Аутор: Кристофер Блек, адвокат, Канада

11. марта 2006. године, у једном НАТО-вом затвору, умро је председник Слободан Милошевић. Нико није сносио одговорност за његову смрт. У ових 10 година од како је завршена битка коју је сам бојевао да одбрани себе и своју земљу од лажираних оптужби које су смислиле НАТО силе, једина земља која је захтевала званичну истрагу о околностима његове смрти била је Русија, кад је руски министар спољних послова Сергеј Лавров рекао да Русија не прихвата негирање сопствене одговорности Хашког трибунала и затражио да се спроведе непристрасна међународна истрага. Уместо тога, Натов трибунал је сам спровео истрагу, познату као Паркеров извештај којом је, очекивано, ослободио себе од било какве кривице.

Али његова смрт не сме остати неистражена, нити многа питања неодговорена, нити смеју одговорни да остану некажњени. Свет не сме више да прихвата подметање рата и бруталности за мир и дипломатију. Не сме више да толерише владе које немају ништа доли презир за мир, човечанство, суверенитет нација, самоопредељење народа и владавину права.

Смрт Слободана Милошевића свакако је представљала једини излаз из дилеме коју су себи створиле НАТО силе кад су га оптужиле пред Хашким трибуналом. Пропаганда против њега досегла је невиђене размере. У штампи, суђење је приказано као једна од највећих драма на свету, на светској позорници на коју је зликовац доведен да би одговарао за своје злочине. Само што није било других злочина осим оних које је починила Алијанса НАТО, тако да се покушај да се исконструише његово суђење претворио у фарсу.

Са становишта НАТО, суђење је било неопходно да би се оправдала агресија против Југославије и пуч ДОС-иста у Београду извршен уз подршку НАТО, којим је задат завршни ударац демократији у Југославији и којим је Србија сведена на ниво Натовог протектората под квислиншким режимом. Његово незаконито хапшење у изведби НАТО снага у Београду, његов незаконити притвор у Централном затвору у Београду, његово незаконито изручење бившем Гестаповом затвору у Схевенингену код Хага и режирано суђење које је уследило, били су тек делови драме изведене за светску јавност, којој су следила само два могућа завршетка, кривична пресуда или смрт председника Милошевића.

Пошто после извођења свих доказа није било могуће прогласити председника Милошевића кривим, његова смрт је постала једини излаз за силе НАТО. Његово ослобађање би урушило целокупну структуру пропаганде ратне машине НАТО и западних интереса које користе НАТО као своју наоружану песницу.

Јасно је да НАТО није очекивао да ће се председник Милошевић одбранити, ни да ће се бранити уз такву храброст и одлучност. Од почетка суђења, медији су га покривали непрекидно и то на насловним страницама. Све је обећавало да ће то бити суђење века. Па ипак, медијска покривеност је престала врло брзо а извештавање о суђењу је пренето на унутрашње стране. Од самог почетка, ствари су кренуле по злу за НАТО. Кључ проблема садржан је у следећој изјави председника Милошевића датој пред судијама Трибунала у току суђења:

„Ово је политички процес. Овде се уопште не ради о томе да ли сам ја починио неки злочин. Ради се о томе да су мени приписане одређене намере из којих су накнадно изведене последице које не би могао да изведе ниједан адвокат на свету. Суштина је да овде мора бити изречена истина о дешавањима у бившој Југославији. О томе се уствари ради, а не о процесним питањима, јер ја нисам овде зато што сам оптужен за неко конкретно кривично дело. Ја сам овде зато што сам оптужен да сам водио политику супротну интересима ове или оне стране.“

Тужилаштво, што ће рећи Сједињене Државе и њихови савезници, нису очекивали било какву истинску одбрану. То се јасно види из немуштих оптужница, контрадикторних оптужби и потпуног неуспеха да се изнесе било какав доказ који би прошао макар најосновнију проверу. Оптужба се распала још на почетку. Али започет поступак морао је да се настави. НАТО се уплео у сопствену замку. У случају да одустану од оптужби, или да председник Милошевић буде ослобођен оптужби, наступиле би огромне политичке и геостратешке последице. НАТО би морао да објашњава праве разлоге за агресију против Југославије. Његови лидери би се и сами нашли суочени са оптужбама за ратне злочине. Губитак престижа не би се ни могао израчунати. Председник Милошевић би поново постао популаран политичар на Балкану. Једини излаз за НАТО био би да се суђење оконча, али тако да се не ослободи Милошевић и да се не призна истина о рату. Логика је захтевала његову смрт у затвору и прекид суђења.

Паркеров извештај садржи чињенице које указују да се Натов трибунал, у најмању руку, понео криминално у свом односу према њему и да је такво поступање довело до његове смрти. Он је упорно понављао Трибуналу да је тешко болестан и да има срчане проблеме који захтевају одговарајућа испитивања, лечење и потпун опоравак пре наставка суђења. Међутим, Трибунал је упорно игнорисао савете доктора и приморавао га да настави поступак, добро знајући да ће стрес од суђења сигурно да га убије.

Трибунал је одбио преписано лечење у Русији наводно зато што је из политичких разлога, и по ко зна који пут у први план ставио интересе Трибунала, који год да су, науштрб интересима Милошевићевог здравственог стања. Другим речима, свесно су ускратили неопходну медицинску помоћ што је можда довело до његове смрти. То је једна врста убиства, а у земљама обичајног права то и јесте убиство без предумишљаја.

Ипак, у Паркеровом извештају има више необјашњених чињеница које би се морале додатно испитати пре него да се искључи опција давања отрова или лекова намењених да му погоршају здравље: пре свега, присуство лекова рифампицина и дроперидола у његовом систему. Није спроведена одговарајућа истрага да испита на који начин су та два лека могла да доспеју у његов организам. Није размотрено њихово дејство. Њихово присуство, у комбинацији са необјашњеним дугим одлагањем у допремању његовог тела у здравствену установу на испитивање, поставља озбиљна питања на која се мора дати одговор, али која до данашњег дана остају неодговорена.

Паркеров извештај, упркос својим нелогичним закључцима којим ослобађа кривице Натов трибунал, пружа основу за позив на јавну истрагу о смрти председника Милошевића. То је појачано чињеницом да је командант затвора УН у којем је држан председник Милошевић, извесни г. МакФејден, на основу докумената које је обелоданио Викиликс, преносио информације америчким властима о Милошевићу током целокупног трајања његовог притвора и суђења, те је додатно појачано чињеницом да је Милошевић написао писмо Амбасади Русије неколико дана пре смрти, у којем је написао да верује да га трују. На жалост, умро је пре него што је могло да се оствари правовремено реаговање на писмо.

Узете заједно, све те чињенице захтевају спровођење јавне међународне истраге о свеукупним околностима у којима је дошло до смрти председника Милошевића, не само због њега и његове удовице Мире Марковић и сина, већ и због свих нас који смо суочени са непрестаним актима агресије и пропаганде од стране сила НАТО. То тражи правда. То захтевају међународни мир и безбедност.