Злочин НАТО и даље без казне

- Тешко је наћи разумно објашњење зашто Србија од децембра 2004. није поново тужила НАТО за бомбардовање 1999. и овај страшан ратни злочин против човечности, злочин према грађанима и држави
- Многи у свету оцењују да ће почетак бруталног и нелегалног напада на Србију - 24. мартa 1999. године - у историји остати упамћен као нови дан срамоте за НАТО земље које суга учиниле  
- НАТО издао званични Приручник за своје војнике приликом доласка на Космет 1999.  о штетности зрачења осиромашеним уранијумом и строгој забрани приласка тим објектима и местима
- НАТО је водио рат против српског народа, против цивила.
- Бездушна и сурова и нелегална агресија над Србијом до данас је некажњена и Србијаје дужна због својих грађана да поново поднесе тужбу суду и тражи осуду оних који су је организовали и извршили, као и надокнаду штете која је толико велика, да је скоро немерљива. Српска држава то мора даучини, има моралну обавезу, а пошто овакви најстрашнији злочини никада не застаревају нема никаквих етичких ни других правних или организационих препрека да се донесе одлука и поново подигне тужба.
- Србија нечињењем не би смела да производи још један исто тако тежак злочин према сопственом народу због заборављања нанесеног ратног зла и нелегалне агресије. Не би смела због нових поколења Срба, наших потомака

Пише: Јово Вукелић

Да подсетимо, у бомбардовању и бездушној агресији НАТО над Србијом које је трајало 79 дана (а не 78) у пролеће 1999. године  (од 24. марта до 10. јуна) у ракетним и ваздушним нападима, као и копненим интервенцијама  на Косову и Метохији из правца Албаније погинуло је неколико хиљада, претежно недужних цивила, војника (укупно око 2.500), држављана Србије, чији број није у потпуности и тачно утврђен (Никада није објашњено зашто то није урађено, и никада ниједан власт није казнила одговорне у војсци или државној администрацији за тај пропуст или намерно прикривен податак). Животе је изгубило и 80-оро невине деце и стотине младих и непунолетних Срба.

Милица Ракић

Уз ту незакониту агресију, изведену без одобрења Савета безбедности УН, Србији и њеним грађанима је нанета огромна материјална штета. Уништене су стотине приватних кућа, зграда, државних институција, железничких и друмских мостова, фабрика, енергетских и електричних постројења, тв и радио станица и релејних торњева, а разорене су и школе, болнице, старачки домови, културне установе,  телевизијске куће...

Дан срамоте за НАТО земље

НАТО је водио рат против српског народа, против цивилног становништва. Убио је преко 1.500 цивила, значи више од половине од укупног броја убијених.

Од тог разорног и дивљачког бомбардовања НАТО нико није био поштеђен, чак ни хуманитарне и здравствене установе које се у свим ратовима  сматрају заштићеним циљевима. Значи, бомбе су бацане, безобрирно, свуда и зато је било толико страшних и трагичних смрти и неразумних штета. Данас, када је посебно војна тохнологија толико напредовала основано се морамо запитати има ли места веровању да је НАТО све то радио намерно не би ли заплашио становништво и вршио притисак на власт у Србији да што пре прихвати капитулацију. Њихове приче о наводним грешкама су стога којештарије.

Без обзира на политичку оријентацију српских влада од децембра 2004. (КАДА ЈЕ ТУЖБА ОДБАЧЕНА) до данас држава Србија није нашла за потребно да јасном одлуком подигне изнова тужбу и преда је надлежним судовима за највећи ратни злочин који је НАТО починио овом агресијом 1999. године.

Да подсетимо, Међународни суд правде у Хагу се децембра 2004. огласио ненадлежним за тужбу коју је СРЈ раније поднела против осам земаља НАТО због геноцида и нелегалне употребе силе током бомбардовања 1999.

По тврдњи тог суда СРЈ није била правна наследница СФРЈ (у Kонвенцији о геноциду и статуту Међународног суда правде) па је тужба одбијена због ненадлежности, односно зато што СРЈ није била чланица УН.

Доказа о овом тешком злочину НАТО против човечности, о овој суровој агресији са трагичним последицама и мноштвом изгубљених живота има довољно код нас, у нашим установама и код појединаца, а и на свим странама у свету.

Задовољење правде и надокнада за изгубљене животе, за тешке инвалидности, и све друге поменуте причињене штете које износе десетине милијарди евра су онај минимум који би грађани Србије требао да добију. И с правом то траже и очекују да добију.

ТВ видео прилог: Клинтон саопштава одлуку о бомбардовању Србије

Бомбардовање без дозволе СБ УН

Тв прилог о одлуци НАТО данападнеСрбију 24.марта 1999. (траје 3 минута и 40 секунди)

Иако је прошло две деценије од те велике трагедије у Србији су ожиљци итекако видљиви и још увек свежи на сваком кораку. Не само визуелни, буквално присуство рушевина на десетинама локација и места, већ и много више присутне су тешке психолошке трауме и психичке последице код становништва.

Уз то, бомбардовање осиромашеним уранијумом изазвало је за протекле две деценије оболевање хиљада људи од најтежих облика карцинома и других тумора и тешких болести. А по прогнозама компетентних домаћих и страних медицинских стручњака оболевања од карцинома ће се тек наставити, развијати и јачати наредних деценија...

 
Да не бисмо глумили идиоте негирајући аксиоме и расправљали да ли је радиокативност осиромашеног уранијума штетна и опасна (а чије су се честице распршиле, са Космета и из Врањске долине, на југ преко Македоније до Солуна и Ларисе у Грчкој, на истоку до обала Црног мора у Бугарској,  на западу преко Црне Горе до Хрватске и БиХ, а на север по целој Србији до Румуније и Мађарске, о чему постоје докази... ) довољно је навести податак да је управо  НАТО издао званични обавезујући Приручник 1999.  за своје војнике приликом доласка на Космет 1999.  о штетности тог зрачења и „строгој забрани приласка тим објектима и местима“...

Огромна смртност од карцинома

У Србији годишње од рака умре 20.000 људи, а годишње се у просеку дијагностикује око 36.000 нових случајева малигних болести. Уз то, Србија је земља у којој су регистроване стопе умирања од свих малигних тумора код оба пола међу највишим у Европи.

Многи у свету оцењују да ће почетак бруталног и нелегалног напада на Србију - 24. март 1999. године - у историји остати упамћен као Нови дан срамоте за НАТО земље које суга учиниле. Од тога дана НАТО и Америка су дефинитивно скинули маске пред човечанством и показали своје право неоимперијалистичко лице.

Уз све то, НАТО је био уистину ваздушно крило терористичке организације шиптарске ОВК, како су ОВК званично овалификовали и називали сами Американци (Роберт Боб Гелбард, високи амерички дипломата).

Гелбард

Опет Американци, овог пута амерички демонстранти-пацифисти дали тада најбољи назив за сам НАТО - „North Atlantic Terrorist Organization“  - Северно атлантска терористичка организација.

Србија мора да тужи НАТО

Све заједно ова бездушна и сурова и нелегална агресија над Србијом до данас је некажњена и Србија је дужна због својих грађана да поднесе нову тужбусуду и тражи осуду оних који су је организовали и извршили, као и надокнаду штете која је толико велика, да је скоро немерљива. Српска држава то мора да учини, има моралну обавезу, а пошто овакви најстрашнији злочини никада не застаревају нема никаквих етичких ни других правних или организационих препрека да се донесе одлука и поново подигне тужба.

То треба да уради тим одговорних, стручних лица, најбољих правника које Србија треба да ангажује у заштити интереса својих грађана, без обзира колико може да кошта ( и траје) тај посао који би требало да је један од приоритета сваке српске власти и владе.

Тешко је наћи разумно објашњење зашто Србија до сада није тужила НАТО за бомбардовање 1999. године и овај страшан ратни злочин против човечности, злочин према грађанима и држави.

Овако како је сада, стање није добро и Србија оваквим досадашњим понашањем као да се помирила са неправдом коју је претрпела. А грађани, наравно сви они старији од 20 година,  не опраштају и памте, не заборављају трауме, штету, понижења и изгубљене животе најближих и оштећено здравље, јер су трпели ту нечовечанску тортуру НАТО.

Не би смело никако да се догоди да држава не предузме оно што сматрам да је дужна да учини,  а то је да тужи  НАТО агресоре. Да не би сама Србија нечињењем чинила још један исто тако тежак злочин према сопственом народу због заборављања нанесеног ратног зла и агресије. Не би смела због нових поколења Срба, наших потомака.

Зато гајим наду да ће власти у Србији, било ова било нека следећа српска влада, коначно после две деценије донети праву одлуку и скинуту с леђа оптужујуће бреме. Не смеју се амнестијом и заборавом  опраштати злочини, јер ће се, као што нас учи историја и искуство, они у још горем облику понављати.