Србија са новом влашћу још није утврдила стратегију у вези са дијалогом о Косову и Метохији, поготову је непознат дневни рад, а њени лидери већ пар месеци, из дана у дан, понављају да желе дијалог „на високом, па и највишем“ нивоу! Шта је то што лидери виде да Србија добија прихватањем  дијалога са Приштином  на високом и највишем нивоу!? Целовиту примену резолуције СБ 1244, поштовање Устава, суверенитета и територијалног интегритета, слободан и безбедан повратак 230.000 Срба и других неалбанаца протераних у кампањи етничког чишћења, враћање контигената војске и полиције, или неки датум, односно, степеник на готово бескрајном путовању ка Европи?

Чини ми се да се овде ради о замисли влада водећих чланица НАТО и ЕУ које верују да ће подизањем тзв. дијалога на висок и највиши политички ниво убрзати легализаовање свог чеда – илегално отцепљеног Косова. Они су га силом направили на делу отете српске државне територије, а гурају Србију да га призна као легалну независну државу и доброг суседа! Рачунају да то могу постићи једино увлачењем у дијалог највишег политичког нивоа. Од нормализације односа, што је, углавном, апсолвирано као појам, прелази се на нови квалитет – да Србија успостави добросуседске односе, потписивањем уговора, заједничке изјаве, или сличног документа чије би „конструктивне нејасноће“ омогућиле свакој страни (!) тумачење које јој одговара. Што се тиче обавезног тумачења, зна се ко је то право за себе резервисао.

Последице „јурњаве“, или „журбе“ (зависно да ли цитирате Председника, или Премијера), да се не пропусти „шанса“ на „европском путу“, да се избегне негативна оцена комесара, државног секретара, или Савета ЕУ и да се са „техничког“ ускочи у највиши политички ниво тзв. дијалога, заиста, могу бити тешке, непоправиве. Није прилика да се улази у детаљнија предвиђања. Да ли, на пример, лидери Србије размишљају како би њихов евентуални сусрет и руковање са „премијером“ или „председиком“ Косова, уз обавезно присуство представника ЕУ, протумачили лидери пријатељских земаља које још нису признале једнострано, илегално отцепљење Косова и Метохије? То би за њих, дубоко сам убеђен, био сигнал убрзаног попуштања Србије и удаљавање од резолуције СБ УН 1244 и сопственог Устава. Поготовуј што су, по свему судећи, попустили у захтеву да дијалогу присуствује и представник УН. На њихове оцене пријатеља који нас још увек подржавају и који нису признали „независно Косово“ не утиче много околност што српске лидере на највиши ниво гурају Меркелова, Клинтонова и Ештонова. Ни то што је „демократизована“ Србија спала на просјачки штап па „кооперативношћу“ и „континуитетом“ верује да  ће се домоћи притупних фондова. Они посматрају конкретне потезе Београда и све мање значаја придају, готово, ритуалним изјавама српских лидера да никада неће признати независно Косово. Нека „тројка“, или „четворка“ ће, својим каналима, потврдити да подизање дијалога на високи и највиши ниво значи да Београд сарађује, да је у овој фази спреман на de facto признање Косова, само тражи начин да сачува образ пред јавношћу и страним пријатељима. Резултат би могао бити – нова признавања Косова као независне државе, корак напред ка захтевима за учлањење Косова у међународне организације, укључујући УН.  Сусрети на највишим нивоима у свету се у тумаче и као манифестације. Манифестација чега - у конкретном случају? Кооперативности? Европејства? Шта би остало од Европе, ако би шефови њених држава и влада преговарали са лицима са међународних потерница, са сепаратистима и терористима! Или је, можда, неко оценио да ће Србија прихватањем дијалога на највишем ниовоу сатерати Тачија у дефанзиву, јер се, са сигурношћу зна, да он неће прихватити разговоре о статусу, подели, враћању узурпиране приватне и државне имовине... Таква процена била би непотпуна, да не кажемо и наивна, јер је одавно јасно да Србија нема посла са Тачијевом искључивошћу, већ са ставовима „тројке“ ЕУ, или „четворке“ са САД-ом. Тешко је замислити да би, у овом часу, било који ниво српског представљања у дијалогу довео до фер компромиса. Узмимо, на пример, да Веоград тражи разговоре о статусу, што је нормално и што произилази из резолуције СБ УН 1244. Приштина то одлучно одбија и „четворка“ изјављује да је статус за њих решена ствар, да не може бити предмет преговора. Шта је могући одговор Србије на то? Да се позивањем на резолуцију обрати Савету безбедности. Оставимо по страни грешке које је учинила претходна власт која је фактички напуштала колосек УН и прихватала кололсек ЕУ. Србија ће, још увек, имати подршку Русије и Кине, вероватно и више несталних чланица СБ, али не може пребродити противљење САД, ВБ и Француске. А подела коју јавно, као „лични став“ износе поједини српски политичари? Чланице „тројке“, или „четворке“ су већ саопштиле да то не долази у обзир, да оне подржавају „суверенитет и територијални интегритет Косова“. Вероватно је да ће се као „компромис“, великодушно понудити – аутономија Северног Косова, у оквиру „суверене државе Косово“. Може ли Србија то да прихвати? По мом мишљењу, Србија то не би смела да прихвати. У некаквом „пакету“ са другим назови „добицима“, или без „паковања“ и „пакета“.

Иначе, ако Председник Републике има ваљане разлоге да одбије сусрет, руковање и разговар са Тачијем - а лично сматрам свакако да има - онда су то важни политички, никако протоколарни разлози. Предпостављам да је иза таквог става оцена да би сусрет са Тачијем нанео штету Србији, њеним интересима. Зар ти исти разлози не стоје и када је реч о Премијеру, утолико пре што, по Уставу, Влада утврђује и води и унутрашњу и спољну политику Србије, а не Предедник Републике. По мом мишљењу, нико ко представља, ко оличава, укупност интереса и међународни дигнитет  Србије, не треба да се састаје, нити да води разговоре било саТачијем, било са „председницом Косова“, јер, при досадашњим ставовима „четворке“, тим сусретима нема шта да добије, већ може само да изгуби. На престижу и међународном кредибилитету свакако,  али није тешко предвидети и врло конкретне штете. Са руковањем, или без руковања, са потписивањем или парафирањем, било „споразума, било „заједничке изјаве“ о добросуседству, сарадњи, или чему већ. То што се српски Премијер нашао за столом Савета безбедности УН, за којим је седео и Тачи, није преседан, или зелено светло за билатерална руковања или разговоре „два премијера“. Тадић се руковао са Тачијем тек након одласка са обједињене председничко-премијерске дужности. Не верујем да то може бити аргумент, поготову не узор, садашњим носиоцима председничке, односно, премијерске функције. Постоји хииљаду прикладнијих начина да се докаже да су бољи од претходних властодржаца, па чак и да као представници „озбиљне државе“ поштују континуитет политике, него што би било руковање и дијалог са Тачијем. Не верујем да је српски Премијер питан за сагласност да за „потковицом“  у СБ УН седне и Тачи, као што сада не верујем да неко са стране може принудити нашег Премијера или носиоца било које уставне институције Србије, да се рукује, седне, преговара, или да нешто парафира или  потписује, са Тачијем. За тако нешто, питају се и слушају Председник, Влада, Народна скупштина, а не било ко изван Србије.

Разлог што су до сада, по оцени самог Председника Републике, потписани договори  штетни за Србију, није у ниском нивоу преговарача, већ у штетној политици коју су преговарачи следили. Неопходно је ревидирати и подићи квалитет државне политике, а не ниво преговарача. Државни врх, свака озбиљна држава чува од неизвесних и ризичних ситуација, поготову од лукавштина и пожуривања од стране очева и кумова „независног Косова“.

Ако је Србија озбиљна држава. Или, ако жели то да постане. 

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних