Живадин Јовановић:
Одговори на питања новинара „Политике“ Дeјана Спаловића, о дипломатији

Да ли дипломата икада иде у пензију?

Зависи од личности. Ако не сви, онда већина нас који смо својевремено радили у дипломатији волела је тај позив,  спремно је прихватала све изазове и била задовољна својим својим статусом и угледом како у земљи тако и у светској дипломатији. Отуда је природно што и после пензионисања настављамо да се интересујемо о спољној политици и међународним односима. Осећам се пријатно кад видим колико мојих колега, дипломата у пензији данас пише и иступа у медијима, објављује књиге, учествује на конференцијама, путује по свету. Пензија означава престанак редовног запослења, али није забрана за друштвено корисне активности, алиби за  интелектуалну непокретност или јадиковање због немоћи.

Prijem kod Premijera NR Kine Dzurondzija, decembar 1999.

Чиме се данас конкретно бавите?

Пишем о спољној политици, мултиполаризацији, кинеској иницијативе „Појаса и пута“, решавању статуса Покрајине Косово и Метохија, хаосу у Европској унији, изворима угрожавања мира.
Сведочим о искуиствима Југославије и Србије и њиховом значају за политичку стратегију данас. Добро је што чешће одајемо пошту жртвама за одбрану, не ваља што као нико на свету,  своју часну историју проглашавамо погрешном, митоманском, небеском. Чудимо се и жалимо Унији, Немачкој, Аустрији - свима, од Рејкјавика до Владивостока - што други, дрско, оправдавају обнову неонацифашизма, славе своје цивилизацијске падове и злочине, укључујући геноцид над српским народом, као да не схватамо да их ниподаштавањем наше историје и нације охрабрујемо да буду још дрскији према Србији. Ко на свету даноноћно тврди да је имао погрешну историју, да је зато све изгубио, али да непријатељима попушта зато што је јак!

Повремено иступате у име Београдског форума?

Волим рад у Форуму јер је слободан, независтан, непоткупљив. Основала га је 2000. године група интелектуалаца, дипломата и слободно мислећих људи из тадашње СРЈ и српског расејања. Међу оснивачима су били, сада покојни академик Михајкло Марковић, професор Гавро Перазић, писци Радош Калајић и Чедомир Мирковић. И данас у Форуму имамо научника, дипломата, професора, генерала, привредника, хуманиста. Сви до једнога волонтирамо.  

Jevgenij Primakov, raniji MIP, potom Premijer Rusije, bio je rado vidjen gost u Beogradu
  

А како се финансирате?

Од чланарине, продаје књига и помоћи српског расејања. Нисмо миљеници ни буџета, ни страних фондација. Није лако јер треба плаћати закупнину за седиште, комуналије, сале за конференције, штампање књига... Али је пријатно када  не дугујете, нарочито, не у погледу мишљења која јавно заступате. Деси се да појединци, из Србије или иностранства, кад чују или прочитају нешто о нашем активностима, ставовима, књигама, затраже број рачуна Форума и уплате извесну помоћ. То нам далеко више значи као признање и охрабрење, него што нам решава финансијске тешкоће.

Пре две године основали смо Центар за истраживање повезивања на путу свиле (ЦИПО) који је партнер бројним удружењима у Европи, Кини и другим деловима света који подржавају Иницијативу Пута и појаса као стратешки важну за мир и развој. Она, поред осталог, омогућава Србији да свој геополитички положај, «кућу насред друма» први пут у историји претвори у важан фактор развоја. ЦИПО је издао књигу амбасадора Александра Јанковића «Повезивање на кинески начин», неку врсту приручника «Кина за почетнике из Србије». Поред тога, волонтирам и у хуманитарној организацији Расејање за матицу која је само за саниррање поплава у Србији и Републици Српској обезбедила преко милион евра.

Форум је члан Светског савета за мир, са седиштем у Атини и један од оснивача Светског удружења тинк танкова Пута свиле, са седиштем у Пекингу. Недавно сам учествовао на оснивачкој скупштини међународног удружења градова лука са седиштем у Тијенцину, Кина. Огранак Форума функционише и у  Италији (Forum di Belgrado Italia).
Учествујем у раду Шангајског форума, једне светске „фабрике“ економских, развојних и организационих будућности.

Колико знамо, бавите се и издаваштвом?

Да. Форум је издао више од 140 књига политичке, економске, безбедносне, историјске садржине. Највећи издавачки подухват који смо реализовали заједно са Српском књижевном задругом, је књига „Србија у Великом рату 1914-1918“ проф. Мире Радојевић и академика Љубодрага Димића. Штампана је на српском (три издања), енглеском и немачком  (по два) и на руском, македонском и словачком језику (по једно). Надамо се да ће ускоро бити објављено и издање на кинеском. Налази се у научним и образовним институцијама и библиотекама на свим континентима. За нас је то издавачки подухват деценије, иако, непроглашен.

Планови?

Са Клубом генерала и адмирала Србије и више других независних, непрофитних удружења припремамо међунардно обележавање 20-те годишњице агресије НАТО на Србију (СРЈ) идућег марта. Бићемо домаћини великом броју угледних гостију, пријатеља Србије из Европе, Русије, Кине, Америке, Азије, Африке, од којих многи имају висока српска одликовања.
Ове јесени учествоваћу на „Септембарском дијалогу“, у Цириху, конференцији Појаса и Пута у Пекингу, а до краја године, и неким другим скуповима.

Sa spec. izaslanicom GS UN Margaret Antsi, u obilasku kampova secesionisticke UNITA-e, u Angoli
   

Шта кажете на надимак «Жика сељак»?

Прија ми јер је синоним неизвештачености, постојаности, природне интелигенције брушене непогодама и тегобним радом. Када би неко од пријатеља из града  хтео да ме «задева» тим епитетом, знао сам да одговорим – нека се не секира што немају сви привилегију да су рођени у селу.  У родном Опарићу, одржавам очевину. Уживам у воћњаку, башти, покошеној трави дворишта, у сусретима са «исписницима».  У селу су друге теме и дилеме. Тамо људи мање робују штампи и телевизији па сами одлучују о дневном реду. Боравак на селу и рад у природи користе унутрашњој равнотежи коју град зна да наруши непрекидним тензијама, трком за обавезама, застојима, прекидима... Уосталом, човек је прво природа, потом друштво.

Много тога корисног и за дипломатију, понео сам из Опарића. Ако те неко у селу пажљиво слуша, не упада ти у реч, не жури да закључиш како се саглашава, да си га убедио. Ако неко лоше говори о трећем који није присутан, прави домаћин ће избећи разговор. Уместо да се сагласи или оспори то што чује, радије ће рећи – да, тачно је да има разних случајева, у смислу – различитих нарави и ситуација него што ће олако стати уз било коју страну. Понекад ће реаговати кратко  – да  су то њине (њихове) ствари, са јасном поруком да не жели да се упушта у тему. Домаћин чува образ и добре односе са најширим кругом људи, неће слагати, али ни рећи све што зна. Води рачуна код кога иде и ко му долази, с ким у кафани пије пиво, с ким се „заменичи“ у послу или у прикључним машинама. Зна ред.

Колико су дипломате данас поштоване?

Као и свако други, онолико колико вреде. У принципу, добре дипломате су увек поштоване па и данас. То што су данас у успону економска и јавна дипломатија, на пример, не значи да су дипломате мање поштоване, или да су критеријуми професионалности мање захтевни. Иначе, поштовсање дипломата, као и међусобно поштовање људи уопште, зависи превасходно од особина, од квалитета и способности дипломата. Дипломатија је утакмица у којој су најпоштованији они који су најспособнији, најобавештенији, најпожељнији саговорници у кабинетима земље пријема. На тој међународној арени, слабо помажу одликовања, признања, чинови, партијске или друге функције које дипломате носе из својих у земље пријема. Дипломатско тржиште признаје специфичне квалитете релевантне за међународне односе – економске, политичке, безбедносне, технолошке, културне и друге. Невероватно је како се новајлији у дипломатско кору за само месец, или два по доласку на дужност у земљу пријема, искристалише „цена“, односно, место које му припада. У принципу, онај ко користи саговорнику поузданим информацијама идејама може рачунати на узвраћање и корист.

Како гледате на данашњи рад српских дипломата?

У октобру ће бити 18 година откако не радим у државној дипломатији па је неупутно да се конкретније упуштам у коментарисање вашег питања. Зато само неколико принципијелних напомена: прва, да дипломатија, у принципу, функцише ритмом и квалитетом функционисања државног система, као целине; друга, да је професионална дипломатија европски и стандард сваке модерне државе а да  партократија наноси немерљиву штету; трећа,  да би дипломатија радила нормално и да би се њени резултати могли мерити потребна је јасна, свеобухватна дефиниција циљева и задатака, односно, потребна је дугорочна стратегија спољне политике Србије. Ово утолико пре што Србија има око 30 различитих стратегија, али не и за спољну политику. Експозеи нових премијера, повремене изјаве државних представника да поједини правци спољне политике имају стратешки карактер, не отклањају преку потребу усвајања Стратегије спољне политике Србије у Народној скупштини као посебног и свеобухватног документа. Тектонске промене у Европи и у свету чине ову потребу ургентном.

Шта се разликује у некадашњем и данашњем раду дипломата?

Много тога – време, услови, систем, приоритети, кадрови, дисциплина... Ако говоримо о времену СФРЈ, тачно је да су дипломате, по правилу, морале бити чланови СКЈ, али није било који члан СКЈ мога постати дипломата. Само најспособнији, најспреминији и најпоузданији су пролазили. На конкурс за пријем у дипломатију 1964. пријавило се око 2.000 кандидата који су веровали да испуњавају врло строге детаљно разрађене услове конкурса. После безбедносних и здравстевних провера, после пријемих испита, примљено је нас 30. У тој генерацији и у тадашњем ДСИП-у само о једном колеги је колала прича да је примљен преко везе. Тачно или не, тек временом се испоставило да се радом афирмисао као један од бољих професионалаца из наше класе.
   
Из Вашег богатог искуства шта једног дипломату чини квалитетног и доброг?

Дипломатија је "par excellence“ државна служба, али није чиновнички посао са одређеним радним временом, фиксираним дневним, недељним одморима, празницима. Током партије тениса,    одласка на плажу или фарму за викенд, често се лакше и боље заврше неки дипломатски послови, него у формалним пријемом код министра радно време. Вечере, коктели, пријеми нису прилике за виски и кавијар, већ карике у послу. И данас, радије када се вратим са неког дипломатског пријема у Београду, радије замолим супругу да ми подгреје јело од ручка, него што бих на пријему са тањиром, есцајгом и салветом у руци у дугом реду испред неког „шведског стола“ чекао да се послужим.

Дипломатија није посао који се одрађује или отаљава за плату, као дужност, обавеза. У диплматији успева, али и ужива у успеху, онај ко тај позив воли, ко је спреман да му се посвети, па и да по нешто жртвује за интересе своје земље. На рад треба гледати и као предпоставку остваривања идентитета личности. Од прве године Правног носиm собом изреку „Ако двојица раде исто, то није исто“ (Si duo faciunt idem, non est idem).

Добре дипломате су широко образоване, интелигентне, професионално савршено припремљене личности. Уз све друго, то су људи такта, стрпљења и културних манира. Ничим се не размећу. Иако много тога знају, не журе да засене, импресионирају „на први поглед“, да „освоје“ туђу пажњу или време. Надобудност, ексцентричност, самозаљубљеност, претерана самоувереност нису особине препоручљиве у дипломатији. Добар дипломата непрекидно ради на ширењу општих и специфижних знања. Да би из контаката имао добре информације, користи за своју земљу, мора бити „наоружан“ релевантним информацијама и знањима од користи страним саговорницима, спреман да их са њима подели али никада не на штету интереса своје, или  земље пријема.
Дипломатија има много писаних и неписаних правила која су неумољива. Опште правило које сам поштовао могло би да гласи – оно што није нормално у свакодневном животу и комуницирању, није нормално ни у дипломатији. Професију сам дограђивао на такав приступ. Буди према другима такав како од другог очекујеш да је према теби. Пријатељство и поверење се негују непрекидно, а не кадаѕ затреба нека помоћ. Дата реч је закон док се не изврши, макар се радило и о најбезначајнијем обећању.
Добар дипшломата не оптерећује шифру амбасаде нашироко објашњавајући свом Министарству спољних послова зашто се десило нешто што се десило, већ треба да иде испред тога, да извештава шта се припрема, шта се може десити, да сагледава како се то може одразити на интересе Србије и предлаже мере, превенцију могућих штетних последица. Добар дипломата се не хвали свом Министарству како су му  цела влада, Парламент (Конгрес) и државни врх земље пријема наклоњени, да код свих има 24 сата дневно отворена врата, а када из Београда добије инструкцију да уручи хитну поруку или изврши интервенцију права врата и нивои су затворени због одсуства, болести, преоптерећености или других „оправданих“ разлога.

Које дипломате бисте данас издвојили да добро бране боје своје земље (из које државе) ?

То није лако оценити. У принципу дипломате западних земаља, Русије, Кине и Индије чине ми се најспособније иако Запад предњачи у усавршености организације и методологије рада, док ми дипломате Русије, Кине, Индије и неких других земаља делују више мотивисане, пожртвованије што је, верујем, последица циљева спољних политика.
Случај је хтео да сам имао добре односе са британским дипломатама, а прочитао сам и доста књига британских аутора о дипломатији. Кад британски дипломата, анализира проблем који га интересује, он најпре направи структуру анализе, списак питања и план разговора (интервјуа) са домаћим и/или страним познаваоцима. Тако од најпозванијих, појединачно, добија одговоре која потом обрађује по разрађеној технологији до закључака и „политичких савета“ (policy suggestions).
Током једне паузе у преговорима Милошевић - Холбрук приметио сам да Холбрук држи докум,енат британске обавештајне службе МИ-6. На питање зашто се не служи информацијама ЦИА одговорио је – зато што су САД најмоћније и да користе све што је најбоље.

Na vrhu Tornja u Pizi, 1966.
   

Шта Вам је дипломатија донела а шта узела?

Донела ми је велико лично и професионално задовољство, проширила погледе, омогућила упознавање многих делова света, народа и култура, сусрете са краљицама, краљевима, председницима многих држава, укључујући Никсона, Јељцина, Це Мина, Ширака, Манделу, са премијерима и министрима. Срео сам и сада покојне Анвара Ел Садата, Садама Хусеина, Муамера Гадафија. Дипломатија ме је ослободила и дивљења и инфериорности према било коме.

Узела ми је део времена који припада породици.

Где сте најдуже остали као дипломата?

У Анголи, више од пет година. То је велика и богата земља због чега је њен народ много пропатио, посебно током дугогодишњег грађанског, сепаратистичког рата уз подстицање са Запада. Анголци су велики народ, великих развојних потенцијала и велики пријатељи Србије. То је једина земља на свету у којој Србија, односно, Нафтагас, сада српско-руска компанија, има концесије у нафти. Српска нафта, дакле, већ 35 година непрекидно стиже и из Анголе. У тешким годинама најригорознијих санкција, мој задатак је био да се од претеће отмице сачувају концесије у нафти.
Анголци нису признали једнострано проглашену сецесију Косова и Метохије и ако будемо активни и доследни и принципијелни, верујем да ће тако и остати. На својим плећима Анголци су поднели и велики део терета борбе за деколонизацију Намибије и укидање расистичког система у ЈАР.

Где Вам је било тешко да идете као дипломата?

Нигде. У то време у дипломатији је прекоманда била као у војсци. Није било извољевања, поготову за млађе дипломате. А ја сам у дипломатију дошао готово директно из ЈНА, из Школе резервних официра у Билећи. На пријемном и државном испиту полагао сам испит из руског језика, а на прву службу у иностранству уипутили су ме у Торонто, Канада, као вице-конзула. Када сам успут, усмено рекао да је чудно да мене са познавањем руског шаљу у Канаду а да мог колегу са знанјем енглеског шаљу у Русију, кадровик је кратко реаговао – ништа због тога, млад си, брзо ћеш научити енглески. И испало је да је у праву. Пар месеци по доласку у Канаду, држао сам предавања о Југославији у средњим школама, после пола године и на факултетима, а после годину дана у градским скупшштинама Торонта. Информисање, или пропаганду, како су тај вид наше јавне дипломатије крстили на Западу, волео сам као хоби.

Када се дипломата спрема за службу у својој земљи и шта ради када оде у неку земљу као амбасадор?

Дипломата је непрекидно на припремама и усавршвавању. Потребно је много да чита и учи да не би заостајао, да би био прихваћен у друштву најбољих. Важно је и да зна шта треба да чита, шта је у функцији ширења специфичних знања, поседовања битних чињеница и оријентира.
Програм пријемних испита обухватао је предмете о међународним односима и стратегији спољне политике СФРЈ (СРЈ), уставни систем, економску политику, систем Уједињених нација, економска географија света и страни језици. Пријемни је обухватао и писмену обраду одговарајуће теме. За сваку област била је одређена обимна литература. Испитивали су универзитетскли професори и најпознатије тадашње дипломате (амбасадори) по истом методу као и на факултетима. Годину дана, након полагања и пријема у службу, полагао се државни испит за дипломатију, без обзтира да ли је неко пре тога у некој другој служби већ положио државни испит. Програм припрема и предмети исти као и на пријемном, уз додатак испита из протокола и Историје дипломатије, југословенске (српске) и светске.

Програм припрема за службу у нашим амбасадама и конзулатима утврђивале су  политичке, односно, конзуларна управа. Припреме су, по правилу, трајале око 6 месеци. Ментор је  контролисао спровођење програма припрема и израду писаних теза, неке врсте програма за четворогодишњи мандат. Најважније је било проучавање свих интерним материјала СМИП-а, од монографија о датој земљи до годишњих извештаја по појединим областим сарадње и реферата претходника. Знатан број нас је за припреме користио Институт за међународну политику и привреду и њихову богату библиотеку. Зависно од природе дужности по посебном распореду дипломате су ишле на разговоре у друге ресоре, службе, коморе, предузећа. Амбасадори су били у обавези да посете главне градове свих република где су у разговорима по разним ресорима и организацијама проводили по више дана. Пошто се изврше припреме, дипломата, или амбасадор на интересорном, састанку брани своје тезе, односно, програм рада. Ту и тамо било је неизбежног формализма, али никада на терет сврхе, или циља. Завршни састанци су били озбиљно колегијално „решетање“ сваког дипломате, поготову амбасадора или генералног конзула.

Који хоби, навике и храну сте „усвојили“ из неке земље и које?

У Канади сам усавршио и заволео скијање и клизање у чему сам уживао све док нисам „прескочио седму деценију одрастања. У Кенији и Источној Африци практиковао сам сафари туре од Тсаво Парка и Рифт Валија до Килеманџара и кратера Нгоро Нгоро. Иако је све то било предивно и веома узбудљиво, тај хоби нисам могао да наставим у Европи. У Анголи која није превише јужно од полутара жестока пића за мене нису била богзнакаква опција. Тамо сам почео да пијем као аперитив сува бела вина што и даље практикујем. Имам малу тешкоћу што у Београду ређе наиђем на тако добро бело вино као што је португалско „Алварињо“ на које сам се још позних 80-их прошлог века примио у Луанди. Иначе, ако по некад и одлучим да попијем жестоко пиће онда је то једино чашица  „Жикине добре“. То се најчеђшће дешава у Опарићу, јер сам открио да јер сам открио да нигугде нема тако добар шмек као тамо. А сећа ме и на моје земљаке-исписнике Ацу Костића, Мусу Глишића и Десимира-Деска Јевтића.