Жвадин Јовановић

За стратешко партнерство међу државама нужна су два елемента - заједнички дугорочни интереси и међусобно поверење. Тешко је наћи већу блискост, или подударност дугорочних интереса и дубље међусобно поверење између Србије и било које друге државе, поготову, велике силе, него што је то случај у односима Србије и Русије. То потврђује историја, посебно историја Првог и Другог светског рата. О томе сведочи и савремени развој. Србија и Русија су током протекле две деценије суочене са великим опасностима од сепаратизма и тероризма, са милитаризацијом у Европи и свету, са систематским кривотворењем новије историје чији је циљ замагљивање одговорности за највеће злочине у историји цивилизације и умањивање жртава и доприноса две земље победи над фашизмом и нацизмом. Обе земље се боре за модернизацију економског и технолошког развоја, као и за подизање животног стандарда грађана. Заједничка су им и борба за за поштовање међународног права и основних принципа међународних односа успостављених на тековинама победе у Другом светском рату. Заједнички су им и напори за заштиту националног, културног и духовног идентитета, као и дигнитета народа и држава.

Русија, као стална чланица Савета безбедности УН, као чланица Г-8, Г-20 и многих других глобалних, европских и интерконтиненталних организација и интеграција, одлучно подржава суверенитет и територијални интегритет Србије, а решење за питање Косова и Метохије види у поштовању и примени резолуције СБ УН 1244 (1999.) и основних принцикпа међународних односа. То је свакако витални интерес Србије. Русија, као и Србија, одлучно подржава поштовање и доследну примену Дејтонско-париског споразума о миру у БиХ. Противи се пузећој ревизији тог споразума, посебно, настојањима да се, корак по корак, елиминише принцип равноправности два ентитета и три конститутивна народа, што би суштински значило враћање на стање које је претходило избијању грађанског рата у БиХ. Русија се не меша у унутрашње послове Србије, нити поставља политичке предуслове за развој економске сарадње, како то чине, на пример, земље тзв. „Квинте“, НАТО, или ЕУ. Напроптив. Поред повољних кредита за модернизацију железница, енергетике и других грана, Русија је ретка појединачна земља која је обезбедила значајна финансијска средства и за попуну празнина у буџету Србије. Уговор о бесцаринској трговини потписан са Србијом (СРЈ) 2000. године једини је такав аранжман који Русија има са било којом земљом изван Заједнице независних држава (ЗНД).

Подударност виталних дугорочних интереса у низу најважнијих области, узајамно уважавање и поверење које постоји у односима Србије и Русије, су карактеристике какве не постоје у односима Србије са било којом другом земљом, или групацијом земаља.

Односи Србије и Русије развијају се узлазном линијом у енергетици, инфраструктури, инвестицијама, војно-техничкој области, култури. Ипак, могућности ни из далека нису искоришћене. Очигледно је потребно још више обостраних иницијатива, смелости и ефикасности, како у остваривању досадашњих договора тако још више у идентификовању нових подручја и конкретних пројеката дугорочне сарадње. Јачање међународног положаја, уравнотежење спољне политике Србије није могуће без бржег развоја сарадње и стратешких односа Србије са Русијом. Убеђен сам да је то битан услов да Србија ојача своју независност, углед и утицај, да дугорочно заштити своје дугорочне националне и државне интересе, укључујући суверенитет и територијални интегритет, као и да поново постане пример модерног економског развоја и високог нивоа животног стандарда грађана.

Нема сумње да Србија треба да чува и развија односе и сарадњу са свим земљама са којима налази заједничке интересе. Разуме се, притом, не треба да јој буде све једно да ли партнери подржавају њен суверенитет и територијални интегритет или подстичу сепаратизам, да ли уважавају Србију као партнера и независну државу, или се мешају у унутрашње послове и нарушавају њено достојанство. Треба се чувати олаког проглашавања статешких партнера, јер то води замагљивању истинских стратешких интереса и партнера. Могу партнери, послови и достигнућа бити важни и ако нису формално проглашени за стратешке. Пар пројеката, или уговора, пар размењених посета тешко да може бити довољно за стратешко партнерство. Политика и њено остваривање у пракси треба да буду у функцији уравнотежења и јачања међународног положаја и угледа државе, не гарнитуре на власти. И то на дуги рок, не од данас до сутра. За то је потребно препознати трендове.