Зар постоји и један бриселски климоглавац, који макар и стотине Устава под мишком носио, дише грдним судилиштем – Косовом ?! За њега је то на његов начин епика, а епику види, несрећан, као стринину сукњу.

Све има своју меру, грдно судилиште нема мере: не мерите ми Косово! Је ли Косово Србија ? Црна Гора ? Република Српска ? Република Српска Крајина? Није! Косово је, једноставно, рам Србинов, његово рођење и спасење, дом у којем је Христос домаћин, страдање у којем је Христос највећи страдалник: најсветлији темељ и бранилац старе, хришћанске Европе!

Каменом се бацише на Косово: измислише ђавоље теразије: на једну страну Косово, на другу Унију и некакав датум – Унија и датум, те велике опсесије за мале умове, им превагу однесоше! Разбацују се принципом разлога, том врагоунијском филозофијом живота, е да би измерили Косово. Не знају, невољници, да ниједна унијска мера не прилеже уз Косово. Свим снагама својим дејствују и да Цркву светосавску подведу под филозофију разлога, те јој о секуларности говоре, тој западној, бекством од Христове слободе, створеној квазиидеологији, а моја Црква, православна Црква, као да се, о Боже, да ли...хмм ?!

Шта је Конкордат спрам Косова ?! А како ли се само понесе јелићки мученик Николај: разлог никакав! – па ни секуларни није му никада, па ни тада, припадан био. Видим, као у сну, и Цркву светосавску на путу његову и чујем је како, као и он – светац лелићки, еписком српски, владика Николај, збори кроз свето писмо стаду своме писано:

„Она се хвали, Европа, само собом, својом памећу, својим богатством, својом силом. Надувани мехур тек што није прскао; сазрео чир који тек што се није провалио да својим смрадом испуни сву васиону. То вам је садашња, антихришћанска Европа, Бела Демонија. А ти Србијо, куда си
пошла за Европом ? Ти никада ниси ишла њеним путем и никада за њом. Назад! – на своје! – ако хоћеш да се спасеш и живиш.“