Поштоване колеге! Обраћамо вам се да бисмо вам пружили прилику
да се информишете о томе шта се ових дана дешава у Европи у вези
са украјинском политичком кризом и, најважније, зашто се то дешава.

Актуелни драматични процеси су започети у фебруару 2014. године, након што је украјинска опозиција, коју су подржавале САД, флагрантно прекршила Споразум о решавању политичке кризе у Украјини са легално изабраним председником Виктором Јануковичем, који су оверили званични представници земаља ЕУ – Немачке (министар спољних послова
Франк-Валтер Штајнмајер), Пољске (министар спољних послова Радослав Сикорски) и Француске (министар спољних послова Ерик Фурније).

Споразум је потписан 21. фебруара, а осујетили су га украјински национал-радикали увече истог дана. Председник Украјине је био приморан да хитно напусти Кијев, плашећи се вансудског обрачуна. Након тога,
уз кршење украјинског устава, дошло је до брзе промене државне власти.

Покретна снага опозиције, која је преузела власт, били су углавном становници западних региона Украјине, који су историјски били део других источноевропских држава. Управо у овом делу Украјине владала су десничарска радикална расположења, симпатије према хитлеровој Немачкој, као и нацистичким злочинцима и помагачима. Украјински неонацисти су
у фебруару 2014. јавно и масовно захтевали вешање и сечење Руса. Управо
у тим околностима треба тражити праве узроке осмогодишњег грађанског рата у Украјини.

Међу одлукама нове власти, већ 23. фебруара 2014. године, било је
и укидање закона „О основама државне језичке политике”, којим је руски језик, уз друге – на пример, мађарски и румунски – био дозвољен
као „регионални језик“ у југоисточним регионима Украјине.

Нису сви у Украјини поздравили антиуставни државни удар. Већина становника Аутономне Републике Крим, као резултат референдума, недвосмислено је гласала за излазак из састава Украјине. Полуострво је предато Украјинској ССР 1954. године одлуком шефа совјетске Комунистичке партије Никите Хрушчова, без обзира на мишљење грађана који су тамо живели и уз кршење предвиђене у СССР-у процедуре промене граница савезних република, а пре свега због унутарстраначке борбе, прикривене економским образложењима.

Становници индустријског југоистока Украјине, које су у њен састав укључили бољшевици Владимир Лењин и Јосиф Стаљин, такође су одбили
да се потчине новим нелегитимним властима.

Гушење оних, који се нису сложили са тиме што се десило, извршили
су национал-радикали по налогу нове власти у Кијеву, сурово, са великим бројем жртава. Кијев је два пута, у априлу 2014. и у јануару 2015. године, организовао војне операције против својих суграђана у Донбасу, користио је авионе и тешко наоружање. Захваљујући напорима руског руководства,
12. фебруара 2015. године у Минску је успело да се договори мински „Комплекс мера”, који су потписали представници Русије, Украјине и шефови Доњецке и Луганске Народне Републике које су формиране као резултат референдума њихових житеља још у пролеће 2014. године, као и ОЕБС. Истог дана, лидери земаља учесница „нормандијског формата“ (Русија, Француска, Немачка, Украјина) усвојили су декларацију која је подржала овај документ. А 17. фебруара 2015. године Савет безбедности УН је резолуцијом 2202 једногласно утврдио ова два документа као једину међународно-правну основу за решавање унутарукрајинског сукоба.

Мински „Комплекс мера“ укључивао је следеће тачке, постављене
по строгом редоследу примене: 1) прекид ватре; 2) повлачење тешког наоружања; 3) мониторинг и верификација прекида ватре и повлачења тешког наоружања од стране ОЕБС-а; 4) почетак директног дијалога између Кијева
и Доњецка и Луганска; 5) амнестија; 6) ослобађање и размена притвореника; 7) хуманитарни приступ, достава и дистрибуција хуманитарне помоћи;
8) обнављање друштвено-економских веза између Донбаса и Украјине;
9) успостављање контроле границе од стране Кијева (уз услов испуњења
тачке 11); 10) повлачење страних формација и плаћеника; 11) усвајање новог устава Украјине и посебног законодавства којим се утврђује посебан статус Донбаса, укључујући његово право на језичко самоопредељење, именовање шефова органа тужилаштва и судова, стварање јединица народне милиције;
12) координација процедуре одржавања избора: 13) интензивирање рада Контакт групе у Минску.

Као што се види, највећи део обавеза морао је да испуни Кијев. Било је неопходно покренути политичко решавање сукоба кроз унутарукрајински дијалог и прилагођавање националног законодавства. Међутим, украјинске власти ништа од тога нису заиста урадиле. А химера „руске агресије“, у коју су веровали ултранационалисти, коначно је довела ситуацију у потпуни ћорсокак. Сви покушаји Москве током седам година да политичким
и дипломатским путем уразуми Кијев нису били крунисани успехом.

Истовремено, настављено је редовно гранатирање од стране Кијева територије Донбаса, укључујући цивилну инфраструктуру. То је довело
до погибије преко 13 хиљада људи, укључујући бројне жртве међу цивилним становништвом Доњецке и Луганске републике. Украјинске власти организовале су тоталну блокаду милиона својих грађана који су одбили
да признају легалност нелегитимне промене власти у Кијеву. Само је руска хуманитарна помоћ спасавала од хуманитарне катастрофе људе које су украјински политичари напустили.

Страшне чињенице о злочинима украјинских власти свих ових година намерно су заташкавали медији земаља Европске уније. Нико од посланика Европског парламента и званичника ЕУ током седам година није сматрао могућим да се лично упозна са реалном ситуацијом у ЛНР и ДНР. Скоро сви подаци, који су коришћени у европским престоницама и на основу којих су доношене политичке одлуке ЕУ, засновани су на једностраним информацијама из Кијева и упутствима Вашингтона.

Истовремено, од пролећа 2014. године Европска унија је одустала
од праксе одржавања редовних самита са Русијом, „замрзнула“ званични међупарламентарни дијалог, почела са прогоном руских медија и новинара,
тј. фактички увела цензуру, што је онемогућавало објективну процену ситуације. Дотично је негативно утицало на одлуке које су доносили Брисел
и Стразбур. Подсећамо да је Запад од 1990.-х година активно формирао
у Кијеву илузију о могућности скорог уласка Украјине у НАТО и ЕУ. С тим
у вези, тешко је не сложити се са признањем шефа дипломатије ЕУ
Жозепа Борела од 11. марта 2022. године да је „грешка давати обећања
која се не могу одржати... грешили смо, изгубили смо прилику за зближавање Русије и Запада“. Заиста, ЕУ сноси велику одговорност за украјинску кризу, која траје већ другу деценију, као и за слепо држање смерница САД по овом питању. Признајући грешке на речима, у стварности европски званичници настављају линију, која је изабрана много пре данашњег дана, а која је непријатељска према Русији. А ствар није чак ни у Украјини.

Дуги низ година Русија је нудила да се иде дипломатским путем. Позвала је ЕУ да утиче на Кијев како би га подстакла да примени мински „Комплекс мера“, како би се обезбедила језичка и културна права рускојезичних држављана Украјине. У ширем, евроатлантском контексту, Русија је у децембру 2021. године ставила пред САД и НАТО питање безбедносних гаранција заснованих на принципу недељивости безбедности који је фиксиран у документима ОЕБС-а и између Русије и НАТО. Радило се о неширењу НАТО-а, нераспоређивању претећих система наоружања
у близини наших граница, повратак конфигурације снага алијансе на позиције у време потписивања Основног акта Русија – НАТО 1997. године.
Међутим, руководство САД и НАТО-а остало глуво на наше апеле, стално је пропуштало прилике за решавање несугласица.

Саботажа минског „Комплекса мера“ од стране Кијева постала је јасна много пре актуелних догађаја. А у фебруару 2022. године, на Минхенској безбедносној конференцији, украјински председник Владимир Зеленски је најавио не само одсуство жеље да се придржава Минских споразума,
већ и нуклеарне амбиције Украјине. Кијев није крио ни припрему масовне војне операције против Донбаса.

У овим околностима Русија је 21. фебруара 2022. године признала независност Доњецке и Луганске народне републике. Као одговор
на интензивирање гранатирања ДНР и ЛНР од стране Оружаних снага Украјине, у циљу заштите цивила у Донбасу, укључујући стотине хиљада руских држављана, Русија – у складу са чланом 51. Главе VII Повеље УН
о индивидуалној и колективној самоодбрани и у складу са уговорима
о пријатељству и узајамној помоћи са ДНР и ЛНР – започела је специјалну војну операцију у Украјини.

Њени циљеви су демилитаризација и денацификација Украјине. Будући да су међу братским народом, руски војници само уништавају војне објекте
и инфраструктуру, с поштовањем се односе према украјинским војницима
који су се предали, штите цивилно становништво и помажу му у евакуацији
из зона борбених дејстава, деле хуманитарну помоћ. Извештаји о супротном, у ствари, више пута су се испоставили као инсценирани „фејкови“
и дезинформације Кијева.

Украјински неонацисти и њихове формације (тзв. „добровољачки батаљони“) крију се иза цивилног становништва, користе га као „живи штит“ и спречавају евакуацију хуманитарним коридорима које организује Министарство одбране Русије. Они гранатирају цивилну инфраструктуру, представљајући у западним медијима ова разарања као ударе руских Оружаних снага. Истовремено, цинично се заташкавају чињенице о ракетним нападима украјинске војске у Донбасу, попут гранатирања касетном муницијом у центру Доњецка 14. марта, када је погинула 21 особа, а око 30 је повређено.

У данашњем међусобно повезаном свету, покушај западних земаља
да „казне“ Русију заправо штети глобалним тржиштима енергетских ресурса, ђубрива, хране, метала и друге робе; разбија постојеће производне
и логистичке ланце; доводи до бекства финансијског капитала из Европе
у САД. У склопу последица пандемије коронавируса које нису у потпуности превазиђене, прети да изазове нови кризни цунами, погоршан неравнотежама акумулираним у глобалној економији током претходног циклуса, „мехурима од сапунице“ на берзама и инфлацијом која је почела да расте много
пре украјинских догађаја. Жртвовањем својих интереса за САД, ЕУ пуца себи у ногу.

Уверени смо да једини начин да се не само оконча садашња криза,
већ и спрече други догађаји опасни по свет може бити поштовање следећих принципа:
- недељивост европске безбедности, када се безбедност једних не може обезбедити на рачун безбедности других;
- немешање у суверене послове држава;
- равноправна, обострано корисна сарадња.
Сматрамо неприхватљивом вештачку и грубу политизацију хуманитарне сфере, укључујући науку, образовање, културу и спорт.

Посебну пажњу одговорних јавних организација и удружења, са наше тачке гледишта, заслужују такве неприхватљиве акције било кога као што је распиривање мржње на расној, националној, језичкој или верској основи. Сматрамо недопустивим било које случајеве глорификације нацизма
и неонацизма, манифестације екстремизма и радикализма.

Сигурни смо да у трећем светском рату, о којем се данас понекад говори у Европи, не може бити победника. Они, који признају његову могућност, воде човечанство у глобалну катастрофу.

Повлачење Русије из Савета Европе диктирано је тиме да је ова међународна организација заборавила на принципе постављене приликом њеног оснивања. Нажалост, ова организација, која је изгубила некадашњи углед, као и низ других међународних структура, дала је предност „хладноратовском“ блоковском приступу уместо решавања сложених
и важних међународних питања, руководила се искључиво једностраним,
не увек провереним информацијама.

Уверени смо да би благовремено, озбиљно и конструктивно разматрање од стране европских држава руских предлога из децембра 2021. године
о безбедносним гаранцијама у евроатлантском региону могло да спречи актуелну политичку кризу и њене тешке последице. Остајемо посвећени отвореном, равноправном дијалогу уз узајамно поштовање са свим земљама нашег великог евроазијског дома од Атлантика до Индијског и Тихог океана, у складу са иницијативом руског председника Владимира Путина
о формирању Великог Евроазијског партнерства. Уверени смо да посебну улогу у обнављању таквог дијалога могу и треба да играју одговорне друштвене и политичке снаге нашег заједничког континента.

Користећи ову прилику, информишемо цивилно друштво европских држава да програм партије „Јединствена Русија“, странке народне већине, садржи следећи задатак:

„Принципијелно и чврсто бранећи наше националне интересе, тежимо нормализацији односа са западним земљама. Отворени смо за обострано корисну сарадњу, за развој политичких, економских, хуманитарних, прекограничних и међурегионалних веза“.

Рачунамо да уз вашу помоћ пренесемо овај апел широј јавности свих европских држава. Потврђујемо да су наша странка и њена међународна комисија отворене за директан и искрен дијалог са свима онима који високо цене трајни мир, поуздану сигурност, истинску демократију и обострано корисну, равноправну сарадњу.