Poštovani,

Oprostite što Vam se neću obratiti rečima "poštovani gosti" ili "vaše ekselencije", jer želim da Vam kažem poštovani prijatelji i roditelji -  jer ćete možda lakše prineti srcu naše reči. Stojim pred Vama i obraćam Vam se u ime svih onih ljudi, znanih i neznanih, svih onih porodica koje ne znaju gde su im deca i roditelji već dvanaest ili četrnaest godina. Za većinu Vas rat je samo ružno sećanje ili davno zaboravljena greška prošlosti, ali je nama još uvek najružnija stvarnost i užas saznanja o strahotama koje su doživela naša deca, majke, očevi, sestre i braća. Pomislite samo na trenutak, da ne znate gde Vam je dete?...
Pomislite kako je kad ne znate više od decenije, dok Vas stvarnost suočava sa prikrivenom istinom o tajnim logorima i ilegalnim operacijama vađenja ljudskih organa. I znate da to nije izmišljotina nekog bolesnog uma u 21.veku, u kolevci stare evropske kulture, civilizacije i Vizantije, već znate da je to strašna istina i zločin koji prolazi bez kazne.
Znamo da je teško priznati da su navodne žrtve zapravo krvnici, znamo da je teško okrenuti kormilo međunarodne politike koja valjda još uvek ne zna za strahote Albanije, silovanja, ubistva i proterivanja nealbanaca sa Kosmeta još od 1981.godine. Svet je bio nem, slep i ćutao je, navikli smo da ćuti i da okrenemo i drugi obraz da nas po njemu nemilosrdno udara, ali ne možemo ćutati i dopustiti da se zavet ćutanja nadnese i nad kostima srpske dece, koje su razbacane po planinama i jamama u Albaniji i ko zna gde sve po Svetu. Zato što je neko odlučio da gradi nekakvu svoju imaginarnu slobodu na grobnicama, zločinima, proterivanjima, otmicama i najstrašnijem kriminalu, to ne znači da zločince treba  nagrađivati i milionskim bankovnim računima od prodaje organa kidnapovanih Srba, ako su im već na našoj krvi i spaljenim domovima dali nekakvu državu. Onome ko izgubi dete i roditelje, ko nema više kućni prag i ništa svoje, jer je izgorelo u plamenu besa i krvavog pira, on više nema šta da izgubi i mirne duše može da stane i pred Vas, i pred bilo koje  svetske moćnike i sudove, i da  pita: Dokle više? Zašto ćutite? Šta smo Vam učinili? Gde su nam odveli decu?

Jedan mali deo sveta koji još uvek ima savest, to je deo sveta gde je svako ubistvo gnusno, a svaka otmica zločin, i oni su progovorili i pokrenuli pitanje i istragu trgovine ljudskim organima poput g-dina Dika Martija.
Ali zavet ćutanja i zataškavanja istine i albanskih zločina još uvek traje. Znamo...politika. Velika politika, međunarodna politika, pregovori su u toku, svi imaju interese, svi žele napred i da zaborave. Ali mi ne možemo i nećemo da zaboravimo, niti ćemo stati dok god se i poslednji tajni zatvor u Albaniji ne pretraži, dok god se ne otkriju sve masovne grobnice, ne pronađu svi oteti Srbi i ne uđe u trag organima na kojima su zločinci napravili lična bogatstva i Imperiju zvanu "nezavisno Kosovo". Za tako nezapamćen zločin još od II svetskog rata, pravda mora da postoji i nećemo dopustiti da prođu nekažnjeno. Da se bilo kome drugom  dogodila naša sudbina, odavno biste pravdu uzeli u svoje ruke. Ali na žalost, mi smo Srbi, pa je valjda i "normalno" da nas otimaju, ubijaju, muče i da nam uzimaju organe ako nas već nisu ubile NATO bombe, a za uzvrat se nude banalna objašnjenja, nepostojeća pravna pravila i administrativne prakse, kao da mi ne znamo.

Zato  pozivam sve međunarodne i domaće institucije i organizacije da ustanu , i svojim glasom kažu "Ne" zločinima, prikrivanju ubistava i genocida, i učine sve što je u njihovoj moći da se tajne Albanije, albanske mafije, finansijera Al-Kaide i zločinaca, fundamentalista, već jednom otkriju i da ih stigne zaslužena pravda pred Međunarodnim sudom - jer nisu samo Srbi kao Srbi stradali od njihovog noža, već je, zapamtite, stradao stari evropski, hrišćanski narod koji je svoje domove i hramove podigao u 12. veku, i velikodušno se odrekao dela svoje teritorije kako bi im poklonio državu koja se od Berlinskog Kongresa zove Albanija. Ali nije im bilo dosta, niti su naša hrišćanska braća na Zapadu 1999. godine otvorila oči i dušu, pa da kažu da je dosta. Krajnje je vreme da to sada i učine.
 
I posle 13 godina od Nato agresije i bombardovanja Srbije postoje
pobednici i poraženi. Pobednici su Albanci koji su prvi put u istoriji dobili nekakvu državu uz svesrdnu pomoć Amerike i dela Međunarodne zajednice, tamo gde je
kolevka srpske istorije, kulture i duša srpskog bića.
Novonastala nazovi država Kosovo nastala je na temeljima nezapamćenih zločina ovoga veka, zločinima bez kazne i to: na trgovini ljudskim organima, na sakaćenju, mučenju, komadanju, spaljivanju Srba na etničkom čišćenju jednog naroda i njegovog kulturnog i verskog nasleđa, na proterivanju preko 230 000 Srba sa svojih vekovnih ognjišta na čišćenju gradova i mnogih srpskih sela na ubijanju i kidnapovanju preko 3500 civila vojnika i policajaca.
Kosovom danas vladaju i paradiraju naredbodavci, egzekutori, scenaristi i lični izvršioci svih zločina i zlodela.
I šta posle svega ovoga ima moj napaćeni narod na Kosmetu?
Mi smo nespokojni , tužni, poniženi i bespomoćni...
Kada će porodice koje traže svoje nestale saznati istinu za svoje najmilije i kada će dočekati pravdu?
Koliko još dugo treba čekati i da li ćemo dočekatI?