Живадин Јовановић

Читамо и слушамо да ће се Србија у вези са важним питањима постављати у складу са својим интересима. Тако, Србија ће се по критеријуму својих интереса постављати према кампањи Запада да тзв. Косово учлани у међународне организације, затим, према притисцима Запада да уведе санкције Русији, према плану Шолц-Макрон. Такав критеријум коликогод изгледао логичан, оставља простор за различита тумачења шта би у одређеним околностима могло да се оцени као интерес Србије. Ово, утолико пре што се редовно, уз погледе на егистенцијална државна и национална питања, укључујући и на будућност Косова и Метохије, нашироко говори о високом степену економске и финансијске зависности Србије од Запада (инвестиције, трговина, донације, „бенефити“, заједничке вредности и сл.). Принципијелно је неприхватљиво да се питања суверенитета и територијалног интегритета, као круцијална питања трајног опстанка државе и нације, третирају у пару са економским, финансијским или питањима чланства у ЕУ која су, неупородиво мање значајна и подложнија брзим променама. Колико год жељни инвестиција, бржег развоја и бољег живота није упутно да се полакомимо и брзоплето ослонимо на било каква и било чија обећања, поготову на слаткоречива обећања оних који су нас толико пута у историји ждне преко воде превели.

Једноставно, морамо бити начисто, да то нису упоредиве вредности и тиме се руководити у свакој прилици. Морамо узети у обзир и чињеницу да су у историји Европе и нека друга наметнута решења нуђена као „спашавање мира“, а у стварности су широм отварала врата глобалној катастрофи. Не сме се здраво за готово примити да је отимање Косова и Матохије од Србије данас мање релевантно за мир и безбедност у Европи него што је то био случај немачког отимања Судета септембра 1938. од Чехословачке, уз секундирае Француске, Велике Британије и Италије. Вредно је подсећања да је и тада  то рађено „иза леђа Русије“ што се покушава и данас са отимањем Косова и Метохије.  Имају ли то историјско искуство у виду Шолц и Макрон као и САД које тако здушно подржавају њихов план за насилно одузимање Косова и Метохије од Србије? Или су нови хазардери у својој надмености умислили да су месије спасења мање обдарених?

Чини се да недостаје доследно позивање на принципе, право и Устав Србије који су основа трајне заштите виталних националних и државних интереса. За Србију као независну, суверену и мирољубиву земљу принципи представљају најпоузданији ослонац, право и  обавезу. То је њена иторијска тековина, обележје идентитета и залога њеног угледа у Европи и свету. Пардоксално је да, док високи представник САД Дерек Шоле током званичне посете, усред Београда поручује да је неопходно поштовање „устава“ криминалне, сепаратистичке творевине, нико не осети потребу да га, бар протоколарно, потсети на принцип поштовања Утава Србије! Уосталом, управо смо обележили 140 година дипломатских односа Србије и САД!

Принципијелно посматрано „црвена линија“ не треба да буде само чланство тзв. Косова у ОУН, већ чланство у било којој међународној организацији суверених држава. Видимо да се тзв. „фуснота са звездицом“, тактиком корак по корак, претвара у некакву  „звезду водиљу“, која сепаратистичкој врхушки из Приштине отвара врата појединих међународних асоцијација, форума и мисија, а ми смо на јавном плану, мање више, индиферентни, или чак и задовољни, тешићи се да се, ипак, поштује „звездица“. Кратковидо! Инфериорно. Пошто знамо да је тактика Запада да се делимични међународно-правни субјективитет комплетира у пар корака, онда, штагод нам нудили или говорили, не можемо прихватити улогу пасивног регистратора или посматрача. Гдегод, кадгод се нека понашања и потези било којег фактора на медјународном плану тичу наших интреса морамо имати активан став и јасну, одговарајућу дипломатску реакцију.
Када је реч о лобирању Запада за чланство у Савету Европе, поред јасног принципијелног супротстављања, нормално би било и формално свакој земљи чланици првовремено изнети став да би Србија такав потез третирала као грубо кршење основних принципа и критеријума СЕ, контрапродуктиван преседн и провокацију! Принципијалних аргумената има на претек.

Што се тиче притисака за увођење санкција против Русије, њих је увео Запад а не Савет безбедности УН који је за такве мере једини овлашћен орган на свету,  зато су оне једностране, правно неосноване. Уз то санкције су, као што је Србији из болног сопственог искуства добро познато, нехумане. Србија их не прихвата из принципијелних разлога, а не из рачунџијских интерса. Огромна већина светске заједнице, међу којима су и стратешки партнери Србије, такође не прихвата санкције Запада против Русије. Србија није против света већ против кршења  владавине права и принципа у међународним односима. Србија је са са земљама које чине ¾  земаља света и светске попмулације.

Судећи по изјавама званичника и већине домаћих аналитичара, изгледа да смо задовољни ставом Шолеа да Зеједница српских општина (ЗСО) мора да се формира. У сенци таквих реакција остаје Шолеов став – али у складу са „уставом“ тзв. Косова. Иако је ЗСО прихваћена као компромис пре 10 година, без ичијег позивања на ичији устав, сада нам се, изгледа, нуди редукована варијанта –ЗСО без извршних овлашћења, али као део новог компромиса у виду „плана“ Шолц-Макрон, унапређеног у „план ЕУ који подржавају САД“. Сме ли ико званично да постави питање, није ли ово еклатнтна узурпација мандата Савета безбедности УН, неовлашћено вршење туђих послова? „Олакшавање дијалога страна“ што је улога ЕУ одређена резолуцијом ГС УН, не може бити покриће ни за било какве притиске, уцене, рокове, „дилове“ или ултимативне планове, ма од кога долазили. Рат у Украјини, признавање илеглне сецесије Приштине од водећих сила Запада и њихових сателита на валу злочиначке агресије НАТО 1999. нису разлози за релативизацију потребе непрекидног истицања принципијелних позиција Србије заснованих на међународном и уставном праву.

У вези са тзв. планом Шолц-Макрон+ потребно је увек изнова афирмисати принципијелну позицију да је Србија спремнна на дијалог и преговоре који воде мирном, праведном и одрживом решењу које ће бити у складу са Повељом УН, резолуцијом СБ УН 1244 и  Уставом Србије. Све што није извршено из резолуције СБ 1244 и договора постигнутих у међувремену, потребно је да се претходно изврши. Треба јасно ставити до знања да Србија неће прихватити трговину нити наметнуто решење супротно међународном праву и њеном Уставу. Свима у старту сваког дијалога о будућности треба помоћи да схвате да је резолуција СБ УН 1244 озакоњени компромис најважнијих чинилца глобалних односа и за Србију докуменат трајне важности све до његовог потпуног извршења. Србија очекује од ЕУ, од  сваке њене чланице појединачно, као и од земаља које подржавају улогу ЕУ, пуно поштовање резолуције СБ УН 1244, као и мандата ГС УН који је дефинисан као „олакшавање дијалога страна“. И ништа више од тога.

Добро је што је Србија препознала настојања Запада да, из својих геополитичких разлога, изолује Савет безбедности, посебно Русију и Кину, као његове сталне чланице и стратешке партнере Србије, од процеса дијалога и решавања питања Косова и Метохије. Немар према историји, поготову од стране Француске и Немачке, изива дубоку забринутост.
Најзад, пошто свмо већ сви свесни велике економске и финансијске зависности Србије од ЕУ и Запада уопште, дубоко верујем да би било корисно да смањимо причу о томе како у Бриселу, Берлину, Лондону и Вашингтону не би помислили да је Србија скоројевићка творевина спремна на трговину – Косовом и Метохијом и националним идентитетом за њихове инвестиције и донације. На крају, зашто их не подсетити да је само материјална штета коју су изазвали санкцијама 90-их година прошлог века и илегалном агресијом 1999. око 250 милијарди долара. Шта у њихове инвестиције и донације, у међувремену, у односу на ту цифру!? А људске жртве?! А последице коришћења оружја са осиромашеним урнијнумо?!
 
Да, очигледно је потребно и да се подсетимо шта то беше политика уравнотеженог распреда економских интереса као неизоставна предпоставка уравнотежене спољне политике и стабилног  међународног положаја.

Београд, 16. јануар 2023. године