Није питање да ли о статусу Косова и Метохије треба преговарати, већ на којој основи, о чему и с ким.

Једино легитимно полазиште јесте да је КиМ део Србије привремено под мандатом УН и да тако остаје све док СБ не донесе одлуку о окончању свог мандата. Тај мандат не могу окончати ни ЕУ, ни НАТО, ни САД, ни Немачка, ни Француска, а ни Србија, ако би таква  идеја, икада икоме пала на памет.

Једина основа са изгледом за успех преговора могу бити међународно право (Повеља УН, ОЕБС) и Устав Србије, никако трговинско право.

Пошто је резолуција СБ УН 1244 основни, глобални компромис и пошто није у целини спроведена, логично је да предмет преговора буде целовита примена и конкретизација тог правно-опште-обавезујућег свеобухватног документа, без избегавања, бирања или негирања или ревидирања.

Једини гарант евентуално договора о будућем статусу може бити СБ УН.

Бриселски споразум је противуставан диктат Ештонове и тешко се може преобратити у нешто друго. Ако њиме није промењен статус КиМ, битно је промењена стварност на северу Покрајине одакле је повучен уставни и правни поредак Србије и потписом у име Србије, прихваћен илегални сепаратистчко-терористички поредак.

Грешке, чије год биле, на штету Србије и српског народа, треба исправљати не чинећи нове нити се правдати штеточинством претходника

Реципроцитет није појам за однос целине Србије и њеног дела КиМ.
Борба за заштиту уставног поретка и за поштовање међународног права и одлука СБ УН не може се упарити са тежњама за легализазију сепаратизма, тероризма и агресије.

Прихватање услова за сусрет у Вашингтону је велика грешка, још једна једнострана концесија.

Србија се бори за суверенитет и територијални интегритет који самим тим укључује интетересе Срба на КиМ као народа а не као припадника националне мањине.

Непринципијелни ставови Меркелове, Макрона и Трампа су израз политике силе и њихових ускогрудих геополитика и не могу предпостављати обавезу за Србију, СБ УН и светску заједницу.

Једино принципијелност у решавању  статуса КиМ може бити допринос миру на Балкану и у Европи. Арбитрарност, гажење права и резолуције СБ 1244 су корак даље ка општој конфронтацији и новим сукобима.

Лидери агресорских земаља, носиоци политике доминације и сукобљавања, одлазећи лидери не могу бити гаранти српских интереса.
То једино може бити Савет безбедности УН.

Живадин Јовановић
Председник Београдског форума за свет равноправних