(Извод из књиге Волфганга Ефенбергера и Вилија Вимера "ПОВРАТАК ХАЗАРДЕРА", стр. 464-465.„Wiederkehr der Hasardeure: Schattenstrategen, Kriegstreiber, stille Profiteure 1914 und heute” - by Wolfgang Effenberger and Willy Wimmer © 1st Ed. 2014, Verlag zeitgeist Print & Online, Hermann-Geisen-Straße 18, 56203 Höhr-Grenzhausen)

Вили Вимер

И данас, након ”Олимпијског рата” Грузије против Русије у лето 2008., као и револуционарних догађаја у Украјини, уочавамо да су државе које су заинтересоване да унапред спрече избијање конфликата или да их реше ако се већ догоде, следе циљ да да развију формате преговора који би им омогућили да се носе са овим задатком. Са организацијом КЕБС/ОЕБС био је створен један такав формат преговора који је био веома успешан и самим тим и најбољи доказ какав у дипломатији постоји. Међутим, рат против Савезне Републике Југославије одстранио је ОЕБС-у ”кичму” као озбиљном форуму држава потписница уговора о његовом стварању и резултирао је његовом безначајношћу која траје и данданас. И не постоји ни једна индиција да ће се овакво стање у догледној будућности променити.

Пре него шо је НАТО почео рат бомбама углавном су САД и Велика Британија убациле бројне шпијуне у ОЕБС-ову посматрачку мисију која је бројала више хиљада чланова. Њихов задатак је био да, након повлачења посматрача са Косова, прецизно означе циљеве бомбардерима. И пре тога су представници ових држава умели да тако отежу са избором персонала ове мисије и да га одлажу тако да она ни у једном тренутку нија достигла планирану снагу због чага нису били достигнути они њени циљеви који би били достигнути у случају њеног благовременог појачања. У случају ОЕБС-ове мисије, коју је водио амерички представник Вилијам Вокер, показала се једна до тада непозната специјалност америчког начина деловања. Лично ми је посведочио Вокеров француски заменик да су извештаји, које је требало да саставе посмтрачи мисије и да их доставе самом ОЕБС-у и његовим чланицама, били неколико недеља пре избијања рата предочени представнику САД-а и да ихе је америчка страна тако мењала према потребама у одређеној ситуацији да су у централу ОЕБС-а у Бечу стизали извештаји који су се ретко слагали са наводима посматрача ОЕБС-а са лица места али су стварали утисак непристрасног извештавања.

Ова стартегија поузданог електронског маркирања циљева пре налета бомбардера примењена је и у самом Београду што није био само случај бомбардовања Телевизије са веома тешким последицама. На све се тада мислило, па и на време након бомбардовања. Тако је зграда Генералштаба прекопута амбасаде Немачке погођена бомбом огромне снаге али која није експлодирала. Њен детонатор до сада није деактивиран и неће бити, док се тога посла не прихвате амерички специјалисти. То се није догодило, тако да огромна штета не прети само великој згради Генералштаба већ и једној од главних артерија Београда.

---

^[1]Тадашњи заменик Вилијема Вокера био је Габријел Келер, каснији амбасадор   Француске у Србији. (прим, прев.)