Jelena Guskova

Pregovori o Kosovu između Beograda i Prištine, izgleda, ušli su u odlučujuću fazu. Kako shvatamo, oni traju već nekoliko godina i nikako ne mogu da se završe odlukom koja bi zadovoljila Srbiju. Beograd se brani, istina, ne previše snažno. Danas je već jasno da od Beograda međunarodni posrednici zahtevaju priznanje nezavisnosti Kosova. Srbiju primamljuju datumom početka pregovora o stupanju u EU. A Beograd želi i da stupi u EU i da zadrži Kosovo. U kom pravcu se kreće pregovaračiki proces i kada možemo da očekujemo njegovo okončanje? Da pokušamo da analiziramo.

Kada je na vlasti bila Demokratska stranka Borisa Tadića (do maja 2012. godine) i za vreme aktualne vlasti naprednjaka niz pozicija već je bio usaglašen. Pri tome, ovi dogovori su se činili minimalnim, neprimetnim ustupcima. Malecki koraci. Ali da li će oni izvesti na put gde je cilj označio predsednik komiteta Bundestaga za spoljnu politiku Rupreht Polenc:

U oredeđenom trenutku za vreme pregovora o stupanju (u EU) neće moći da se zaobiđe pitanje o tome da će Srbija pristati na nezavisnost Kosova i priznati je, a to je važno za pridruživanje Evropskoj Uniji.

Hašim Tači, premijer Kosova i rukovodilac pregovora sa albanske strane, uveren je da će vremenom strane doći do uzajamnog priznanja sve zemlje. Inače on ne bi učestvovao u pregovorima. O priznanju nezavisnosti Kosova kao konačnom cilju pregovora Tači je govorio mnogo puta.

Sumiramo o čemu su se strane dogovorile za poslednjih nekoliko pregovaračkih godina.

1. Na Kosovu je raspoređena Misija za uspostavljanje zakonitosti i reda (EULEKS) uz negativan odnos Rusije prema tome i pristanak Srbije. Misija je trebalo da nauči Albance da vode državne poslove.

2. Određeni su parametri prisustva Kosova na međunarodnim forumima. Srbija je pristala uz uslov da na stolovima stoji tablica Republika Kosovo sa napomenom „u skladu sa rezolucijom 1244 SB UN“. To faktički znači pristanak na spoljnopolitičku samostalnost Kosova.

3. Priznanje ličnih isprava izdatih na Kosovu od strane Srbije.

4. Uzajamno priznanje univerzitetskih diploma, izdatih posle 2008. godine.

5. Rešenje o slobodi kretanja Albanaca po Srbiji sa kosovskim dokumentima i tablicama izdatim na Kosovu ili od strane UNMIK-a (kretanje slobodno) ili u kosovskim ustanovama (menjaju se na privremene).

6. Stvaranje granice između Srbije i Kosova. U sporazumu od 2. jula 2011. godine govori se o prelasku „administrativne linije (granice)“.

7. Dogovor o zajedničkom upravljanju granicom, uspostavljanje pogranično-carinskih prelaza.

8. Uplata carinskih taksi na granici po zakonima Kosova.

9. Stvaranje jedinstvene carinske zone na Kosovu.

10. Sporazum o carinskom pečatu sa natpisom „Carina Kosova“.

11. Uzajamno ukidanje trgovinskog embarga.

12. Sporazum o razmeni katastarskih knjiga i matičnih knjiga.

13. Osnivanje „kancelarije za vezu“ u Beogradu i Prištini. Prvo se govorilo da će se imenovati oficiri za vezu, zatim su ih nazvali činovnicima, a zatim je premijer rekao da u Beograd za veze sa Kosovom imenuju jednog od najboljih diplomata sa Kosova. Znači, reč je o osnivanju diplomatskih prestavništava.

14. Uključivanje četiri opštine Severa Kosova sa većinskim srpskim stanovništvom u jedinstveni finansijsko-budžetski sistem pokrajine.

15. Stvaranje specijalne policije koja bi štitila spomenike srpske pravoslavne kulture.

Uz to treba dodati da format pregovora na nivou premijera i predsednika govori o otovrenom priznanju vlasti Kosova kao zakonite od strane Beograda. Albanci neskriveno razmatraju pregovore kao sastanke na najvišem nivou o normalizaciji međudržavnih odnosa. A posledica dogovora je to što je Savet Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj doneo odluku da se Kosovo uključi u sastav zemalja članica banke, priznavši samim tim njegovu samostalnost.

Još 2011. godine ruski ambasador u Srbiji Aleksandar Konuzin skretao je pažnju srpskoj javnosti na to da će se na granici Srbije i Kosova uz pomoć Zapada uskoro otvoriti carinske i policijske službe kosovskih Albanaca. Tada je ambasador došao do zaključka da Srbi ne mare za nacionalne interese njihove zemlje, kojim aprete NATO i EU. Srpske vlasti su učinile sve da se ova prognoza realizuje.

Zakonomerno je pitanje: da li države sklapaju slične sporazume sa svojim autonomnim teritorijama? Ako je reč o isporukama gasa i električne energije, telekomunikacijama, o uspostavljanju redovnih atubuskih i avionskih linija, onda je to nesumnjivo rešavanje tehničkih pitanja, kako tvrde u Srbiji, a ako je reč o pograničnim prelazima, carinskoj dokumentaciji i carinskim taksama, to znači da Srbija koju predstavlja Ivica Dačić pristaje na to da Kosovo postaje ili je postalo samostalna država.

Faktički imamo posla sa dogovorom o nromalizaciji odnosa dve nezavisne države. Dalje reč je samo o ceni pitanja. A kamen spoticanja ili moneta za potkusurivanje u datom slučaju su opštine na Severu Kosova sa većinskim srpskim stanovništvom.

Albancima je važno da likvidiraju samostalnost ovih teritorija i njihovu zavisnost od Srbije. Zato su sada oni spremni da razmatraju pitanja demontaže srpske vlasti na Severu Kosova i priznanja Kosova kao svoje države od strane srpskih opština, prekid finasiranja srpskih opština od strane Beograda i čak mesto Kosova u UN.

Glavni srpski pregovarač, premijer Ivica Dačić ne demantuje informacije o temama daljih pregovora, ali pokušava da ih predstavi tako da se one čine Srbima bezbolnim. Tako on govori ne o likvidaciji srpskih institucija (policije, sudova, škola, bolnica, komunalnog sistema), u pokrajini, već o njihovoj transformaciji. U opticaju je igra reči: premijer predlaže da se govori ne o institucijama Srbije, već o institucijama Srba, koji treba da imaju sistem specijalnih veza sa Beogradom.

Reč je o takvom unutrašnjem uređenju opština koje bi priznale albanske vlasti. To su i sada instuticije srpskog naroda, ali to bi bile institucije koje bi priznala i Priština. Situacija je jasna čak polupismenima. Ako organi uprave sprskih opština prestanu da budu srpski, započeće njihova integracija u državni kosovski albanski sistem, a veze sa Srbijom će ostati na nivou onih pitanja koje dozvole vlasti u Prištini.

Takođe neočekivano iz usta Ivice Dačića čulo se pominjanje i mogućnosti da Kosovo dobije mesto (stolicu) u UN. Srpski mediji su sa negodovanjem dočekali sličnu izjavu, zato su vlasti morale da se opravdavaju. Dačić kaže da Srbija nikada neće pristati na mesto Kosova u UN, osim ako to ne bude odgovralo našim nacionalnim interesima. Ali nacionalni interesi Srbije su poznati: očuvanje teritorijalnog integriteta.

Kakvi još mogu da budu interesi? Opravdanje je nađeno na primeru Palestine. Možda će neko zatražiti da Kosovo krene putem Palestine. Mnoge zemlje rade u tom pravcu. Mi smo glasali u UN za Palestinu. Premijer shvata da je članstvo u UN jedino što Kosovo ne može da dobije samostalno. zato je gotov o tome da razgovara i rešenje će zavisiti od toga šta će Srbija dobiti zauzvrat. Ili kakvo će biti konačno rešenje, kako to formuliše Ivica Dačić. I to nije lapsus.

Prema saopštenjima agecije Tanjug, premijer Ivica Dačić i ambasador Nemačke u Beogradu Hans vilhelm složili su se da pitanje članstva Kosova u UN može da bude tema samo u okviru dijaloga o opštem rešavanju kosovskog pitanja. I tako je Dačić našao čime i o čemu može da se cenjka sa Albancima. Ali u tom slučaju nejasno je šta znači pojam opšte rešavanje kosovskog pitanja?

Mislimo da se pod time podrazumeva rešavanje statusa Kosova i njegovo priznavanje od strane Srbije. Za uzvrat Beograd će tražiti ili autonomiju za srpske opštine ili razmenu teritorija (srpske opštine Kosova za albanske opštine na jugu Srbije. I proističe to iz ubeđenja Ivice Dačića: Oteli su nam Kosovo, postavlja se pitanje kako možemo da sačuvamo nešto od toga.

U tim tokovima razrađena je i Pregovaračka platforma sa predstavnicima privremenih institucija samoupravljanja u Prištini, koju je usvojila vlada i Skupština u januaru ove godine. Platforma predviđa formrianje autonomije za srpske opštine na Kosovu, koja će okupiti Srbe po nacionalnom a ne teritorijalnom principu. Autnomija treba da ima svoje organe uprave, svoj sistem obrazovanja i zdravstva, svoje simbole vlasti. Osim toga, Platforma će dobiti grancije za nacionalne zajednice (tako su u Platformi označeni Srbi. Ali mi shvatamo da je reč o pokušaju da se bar nekako zaštite Srbi na nezavisnom Kosovu.

Od srpske javnosti Platforma je dugo držana u tajnosti, ali prvi put ona se pojavila ne u Srbiji, već na engleskom jeziku na američkom sajtu Daniela Servera, profesora univerziteta Džon Holkins. Pošto naučna javnost Srbije nije učestvovala u njenoj pripremi, počelo je da se govorka da je Platforma pisana na Zapadu.

Platforma je dočekana na razne načine. Američki ambasador u Prištini Ekujsi Džekobson, a iza njega i Hašim Tači, nazvali su Platformu običnim papirom, političkom avanturom, koju niko neće razmatrati. Čedomir Jovanović, lider srpskih liberala, uveren je da Platforma može da dovede do konflikta sa celim svetom. Kršljanin je nazvao Platformu i odluku Skupštine izdajničkim aktom.

Još jedan zaključak: ono što se danas malo po malo realizuje na Kosovu odgovara Ahtisarijevom planu (2007) koji nije bio usvojen u SB, ali su ga tiho gurali oni koji su ga razradili. U dokumentu se ne pominje reč nezavisnost, mada faktički smisao predloga se sastojao upravo u tome. Tako je Prištini dozvoljeno da ima zastavu, himnu i da stupa u međunarodne organizacije, između ostalog u UN; predviđene su sopstvene oružane snage. Srbija se danas saglašava da ide dalje, do dogovora o normalizaciji odnosa dve nezavisne države, i kako se nadaju zapadne diplomate, dogovor među stranama će biti potpisan na proleće ove godine.

Rusija je uvek smatrala: ako se budu nastavili pokušaji Zapada da u jednostranom poretku reši probleme Kosova preko proglašenja nezavisnosti pokrajine, situacija na Balkanu i u Srbiji će krenuti putem destabilizacije. Ali sada su ovi ustupci rešenje same Srbije. I upravo aktualno rukovodstvo snosi za njega potpunu odgovornost. Izgleda da je primenjena metodika preuzeta iz američkog plana „Strategija K-1″, čiji je glavni cilj priznati Kosov mirno, bez potresa i ozbiljnih posledica. Važna komponenta plana je neophodnost da se uveri društvo u neizbežnost gubitka autonomne pokrajine i da se prebaci pažnja sa prošlosti (Kosova) na svetlu budućnost (EU, NATO).