Ауторски текст Сандре Давидовић

Петочлано првостепено веће Хашког трибунала једногласно је осудило хрватске генерале Антеа Готовину и Меркача на вишегодишње затворске казне због удруженог злочиначког подухвата познатог као „Олуја“ током којег је убијено око 2.000, а протерано око 250.000 Срба из Републике Српске Крајине. Петочлано жалбено веће истог Трибунала, гласањем 3:2, прогласило је 16. новембра 2012. Године поменуте генерале за невине и пустило их на слободу.
Након читања првостепене пресуде, жалбе генерала и закључака Жалбеног већа, председавајући судија Теодор Мерон је оптуженима саопштио да су ослобођени скоро свих тачака оптужнице - прогона, депортације, убиства, злочина против човечности, пљачку имовине, кршење закона и обичаја ратовања...
Одзвањале су ове вести на Свети Ђурђиц, док су једни спремали, а други одлазили на славу, била је то агресија на слух. Мук у сред граје. Као да су се понижења нанета нашем народу смислено догађала за велике празнике, као за опомену.
Лекције међународног права су обесмишљене. Тацитова мисао је у датом тренутку била прикладнија, ,,злочин који се једном разголитио нема где да бежи до у дрску смелост''. Оставити некажњеним планере и команданте „Олује“ и „Бљеска“ било је најдрскије понижење српског народа у низу током протеклих пар деценија. Био је то геноцид над правдом и међународним правом. Ако смо морали да слушамо како Косово и Метохију проглажавају другом државом, како смо геноцидан народ, како још издржати да за 250 000 унесрећених живота протераних током „Олује“ нико није крив? Колико још понижења треба претрпети да бисмо смо се ослободили ове клетве?

У Хрватској се славило, улице су преплављене људима који су усхићено дочекивали своје ,,ослободиоце'', уништитеље снова деце српских породица. У нашој Србији су разочарање и понижење преплавили сваку мисао. Сви смо се бојали реакције, хоће ли отпор преплавити наше улице или ћемо ћутати погнуте главе? Вечити кривци!?
Удружења, различите организације одвојено су, малим спонатним скуповима изражавали незадовољство. Како их објединити кад сви знају да је реч о још једној неправди, лицемерју, вређању здраве памети?
Већ у недељу, седели смо на Правном факултету, са колегама, сви уједињени неправдом која нас је погодила пре само два дана. Гледали смо једни друге, већина се први пут срела али је свако желео да баш ту подели своју огорченост и разочарање. Двадесетак колега студената је решило да не прихвата мук и савијање главе. Сагласили смо се да ћемо у среду 21. новембра, 2012. године одржати Шетњу сећања на пале жртве и изразити осуду срамне одлуке Хашког трибунала.
Тако смо ми студенти коначно преузели одговорност за улогу коју имамо у друштву. Имали смо непуна три дана да све урадимо, да избегнемо несугласице, да превазиђемо разлике. Нисмо знали шта да очекујемо али смо непрекидно радили и веровали да можемо исказати шта мислимо о о одлуци Хашког трибунала, моралу судија и изразити протест и достојанство. Прихватли смо идеју да у среду, 21. Новембра, по подне, градом крену две колоне студената у Шетњу сећања, једна са Факултета политичких наука, а друга са Правног факултета, да се испред Храма Светог Саве ујединимо и присуствујемо молебану за све пале жртве. Симболична идеја. Тако је и било, кренули смо нас 500 улицом ,,Војводе Степе'', са поруком-,,Олуја- злочин који траје''. Најупечатљивији део колоне били су три студенткиње на њеном челу, магнет за пажњу новинара и пролазника, одевене црном одором и белим повезом преко очију, држећи у рукама поруку - Правда је слепа! Та слика је освојила штампу и дала оригиналан студентски печат целом догађају. Обавијена у црно, слепа за српске жртве, таква је правда коју дели суд у Хагу. Достојанствено, певајући ,,Боже правде'', за заставама, ишли смо ка Храму, месту сусрета са другим колегама.
Дуж улица грађани су изражавали подршку као да говоре – бар неко да се огласи, да дигне глас протеста, да и нама другима спаси образ! Носили смо транспаренте на свим светским језицима, желели смо да се наш глас чује, да се поруке разумеју. На српском, енглеском, француском, немачком, грчком, руском, италијанском, шпанском и арапском језику, рекли смо свету- Некажњено је етничко чишћење! Првобитно иронична, идеја да је принцип Хашког суда- Свако је невин док се не докаже да је Србин!, на транспарентима које смо носили, добила је пун смисао. Презумпција невиности је добила ново значење.
Док смо прилазили Храму Светог Саве, из правца трга ,,Славија'' вијориле су се заставе и чула химна. Биле су то колеге са Правног и осталих факултета, њих 1500, на челу са великим Владом Дивцем и професорима Универзитета Београду. Носили су транспарент на коме је писало Шетња сећања на жртве, транспарент који је имао смисао тек уједињен са нашим. Тек уједињени дајемо смисао порукама. Из правца Храма одзвањала је ,,Симонида'', величанствена композиција без које се овај догађај не би могао разумети. Језа је почела да обузима тело. Свако је у рукама држао свећу. Испред Храма нас је чекао Владика Атанасије, а ми смо се полако сједињавали и то је био призор за памћење. Не сећам се већег јединства, оно је прожимало сваки осећај. Гледајући од Храма ка реци људи која је прилазила, знали смо да је ово био најдостојанственији скуп коме смо присуствовали. Гледали смо једни друге, знајући да смо успели, да смо превазишли сопствена веровања. Многи су плакали. Химну су сложно отпевали сви. Након молебана, одржао је говор професор Саво Штрбац. Сви смо се сложили у осуди, било је лакше подносити неправду заједно.
Студенти различитих факултета, грађани, професори, црквени великодостојници, заједно су поручили да нисмо заборавили ,,Олују'' и ,,Бљесак'', одали смо почаст жртвама, показали саосећање с прогнанима. Била је то лекција јединства, призор који смо дуго чекали. Он се одвијао пред нашим очима, а највише је радовало што су точак покренули студенти.
Паљењем свећа у Храму завршен је овај достојанствен догађај, а нама је остало да будемо поносни једни на друге и на себе. Како то обично бива, из великих догађаја увек се изроди нешто. То нешто је, поред стечених пријатеља, идеја да одржимо велики протест у наредне две недеље, где ћемо ујединити студенте свих Универзитета у Србији у овој осуди, који су се већ током саме организације јављали, а што је због временског ограничења било немогуће остварити. Подршка долази са свих страна. Поучени претходним догађајем, решени смо да пробудимо све и да у много већем броју покажемо Србији и свету, не само да се не слажемо са овим срамним чином, да не игноришу наш глас, већ да почну озбиљно да га узимају у обзир. Бићемо гласни, нека рачунају на то. Европа нам даје разлог више за то, најављујући још једну хашку бомбу, ослобођење терористе ОВК, Рамуша Харадинаја. Упркос понижењима које овакве одлуке производе, оне су и несвесни творци српског јединства. Верујем у своје колеге, верујем да ћемо умети и успети.

Сандра Давидовић,
Факултет политичких наука, 22. 11. 2012.