Др Станислав СТОЈАНОВИЋ

1. Поводом представљања књиге Србија и НАТО, требало би најпре  подсетити на чињеницу да се једно независно, нестраначко удружење слободно мислећих интелектуалаца са називом Београдски форум за свет равноправних бави овом тематиком – посебно се концентришући на питање узрока, смисла и последица агресије НАТО на СРЈ (односно на Србију) – већ више од једне деценије, уствари  од самог свог оснивања.

У току протеклих дванаестак година, Форум је организовао, много пута, врло садржајне расправе компетентних домаћих и међународних стручњака о историјском и друштвеном смислу, мотивима, геополитичким и другим последицама прве агресије НАТО на једну европску земљу после другог светског рата (земљу која никога није напала, ниједну његову чланицу);   прве тзв. „хуманитарне“  војне интервенције изведене у име наводне „заштите људских права“. И, о резултату те агресије – насилној сецесији Косова и Метохије, односно отимању знатног дела територије једне суверене, међународно признате државе, који је поред осталог био и историјска колевка српске нације.

О томе је објављена најпре, 2006. године, књига „Агресија НАТО на Југославију – седам година после“ (у којој су садржани материјали са пет „окуглих столова“, одржаваних поводом сваке годишњице агресије од 2000. до 2оо4. године). А потом,  2010. године, и опсежна књига  „Агресија НАТО – Сумрак Запада (са поднасловом: Да се не заборави)“, на српском и енглеском језику (са материјалима велике међународне конференције, одржане поводом десете годињице агресије, 24. марта 2009. године).  Књига Србија и НАТО, која је повод за ову трибину,  објављена је сасвим недавно, крајем  2011. године, и у њој су материјали израсправе одржане 23. марта прошле године (уочи 12. годишњице агресије). А, предстоји и објављивање  књиге Косово и Метохија – 13. година после агресије НАТО, са излагањима на скупу који је под овим називом одржан 23. марта ове године.

Морам притом да потсетим да је, после тзв. српске „октобарске револуције“ из 2000. године, тема о агресији НАТО на Србију била годинама „протерана“ из нашег јавног живота. После тзв. „демократских промена“ у Србији  (изведених по рецепту и уз непосредну финансијску и логистичку подршку чланица НАТО и његгове предводнице  САД), та је тема била потпуно скрајнута са јавне сцене. Био је  проскрибован и сам термин „агресија“. И  нове  „демократске власти“ и мрежа бескомпромисних тзв. „невладиних организација“ за заштиту „људских права“ и одбрану „европских“ и „демократских вредности“ које су се намножиле у Србији (наших „невладиних организација“ које, иначе, финансирају западне владе) помињале су само  „бомбардовање“ или још „нежније“ – „ваздушну кампању“ НАТО, коју смо наводно ми сами скривили; и коју би требало да, суочавајући се са том сопственом „кривицом“, што пре заборавимо. Наводно, у име  васпостављања добрих односа с „демократским“  Западом у будућности и нашег укључивања у тзв. „евроатланске интеграције“.

У атмосфери такве опште и неупитне једносмерности која је суверено доминирала јавном сценом „демократске Србије“, Београдски форум је био једини чинилац у нашем јавном животу који је свих тих година  упорно указивао да, управо у интересу успостављања добрих односа са Западом, српски народ не сме да заборави оно што нам је учињено 1999.године. Да је управо јасно  саопштавање истине о агресији НАТО, а не понизно и поданичко преузимање кривице која није наша, битна предпоставка за стварање здравих темеља за добре односе с његовим чланицама у будућности.

Зато ове активности Београдског форума нису могле имати значајнији одјек у нашим – строго контролисаним и усмераваним – медијима, који и сваку помисао да се у односима са светом мора водити рачуна, пре свега, о сопственом националном интересу и државном достојанству извргавају руглу (у стилу: „ми смо за Европску унију, али под нашим условима!“, како је годинама гласио ударни слоган једне наше телевизије). Па ипак, упркос свему, влада Србије није могла до краја да игнорише ове активности Форума. Тако су њени представници присуствовали први пут  нашем скупу поводом 10. годишњице агресије пре три године; влада се тада коначно усудила да  донесе и одлуку о установљењу „Дана сећања“ на жртве агресије НАТО, а њени министри почели да полажу цвеће на споменике жртвама ове агресије. И тако сваке године од тада. Штавише, иако је (упркос скупштинској Декларацији о војној неутралности усвојеној крајем 2006.) стварна политика владе прикривено усмерена управо на укључивање Србије у НАТО, представници два надлежна министарства учествовали су у раду „округлог стола“ Србија и НАТО прошле године, на коме је иначе изнето много врло разложних, рационалних и уверљивих аргумената зашто Србија не треба да иде путем тзв. „атланских интеграција“. Да активности Београдског форума нису биле узалудне потврђује и ваше данашње интересовање за ову тематику (а то није први пут, јер ви нисте ни били спремни да препустите забораву ужасну трагедију којом је и ваше место,  у свом смртоносном лету, обележио стравом тзв. „Милосрдни анђео“ пре 13 година).

2. Што се тиче саме књиге о којој данас говоримо, ја бих истакао да се у њој налазе (резолутно и уверљиво разјашњени)  одговори на питање:   зашто не треба  да  наставити државну  политику усмерену  на – укључивање Србије у НАТО, која се у овој земљи стварно води од тзв. српске „октобарске револуције“ из 2000. до данас, и чему су подређени  сви потези наших власти у војној и безбедносној области. Притом, наши   државни званичници, наравно, о томе јавно не говоре: избегавају да се изричито и јавно изјасне о питању чланства Србије у НАТО, понављајући неуверљиво да „то просто није на дневном реду“. Али, из тајних депеша америчких амбасада, које је недавно  објавио Викиликс, сазнајемо да у том погледу, у интерним разговорима с америчким званичницима који су скривени од јавности, бивши председник Србије (као и његов министар спољних послова) није имао „никаквих дилема“ (да употребим његову омиљену узречицу). Па је, на пример, високог званичника  америчког Стејт дипартмента Данијела Фрида још у марту 2007. године уверавао „да је учлањење у НАТО његов важан приоритет“! (Депеша 07 БЕЛГРАДЕ 310, од 8. марта 2007.године). У том погледу, тек новоизабрани председник Србије Томислав Николић као да најављује неку значајнију промену: у сусрету с руским председноком Владимиром Путином пре неколико дана јавно се позвао на скупштинску Декларацију о војној неутралности и изнео изричит став да Србија не треба да уђе у НАТО.

Из  ове књиге се да закључити да за наш данашњи однос према НАТО није релевантно само наше трагично искуство из недавне прошлости и трауматично сећање на  агресију НАТО 1999. Него још више (и можда, пре свега)  неоспорива чињеница  да је  крај  „хладног рата“ оставио НАТО без мисије због које је био створен 1949. (да парира претњи совјетског блока),  и  да је он постао –  офанзивни, тј. агресивни војни пакт (што је први пут тестирано на примеру Србије); војни пакт за остваривање америчке доминације у униполарном свету (чији је крај, међутим, већ сасвим известан).  Управо ових дана, у време одржавања самита НАТО у Чикагу (који нам у завршном документу поручује да „НАТО наставља да подржава евроатланске интеграције Србије“ и „охрабрује Београд да настави тим путем“), (Политика, 27. мај 2012.) чак је и један Американац, потпредседник америчког Инситута Кејто Тед Карпентер, изјавио да је  „НАТО шупња шкољка, институционални диносаурус из времена хладног рата“, и указао да би Србија, уласком у Алијансу само преузела обавезу да пошаље трупе тамо где Вашингтон војно интервенише. (Политика, 21. мај 2012.) 

Ова књига показује такође да је реторика о његовој наводној мисији очувања светског мира и  колективне безбедности  и  „заштити људских права и демократије“ само  провидна  идеолошка обмана. Такав смисао има и цинична порука коју нам је ових дана   из Чикага упутио потпредседник Атланског савета САД Дејмон Вилсон  –  да је важно да људи у Србији разумеју да је „историја НАТО историја помирења, повезивања бивших непријатеља и њихово трансформисање у савезнике“! (Политика, 21. маја 2012.) Као и порука директора Оделења за европске студије у америчком Савету за међународне односе Чарлса Капчана да  „најбољи начин  за Србију да превазиђе прошлост јесте да гледа у будућност у којој је интеграција у ЕУ и НАТО – уточиште за напредак и будућност“! (Политика, 21, маја 2012.)

Ову идеолошку обману, међутим,  сурово демантује реална, недвосмислена и консеквентна експанзионистичка  улога НАТО у међународним односима током читаве последње деценије – од „хуманитарне“  агресије на Србију (1999.) и „превентивних ратова“ и „ослободилачких“ војних окупација у Авганистану и Ираку (2001. и 2003.), до  „хуманитарне интервенције“ ради  „заштите цивила“ у Либији  (2011.), изведене по рецепту који је примењен у Србији 13 година раније. Ова последња (и то са поетичним називом „Одисејева зора“!), представљала је и својеврстан  прилог расправи на нашем „округлом столу“ Србија и НАТО, који се одржавао управо у току бомбардовања Либије: била је то конкретна  емпиријска потврда наших оцена о овом војном пакту. И још један брутални аргумент против нашег укључивања у НАТО. А такви аргументи и даље следе: у овом тренутку на реду је Сирија.
( Реч на промоцији књиге у Варварину, 29. маја 2012)