Пише: Станислав СТОЈАНОВИЋ

Пре неколико дана (12. јануара 2021.),  на самом крају деведесет прве године  његовог живота, умро је истакнути члан Београдског форума Сава Живанов. Умро је један племенити човек, истакнути научни радник и универзитетски професор.  Умро је човек који  је живео скромно, мирно и поштено, посвећен  пре свега пуној  бризи о својој  породици (супруга и двоје деце, унучад).  А  умро је како је и живео –  такође  тихо:  у сну.

Од самог почетка своје професорске и научне каријере, око педесет година, Сава Живанов био је (често и по цену не малих  личних одрицања) веома посвећен   научним истраживањима  врло сложене  и контроверзне тематике, којом се као научник бавио. А бавио се научним истраживањем историјског и социјалног развоја Совјетског Савеза, односно  Русије.  И, оставио  врло студиозно и  неуобичајено обимно научно дело.  Његов одлазак је повод да се још једном, с поносом што смо га познавали, осврнемо на то дело.

И одмах да кажем, на самом почетку  овог осврта, када је реч о научном изучавању ове руске тематике и импозантним резултатима које је остварио, иако појединац, професор др Сава Живанов постао је уствари институција.

Бавио се, најпре, политиколошким и социолошким истраживањима развоја те велике (тада социјалистичке) земље и њених односа  са светом,  уз повремена тематске историографске осврте, све до слома њеног друштвено-економског и политичког система и распада Совјетског Савеза као државе 90-тих година прошлога века. Та истраживања окончао је изванредним емпиријско-аналитичким приказом тога слома, односно руске варијанте тзв. „транзиције“, у којој су  –  као саветници увезени  са  Запада – учествовали и неки наши каснији „транзициони реформатори“. Томе је била посвећена његова књига – Русија у време Јељцина (1990 – 1999), објављена 2002. године (дакле, на самом почетку истоветне српске „транзиције“ из бившег социјализма у бивши капитализам).

Међутим, трагајући за узроцима и дубљим разумевањем последица савремених политичких и друштвених  збивања која је      пратио, професор се деценијама бавио  и темељнијим истраживањем новије историје Царске Русије. А, судећи по енергији и ентузијазму с којим је, по завршетку своје професорске каријере,   о томе објављивао у серији,једну за другом, опсежне вансеријске књиге (на  чак 5.044 страница текста до 2012. године!), то је  изгледа било доба његове „зреле младости“, којом је  успешно пркосио биолошким законима. Подухватио се, наиме, реализације једног сопственог замашног пројекта о историји Русије на прелазу из 19. у 20 век; тачније,  од средине 19. века (кримски ратови)  до избијања  Првог светског рата. Најпре је 2002. објавио дело Русија на прелому векова  (о кључним дилемама унутрашњег друштвеног  развоја и почецима  реформисања земље),  а затим 2005. године  Русија и раскол Европе  (о  учешћу Русије у европској политици између   1878. и 1914. године).  У оквиру тога пројекта,   --  после ове  две (у извесном смислу, уводне) студије о историји Русије „на прелому векова“ --  објавио је, од 2007. до 2012.године, још три врло опсежне  двотомне студије о руској револуцији:  Пад Руског царства,  Русија 1917. и Црвени Октобар. Две године касније (2014) , објавио је такође обимну (418 страница) књигу:  Европа пред први Велики рат (Корени, узроци и поводи Великог рата).     

Ова серија књига  - посебно   шестотомна трилогија о руској револуцији -  представља, уствари, животно дело  Саве Живанова. Њима се он сврстао међу најбоље познаваоце и најпродуктивније научне истраживаче те тематике; којом су се иначе, посебно  од почетка 90-их година прошлога века, с обновљеном енергијом, интензивно бавили многи озбиљни научници (и у Русији и у свету). И, о којој постоји  врло обимна научна литература.  

Радећи на припремама ових студија, Живанов је успоставио   широку сарадњу са својим иностраним колегама. Учествовао је на великим међународним конференцијама о овој тематици - у Москви, Лењинграду, Бечу. На Међународном конгресу историчара, одржаном у Мадриду од 26. августа до 3. септембра 1990. године,  изабран је за члана Бироа Међународне комисије за историју руске револуције, а именован је и за иностраног члана Научног савета Руске академије наука за историју ратова и револуција.

Тако се научна методологија његових историографских истраживања, утемељених на целовитој презентацији и објективној анализи историјских чињеница, проверавала и потврђивала у сучељавању са сличним напорима историчара из других земаља - у тежњи да се јасно разликује објективна  научна истина о историјским догађајима од  разних идеолошких интерпретација које покушавају да је сакрију, односно замене. А и у нашој научној јавности  резултати ових истраживања и такав њихов методолошки приступ  били су темељно разматрани и високо оцењивани на промоцијама, организованим поводом сваке његове књиге.

Ове књиге  садрже исцрпан и уверљив  конкретно-историјски приказ свих  токова противречих збивања у Русији на великој историјској прекретници. Али, истовремено и социолошку анализу  историјских чињеница. Анализу која је изведена без идеолошких предубеђења, иако се наравно имају  у виду и каснији историјски исходи и све, врло противречне – и тадашње и потоње – идеолошки мотивисане интерпретације (на које аутор често и изричито упућује у оквиру приказа појединих догађаја). Анализу која износи и описује све чињенице: догађаје, њихове актере, мотиве, дилеме и изазове са којима се суочавало руско друштво тога доба. Дате су  и упечатљиве, егзактне али врло живописне, животне биографије водећих личности (из разних друштвених слојева), које су биле учесници у тим збивањима, што  уноси у ове научне студије и неке елементе историјског романа и потсећа на нека књижевна дела непревазиђених руских класика. А то је и посебан, специфичан квалитет, какав се иначе ретко среће у научним радовима о ширим друштвеним процесима.  

Ове студије, дакле, садрже целовит и егзактан опис и анализу чињеница, да би се тек из њих самих помаљала или наслућивала могућа и неизбежна тумачења њиховог стварног и далекосежног историјског смисла. Да би се управо на основу конкретно – историјске анализе, схватило у пуном опсегу да је, ипак, реч о темељном класном друштвеном сукобу који се исказује кроз жестоке политичке борбе, у чијем је средишту питање – шта после свргавања царског полуфеудалног режима?  И зато Живанов (у делу  Русија 1917.) фебруарски политички преврат (који, иначе, како то и други чине, и сам назива фебруарском револуцијом), третира само као прву фазу једног процеса који ће довести до револуционарних друштвених промена. И детаљно  описује сва релевантна збивања током    кратког раздобља „згуснуте историје“ Русије: до фебруарског политичког преврата и цареве абдикације,  од почетка марта до  у предвечерје Октобарске револуције (почетак септембра 1917), и затим од    октобра 1917.  до  конгреса совјета у јулу 1918. године.  Из његових описа  се види да су, са свргавањем цара, формирањем Привремене владе и проглашењем широких личних и политичких слобода, тек настајала и настављала се још дубља и судбоноснија  политичка превирања, која су се тицала и државног уређења и природе друштвених односа. Јер (како на једном месту истиче Живанов, позивајући се на руског академика Павла Васиљевича  Волобујева) – „народна тежња за хлебом прерасла је огромном снагом у његов занос за слободом, који се више није могао зауставити“.

Са таквим методолошким приступом, Живанов уверљиво показује зашто ни покушаји компромисног излаза из друштвене и политичке кризе путем споразума грађанских либералних демократа и умерених социјалиста – а да би се избегао (како се убрзо показало, неизбежан) грађански рат – уствари и нису имали реалну шансу. Као ни покушаји да се излаз нађе насилним „завођењем реда“ у држави и у војсци, што је испробано неуспелим војним пучем у августу 1917.

Додуше, грађански рат је до почетка јесени 1917. био избегнут. Али, проглашење буржоаско-демократске републике није било довољан ни одржив одговор на општу друштвену и политичку кризу. И зато је   следила радикализација и даље заоштравање друштвених и политичких сукоба  управо  на питању: република заснована на коалиционој власти либералних грађанских демократа и умерених социјалистичких партија; или заснована – на власти совјета као органа револуционарне демократије.
 
А то ће неумитно водити ка „јуришу на небо“ и Октобарској револуцији, која је била преломни догађај у руској, али и у светској историји 20. века.  И то је тема најобимније,  такође  двотомне, студије - Црвени Октобар (680 стр. први, и 797 стр. други том), којом Сава Живанов завршава своју шестотомну трилогију о руској револуцији.

Ова књига обрађује завршни расплет тога раздобља “згуснуте историје“ Русије (по речима аутора, „најдраматичнијег периода у историји Русије“): од септембра 1917. до средине јула 1918. године. Она има наслов  Црвени Октобар,  и њен први том представља студију о Октобарској револуцији (у, да тако кажем, ужем, догађајном смислу); а други је  (под насловом: Совјети или уставотворна скупштина) посвећен главном резултату те револуције: успостављању власти совјета, као изворних демократских органа власти „радних и експлоатисаних маса“ (како се онда говорило).

Извори, на основу којих су  написане  ове књиге, веома  су богати и разноврсни. Од архивских докумената, новинских извештаја онога времена, сећања савременика и учесника збивања, до многобројних  монографија и студија које обрађују ову тему. Дакле, практично све што је доступно као извор (а данас је, уствари, све доступно) проф. Живанов је користио да би написао ове књиге!
Полазећи од тако широке документационе  основе, Сава врло сликовито приказује  како је и зашто фебруарска револуција  (која је збацила цара и 1. септембра прогласила грађанску демократску Републику), под вођством бољшевика, прерасла у радикалну социјалну, односно социјалистичку револуцију. Како је бољшевички политички преврат  (у амбијенту општег погоршања материјалних услова живота, сељачких побуна, радничких незадовољстава и буђења националних покрета) довео до драматичне „револуције у револуцији“, те на Другом конгресу совјета усвојени историјски декрети о миру, земљи и власти. А  потом, предузимане и мере које су превазилазиле и најрадикалније Лењинове замисли: тзв. „црвеногардејски јуриш на капитал“, када је акцијама радника непредвиђено рушена капиталистичка својина у индустрији:  фабрички колективи радника преузимали фабрике, проглашавали их својином Републике и успостављали радничко (само)управљање. И најзад, усвајање првог совјетског Устава у јулу 1918. године и потом распламсавање суровог грађанског рата, који је водио не само тешким материјалним разарањима, него условљавао и сужавање револуционарних тековина и деформисање изворне демократске природе совјетског система, насталог с Октобарском револуцијом (што ће остати трајно обележје тога система, све до његовог урушавања 90-их година прошлога века).
И све то у амбијенту обновљених немачких ратних дејстава против Русије без армије; масовне глади по градовима и нежитним губернијама;  јачања „белог“ и „црвеног терора“, те успостављања једнопартијске власти  с  диктаторским обележјима. Следствено томе, и завршно поглавље књиге (на скоро 70 страна), насловљено као  Епилог, има поднаслов: Плиме и осеке Револуције. Од демократије совјета ка једнопартијској диктатури.

Када је реч о карактеру ових књига,   ово је, пре свега – научно заснована догађајна, политичка и социјана историја, у којој се приказују кључна збивања и главни процеси. Али, истовремено, проткана промишљеним политиколошким и социолошким анализама. Догађајне токове прате анализе дејства многих објективних фактора историјског развоја, а не само прегледи активности и утицаја главних актера историјских збивања (бољшевичког Централног комитета и Савета народних комесара; вођстава опозиционих политичких партија и других друштвених групација).

Зато је примењен метод егзактног хронолошког приказа догађаја, уз анализе главних проблема које су покушавали да разреше актери тих догађаја. Излажу се погледи учесника различитих идејних опредељења (а не само најутицајних лидера Револуције Лењина и Троцког); њихова каснија сећања, као и каснија тумачења историчара који су се тиме бавили.

По томе су ове опсежне књиге (које чине Савину трилогију о руској револуцији) – образац како се од конкретног историографског истраживања иде ка уопштавању, уз истовремено указивање и на сва досадашња тумачења историјских догађаја о којима је реч (и од самих учесника и савременика, и од оних који су то накнадно чинили). И како се (доскора веома политизована и идеологизована) тема може успешно научно обрадити – без идеологизације и политизације. Укратко, реч је о врхунским  научним радовима који, по својој  научној објективности у приказу и анализи ових историјских збивања превазилазе многе друге историографске радове који су се тиме досад бавили.
Ово је утолико значајније што је реч о теми која није само (а рекао бих, ни пре свега) руска тема. Октобарска револуција  била је преломни догађај у руској, али и у светској историји 20. века. Догађај за који се везују велики сукоби у самој Русији – вишегодишњи, сурови грађански рат; али и страна војна инервенција удружених капиталистичких држава. Догађај који је условио каснију  -  дугогодишњу политичку одбојност и конфронтацију капиталистичког света према Совјетском Савезу (који је био главни продукт Октобра); и потом  -  после краткотрајног савезништва у Другом светском рату -  глобалну политичку подељеност у свету и жестоки „хладни рат“ као доминантно обележје међународних односа  током читавог 20. века. Дакле, догађај који је снажно потресао свет (како је то још савременик и хроничар те револуције Џон Рид  назначио већ у наслову своје чувене књиге). И, који је битно утицао на европске и светске историјске токове и у деценијама које су следиле - и до Другог светског рата, а нарочито после њега.

(Поводом смрти Саве Живанова, на дан његове сахране 16.јануара 2021.)