то време је испуштена могућност да се америчке копнене трупе стационирају на Балкану. И то је требало да се исправи што је пре могуће. Међутим, није се радило само о потискивању утицаја Русије на подручје источно од Црног мора. Требало је и саму Русију избацити из Европе. За то је било потребно изградити нови зид између Балтичког и Црног мора. Западно од овог зида била би америчка територија. Источно од ње би могла бити Русија или неке друге државе. У сваком случају, ова област више не би била сусед области под контролом Америке западно од овог новог трансконтиненталног зида.

Говор председника Руске Федерације, господина Путина, на пленарној седници немачког Бундестага 2001. био је, свесно или несвесно, руски контрапредлог плановима из Братиславе. који су доспели у јавност. Русија, рекао је председник, у складу са идејом „Европе као заједничке куће” која је само деценију раније изазвала еуфорију у Европи, пружа руку својим западним суседима. Али, рат против Југославије је истовремено имао и другу сврху. Немачке оружане снаге које су 8./9. маја 1945. морале да потпишу безусловну предају и чија је историјска слика о себи као традиционалном делу државног поретка тада претрпела непоправљиву штету, требало је да буду укључене у војну операцију коју је НАТО проценио као успешну. Ништа није толико важно као војно самопоуздање - тако се то тада процењивало у Бону. Али то нећемо наћи у документим

Сада је, 24. фебруара у рату Руске Федерације против Украјине проговорило оружје. У новинама је било све припремљено нешто пре Божића 2021. са извештајима о концентрацији руских трупа на руско-украјинској граници. Требало је то раније приметити. На пример, у извештавању о изјави америчког председника, господина Џоа Бајдена, о његовом руском колеги, господину председнику Путину. У месецима који су уследили, њему је било тешко да се осмехне на изјаву председника Бајдена да је он – Путин -  „убица“. Али  једном речено заувек је речено. Председник Бајден је убрзо по преузимању дужности намерно и без оклевања бацио рукавицу у лице и заоштрио је однос између САД и Русије. Међутим, на томе  се ствари нису зауставиле, што су показали и посета Москви америчког државног подсекретара, госпође Нуланд, почетком октобра 2021. године и њени разговори са високим руским саговорницима.У свом говору пред почетак рата у Украјини, руски председник Путин је јасно ставио до знања да су САД Руској Федерацији ускратиле право на независну државу. Речено је да је посета госпође Нуланд одиграла одлучујућу улогу у томе. Развој од тада је, нажалост, превише познат. steht stellvertretend für das Ringen der Russischen Föderation um ihre eigenständige Existenz und dem Willen der USA, Rußland aus Europa herauszudrängen.

Управо веза актуелних дешавања у рату против Украјине са ратом против Југославије чини ту димензију јасном. Оно што се догађа на територији Украјине и на штету народа у Украјини, стоји на месту борбе Руске Федерације за своју самосталност и воље САД да избаце Русију из Европе. НАТО је тај који већ дуго покушава да искористи Украјину као врх копља против Русије, поготово што више и не крије у којој се мери, користећи рат против Југославије, из одбрамбеног савеза према Повељи УН, трансформисао у глобалну агресорску формацију. Да ли су у Москва морали да зажмуре на ово? Или на то што немачко оружје у рукама нацистичких батаљона у акцији против руских војника у Русији, одмах оживљава сећање на 1941. То би могао бити део калкулација оних који не траже хитно окончање рата, већ желе да дају одлучујући допринос коначном тровању односа између Русије и Немачке.

Све што Запад предузима откако је Руска Федерација, кршећи међународно право, напала Украјину, садржи у себи процену да ли  било која мера за окончање рата, која би решавала познате разлике између Русије и САД, у себи садржи и захтев за повлачење руских трупа и отклањање велике штете? Све досадашње мере Запада дају утисак да су санкције усмерене и на то да Братислава постане стварност у Европи.
Чак и ако не треба поредити различите ствари, мора се указати на један суштински узрок светског рата у Азији и деловања САД против Јапана. Као у прави час, први пут је неколико дана раније пре почетка рата против Украјине на немачкој телевизији приказан филм о бици код Мидвеја. Филм је почео размишљањима јапанског адмирала Јамамота, пре јапанског напада на Перл Харбур, о томе шта се то заоштрило између САД и Јапана. Како се испоставило неколико дана касније, то су биле речи на почетку рата усред Европе. Тешко да бисте то могли видети другачије. Ово укључује и утисак који је учинила  посебна седница немачког Бундестага у недељу, 27. фебруара 2022. године. Политичка окосница и заштита немачких интереса изгубљени су и напуштени претходних сати.
 
Вили Вимер, бивши државни секретар 28. фебруар 2022 и потпредседник ОЕБС-а