Ових дана је пажњу јавности изазвала вест да је Десанка Максимовић изостављена из програма наставе у школама у Србији. Министарство образовања се брани немушто, истичући да одлука није коначна, образложење надлежних служби за тај чин је можда чак и цинично, а многи, међу којима и Удружење књижевника Србије бурно негодују.

Пре неког времена наша јавност је врло негативно оценила чињеницу да су у неким нашим уџбеницима издавачи одобрили да стоји да је „данак у крви“ био добра прилика за напредовање српске деце у турској администрацији, кроз службу у јаничарима, јер да су остали са родитељима ту прилику не би имали.

У неким нашим уџбеницима је пре пар година стајало да је бомбардовање Србије било оправдано јер није прихватила споразум из Рамбујеа.

Данас су на делу покушаји да се сва књижевност писана латиницом сврста у хрватску књижевност а само она писана ћирилицом у српску, односно, по тим тумачењима Србијанску, што је још опасније јер ван простора српске културе оставља све оне српске писце који не живе у Србији, по чему би онда сви они требали бити Хрвати, „Косовари“, „Македонци или „Бошњаци“. Као примере навешћу само Иву Андрића, Мешу Селимовића, Ивана Мажуранића и многе друге. Код овог случаја морам поставити једно сасвим просто питање: ако су српски и хрватски језици различити, како онда могу делити књижевност која је писана истим језиком. Ћирилица и латиница нису одреднице националне припадности нити различитости језика већ форма писменог изражавања па то не може бити основа за поделу. Из изнетог произилази да то ипак нису два различита језика, већ исти језик. Ако је то тако зашто се онда инсистира на њиховој различитости и на основу тога присваја део културне баштине?

Везано за ову тему је и следеће: неко је у Србији пре десетак година, не знам са којим циљем, одлучио да се у српски језик уведе женски род за професије. Само по себи то не говори много, али ако пођемо од тога да је тзв хрватски језик, тражећи начин да се разликује од српског, управо то учинио, поставља се питање зашто то сада ми чинимо- да ли да би српски личио на хрватски и кроз неко време хрватски „научници“ доказивали како је српски настао од хрватског или зашто? Напомињем да је пре пар година Одбор за стандардизацију српског језика НСРС дао свој негативан став на ову појаву али нико није предузео никакве мере да се то измени а у јавним медијима се и даље форсира тај „новоговор“.

Недавно, је образовни портал ЕУ Николу Теслу представио као „чувеног хрватског научника“ али је МСП, хвала богу, на то реаговао па је то делимично, али на жалост не и суштински, измењено.

Напомињем да је у говору приликом уласка Хрватске у ЕУ, хрватски премијер у званичном говору рекао да су чувени Хрвати као Никола Тесла, Руђер Бошковић и сл. задужили свет својким изумима.

Недавно је Бугарска изашла са ставом да су сви језици на простору Балкана пореклом Бугарски, а понајвише македонски.

Пре пар дана је у Албанији приказан документарни филм који је тврдио да су сви културно историјски споменици на Косову и Метохији, укључујући и српске манастире, њих је око 1400, албански и да их је Србија незаконито присвојила.

У Црној гори се ових месеци отима имовина српске православне цркве, која тамо постоји 800 година. Не треба сумњати да је то само увод за сличан поступак на Косову и Метохији.

Устаљена је пракса у западним земљама да се као Срби означавају сви они који учине неке злочине, кривична дела или преступе, а у највећем броју тих случајева се ради о „Косоварима“, „Бошњацима“ или слично. Најновији пример је из САД када је извесни Бећировић, вичући Алах Акбар насрнуо на америчке полицијце, том приликом ранио тројицу, а потом убијен из ватреног оружја. Одмах је проглашен „Србином“.

На крају, на овом низу који може бити и много дужи, треба споменути да је СДА у БиХ пре неки дан изашла са оценом да је у борби против нациста у 2. светском рату страдало више муслимана него других народа на простору Југославије.

Све ово заједно сигурно није случајно. Јасно је да је то тек део укупне стратегије сатанизације Срба, прекрајања њихове историје и културе како би се делегитимисало њихово постојање и право место у историји и култури на овим просторима и, истовремено, легализовало нечије туђе. Зато је крајње време да се држава тиме позабави и то да се према томе постави системски и дугорочно, како у односу на пропаганду суседних земаља и „Запада“, тако и према пропустима у нашим редовима. Либерализам се ни у економији није показало добрим а камоли то не може бити у образовању, култури и друштву. У том домену државу и њену одговорност за стање нико не сме и не може заменити, нарочито не страни издавачи школских уџбеника. Оваквим се појавама мора стати на пут, не само реаговати кад се нешто деси, него на томе радити унапред, да се не би десило. Можда је проблем Десанке Максимовић то што је њена поезија патриотска, прожета дубоком љубављу према својој земљи и народу. Нека надлежни утврде да ли је то некоме проблем и зашто, како се то не би више дешавало, а хоће, ако као до сада пређемо преко тога и системски не решимо. То што је након притиска јавности враћена у програм није разлог да се од истраге одустане. Кључни проблем у томе је, као и у многим другим областима друштва и државној администрацији, лоша кадровска политика. Са лошим кадровима ни добар систем не може да буде успешан, а са добрим и лош систем може бити ефикасан .

Београд, 09. 06. 2020. г.

Раде Дробац
Амбасадор у пензији
Заменик председника Београдског Форума за свет равноправних