Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних

Званична верзија текста парафираног 19. априла 2013. године у Брислу, познатог као Први споразум о принципима који се тичу нормализације односа још увек није званично представљена у Београду. Ипак, у медијима круже незванични текстови на енглеском и преводи на српски језик који нису демантовани. Могуће да језванично представљање изостало и због поштовања примата Народне скупштине, као највишег органа власти, која тек треба да се упозна и да га одобри .

Шта текст парафиран у Брислу садржи ипак је доступно и, у принципу, може се разумети, иако не сасвим и не без ризика. Ризици настају због различитих тумачења непрецизних формулација и због чињенице да преводи оваквих текстова , не ретко, доносе изненађујуће разлике и неспоразуме. С друге стране, оно чега у тексту нема, што, бар на први поглед, није видљиво, често може бити веома значајно за оцену документа.

Дакле, чега у тексту из Брисла нема?

Прво, у тексту из Брисла, заиста, нема декларације о признавању независности самопроглашене „Републике Косово“. У том смислу, званичници су у праву када изјављују да у Брислу нису признали независност . Али, текст представља de iure повлачење законског и уставног система Србије, признавање увођења закона и устава „Републике Косова“ на север Покрајине од стране Републике Србије. Институције Републике Србије (скупштине општина, судство, полиција и др.) се изричито de iure интегришу у правни систем «Републике Косово». Неки западни аналитичари су то већ сажели у закључку да је споразумом из Брисла „извршена реинтеграција севера у уставни и правни поредак Републике Косово“. Текстом из Брисла припадници српског народа постају припадници „српске заједнице“, односно, српске националне мањине и држављани „Републике Косово“. Како српски званичници тумаче споразум то је познато. Међутим, реално је очекивати да ће међу земљама које су до сада одбијале да признају независност бити подоста и оних које ће бриселски споразум протумачити као признање „Републике Косово“ од стране Републике Србије и да ће је, сходно томе, и саме признати. Уколико се таква могућност покаже као реалност, онда би се у великој мери обезвредила „главна карта“ у рукама Србије – да неће допустити да Косово икада уђе у Уједињене нације.

Друго, у тексту из Брисла нема помињања Устава Србије, ни резолуције Савета безбедности УН 1244 (1999) док се изричито успоставља правни и уставни систем Косова тамо где до сада није био на снази (тач. 2). С тим у вези, постављају се два питања: Прво, зашто се у том делу не уважава принцип реалности ситуације на северу Покрајине где су се до сада важили и примењивали се правни и уставни поредак Републике Србије и где су функционисале институције Србије? И друго, ако Србија потписује да прихвата повлачење (поништавање) свог правног и уставног поретка и укидање сопствених институција и уместо свега тога потписује да прихвата успостављање страног правног и уставног поретка и страних институција - није ли то уступање свог суверенитета и признавање суверенитета друге државе?

Резолуција СБ УН 1244 је одлука најшире међународне заједнице, међународно-правни докуменат највеће обавезујуће правне снаге и, како је то са разлогом, много пута истицано, најпоузданији ослонац за правну заштиту интереса Србије када је реч о Покрајини Косово и Метохија. Није јасно, поготову, није логично, то што Влада Србије исказује већи респект и већу обавезу према техничкој, правно необавезјућој резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ (коју је иницирао претходни режим), него према суштинској, правно обавезујућој резолуцији Савета безбедности, којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије! За поштовање одлуке СБ УН Србија има постојану подршку Русије и Кине, као сталних чланица СБ. Ако земље Запада не поштују гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије које су дале гласајући за резолуцију СБ 1244, на основу чега Србија данас може веровати да ће те исте земље поштовати било коју нову гаранцију или обећање? 

Треће, у тексту се не помиње основно нерешено питање – статус Косова и Метохије. Ако је то питање као најспорније и најсложеније остављено за крај преговора било би нормално и у складу са опште-прихваћеном преговарачком праксом, да се на почетку, или на крају, сваког постигнутог парцијалног договора који претходи главном, основном, понавља клаузула резерве - „Договорено без прејудицирања решења за статус у складу са резолуцијом СБ УН1244“. Било би нормално да и једна страна која за тим ма посебан интерес, у овом случају представник Србије, допише такву клаузулу на крају сваког сепаратног договора (споразума). Без тога, као што се већ испоставило, сепаратни договори предодређују да Србија, корак по корак, пристаје на одузимање њене државне територије и признаје тај чин иако је нелегалан и нелегитиман.

Четврто, у тексту не постоје одредбе о извршним овлашћењима (надлежностима) Заједнице српских општина иако је то у јавним иступањима чланова преговарачке делегације редовно истицано као битан резултат преговора и основа самосталности Заједнице. Могуће је да ће се тако нешто остварити током разраде парафираних принципа. Међутим, у тачки 4 Принципа се каже: „Удружење/Заједница ће имати пун преглед (overview) у областима економског развоја, образовања, здравља, урбаног и руралног планирања». Треба констатовати да «преглед», «увид» па чак и «надзор», уз појачање изразом «пун», није исто што и «извршна функција», «аутономија», или «самосталност». Јасно је да би, свако желео да се разрадом постигне потпуна надлежност Заједнице српских општина и општина, као таквих. Али, полазна основа у наведеној формулацији није обећавајућа. Што се тиче надлежности општина, то тек није предмет «Првог споразума». Све што би се подразумевало, а није изричито записано, као «извршна овлашћења» општина, или Заједнице српских општина, је ризично, нека врста, рачуна без крчмара.

Пето, у „првом споразуму“ нема помена права на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове око 250.000 Срба и других неалбанаца протераних из Покрајине откако је она 1999. године предата на управу Ујединјеним нацијама. Ако је реч о првом, основном договору тај проблем је, због своје хуманитарне природе, размера и глобалног значаја, свакако требало да се нађе бар регистрован као једна од најважнијих за решавање током наредних рунди преговарања.

Када чланови делегације Владе Србије бриселски договор , без основа и уз много претеривања, пореде са Дејтоном, истине ради, треба подсетити да је право избеглица и расељених лица на слободан, безбедан и достојанствен повратак било једно од најважнијих на дневном реду дејтонских преговора. О изузетном значају који је дат остваривању права на слободан, достојанствен и безбедан повратак избеглица и расељених лица сведоче чињенице да је у Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, који је први и најважнији, од укупно 11 чланова, два члана (6. И 7.) су посвећена правима избеглица и расељених лица. Поређења ради, треба констатовати да у „први споразум“ из Брисла има укупно 15 чланова, али ни један није посвећен праву око 250.000 прогнаних Срба и других неалбаснаца на слободан и безбедан повратак. Поред тога, у Дејтону су постигнута и два посебна споразума, позната као Анекс 6. (Споразум о људским правима) и Анекс 7 (Споразума о избеглицама и расељеним лицима) у којима су детаљно регулисана сва права избеглица и расељених лица укључујући и њихово право на слободан и безбедан повратак, односно, имовину. Нема сумње да је у Брислу учињен велики пропуст што у „првом споразуму“ нема ни помене бар начелне сагласности страна да овај прворазредни хуманитарни и безбедносни проблем реше.

У реаговањима на оправдане критике празнина и нејасноћа у „првом споразуму“ из Брисла, чланови делегације Владе Србије признају неке недостатке. Објашњавају их, прво, тиме да је су постигли „максимум могућег у овом тренутку и овим условима“, и друго, да је то „први споразум“, да је он привремен, да је прелазни (bypass). Таква објашњења су неоснована и неуверљива. Што се тиче оцене да је постигнут «максимум могућег» за то нису дати никакви конкретни аргументи, поготову, не уверљиви, па остаје да се ауторима таквих оцена верује на реч. Уосталом, један члан преговарачке делегације Владе, шеф Канцеларије за Косово и Метохију, Александар Вулин да је оставку управо зато што сматра да није било оправдања за журбу у преговорима и да је делегација Владе могла више да постигне од оног што је записано у «првом споразуму». Затим, у «првом споразуму» нема ни назнакер да је он привременог, или прелазног карактгера. Ако у њему нема такве одртедбе, на основу чега се тврди да је привремени, или прелазни. Ако је то део некаквог усменог договора, онда народу то треба јасно рећи. Још је фрапантније то што се не објашњава колико дуго ће та привремена важност споразума трајати и шта је предвиђено као трајно решење по истеку прелазног периода? Дакле, прелаз, или bypass ка чему? Да ли је то јасно преговарачима из Београда? Ако јесте, зашто не саопште јавности, ако није, коме ће и када бити јасно? Није тачно ни то што текст из Брисла носи званични назив «Први споразум». А шта су договори шефа преговарачког тима претходне владе, Борка Стефановића о успоствљању граничних прелаза са албанском царином и полицијом? Није ли се и садашња влада јавно правдала да јој је маневарски простор ограничен догов орима и аранжманима претходне владе?

Било би логичније када би се први споразум могао назвати основним. Међутим, пошто је свима јаџно да су њиме наметнута решења неких конкретних питања за које су, пре свега, заинтересовани Приштина и њени патрони – САД и Немачка («реинтеграција севера»), пошто у тексту нису записане основе за решавање суштинских проблема у складу са резолуцијом СБ УН 1244 (статус, неизмељивост међународно-признатих граница, аутономија у оквиру Србије, право на слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица, гарантовање основних људских права, имовине и др.) – архитекте текста из Брисла нису такав текст ни могле назвати « основним», већ само «првим», што је такође нетачно. Да ли је смисао назива можда, у томе, да се очекиване критике и негативне реакције ослабе индиректном поруком јавности у стилу – можда парафирани текст и није добар, али то је тек први, биће и других, можда бољих. Таква порука и нада, ако игде постоји, нема основа у «првом споразуму».

Преговарачи су обавестили јавност и о «аранжману» са руководством НАТО да Алијанса буде гарант да на север Покрајине «неће крочити албанска чизма». Текст тог аранжмана није предочен јавности. Највиши представници НАТО-а, медјутим, изјављују да ће «подржати остваривање (примену) споразума» у складу са мандатом који има на Косову и Метохији. НАТО, дакле, најављује своју генералну надлежност, подршку у примени бриселског договора у целини, а не само да спречи да «албанска чизма» не крочи на север Покрајине, како истиче српски преговарачки тим. Да ли је ова очигледна разлика случајна? Од многих предпоставки и питања која отвара разлика у изјавама из Београда и седишта НАТО-а у Брислу, нав едимо само два: Прво, уколико би Срби са севера Покрајине остали одлучни при ставу да не прихватају «реинтеграцију» у уставно-правни систгем «Републике Косово», да желе по сваку цену сачувати своје институције и припадност Републици Србији, да ли постоји неки план за њихово дисциплиновање и ко би га и каквим методама спровео? Друго, да ли је и аранжман са НАТО-ом о томе да не дозволи да «албанска чизма не крочи на север Покрајине» такође привременог карактера, као што представници Владе истичу за «први споразум» из Брисла, и шта се дешава по истеку времена те гаранције НАТО-а? И треће, није ли се Србија, молећи НАТО за ову посебну гаранцију, задужила код Алијансе дајући јој нову меницу, без покрића и плана раздуживања? Да ли се искључује могућност да нека нова влада, за годину две, правда промену статуса неутралности слично као што ова правда преношење преговарачког процеса из УН у ЕУ?

У споразуму, наравно, нема објашњења грубих притисака, журбе и понижавајућих услова у којима је до њега дошло. Рокови за «историјски споразум» у завршној фази нису се изражавали само данима, већ и сатима. Чланови делегације Владе јавно истичу да у седишту ЕУ где су вођени преговори није имала нормалне услове за одмор и исхрану, да су представници ЕУ настојали да изазову раздор унутар српске делегације, да је члановима делегације прећено да, уколико не прихвате понуђене ставове, могу довести у питање своје каријере, да је шеф делегације увек када је након пауза одлазио на наставак преговора, имао осећај као да одлази на стрељање.Могу ли фамозни датум за почетак преговора о приступању Европској унији и обећања бити покриће за све то? Како је и зашто делегација Владе смела да прихвати сва та понижавања јер то нису била понижавања на личној основи, већ понижавања државе и нације. Најзад, каква је правна снага документа парафираног под наведеним условима?