Из изјаве Живадина Јовановића, председника Беофорума, за дневни лист „Политика“, 03. 08. 2020.

„На питању Косова оцртавају се глобална кретања и глобалне амбиције појединих фактора. Најиздашнију, дуготрајну и свеобухватну подршку албанском сепаратизму на Косову и Метохији пружала је и наставља да пружа данас Немачка. Јасно је да таква подршка води стварању „велике Албаније“, пре свега на рачун српског народа, али такође, на рачун Македоније, Црне Горе и Грчке. Циљеви немачке политике су у суштини експанзионистички и показују утркивање са САД. Немачка при том, користи ЕУ у којој има доминантну позицију, затим НАТО и сопствену економску и финансијску надмоћ. Њени су циљеви слободан и неограничен приступ Јадрану и Средоземном мору, саобраћајне везе према Блиском истоку и централној Азији и сузбијање утицаја Русије и Кине на Балкану. У томе њени интереси коинцидирају са интересима САД. Тзв „немачки модел“ у суштини значи Немачки диктат Србији, да се помири са концептом тзв. „велике Албаније“. Немачки модел је довео до уједињења Немачке, а данас се покушава наметнути као модел за уједињавање свих Албанаца.

У новијој историји Немачка је учествовала у финасирању, наоружавању и обуци сепаратиста и терориста тзв. ОВК. Имала је активну улогу у агресији НАТО 1999. године, а била је међу првим земљама које су 2008. године признале једнострано илегално оцепљење које су прогласили бивши лидери терористичке ОВК. До агресије НАТО Немачка је тајно помагала сепаратисте, а од 2000. године на даље, интезивно опремала и наоружавала тзв. безбедносне снаге Албанаца.
Косово је постало тачка преокрета у глобалним односима. Од начина његовог решавања у великој мери зависи да ли ће глобални односи, бар у извесној мери почивати на принципима и Повељи УН, или ће се продубљивати хаос са претњом глобалног суноврата. Једно, међутим, мора бити јасно нема мирног уравнотеженог и одрживог решења по мери геополитичких интереса једне, било које силе или групације.

Агресија НАТО 1999. године прекинута је компромисом свих кључних фактора европских и светских односа и СР Југославије, Управо зато ни решење косвског проблема који је заоштрен 1999. године није могуће данас,  без компромиса између Србије и свих фактора који су учествовали у постизању договора јуна 1999. године. Шта више, због промена у распореду глобалне моћи које су настале у међувремену, данас је такав приступ још неопходнији него раније. Дакле, уравнотежено и одрживо решење је могуће само под окриљем Уједињених нација и у оквиру Резолуције СБ УН 1244. Тај услов није остварљив тако што ће се решење наметнути Србији у Бриселу или Берлину, а Русији и Кини допустити само да дизањем руку у Њујорку потврде примат геополитичких циљева Немачке и САД, односно Запада. Таква рачуница била би велика заблуда упоредива само са заблудом западних сила у Минхену септембра 1938. године.

Србија би требало да задржи и ојача своје принципијелне позиције, захтевајући поштовање свог суверенитета и теритријалног интегритета у складу са Повељом УН, Резолуцијом СБ УН 1244, и свог Устава. На тој основи у будуће може рачунати на још ширу и снажнију међународну подршку. Треба да се чува било каквих лавирања између тих вредности и некаквих обећања или финансијско економских понуда. За мир и стабилност нису довољна обећања и гаранције оних чији је циљ мања и слабија Србија.“