21. март 2012.

Имајући у виду широки спектар метода, које се користе у међународним односима, које имају за циљ доминацију и наметање своје воље другима, ради остваривања властитог интереса, не изненађује што ти поступци врло често нису ни добронамјерни ни праведни. Не изненађује ни лицемјерје које постаје пратећа појава на тим релацијама, мада то сазнање не умањује дегутантност лицемјерја.
Али када се такве поруке не упућују другој страни преко границе, већ оне бивају изречене у властитом «дворишту» те стране онда оне могу драстично повриједит осјећаје и дигнитет домицилног становништва.
Њемачки амбасадор у Београду Wолфрам Масс, својом је изјавом на конференцији «Србија, Западни балкан и НАТО-ка 2020. години» која је одржана 26-27. октобра 2010. године у Београду, превазишао све до тада речено на том подручју. Његова изјава у дубокој је супротности са актуалним хуманим цивилизацијским досегом и њена је дијаболика рационално непојмљива. Wолфрам Масс је том приликом критизирао тадашњу власт у Србији што за догађаје из 1999. године користе термин «НАТО бомбардирање», јер би то код младих нараштаја могло изазват негативне конотације према НАТО-у. Он сматра, да би у Србији дјеци кад питају о тим догађајима требало објаснит «да је бомбардирање било исправно». Амбасадор тај сатав поткрепљује, ваљда само њему разумљивом успоредбом  да када је он као младић гледао рушевине по Њемачкој послије рата «није мрзио оне који су то починили, јер је било оних који су могли да му кажу зашто је то учињено»
Е сад оно чега је превише ни са крухом није добро.
Полемизират са амбасадором Массом, по том питању било би беспредметно, он има свој став, он спроводи досљедно политику своје владе и империјалног круга којему та влада припада. Тако да нема никакве сумње да је то уједно и став његове владе, која је тада активно учествовала у агресији.
Сасвим је разумљиво да би таква дипломатска изјава у нормалним околностима изазвала бурну реакцију. Међутим прешавши преко те изјаве домаћини су показали завидау стабилност пробавног система, што само потврђује да је агресор постигао свој циљ.
Оно што међутим треба истакнути је чињеница да агресија на СР Југославију и могућа одмазда којом би се могле објаснити неке активности савезника против цивилних циљева у Њемачкој поткрај ИИ св. рата немају никаквих заједничких војних, нити политичких повезница.
Између СР Југославије и удружених сила које су извршиле агресију није било објаве рата, нити су њене оружане снаге у то вријеме на било који начин угрожавале територијални интегритет земаља агресора.
У случају СР Југославије, била је то акција подузета ради кажњавања оних који су представљали посљедњу и једину препреку освајања простора у Југоисточној Европи, којег су империјалистички моћници покренули након пада Берлинског зида. Дочим разарање Њемачке спада у дио војних операција за вријеме рата, против противника који је покренуо два свјетска рата, у којима је животе изгубило 70-етак милијуна људи, којом приликом су почињени стравични злочини према људском бичу, какве повјест до тада није забиљежила. И у тим разарањима је сасвим извјесно осим сламања морал и мотивације за отпор њемачког становништва био присутан и елемент одмазде.
Разлика између разарања њемачких градова у ИИ св. рату и цивилних и инфрасртруктурних циљева у СР Југославији огледа се и у још једном битном сегменту, а то је употреба бојних средстава. Приликом НАТО агресије употребљавана је и муниција са осиромашеним ураном, што ствар доводи до апсурда, јер као посљедица остаје трајно контаминирано тло које угрожава живот и здравље будучих генерација, док приликом операција у Њемачкој, наглашавам то срећом није кориштено.
Једина можебитна сличност између Њемачке након ИИ св. рата и Србије након агресије је тај да је обима одузет по дио територија, Србији мимо свих међународних правних норматива.
Без обзира на високи ступањ «разумијевања» којег амбасадор исказује кад су у питању посљедице рата у његовој земљи, вјерујем да постоји врло велики број људи а ту убрајам и себе, који се не радују уништењу Дрездена и помору око 130.000 људи цивила као посљедице неколико дана узастопног бомбардирања. Не радујем се ни потпуном уништењу Бенедиктинског самостана на Монте Цассину, а још мање од свега ме радује бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки, акције до тада без преседана.
Но вратимо се амбасадору Массу и његовој тези која имплицира неколико врло интригантних питања. Ако у вези његове тезе примјенимо аналогију, значи ли то да би и кинеске власти требале тумачит својим грађанима, како је бомбардирање њихове амбасаде 1999. године у Београду, приликом чега је било и људских жртава било исправно. Даље, дали би и јапанске власти требале објашњават младим генерациојама стасалим након рата, да је бацање атомских бомби на Хирошиму и Нагасаки било исправно. А зашто не рећи, да ли би преостало аутохтоно домородачко становништво Америке требало поучавати своје нараштаје да је истребљење њиховог народа, као и 60-ак милиона бизона који су представљали њихову економску базу опстанка било исправно.
Свијесно изостављајући оно господин, мишљења сам да би се Wолфрам Масс  требао стидит због споменуте изјаве.

Владимир Капуралин
Одговоран за односе Социјалистичке радничке партије Хрватске са иноземним субјектима.