Ауторски текст Ненада Узелаца

Деведесетих година прошлога века, времена у којем се сва земаљска немилост сручила на српски народ, збио се следећи догађај: отац сахрањује сина убијеног американским оружјем; поворци мученика снагу корачаја дају звуци умилне музике „свилен конац“. Орфејска милина свиленог конца и јововски вапај оца уткали су се у безмерно платно опште српске судбе: грешни Господу на небу – вечни страдалници на Земљи. У временском помаку од непуних двадесетак година од сна исплетен свилен конац послужи ненавидницима као пропратна мелодија гаврановом лету.

Да, грубо, питам: о чему се ради ?

Од града до града, од биоскопа до биоскопа у Србији,  свилена мелодија се креће и носи „други сусрет“, медијски припреману и медијски добро обрађену меланхоличну филмску причицу - подвалу. Наивни верују да се ради о филму, србоодљепници зборе да се ради о досад невиђеном хуманизму којег носи гавранов лет. Ови други су, наравно, већ спремни да запале ватру у кући жртве не прихвате ли хуманизам боје крви којим је она – жртва – благодарно почашћена од стране џелата. Коснут чињеницом да сам, можда, целога живота живео у заблуди да свему што је  д р у г о  следи  п р в о  и, верујући да се ради о филму, дана 29. октобра одем у београдски Дом омладине на тзв. премијеру. На плакатима испред дома читам: „Други сусрет“. На филмском платну наслов „Други сусрет“. Чудим се јер не знам који и какав је претходећи му, логички  п р в и, сусрет. Одгледао сам филм. Све време изливања гадљиве меланхолије на филмском платну, публика, бурним, аплаузима (бројао сам – 15-ак пута ) у ноћи, у центру Београда, поздравља утварност која се показује на филмском платну. Како који аплауз удари, мени одмах дође у главу оно што ме је, од када сам почео да вежем, схватам, памтим... ужасно мучило: како то да у центру Београда, још у мрклој ноћи, никада нисам видео шишмише. Да, њихове уши не подносе такве децибеле.

Наиван човек је упоран и када му је, по његовим критеријумима, све јасно.  Трагајући за узроком другог сусрета, за пар дана одлазим у Ковин да још једном погледам ово што је  д р у г о, надајући се да ћу ући у траг ономе што му је претходеће као  п р в о. Гледам и, у мраку, бележим – рекло би се: чисто кафкијанско поступање или као онај из „Ко то тамо пева“. Но, ако је онако било у Београду, у Ковину није. Већ по доласку у Ковин осетио сам, а касније се и уверио, да ту и шишмиши нормално живе. Ниједног аплауза и у мраку осећам лебдење дубоког презира спрам онога што се муља на платну. Тако је у географски малом  Ковину а онако у ситном Београду.
Сабравши средину с крајем и почетком, уплашен да се не претворим у кукца који не само да аплаудира својој несрећи, славећи чинитеља несреће му, већ ужива у свом новонасталом облику без мождане запете, одлучих да све ово под хитно ставим на папир и – спасим своју душу!

Док сам сабирао средину са оним осталим, готово ускликнух од радости када осетих да ми се у мозак увукло оно без чега се не може - методски поступак у обради и разради овог надумственог остварења којем следује – О, даровитости! – сигурно и некаква оскаровштина. Овај поступак своју и пуноћу и јасноћу добија не кроз приказ слика на платну, већ кроз одабране цитате онога што ликови изговарају. Но, пре ове појединачности, одлучих да напишем пар реченица у равни општости.
У филму се „говори“ о „сусрету“ (то је та, наводно фундаментална, ствар ) америчког пилота који је 1999. године авионским бомбардовањем храбро, херојски, из ваздуха, и само ваздуха, убијао и разарао покретнину и некретнину по земљи Србији - а пре тога он или његови каубоји по свим српским земљама с ону страну Дрине – и Дани Золтана, официра југословенске војске.

Летећи, тако, у српској ноћи  тзв. невидљивим Ф – 117 авионом, њега нешто видљиво, ма и у ноћи, ћушну и он паде на српске оранице у – симболично име – Буђановце! За његово рушење у војвођанску равницу заслужан је, тако у филму кажу, ( и ) поменути официр југословенске војске. Е, сусрет убице и његова приземљивача након тринаест година јест  к а о  тема филма.

Зар?

„Драги Боже, сачувај га, само га сачувај!“, чује се глас на почетку – ето! - филма. Дејл Зелко полеће из Авијана, у недалекој Италији, у величанствену мисију убијања.  „Боже, сачувај га...“, „објашњава“ у филму супруга Американца како се молила, по вести о његовом „боравку“ у Буђановцима. Она, наравно, не моли Бога да му помогне да не убија, него само да њега сачува. Пилота су, наравно, спасили његови „плави“ хеликоптером и он се поново обрео у Авијану. У филму, ево, најсвежијих слика срушеног авиона и камера које га снимају, те сцена како тада супруга говори: „Не треба то мом мужу да раде, треба да се сакрије“. Боже мој, и после убијања Срба може се десити да неки преживи па да дивљак у неком евентуално  т р е ћ е м  сусрету препозна „мог супруга“, и да се дивљаку заврте у глави све слике убијене српске деце...да, да!
„Знам да сте осећали страх од могућности да вас грешком бомбардују“, претворно збори Американка Золтановој супрузи. Г р е ш к о м  бомбрадују? - а бомбардују! Вероватно, по смислу претворности, не вас, госпођо Золтан, већ,  б е з   г р е ш к е, неко друго српско дете.
     

„Супруга ми је трудна, добићемо шесто дете“, саопштава Американац Золтану по његову доласку у Америку. Српска, јаде мој, трудница у Нишу беше у деветом месецу трудноће, када су је раскомадале хумане касетне бомбе, а ово другосусретање финансирала је, несреће ли наше, и нишка општина Медијана!

Ето Зелка у „посети помирења“ Золтану. Тако редитељ и донатори замишљају радњу „документарца“! Золтан, који се у међувремену у родном Ковину прихватио пекарског заната, подучава Американца како се развијају коре, савијају пите... Обојица у улогама моделирања српске јавности. Ево, било је шта је било,  нас двојица остављамо прошлост, окрећемо се будућности, братимљењу, сарадњи... И пријатељству, свакако. Зашто не! Ако можемо нас двојица који смо један на другог одапињали ракете, шта смета и вама другима, широм Србије!? Заборавите. Опростите. Идемо даље.
„Мој брате!“, виче Золтан пред кућом Зелка, негде у Америци. Приватна ствар? Релативизација свега је идиотска метода: апокалиптичка догађања искључују приватност!
Вели Золтан како је добијао понуде „једне велике силе са Истока“ за рад у њиховој војсци али да је то одбио. Духовни инстикт ми открива која је то сила и могу да кажем да никад ниједан Србин кроз памтећу нам историју тако нешто није одбио тој истој Сили. Али, ни то није цело искушење. И „нека“ друга земља, негде на Блиском Истоку, где ли то беше, која ли би земља имала такву настрану потребу, нудила десетак и кусур милиона да им пренесе своја искуства. И то је, да како, одбио. Наши никада не крчме свој карактер. Поготову, не да би нашкодили Америци. Далеко било! Наравно, да је, онда, Золтану Америка, како каже у филму, „обећана земља“. Колико сам срећан што је мој избор бездилемски другачији.
Могли бисмо навести још десетине оваквих говорних извадака у двосатном меланхолисању на филмском платну. Све су оне само трућење и траћење како пенкала, тако и папира,  јер једна, а у својој једности свеобухватна, у значењском смислу свеносива – и за први и за други сусрет – зверовита:  27. марта, тмуши Американац, време је било лоше, облачно, те авиони нису могли летети на великим висинама, да би убијање било сигурно, па је он летео тзв. стелтом и каже, несрећник, да су те вечери „једина  з а б а в а  у граду били ниско приметни момци“.
Ма колико год, мислио и говорио лоше о ономе што се зове американски дух, не може а да ми и душу и тело не ухвати нека чудна, епилептична грозница, коју је само Достојевски способан, живећи је, на папир да пренесе: убијање  к а о „забава у граду“! Ономе ко је при себи, ко није изгубио и последњу нит са Богом (па чак и американац чекајући у Вашингтону – поновни – лет за Србију говори како увек носи Бога са собом! ) стаје дисање: дехуманизација човека је доведена до апсолутности, разбогивање човека је доведено до апсолутности: „други сусрет“ се, по мери живота, до мишевности умишио.
Тражење опроста темељи, логички претходеће,  к а ј а њ е. Американцу, који се, јелте, стално током филма позива на Бога, изгледа да то, по хришћанском духу нормално, није припадно. Зато он, летећи Американац, обраћајући се публици након пројекције филма, не каже: опростите нам што смо вас убијали, него: „Хвала вам што сте нам опростили!“.
Убијање може да се настави, данас у Ираку, Авганистану, Сирији, јуче Либији, сутра Ирану, прекосутра, опет, у Србији! Летимо!  

Други сусрет имлицира да је ( што ме је на почетку овог текста и мучило ) био и  п р в и  сусрет. Оно друго јест  д р у г о  у свему и свачему, и логички и временски, по  п р в о м. И ево, гледам филм који има смисла: сцена првог сусрета – ужарене кугле над земљом Србијом; сцена другог сусрета: ливаде, градови, нијагаре... у срећној Америци; сцена првог сусрета: рушевине градова, села, болница, мостова, породилишта, тв кућа, возова по земљи Србији; сцена у другом сусрету: све исто, а непорушено у земљи Америци; сцена у првом сусрету: убијене Милице – Мила Дечица, раскомадана тела и Срба и Албанаца у земљи Србији; сцена у другом сусрету: Зелково детешце се игра у трави са Золтановом супругом; и на крају, Зелко у Србији: опростите што смо вас убијали, и Золтан у Америци, поносан, јер му сва Америка говори: опростите што смо вас убијали!
И све би, изузев последњег, било могуће да финансијер није била америчка амбасада у Београду уз - какве ли ироније!, непресушног пузења! – припомоћ српских  д р ж а в н и х  органа.
Све у свему, за морске сунђере, једна „лепа“ сагица – холивудска – о америчком животу и, важније, као утук какви ми и сви неамериканци морамо бити, како би нас они могли редовно, са ваздушним налетима, посећивати.
     
Ово нас, као закључно, ипак тера на почетак: филм неуморно прати мелодија свиленог конца, јововском вапају српског Оца небесно на рану мелемна и у чину предаје аврамског Сина Богу, души Очевој смирајна, а никако пре  п о к а ј а њ а,  џелату приподобна. Опрости Господе ономе који се поиграо (Царевском ) песмом Царевца.