Рамбује - Ни преговори ни споразум
Коментари |
Живадин Јовановић,
председник Београдског форума за свет равноправних
Са пажњом сам прочитао текст у „Политици“ од 6. фебруара 2012. године под насловом „Годишњица почетка преговорау Рамбујеу“.
Желео бих да скренем вашу пажњу и, ако дозволите, пажњу читалаца „Политике“ на извесне превиде, празнине и нејасноће у том тексту..
Најпре, Српско-југословенска делегација је позвана у Рамбује да преговорима са делегацијом Албанаца са Косова и Метохије постигне мирно, компромисно политичко решење за статус Покрејине Косово и Метохија.
Директних преговора две делегације није било. Неистина је, да се не употреби други израз, да је српска делегација одбила директне преговоре, како је наведено у тексту објављеном у „Политици“. Истина је да је Српско-југословенска делегација више пута и писаним обраћањима посредницима захтевала директне преговоре две делегације о чему постоји документација и што може потврдити сваки од тринајест чланова Српско-југословенске делегације. На све такве захтеве амерички посредник Кристофер Хил је одговарао да албанска страна не жели дирекне преговоре. Било је још тада јасно да Американцима није одговарао директни дијалог и да је то прави разлог што га није било. Да јесте, тешко би било поверавати да делегација Албанаца не би прихватила амерички захтев.
У објављеном тексту је наведено „да је званични Београд одбијао долазак страних трупа“. Истина је да је Српско-југословенска делегација прихватала политичке делове текста, али да није прихватала анексе 2, 5 и 7 којима је предвиђена војна окупација читаве територије СР Југославије, дакле Србије, са обе покрајине, и Црне Горе. О каквој врсти окупације је реч могу посведочити само неке одредбе из тих анекса. На пример, да стране (НАТО) војне снаге могу слободно и бесплато користити све копнене, водене и ваздушне просторе и инсталације; да уживају дипломатски имунитет и да не подложу грађанској или кривичној одговорности за штету, или кривична дела почињена на територији СРЈ; да могу носити оружје и када су у цивилном оделу; да у свако доба могу узети на коришћење читав електро-магнетски спекатар у СРЈ, што значи телевизијске, радио, полицијске, фреквенције хитне помоћи, цивилне заштите и друге, без најаве или накнаде; да могу у свако доба ухапсити свако лице (грађанина СРЈ) на територији СРЈ без одлуке или сагласности суда, или било којег државног органа. (Текст из Рамбујеа може се наћи на Интернету, или у Београдском Форуму за свет равноправних).
Што се тиче боравка делегација у Паризу, од 15. марта 1999. на даље, у објављеном тексту је наведено да је „и тај покушај пропао“ а „НАТО је отпочео бомбардовање СРЈ 24.марта 1999.“
У Паризу није било ни „покушаја“ за договор, ни преговора, ни споразума. Амерички представник Кристофер Хил је једино од Српско-југословенске делегације захтевао да потпише текст који је он припремио и срвирао по принципу „узми или остави“. Шта? Војну окупацију читаве земље.
Кад је већ наведено да су у Рамбујеу и Паризу били представници САД, Русије и ЕУ сматрам да би било коректно навести да је руски представник Борис Мајорски, за разлику од америчког и колеге из ЕУ, одбио да у палати „Клебер“ потпише текст Кристофера Хила. Та чињеница има значај, макар за аналитичаре.
У тексту се наводи: „Епилог скупа одржаног од 6. до 23. фебруара 1999. било је 78-дневно бомбардовање СРЈ“.
Дана 24. марта 1999. није почело „бомбардовање“ СРЈ како стоји у цитираном тексту. Тада је почела оружана агресија НАТО, без одлуке Савета безбедности УН, уз кршење Повеље ОУН, Завршног акта ОЕБС-а из Хелсинкија и основних принципа међународних односа. Тада је, по сопственом признању САД, успостављен преседан који ће се „користити увек кад затреба“ (в. Вили Вимер канцелару Герхарду Шредеру, 2. мај 2000, „Актуелна питања спољне политике, Београдски форум 2006.). Појам „бомбардовање“ није ни у техничком смислу одговарајући, јер је НАТО током агресије, углавном, користио ракете, а не бомбе. У политичком, или правном, поготову.
Агресија НАТО 1999. није била „епилог“ неуспелих, неодржаних преговора у Рамбујеу и Паризу, већ је била почетак нове, интервенционистичке стратегије НАТО.
Допустите да ово реаговање завршиом речима бившег америчког државног секретара Хенри Кисинџера:
„Текст из Рамбујеа (дакле, не уговор, прим.жј.) којим се захтева стационирање трупа НАТО (подвлачење, жј.) на целокупној територији Југославије, био је провокација. То је био изговор за почетак бомбардовања. Документ из Рамбујеа је био такав да га ни један Србин не би прихватио. Овај ужасан докуменат није требало да буде поднет“. (Дејли Телеграф, 27. јуни 1999.).
Живадин Јовановић
(Објављено у „Политици“, рубрика „Погледи“, 9. фебруара 2012, стр. 14. и 15.)
< Претходна | Следећа > |
---|