Наводно не знамо какво се решење припрема за статус Косова и Метохије. Наводно позиције преговарача још увек су удаљене па смо још далеко од договора, односно, од решења. Наводно, Београд и Приштина преговарају а други само подржавају „свеобухватан“ договор који ће бити у интересу мира. Наводно, не постоје никакви рокови, али је ипак, састајање првих личности Београда и Приштине, које формално које неформално, учестало, а септембар изабран за „историјски значајне“ говоре и саопштења. Ту и тамо, промакне, јавно тумачење, да се структурама ЕУ жури да се „свеобухватно решење“ постигне и обелодани као велики успех одлазеће Комисије ЕУ, пре избора за Европски парламент идуће године. Има, разуме се, и другачијих, мање бизарних тумачења.

Ипак, медијска вест о телефонском разговору између америчког председника Доналда Трампа и немачке канцеларке Ангеле Меркел 29. августа 2018. зазвуча као откривање да су преговори поодмакли, ако већ нису у финалној фази, и као упозорење, а можда и најавa некаквих обећања онима који су забринути, да решење за статус Косова и Метохије неће бити преседан, односно, да неће изазвати „домино ефекте“. Јер, шеф највеће војне силе на свету и шефица владе најутицајније чланице ЕУ, ретко излазе у јавност, или се упуштају у јавно изношење својих позиција о ефектима коначног решења неког проблема док је преговарачки  процеси у некој раној фази, док бар принципи и оквири решења нису добро познати.

Речено је не једном – да је проблем Косова и Метохије дуготрајан и сложен, да су га страни, ванрегионални фактори вековима чинили тежим и сложенијим јер су им прилази увек били у функцији њихових геополитичких интереса. И данас је тако.  Агресијом НАТО 1999. која је представљала најдрастичније кришење Повеље УН и Финалног документа ОЕБС-а од њиховог усвајања до данас, проблем је учињен далеко сложенијим. Једна од последица је и отимање Косова и Метохије од Србије применом најгрубље силе, окупација и противправно проглашавање једностране независности 2008. САД и Немачка имале су водећу улогу у покретању те агресије, успостављању окупације и сондирању противправног отцепљења. Прави циљеви евентуалног потписивања „свеобухватног, правно обавезујућег документа“ су: накнадно амнестирање, ослобађање одговорности учесника агресије за злочине против мира и човечности, за разарање и трајну контаминацију природне околине; одбијање одговорности за разарање међународног правног и безбедносног поретка успостављеног на резултатима Првог и Другог светског рата; прихватање тезе да је за све то одговорна сама Србија, смањивање и кажњавање Србије уз награђивање српских непријатеља; отклањање важног разлога нејединства унутар ЕУ у којој пет чланица одбија признање Косова и Метохије као нове државе. Примарни геополитички циљ Запада је успостављање потпуне контроле Балкана у функцији глобалне конфронтације са Русијом и Кином. Саставни део такве геополитике је признавање једностраног отцепљења Косова и Метохије, смањивање Србије и њено увлачење у конфронтацију са Русијом. Признавање Косова и Метохије од стране Србије, са или без тзв. „корекције граница“, улазак „Републике Косово“ у Уједињене нације, били би само први корак ка његовом чланству у НАТО и ка отвореном захтеву да Србија у најкраћем року, такође, поднесе захтев за улазаку НАТО, уз могуће „аргументе“ да ће, иначе, остати без Војводине, Рашке Области и друге сличног нивоа уверљивости. Нису ли представници САД својевремено упозоравали Шпанију – или чланство у НАТО, или отцепљење Баскије, Каталоније?! Шпанија је прихватила чланство у НАТО, а да ли је сачувала суверенитет и територијални интегритет будућност ће тек показати. Србија је утолико лакши залогај за НАТО јер је ИПАП-ом, као и низом других споразума са НАТО-ом (слободан транзит НАТО трупа, СОФА), свесно или несвесно, и тако, све то већ припремила, остајући вербално – војно неутрална.

Када је реч о бризи Ангеле Меркел да решење за Косово буде без „домино ефеката“, ваљало би се подсетити на чињенице. Све је почело подршком коју су САД, ВБ, Немачка и друге земље Запада, пружале сепаратистичко-терористичкој ОВК у дугом периоду пре оружане агресије и отвореног савезништва са њом током агресије 1999. Да подсетим на ноторну чињеницу да је Немачка деценијама пружала гостопримство тзв. „Косовској влади у избеглиштву“ Бујара Бакошија одржавајући истовремено дипломатске односе са СФРЈ, односно, СРЈ. Немачке власти су гопдинама «жмуриле» на убирање илегалног пореза од Албанаца у Немачкој, често уз претње и уцене, за финансирање «ослободилачке борбе». И друге земље су наоружавале, финансирале и обучавале терористе на Косову и Метохији игноришући упозорења о повезаности са Ал Каидом и Бин Ладеном лично. Све то, како је добро знано, није било толико „уникатно“, јер су екстремистичке и терористичке групације на разним странама света коришћене увек када је то било у интересу водећих западних центара моћи, све до финансирања, обуке, наоружавања и савезништва са тзв. „узмереном опозицијом“ у Сирији.

Да би 1998. и почетком 1999. убедиле поједине своје, не нарочито вољне, европске савезнике у неопходност оружаног напада на СРЈ, представници Клинтонове администрације су прихватили да ће то бити изузетак од принципа да НАТО, као одбрамбени савез, не интервенише изван свог уговорног подручја, односно, од принципа „колективне одбране“. Дакле, да ће напад на СРЈ бити изузетак, а не преседан. Колективни консенсус, решеност и дух заједништва НАТО-а коначно су остварени. Знамо на каквим моралним, правним и дмократским нормама и по коју цену - у људским животима, економским разарањима и потресима у самом систему глобалних међународних односа. Међутим, непуну годину после тог „уникатног“ напада, већ априла 2000. године, на конференцији НАТО у Братислави, Амерички представници, како је забележио немачки политичар Вили Вимер, су саопштили:

„Не умањујући значај легалистичке интерпретације Европљана да се код ширења задатака НАТО-а преко граница уговорног подручја, у рату против Југославије радило само о изузетку, јасно је да се ради о преседану, на који се свако може позивати у свако доба или ће се позивати“ (Актуелна питања спољне политике, Београдски форум за свет равноправних, Београд 2007, стр. 74). Уследиле су оружане интервенције „вољних“ у Авганистану, Ираку, Либији, Малију... Свет је добио нови феномен – глобализацију интервенционизма, односно рата.

Госпођа Меркел, одједном, тек сада, у својим сусретима и разговорима са страним колегама, укључујући и телефонски разговор са председником Трампом, изражава бојазан да би договор Београда и Приштине могао запретити „домино ефектом“. Чудно је то, бар за део јавности, који зна да ништа слично није изговорила о опасностима „домино ефекта“ одлуке своје владе о признавању једностране, противправне независности „Републике Косово“ 2008. године, јавности која зна да се ефекти таквих одлука већ увелико осећају у Европи, укључујући и унутар ЕУ, на БИ, у Африци, Америци и да ће се тек осећати. Свеједно, госпођа Меркел, брани незаконито, једнострано отцепљење Косова и Метохије као „новостворену вредност“, јер каже: „Говоримо наравно да је територијална целовитост каква је сада створена једна вредност“ коју треба заштитити. Термин „сада“ звучи прешироко али, треба признати, да је резултат Канцеларкиног умећа да  једном речју обухвати агресију НАТО 1999. и једнострано отцепљење 2008!

Све што су западни центри моћи, јавно или тајно, дипломатијом, медијима или новцем, стручњацима и оружјем, подржавали и помагали на и око Косова и Метохије, од исламистичких екстремиста и сепаратиста, затварања очију пред злочинима против Срба и етеничким чишћењем Срба, до рушења споменика српске средњевековне културе већ је постало преседан. Пошто је пустио «духа из боце» рачунајући да ће му бити од користи за ширење геополитичких интереса, Запад се сада у чуду пита – откуда данас са Косова и Мњетохије и из Босне и Херцеговине толико муџахедина уз међу борцима ИД?! Откуда ектремизам, тероризам, неофашизам у Европи, на улицама Лондона, Берлина, Париза, Мадрида, Кијева... „Домино ефекти“ „вредности“ које су на Балкану произвели западни центри моћи, укључујући и владе неких земаља, све теже се могу контролисати или усмеравати само ка туђим вратима. „Медвед је заморен предугом игром пред чичином кућом“! То је поражавајућа истина којој треба погледати у очи и не заваравати се никаквим успесима и сепаратизмом на Косову и Метохији агресијом, кршењем Повеље УН као некаквом «ном вредношћу»

Што се самог решења за Косово и Метохију тиче треба поћи од следећег: Прво, да Косово и Метохија у целини припада Србији - историјски, култролошки, међународно-правно, по Уставу Србије и по резолуцији СБ УН 1244.  У мору свакојаких «аргумената» којима се нагриза, иначе, пољуљано самопоуздање нације, као шзо су – да немамо ништа, да су други све предали и за све одговорни, да спасавамо само што се спасти може, да нам нико не нуди ништа, да је Запад суспендовао резолуцију СБ УН 1244, да друге не интересује ништа осим да Србија призна независност, да Косово није увек било српско и слично –неопходно је истину вратити на њено право место и одлучно бранити. Ако неко то не прихвата, доводи у питање, потцењује то не значи да Србија мора да прихвати лажи, преваре, уцене или трговину националним идентитетом и државном територијом као робом. Друго, треба се оканити пропаганде, ружења свог народа, његове историје, вере и морала, пребацивања одговорности на друге и свега што олакшава позицију противника и прикрива диктат, уцене и ароганцију Запада према Србији и српској нацији. Треће, да је свеобухватно, праведно и одрживо решење могуће једино у свеобухватном формату који није ни ЕУ, ни ЕУ+САД, већ једино Савет безбедности УН; Четврто, једини, свбухватни, правно обавезујући споразум највише правне снаге као и једини општеприхватљив оквир за решење питања статуса јесте резолуција СБ УН 1244 за коју не постоје ни замена, ни промена без одлуке СБ УН. Пето, у складу са одредбама Повеље УН, једино Савет безбедности има овлашћења да одлучује о интересима међународног мира и безбедности поготову у оним случајевима у којима већ постоје његове одлуке које су и даље на снази као што је то резолуција 1244. Шесто, евентуални договор ЕУ и САД, односно, Немачке и САД, поготову телефонски разговори, нису довољни за свеобухватно, праведно и одрживо решење већ су неопходни преговори под окриљем СБ УН. Не постоје, нити могу постојати, одлуке које искључују надлежност СБ УН утврђену Повељом УН и резолуцијама СБ УН. Седмо, ако је у условима униполарног поретка 90-тих година прошлог века, за окончање тзв. југословенске кризе, а потом и за окончање агресије НАТО 1999. на СР Југославију, било неопходно директно ангажовање Русије са владом Председника Бориса Јељцина, онда је данас у условима дубоко измењених глобланих односа моћи још логичније да се у решавање питања статуса Косова и Метохије директно укључе Русија председника Владимира Путина и Кина председника Си Ђинпинга. Без тога ни једно решење за будућност не може бити уравнотежено, истински компромисно и одрживо. Осмо, Србија не треба да се понаша као да неко треба нешто да јој нуди, а она да се изјашњава да ли прихвата или не прихвата, већ да има активну позицију са јасно дефинисаним захтевима, полазећи од чињенице да је Косово и Метохија њена покрајина – правно, историјски, по култури и духовности, која је силом и кршењем међународног права отета. Девето, неправедно решење на штету Србије, трговина по фопрмули Косово и Метохија за обећање чланства у ЕУ, које би било израз геополитичких интереса водећих земаља Запада – САД, ВБ и Немачке – не би било у интересу мира и стабилности. Напротив, оно би убрзало раст конфликтног потенцијала због немирења Запада са про есом убрзаног губљења привилегија и монопола у европским и глобалним односима. И десето, уколико би Србија, упркос свему, одустала од својих неоптуђивих права и признала криминалну отимачину своје државне територије «правно обавезујућим документом», тај докуменат би доживео исту судбину као и сви претходни чији су гаранти биле водеће земље Запада – извршило би се само оно што је против Србије и ништа од оног што је у њену корист, макар то и не било значајно. Била би то још једна реприза једностраног односа ЕУ према тзв. Бриселском споразуму.

Што се тиче става САД, чињеница је да су њени садашњи највиши представници, укључујући Председника Трампа, својевремено јавно осуђивали агресију НАТО против Србије, односно Србије. Многи су говорили да је то био приватни рат Клинтовнових у позадини којег је била и тежња да се скрене пажња америчке и светске јавности са бешчашћа, неморала, злоупотреба положаја Била Клинтона са стажискињом у Белој кући Моником Левински. Аутор ових редова дубоко не верује да било ко из садашње администрације, најмање председник Доналд Трамп, има интереса да срамну баштину Клинтоновог клана, у које спада и противправно једнострано отцепљење Косова и Метохије од савезничке Србије, прихвати као баштину САД. Отклон од тог срамног, неморалног и трагичног рата и његових разорних последица је најмање што се очекује.

Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних