Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних
Лични став

Србија је у великим економским и социјалним проблемима које је власт прикривала да би победила на изборима и угодила интересима домацег и страног капитала, посебно, интересима страних банака. Незапосленост је, према званичној статистици, 24%. Око 30% од укупно 7 милиона становника је на ивици егзистенције. Здравство у Србији ових дана је рангирано при дну листе европских земаља. Плате и пензије су међу најнижима.

Задуженост земље је преко 50% домаћег производа. Терет отплате спољног дуга далеко је изнад могућности отплате из све тањег девизног прилива. Социјални мир до сада је одржаван превасходно девизним дознакама српске дијаспоре вредним око 4,5 милијарди УСД годишње. Прилив из дијаспоре је већи од збира свих других извора заједно: од „повољних кредита“, „донација“, „подршки“ девизним резервама и „реструктуирањима“, „греен-фиелд“ инвестиција. Рупа у буџету је огромна. Бирократија и феудалци у руху бораца за „европске регионе“ не кане жртвовати стечене интересе и позиције. Не једном су надјачали институције, којих је Србија номинално препуна.

Једина изгледна могућност за отплату доспелих дугова и покривање буџетског дефицита су нова, сваки пут, скупља задуживања. Да, то су јос повећање пореза (ПДВ), кресање плата и пензија. ПДВ за већи део роба износи 17%, а „независни“ аналитичари чак и  у интеррегнуму, припремају јавност на повећање до 25%. Спирала задуживања и даљег сиромашења нације је суштина која нам се најављује као продуживање „привременог стања“ без видљивог краја. Србија је, кроз буџет, провизије, друге, знане и мање знане начине, сама себе појела. По свему судећи, на прагу је, да поједе и своје остатке - „Телеком“,  Електропривреду (ЕПС) и железнице. Како и доликује „лидеру у региону“! По томе је, заиста, јединствена. Ни Хрватска, Словнија, поготову, нису успеле да спроведу такву распродају националних ресурса какву је спровела српска власт.

Ко, дакле, може помоћи Србији?

Стара-нова влада која је, у основи, одговорна за стање? Белосветски „кривци“ за економску кризу и њено „преливање“ у Србију?

Европска Унија која све теже сама са собом излази на крај? Они који траже признање независностиКосова, „Републику Војводину“ и „аутономију Санџака“ у замену за обећање „бољег живота“ остатку Србије? Русија – која је незадовољна про-натовском политиком (до)садашње владе?
САД - које су незадовољне оклевањем Србије да поднесе формални захтев за чланство у НАТО-у? ММФ - који је незадовољан непоштовањем уговорених услова за досадашње кредите? Кина - чија је филозофија – „далека вода не гаси пожар“?

Може ли се нова-стара Влада, какава год био њен састав и „договор о принципима“, окренутиСрбији, направити инвентар онога чиме располаже, испоштовати свој народ, потом све друге? Може ли постати свесна ресурса Србије, прекинути даљу распродају, покренути производњу? Може ли бар мало исконтролисати слепу, неузвраћену љубав према Брислу? Може ли причу о „једином путу“ одложити у архиву као и свако друго јавно признавање инфериорности?

Може ли се мање грлити и тапшати по раменима са бриселским комесарима?

Превише пута су нас жедне преко воде преводили. Ако једном руком дају један евро помоћи, другом  узму бар 100 евра кроз распродаје, везане кредите, дебаланс у размени. То је права истина а не прича о меду и млеку који ка нашим трпезама теку „путем без алтернативе“.  

Може ли новој-старој влади доћи у памет да је Србија више уложила у темеље Европске уније  него многе чланице ЕУ?

Филозофију да је неко потребнији Србији, него Србија њему, треба  одбацити.

Србија није ничији дужник, нити заробљеник. Свако је потребан Србији онолико колико је Србија њему потребна. Ни мање ни више.