Живадин Јовановић

Опасност да Србија испоручи све а не добије ништа

Комесар ЕУ за спољну политику и безбедност ЕУ Фредерика Могерини долази у Београд да појача притисак и захтеве за нове уступке српске Владе Приштини, као и за увођење санкција Русији. Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров долази да подржи суверенитет и територијални интегритет Србије, као и да прошири билатералну и сарадњу са Србијом у међународним организацијама. Теза да није могујће да Србија седи на две столице, да ће морати да се определи за Русију или за ЕУ/САД је трик за ломљење кичме Србије како би се окренула против Русије и потпуно предала Западу.

Не постоји јединствена спољна и безбедносна политика ЕУ и питање је да ли ће се икада успоставити. Разлике међу чланицама ЕУ се умножавају и продубљују као што расту национални егоизми, евроскептицизам и криза система ЕУ. Иронично је да комесари ЕУ захтевају од Србије, са којом у недоглед одлажу тзв.отварање поглавља, да поштује непостојећу јединствену спољну политику ЕУ. Не очекују, ваљда, да Србија непрекидним одрицањем од својих животних интереса плаћа успостављање непостојећег јединства ЕУ. Југославија је платила успостављање (привидног) јединства ЕУ уочи Мастрихта 1992. Тако што је разбијена. Не верујем да ће Србија поновити ту грешку. А и услови и односи данас су битно другачији него пре две и по деценије. На светској сцени појавили су се неки нови феномени и распореди.

Америчка стратегија изолације и кажњавања Русије доживела је неуспех.
Да, управо тако – САД су најпре наметнуле своју одлуку о санкцијама ЕУ, а онда их јавности представиле као санкције тзв. међународне заједнице (читај НАТО/ЕУ) против Русије, због наводне агресије на Украјину. Стратешки циљ санкција је био спречавање даљег повезивања између ЕУ и Русије, изазивање економских проблема на обе стране, подстицање социјалних и политичких проблема у Русији, њена дестабилизација, а посебно - слабљење положаја Путина. Украјина је само планирани и произведени повод. Узрок је – немирење САД са неизбежним губљењем привилегија у глобалним односима

А шта су САД и Запад добили? Прво, постало је јасно (што се од самог почетка могло и морало знати) да се тако велика тероторија као што је Русија, не може држати под санкцијама и изолацијом. Јер Русија има огромно унутрашње тржиште, ресурсе и стратешке партнере (земље БРИКС-а, на пример), којима не пада на памет да је кажњавају, односно, да се самокажњавају. Друго, Русија се брзо преоријентисала на развој сопствене индустрије и производње хране смањујући на тај начин зависност од увоза са Запада (ЕУ) и уједно, отклањајући дугорочну неуравнотеженост у економији која се ослањала, углавном, на производњу и извоз енергената и сировина. Треће, покушаји кажњавања и изолације Русије, лишили су западни бизнис приступа како руском тржишту за које немају рационалну алтернативу (близина), тако изворима стратешких сировина. Четврто, дошло је до убрзања и ширења сарадње Русије и Кине, као стратешких партнера - у развоју, енергетици, инфраструктури (нафтовод, гасовод, железнице), наоружању, финансијама (банкарству). Пето, даље је подгрејано питање да ли ЕУ и даље треба слепо да следи америчку политику и империјалне циљеве што, како пример санкција против Русије показује, наноси огромну, ненадокнадиву штету и заостајање Европе у развоју. И шесто, санкције су даље ојачале патриотску хомогенизацију руског друштва, унутрашњи и међународни престиж Путина. Нису ли то на свој начин потврдиле и манифестације у Москви и широм Русије, поводом прославе 70. годишњице победе над наци-фашизмом.

Шта је од свега тога био циљ америчких санкција!? Које од горућих међународних проблема, од Украјине преко Сирије, Либије, Блиског и Средњег Истока, до међународног тероризма, организованог међународног криминала и пиратства –Запад може решити без сарадње са Русијом? Бумеранг санкција је очигледан.

Србија треба да се окрене себи, својим људским, економских, научним и природним ресурсима, да више у пракси уважава своја историјска искуства, посебно она из два светска рата и да учвршћује политику неутралности у коју, пре свега, сама мора дубоко да верује. Политика уравнотежених односа са свим важним међународним чиниоцима није илузија, већ реални, прави пут који успешно следе многе земље света. Србија је слободна и мирољубива земља која може успешно да сарађује и са чланицама НАТО и ОДКБ, као и са нечланицама, поготову са неутралним и несврстаним земљама, без обзира да ли су у суседству, или удаљене. Верујем да Србија не жели да се конфронтира са било којом земљом или интеграцијом, то јој свакако није у интересу. Београд треба да остане отворен за евроинтеграције, да усваја универзалне стандарде, али је погрешно да чланство у ЕУ третира као питање живота, или смрти. Треба ли уопште подсећати да се ЕУ не може похвалити историјатом разумевања за интересе Србије у последње две и по деценије. Како се ЕУ огледала и како се данас огледа у огледалу Косова и Метохије, да ли поштује резолуцију СБ УН 1244 за коју је листом гласала, колико поштује и колико се залаже за примену Дејтонског, Ердутског, Бриселског или било којег другог споразума када је реч о интересима Србије и српског народа? Колико је Еулекс „статусно неутралан“, шта је ЕУ предузела, или шта предузима за слободан и безбедан повратак 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у своје домове на Косову и Метохији, у каквој су пропорцији њене неумерено извикане донације према више десетина милијарди евра које су из Србије исисале њене банке и корпорације од 2001. до данас?... Наша економија јесте доста везана за трговину и сарадњу са немачким и фирмама земаља ЕУ, али зашто се не постави и питање – колико Србија зарађује из те сарадње и ЕУ инвестиција, када ће Србија из те сарадње зарадити, на пример 50 милијарди евра колико су у процесу приватизације и куповине српског тржишта, посебно финансијског, зарадиле фирме са Запада? Запад има и текако велики економски интерес, да не помињемо геостратешки, да задржи Србију уз себе, да је још тешње привуче, ако хоћете, и да је колонизира. Због свега тога, чудна је теза која, мање или више, доминира у наративима српских политичара, како су ЕУ и Запад уопште, потребнији Србији, него што је Србија потребна ЕУ и Западу! Кад ће Београд схватити да у односима са свим другим земљама и интеграцијама мора да важи начело реципропцитета, да су други потребни Србији само онолико колико ти други кроз праксу покажу, да поштују интересе Србије?

Озбиљна политика и озбиљни политичари никада не говоре да било шта, било кога прихватају без алтернативе. Никада се никоме не заклињу на беспоговорну лојалност. То би посебно мије примерно када се ради о односима Србије према земљама које се кроз историју, укључујући и новију, нису држале пријатељски, конструктивно, па чак ни неутрално, које су, напротив, увек биле на страни противника Србије, или су саму Србију третирале, чак и разарале, као свог непријатеља.

Ко жели да избегне, заборави или заобиђе историју, она ће га кад-тад сустићи. Историја није оно што тврде непријатељи, агресори, или њихови српски трабанти. Историја су чињенице које су документовали и утврдили, или ће тек утврдити, научници, историчари. Није похвално када политичари векове славне српске историје проглашавају као српске промашаје и грешке. Јесу ли они стварно умислили да су богомпослани избавитељи, далековидији и мудрији вође од плејаде славних српских државотвораца, ослобиодилаца и умова!

Рецимо да су сви бриселски комесари, изасланици, саветници, министри, председници и премијери искрени и јединствени кад хвале српске лидере, њихову посвећеност, европску опредељеност, окренутост будућности, реформски курс и многе друге предивне особине, што у принципу може, али и не мора да буде тако, неопходно је све то примити са подоста соли. Далеко већу пажњу треба посветити шта они у пракси чине, чиме показују да схватају интересе Србије.
Дакле, неопходно је да Србија озбиљно размотри и могућност да, из неког, данас можда теже видљивог разлога, не буде примљена у чланство ЕУ. Бескрајна листа условљавања, уцењивања и директног понижавања Србије, поодавно упућује да се и за такву варијанту треба припремати. Постоји и додатни разлог. У писму угледног немачког политичара Вили Вимера упућеног канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године, поред осталог, цитиран је став представника Вашингтона који гласи: „Србију треба трајно држати ван европског развоја“. Засад сви знамо да је тај став поштован протеклих 15 година. Зна ли неко рок трајања наведеног става?
Без новог начина размишљања и преиспитивања досадашње политке непрекидног узмицања и једностраних концесија, Србија се суочава са опасношћу да непрекидно испоручује све што се од ње тражи и што ће се тражити, а да не добије ништа. Не упозорава ли на то и салдо такозваних преговора о Косову и Метохији. Још од Тадића, Коштунице и Јеремића - до Вучића, Николића и Дачића.