Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних

У неким београдским медијима појавиле су се интерпретације да су званичници САД у контактима са званичницима Србије изразили подршку ставовима Србије поводом провокације на фудбалској утакмици Србија - Албанија, а не ставовима Тиране, те да САД не подржавају концепт Велике Албаније, председник Београдског форума за свет равноправних Живадин Јовановић сматра:

Са оценама ставова и политике САД не треба брзати, поготову, не треба бити лакомислен и наиван. И политику САД треба оцењивати не по томе шта њени представници говоре, већ како се америчка администрација понаша у пракси и какве последице за собом оставља. Стање и проблеми на Балкану, Авганистану, Ираку, Јемену, Сирији, Либији, Украјини призивају на да се присетимо и размислимо о томе шта су лидери администрација САД изјављивали о разлозима за „хуманитарне“, „антитерористичке“ и друге интервенције, шта су резултати потраге за оружјем за масовно уништавање, „заштите цивила“, шта је развој показао и шта су за собом остављале серије агресија и интервенција „вољних“, или „невољних“, уз „изузетност“ водеће силе.

Ако је реч о томе у чему САД „подржавају“ Србију, односно, шта од Србије захтевају, онда се, без ризика од веће грешке, актуелчни циљеви америчке политике према Србији могу сажети у три тачке: прво, признавање независности и државности Косова и Метохије, односно, сагласност за чланство у УН; друго, да Србија затражи чланство у НАТО, односно, да напусти концепт неутралности; и треће, да уведе санкције Русији. Реторика Београда у стилу да „то од нас нико није тражио, нити се са нама тако може разговарати“ је одраз - или наивности, или оцене да је неко други наиван.

Питање – да ли САД подржавају концепт Велике Албаније, је изведено, готово излишно. Вашингтон, разуме се, неће изјавити да подржава тај концепт, може чак рећи да је одлучно против њега, али истовремено, у пракси ништа неће предузимати да заустави наум Тиране. Вашингтон, тренутно, врши притисак на Владу у Београду да не одустане, чак и да не одлаже посету албанског премијера Раме. После провокације са заставом Велике Албаније на фудбалској утакмици, тај притисак потврђује да Вашингтон остаје нескривено укључен на страни Тиране и Приштине у незабележено понижавање Србије и консолидацију ефеката антисрпске провокације. Било какве умирујуће изјаве, или деманти Тиране, или Вашингтона нису ништа друго до “post festum” тривијалности. Пошто није успео да омете, па ни да баци најмању сенку на посету председника Путина Београду, може се очекивати да Вашингтон учини и неке «екстра» гестове према Београду не би ли изгладио «неравнине» које је сам узроковао, као што је јавно иступање америчког амбасадора у Београду против посете Путина. Али, битнијих промена у циљевима и политици Вашингтона према Србији почев од 1999. Па све до данас, тешко може бити у догледно време. Јер, однос Вашингтона према Београду је показатељ, резултанта његових циљева према Европи и према Русији. А ти циљеви нису од данас до сутра.

Својим ставовима о непризнавању државности Косова и Метохије, неувођењу санкција Русији и реафирмацијом своје неутралности, Србија на исправан начин брани своје легитимне интересе, али истовремено, свесно или несвесно, даје пример Европи, укључујући ЕУ, па чак и Немачкој, као најутицајнијој земљи Европе, признавали то Берлин и Брисел, или не. И гостопримство Београда Председнику Владимиру Путину је добар пример који ће, пре или касније, следити и друге европске престонице. Имале сличне јубилеје које Београд слави, или не. Реч је о трајним интересима Европе и сваког европског народа појединачно. Садашње тактизирање Европе према САД временски је ограничено. Треба издржати.