Србија је нажалост постала незаобилазна у одмеравању међународног права и ’правила’ за примат на глобалној сцени. Објекат је наравно јужна српска покрајина КиМ на којем је тестирано ново ’правило’ о хуманитарној интервенцији игнорисањем међународног права

Свет је већ сукобом Русије и НАТО-а, преко украјинског рата, новим геостратешким прегруписавањима на планетарном нивоу, а сада и суровим ратом у Гази, усмерен на стварање новог поретка. У основи је сукоб две тенденције: даља доминација либерално-демократског идеолошко-политичког поретка, заснованог на јавно прокламованим „правилима”, на челу са колективним Западом и мултиполаризам на реафирмисаним основама Повеље ОУН и принципа међународног права, које промовише већински колективни Југ са Кином на челу (и Русијом). У жижи је суштински даља судбина повеље и саме ОУН где важно место заузима и будући статус принципа међународног права и „правила”. Како „правила” нису заступљена у теорији и науци међународног права и односа, то је дозвољено слободно тумачење на основу ефеката деловања да се у случају „правила” ради о методама деловања и конкретним акцијама међународних субјеката за остваривање стратешких циљева у специфичним међународним околностима када међународно право то не гарантује. Драстичан пример је наравно противправна агресија НАТО на суверену СРЈ, државу нечланицу тог савеза, са увођењем „правила” о хуманитарној интервенцији. Руска противправна агресија на Украјину и реафирмација принципа међународног права на глобалном плану, донекле успоставља баланс у надметању два различита приступа супротстављених табора.

Србија је нажалост постала незаобилазна у одмеравању међународног права и „правила” за примат на глобалној сцени. Објекат је наравно јужна српска покрајина КиМ на коме је тестирано новоуспостављено „правило” о хуманитарној интервенцији игнорисањем међународног права (покушај насилне сецесије мањине, противправна агресија на суверену земљу, искакање из уговора о простирању НАТО и као одбрамбеном савезу). На нешто модификованим „правилима” (кажњавање за тероризам, заштита народа од ауторитарних режима) са правом на интервенцију у сувереним државама такве акције су у овом веку изведене у Авганистану, Заливу, Либији, Сирији.

Примена „правила” на примеру Србије око КиМ је настављена са новим о „посебном (суи генерис) случају” у покушају да се на тај начин озакони остварење стратешког циља што применом важећих основних и међународних права није могуће. То што ово „правило” није заживело на глобалној сцени не умањује значај покушаја да се на примеру суверене Србије и њене покрајине КиМ оно озакони у међународном правном поретку када је реч о принципима и нормама који важе за суверене државе са последицама на њихов статус и генерално права мањина.

Ту није крај. Наставља се десетогодишњим непоштовањем Бриселског споразума чији је потписник и ЕУ, а у покушају да се државност Косова потврди по сваку цену. Пример су и најновији ставови америчког амбасадора у Приштини, господина Ховенијера, који драстично одударају од елементарних права. Господин амбасадор, неуважавањем одредби важећег Бриселског споразума у делу о ЗСО (тачке 1-6) каже да ЗСО мора да се формира на основу заједничког писменог прилога/коментара о томе двојице високих функционера америчког МИП-а, господе Шолеа и Ескобара, из фебруара ове године, као заменом за одредбе Бриселског споразума потписаног и од стране Европске уније, чиме уводи ново „правило”, јер тако налажу интереси САД, партнера у ЕУ и Приштине у корист потврде „косовске” државности. Када је реч о „Охридском споразуму”, господин амбасадор, како преноси Косово онлајн,  уз наслов да „Куртијев захтев да Србија потпише споразум ремети његову примену”, каже: „За САД је решено питање да ли су та питања обавезујућа за Косово и Србију. Потврђено је у време када је постигнут Основни споразум (Брисел), речено је када је било речи о Анексу имплементације (Охрид) и овим одобреним прелиминацијама да су то обавезе које су преузеле обе државе” са констатацијом „ЕУ је текст Основног споразума уврстила у закључке једног од састанака Савета Европске уније и ово је велика ствар”. Уз додатак да тако мисле и европски лидери Шолц, Макрон и госпођа Могерини!

Дакле, став САД и закључци Савета ЕУ имају, по „правилима” за Србију, обавезујућу правну снагу, иако о питањима на која се односе постоје јасне норме међународног права (рез. 1244, принцип суверенитета и тер. интегритета, важећи правно перфектан споразум, разматрање нацрта споразума без обавеза и резерве...). Како рокови за бонус у теми КиМ истичу, нису искључена за Србију и нека додатна „правила” са међународним обавезујућим претензијама. Али критички однос са најширим глобалним ефектима око постављања САД и Израела занемаривањем међународног хуманитарног права, употребе прекомерне силе и прекорачења права на самоодбрану у текућој блискоисточној кризи, могло би да буде опомена да аргумент силе и осећај самодовољности у поступању великих и јаких ипак имају границе.

Др Зоран Миливојевић, Дипломата у пензији

Извор: www.politika.rs