Осиромашени уранијум, заштита животне средине и становништва, наша вечита брига

И сада, после 13 година, још увек су болна сећања већине нашег становништва на последице једностране одлуке НАТО-а да бомбардује некадашњу СР Југославију. Много људи је убијено и рањено, много цивилних објеката је порушено. Страшна катастрофа нам је учињена рушењем објеката хемијске инфраструктуре и гађањем појединих циљева муницијом са осиромашеним уранијумом (ОУ). Данас је то непопуларна, чак се може рећи и забрањена тема за разговор са представницима званичних институција власти јер они не желе да се замере својим новим ''савезницима'' и пријатељима који су нам ''помогли'' да се ослободимо ''диктатуре'' и уведемо ''демократију'', не бирајући начин и средства и без обзира на последице које ћемо у том уживању ''демокртије'' осећати због тога. Али народ им то неће и несме никад заборавити, јер последице ових акција и атака на животе и здравље увелико осећа. Оне су у све већем броју канцерозних и других обољења код становништва на овим просторима, која нико неће јавно да коментарише. Оне су у обољењима војника који су боравили на простору КиМ, али за чију заштиту глас све чешће дижу медији и јавност у неким западним земљама. Сазнања о последицама тог чина, нам не дају мира и обавезују нас да се на то стално подсећамо јер ће убитачно дејство ОУ вечно трајати.

Па зар је данас потребно да нас хрватскa књижевница Ведрана Рудан у емисији ТВ Б-92, ''Утисак недеље'' изненади тврдњом: ''... у Србији се колико чујем, видим и читам, уопће не прича о томе колико умире годишње Срба од рака након бомбардирања Србије и Косова, осиромашеним ураном од стране Американаца, ... у Србији постоји податак колико умире паса више него прије рата, али не постоји податак колико умира Срба више него прије рата од рака, иако умирете у застрашујућим бројкама''. А потез госпође Лин Монтломери, која држи у крилу српско дете, болесно од леукемије и без косе као последиц хемо-терапије, и тражи да му Срби помогну у лечењу, Рудан овако коментарише: ''Дакле, такав један срамотни цинизам се ретко виђа ...'' А ми ћутимо!?!

И зато у име истине, по ко зна који пут, рецимо јасно: У току војне агресије на  СР Југославију у којој су учествовале здружене снаге НАТО пакта, изазвана је еколошка катастрофа, по карактеру обиму и облику незабележена у историји људске цивилизације. Били смо изложени и еколошком геноциду-уништавању животне средине и угрожавању живота и здравља људи у ширим размерама и са дугорочним последицама. На овим просторима по неким својим карактеристикама вођен је радиолошки и хемијски рат.  
     
Одмах по отпочињању агресије на СР Југославију, ваздухопловне снаге НАТО пакта су приликом ваздушних напада, користиле муницију са ОУ. Авиони А-10 из састава ваздухопловних снага САД су 28. марта 1999. год. отпочеле примину муниције са ОУ.

На територију КиМ испаљено је преко 31.000 ком., а на локацијама ван покрајине преко 5.000 ком. пројектила ОУ. То је застрашујућа количина ОУ која је вечно “остављена на овим просторима на чување”. Утврђено је да се специфична активност ОУ у појединим узорцима била од неколико стотина до чак 235.000 Bq/kg узорка (више 1.180 до 5.000 пута).

Узорци остатака муниције и контаминираног земљишта су слати у Институт за нуклеарне науке “ВИНЧА”. Стручњаци тог института, уз остало наводе: “...На основу резултата гамаспектрометријских мерења и идентификације присутних радионуклида са сигурношћу се може тврдити да узорак садржи осиромашени уран ... Имајући у виду процењене количине при дејствима, високу вероватноћу самозапаљења као и измерене активности, које су неколико стотина хиљада пута веће од просечног природног садржаја 238U у земљишту (10-50 Bq/kg), може се закључити да примена испитиване муниције доводи до контаминације животне средине са дугорочним последицама по животну средину и локално становништво.”   

ОУ спада у групу тешких метала, радиоактиван је и изузетно токсичан елемент. Његово деловање на људе, биљни и животињски свет је трајно и у неким сегментима се не може умањити, ефекти дејства ове врсте муниције на живу силу и становништво фатални а последице су катастрофалне.

Зато се по окончању агресије, отпочело са предузимањем мера на умањењу опасности од огромне количине расејаног ОУ, али је процес зауставњен.

Појачан је медицински надзор припадника Војске СР Југославије и полиције који су боравили у рејонима дејства муницијом са ОУ. Константовано је да су код појединаца и чланова њихових породица, уочене неке промене које се могу везати за проблем који се прати. Није било оболелих од очекиваних болести, али обзиром на дуг  латентни период за настанак радијационих озледа неопходно је дугогодишње праћење. Овај веома важан процес праћења је на ВМА запао у кризу због проблема ''материјално-кадровске природе'' и 2004. год. је обустављен. Здравствено стање становништва такође нико не прати.

Радиолошко оружје и по америчким изворима и сазнањима изазива трајне последице по становништво и након престанка ратних дејстава. Ова чињеница је добро позната планерима употребе ове врсте оружја, што јасно показује да је НАТО коришћењем муниције са ОУ намерно проузроковао значајно, дуготрајно и опасно радиоактивно загађење  животне средине у нашој земљи са трајним последицама по становништво - дали је то ратни злочин:  Prof Dag Rocke, бивши мајор одговоран за Р-заштиту војске САД, на питање, да ли је употреба муниције са ОУ ратни злочин одговара: ''Апсолутно, зашто у САД,  ви у ничије двориште не бисте могли да баците ни 500 g  ОУ, а да не одете на дуго у затвор. Зашто онда САД и Велика Британија могу да бацају на тоне ОУ у нечија дворишта, никоме не одговарају, одбијају да пруже медицинску помоћ  или очисте животну средину''.  

И зато америчка администрација, након коришћења муниције са ОУ на територији СР Југославије, наставља са праксом ''не гледај и не тражи''. Скрива информације о употреби, о последицама и настоји да заташка или умањи опасности од ОУ, да би избегла сваку врсту одговорности за последице и огромне трошкове за лечење војника и цивила који су били изложени продуктима употребе ове муниције те чишћење територије где је ''депоновала'' и ''оставила на чување'' свој радиоактивни отпад. Под притиском САД неке међународне организације, па и ОУН, настоје да умање здравствене утицаје и заташкају тешке последице коришћења муниције са ОУ.

Војници мулнинационалне бригаде ''Запад'' по уласку КФОР-а на КиМ, новембра 1999. год. добили су приручник: ''КФОР, Интернационалне Бригаде, Запад, Осиромашени Уранијум, Информације и Инструкције''. Садржаји приручника упућују на то са каквом ће се врстом опасности сретати на терену припадници бригаде и како да поступају. То недвосмислено говори и потврђује чињеницу да су планери НАТО, пре почетка бомбардовања СР Југославије знали да је оружје са ОУ опасно, канцерогено и генотоксично. Своје припаднике су упозоравали на опасност, а цивиле-становништво никада нису, већ јавност и данас обмањују да нема опасности. Становници неких делова Србије, а посебно КиМ живе на тој ''уклетој'' земљи, а можда нису ни свесни каквој се опасности излажу.

И зато тврдим: НАТО је коришћењем муниције са ОУ проузроковао значајно дуготрајно и опасно хемијско и радиоактивно загађење животне средине у нашој земљи. Овим је у појединим рејонима доведено у питање нормално и безбедно живљење, а та опасност ће трајати дуже него што је до сада трајала људска цивилизација. То је ратни злочин.

У врховима државне администрације присутно је ''несхватање степена опасности'' коју носи сав тај неконтролисани и разбацани радиоактивни материјал. Улазак иностраних саветника (читај: НАТО контролора, легалних агената обавештајних служби) у све институције државе, указује да је Србија у статусу ''окупиране земље'' и да политика њене власти не може никако бити независна, па и по овом питању. Зато је и присутна врло изражена неспремност државних органа да се више ангажују на решавању проблема произашлих због употребе ОУ на овим просторима.  Посебно није било спремности да се од оних који су нам ''ОУ оставили на чување'' исти врате тамо одакле су га донели и чувају како им то прописи налажу.

Оно што смо као држава учинили на откривању истине о последицама употребе муниције са ОУ у току агресије снага НАТО пакта на СР Југославију, показује да ми ево већ 13 година немамо, пре свега политичке воље, снаге и храбрости, да се суочимо са истином.

Шта је потребно даље радити?

• Дефинисати јединствену државну политику и спремност на свим нивоима да се проблеми на које се указује почну брже-одмах организовано решавати.
• Направити национални програм за праћења здравственог стања и дефиниције степена утицаја примене муниције са ОУ на здравље војника, полицајаца који су у тим рејонима боравили по разним основама у току и након бомбардовања и становништва које живи поред рејона који су били контаминирани. Инсистирати на формирању мешовитих међународних експертских тимова под окриљем ОУН за израду пројекта и утврђивање контаминације, за санацију последица и праћење здравственог стања становништва, али уз обавезу да у њима учествују и наши  стручњаци.
• Обезбедити приоритетно и адекватно лечење оболелих од очекиваних болести,
• Формулисати дугорочни програм истраживања и план мултидисциплинарних интернационалних студија овог проблема са заинтересованим земљама које су имале војника на просторимабивше СФР Југославије.
• Набавити адекватну опрему нове генерације за праћење присуства ОУ у животној средини и код популације могуће контаминираних, без које је било какав рад недекватан,
• Потребно је у склопу преговора који се воде, снажније инсистирати на деконтаминацији контаминираних површина на КиМ, јер се ради и о простору са кога део водотокова протиче кроз друге делове Србије. Исказивати интерес за здравствено стање и заштиту становништва на КиМ.

Предузимати мере и активности на међународном плану:

• за добијање материјално-финансијске  помоћи,
• за забрану коришћења и уништење стокова оружја које садржи ОУ. Активно се укључти и подрже иницијативе ОУН о забрани производње, коришћења и уништење стокова оружја које садржи ОУ,
• за тражење било које врсте одговорности оних који су одлучили да употребе ОУ. Тражити да се утврди врста и степен одговорност оних који су доносили одлуке о употреби ове муниције, јер су знали њене карактеристике и стим у вези последице које могу да изазову код војника и цивилног становништва, те да је то у супротности са међународним конвенцијама, а ратне задатке су могли извршавати и конвенционалним средствима из арсенала којим су располагали.

Основни наш проблем је: дефиниција могућег утицаја примене муниције са ОУ на животну средину и здравље становништва које мора да живи поред рејона који су били контаминирани, војника и полицајаца који су у тим рејонима боравили по разним основама у току и након бомбардовања. А недостатак финансијских средстава, политичка пристрастност, нити било шта друго, не може да буде оправдање за небригу о људима који су као праве патриоте бранили своју земљу и због тога били изложени дејствима муницијом са ОУ, или живе поред простора по којима је иста употребљавана и не својом кривицом доведени у ситуацију да они и њихово потомство, можда имају последице по своје здравље. Њима се мора дати прави и сигуран одговор, посебно у периоду када се због све већег протока времена може очекивати појава болести изазваних применом муниције са ОУ. Нико нема право да им то ускрати. Ако се то деси, генерације које долазе нам неће опростити а одговорним требају судити.

И зато несмемо ћутати све док се не разјасне све дилеме и док постоји иједно људско биће које пати због последица агресије у којој је употребљено ово застрашујуће оружје.

Преузмите цео документ овде:

slobodan-petkovic-osiromaseni-uranijum-zastita-zivotne-sredine-i-stanovnistva-nasa-vecna-briga.pdf