Војнобезбедносни аспект ситуације на Косову и Метохији

Косово и Метохија представљају дугорочно кризно подручје које је од утицаја на  све државе југосточне Европе. Косово и Метохија не представља једнозначно кризно подручје. Постоји већи број, узјамно испреплетаних, кризних аспеката  на и око Косова и Метохије од којих су најзначајнији политички, економски, бзбедносни и војни.
 
Политички аспект је одређујући за све остале аспекте кризе. Албански фактор, уз подршку западних и исламских центара моћи настоји да формира државу на територији Републике Србије. Ако у томе успе појавиће се на тлу Европе две албанске  државе. Остаје само питање времена уједињења те две државе. Албанци са тим неће бити задовољни. Настојаће да прошире своју државу на територије суседних држава у којима живи албански живаљ. На удару ће се наћи, односно већ су на удару, све суседне државе. На првом месту Македонија, а затим Црна Гора, Србија и Грчка. Недавна изјава Хашима Тачија, да сви Албанци треба да живе у једној држави, недвосмислено указује на даљи развој ситуације.  Питање је да ли ће центри моћи, који заговарају независно Косово,  хтети, а ако буду и хтели да ли ће моћи то да спрече.

Са економског становишта Косово и Метохија је неразвијено подручје.  У бившој Југославији издвајана су огромна средства за помоћ Косову и Метохији, али без видљивијег резултата. Локална власт је имала потпуну контролу утрошка тих средстава.  Уместо у развој та средства су, претежно, трошена у друге сврхе, а један део коришћен је и за финансирање етничког чишћења. Додатни велики економски проблем јесте образовни систем на Косову и Метохији који репродукује стручни кадар веома ниског квалитета. Стручни кадар ниског квалитета био је, а и сада је, једна од главних кочница економског развоја. И не само то. Низак образовни ниво сиромашног становништва погодовао је и погодује сваковрсним манипулацијама и  злоупотребама.  

Безбедносни аспект кризе опредељен је стопом криминала, исламским фундаментализмом и великом количином разноврсног наоружања која се налази код народа и код разних кримогених и других групација.

Стопа криминала је изузетно висока и прожима све друштвене структуре и све нивое власти и, тренутно, представља  највећи безбедносни ризик, не само за Косово и Метохију, већ и за целу Европу.  Пошто се  криминал  шири независно од државних, верских, националних и других  граница, албански криминални лоби присутан је у свим земљама Европе и у великом броју земаља обе америке, Азије и Африке. Располаже великим капиталом и има велику моћ која укључује и могућност утицаја на политички миље у неким земљама. На самом Косову у Метохији вође криминалних кланова одлучују о свим питањима живота и рада људи. Од њих зависи лична и имовинска сигурност свих грађана. Развоју  криминала  погодује племенска повезаност Албанаца која укључује многе карактеристике које постоје на Сицилији (закон ћутања, крвна освета, племенска оданост и друге). Све то на Косову и Метохији, као и на Сицилији, омогућава успостављање снажних мафијашких организација. Не постоји област криминала у коју није укључен албански криминални лоби, од трговине дрогом, белим робљем, људским органима до уцена и рекетирања.

Абански исламски фундаменталисти,  за сада, сарађују са западним центрима моћи, јер им то, у актуелној ситуацији, одговара.  За узврат, они од запада траже и добијају велике уступке, наравно на рачун Србије. Могло би се закључити да запад у односу на Косово и Метохију чини исте грешке које је чинило и руководство бивше Југославије. Покушава да попуштањем, уступцима и материјалном помоћи обезбеди лојалност албанског становништва и његових вођа. Такав приступ руководства бивше Југославије није био успешан. Ни такво поступање запада неће имати дугорочнијег успеха. Пре или касније, запад ће се суочити са истим проблемима са којима се суочила и бивша Југославија. Захтеви албанских исламских фундаменталиста ће постајати све већи и све радикалнији. Када им се више не буде могло излазити у сусрет доћи ће до неминовног сукоба. Албански фундаменталисти су, према ономе што је у јавности обелодањено, већ учествовали у терористичким актима на тлу Европе и Сједињених америчких држава.

Наоружање и војна опрема, није, како је то било предвиђено Резолуцијом 1244 и Кумановским споразумом, одузето од Албанаца. Реч је о огромним количинама наоружања које је, у дугом периоду, стизало на Косово и Метохију из Албаније и са запада. Паравојне формације формиране пре агресије НАТО на Савезну Републику Југославију нису расформиране иако је то било предвиђено. Део је легализован, а део се повукао у илегалу и на располагању је својим политичким, племенским и криминалним вођама. Такво стање и иначе тешку безбедносну ситуацију чини још тежом.

Војни аспект кризе на Косову и Метохији тренутно није у првом плану и  њему се, за сада, у разним анализама и медијима посвећује мања пажња. Војни аспект кризе треба разматрати на локалном и глобалном нивоу и увек у светлу политике и других интереса свих укључених актера.

На локалном нивоу анализом би требало обухватити вероватноћу избијања локалних сукоба и способност свих страна које би у таквом сукобу учествовале за извођење борбених дејстава. Избијање отворених ратних сукоба између држава укључених у кризу на Косову и Метохији, а то су Албанија, Србија, Македонија, Црна Гора и Грчка, у догледно време није вероватно. Разлог томе је снажно присуство међународих војних снага и однос светских центара моћи којима један такав сукоб не одговара. Међутим, однос светских центара моћи је променљива категорија. Сетимо се само како су Сједињене америчке државе, када им је затребало, експресно преименовале тзв. Ослободилачку војску Косова из терористичке у ослободилачку организацију.

Према томе, до локалних ратних сукоба може доћи онда када светски центри моћи тако одлуче, али може доћи и у тренутку озбиљнијег поремећаја безбедности на глобалном нивоу. Претпоставити је да би локалне ратне сукобе изазвали Албанци ради уједињења Косова и Метохије са Албанијом и ради поседања територија у суседним земљама на којима је албанско становништво у већини. Није логично да би Албанци истовремено ушли у сукоб са свим суседима. Ради заокруживања албанске државе прва на удару би се нашла Македонија. У једном таквом сукобу, Македонија би, без помоћи великих сила или суседа, била поражена. Суседи би тешко нешто  више могли да учине у погледу помоћи Македонији. Србија и Црна Гора су саме себе разоружале, а Грчка је у дугорочним тешким економским проблемима. У таквој ситуацији формирала би се тзв. велика Албанија која би, због својих територијалних претензија према суседима, представљала дугорочан извор нестабилност на Балкану.  Такав сценарио, само на први поглед, изгледа немогућ. Међутим, у оквиру глобализације нама није познато којој регионалној сили је намењен простор Балкана. У сваком случају, рабијање бивше Југославије, економско уништавање Грчке и велика подршка Албанцима као и муслиманима у Босни и Херцеговини указују на намере и планове глобалиста на овом простору.

У међувремену, војне снаге на локалном нивоу неће бити коришћене отворено, али то не значи да неће бити коришћене уопште. Већ је виђено преливање наоружаних формације са Косова и Метохије у Македонију када је тамо дошло до сукоба Албанаца са легалном влашћу. Таква преливања треба очекивати и у Србији, Грчкој и Црној Гори.

На глобалном нивоу кључна улога припада војној бази Бонстил на Косову и Метохији. База је изграђена на локацији са које се обезбеђује ефикасна контрола главне природне саобраћајнице између Европе и Азије долином реке Велике Мораве,  мореуза Босфора и Дарданела,  будућих нафтовода и гасовода од приобаља Црног Мора према југоисточној Европи као и контрола свих малих земаља југоисточне Европе.

Када је у питању значај долине Велике Мораве треба имати у виду да су сви велики походи између Азије и Европе, од Персијанаца до најновијег времена, ишли баш том долином. Спречавање изласка Русије на топла мора био је и остао један од главних циљева европских и западних сила, а то је у историји и сада најлакше решавано контролом Босфора и Дарданела. Контрола енергетских токова је увек имала стратегијски значај, а тај значај расте у мери смањења расположивих извора енергената. Наравно, велике силе увек желе да имају под контролом мале земља како им не би пало напамет да се отргну доминацији.

Војна база Бонстил јесте највећа корист коју су Сједињене америчке државе добиле дешавањима на територији бивше Југославије. Питање је да ли су оне извукле и највећу општу корист. Није искључена могућност да су САД добиле базу Бонстил, а изгубиле југоисточну Европу. Време ће показати ко је највећи добитник.