Dr Mile Bjelajac, naučni savetnik

Abstrakt: U ovom radu autor iznosi neke manje poznata priznanja samih protagonista kako je rat na Balkanu 1999 bio podstican i kako je propagandno opravdavan. Tragovi propagande traju i danas, kao i prikrikrivanje. U proteklih dvadeset godina mnogi učesnici, analitičari i istoričari savremenih događaja i procesa sve više ističu neodrživost klišea koji su iz politike bili pretočeni u globalne medije zadužene da pravdaju pred javnovšću neminovnost ratnog rešenja. U radu se u svetlu iskustava u svetu posle 1999 godine ukazuje da je slučaj SR Jugoslavije i Kosova samo jedna od etapa u provođenju doktrina novog svetskog poretka. Nasilno se stvaraju nove geoplitičke realnosti koje se kroz različite vrste pritisaka pokušavaju nametnuti međunarodnoj zajednici.

Svedoci smo nasilnog stvaranja „novih geopolitičkih realnosti“ i potom, decenijski dugih napora da se takva realnost međunarodno sankcioniše. Stvoreni su presedani protiv nekadašnjih principa međunarodnog prava, Helsinškog akta 1975, povelje OUN. Svedoci smo, po potrebi, režiranja unutrašnjih problema u pojedinim državama, a potom aktivnog mešanja na strani predodređenih klijenata. Ekonomskim ucenima, političkim pritiscima, pretnjama, i terorizmom, ili „zavrtanjem ruke“ u žargonu svetskih kabineta, države se prisiljavaju da napuštaju nekada uspostavljene principe međunarodnog prava i odnosa. Živimo u svetu gde ni prokazivanje „teoretičara zavere“ ne može da sakrije da su na delu mnoge doktrine razvijane u vreme hladnog rata i doktrine za posthladnoratovsko vreme. Svedoci smo da se vode konvencionalni ratovi na mnogim prostorima pa i evropskom, aktivnosti strateškog i taktičkog odvraćanja, specijalne operacije i sukobi niskog intenziteta (LIC), operacije za nametanje mira i mirovne misije, nametnute humanitarne intervencije, nasilne obojene revolucije, hibridni ratovi. Živimo u svetu gde se vodi borba za realne strateške i ekonomske interese sa karakteristikama poznatim još od 19 veka. Ovome treba dodati potrebu velikih sila da povremeno demonstriraju uverljivost svoje vojne sile, tj. da potvrde svoj kredibilitet velike sile. Mesto tog dokazivanja je na, procenjeno, najslabijoj karici. Tamo gde će kredibilitet biti potvrđen i demonstriran uz najmanje gubitaka makar i po cenu prikrivanja. Nije slučajno da se upravo rat na Kosovu reklamira kao uspešna kampanja sa „nula gubitaka“.
Postoji još jedna, gotovo autonomna, opasnost po mir koju je 1959. odlazeći američki predsednik Dvajt Ajzenhauer nazvao – vojnoindustrijski kompleks. On, mada vojnik, general, upozorio je da taj faktor ugrožava demokratske vrednosti kod kuće i mir u svetu. Mi smo svedoci da je bio u pravu. Pratimo aktivno lobiranje i pritiske na administraciju da se povećava budžet iz godine u godinu,  da se evropski saveznici pritisnu i uvere da moraju da povećaju izdvajanja za naoružanje iznad dva posto (pa čak do tri) od bruto nacionalnog dohotka.

Ciljevi globalne politike su daleko od onih javno proklamovanih

Kako vlastitioj i svetskoj javnosti „prodati takav rat“? Ako se poslužimo rečima Žana Brikmona, najbolje ga je umotati u neki uzvišeni motiv – brigu za ljude, ugrožene manjine,  ljudska prava, demokratiju. Njegovim rečima, to je upotreba ljudskih prava da se proda rat  ili kako ga on označava humanitarni imperijalizam.

U ovom kontekstu itekako je bila važna uloga globalnih medija. O  medijskim manipulacijama, dvostrukim merilima ili prosto o prećutkivanju činjenica, mnogi su pisali, studije su objavljene. Svedok sa terena Kosova, francuski pukovnik Žak Ogar će napisati da je imao istinsko gađenje prema dezinformacijama koje su vladale na Zapadu, iako su kasnije ljudi postajali sve svesniji razmera vašingtonske manipulacije“.
 Ti glasovi su godinama bili glas vapijućeg u pustinji, sve do nedavno kada je predsednik Donald Tramp upotrebio reč „fake media“, posle koje nema natrag u poklanjanju apsolutnog poverenja ovim medijima. Takođe stvoreni su mnogi novi globalni mediji, društvene mreže, tviter i sl. Važna karika u razumevanju formiranja javnog mnjenja iznutra i prema vani su ciljano formirane tzv. nevladine organizacije kao filijale zvučnih međunarodnih instituta koji su de facto samo transmisija državnih institutcija i fondova. I o ovome je pisano.
Šta je bio stvarni cilj rata iza retorike političara i medija. Rečima glavnog aktera agresije na SR Jugoslaviju, tada glavnokomandujućeg NATO generala Veslija Klarka: „Milošević, govoreći otvoreno, nikad nije stvarno shvatio da ovaj rat nije striktno bio vezan za Kosovo. To, konačno, nije bio ni konflikt zbog etničkog čišćenja. To je bila bitka za budućnost NATO, bitka za kredibilitet Sjedinjenih Država kao sile u međunarodnim odnosima“.
O potrebi dokazivanja kredibiliteta SAD govorio je i ubeđivao delegaciju američkih Srba sam predsednik Klinton 4 aprila 1999. Albance je pomenuo samo u prvoj rečenici prilikom susreta.
U Rambujeu je „letvica bila namerno podignuta previsoko“ kako bi došlo do bombardovanja. Džejms Džatras piše da je u Rambujeu jednom broju novinara, samo za orjentaciju, to, baš tim rečima saopšteno „kako Srbi ne bi mogli da prihvate (zahteve). Njima treba malo bombardovanja i to će i dobiti.“ Henri Kisindžer je prema Daily Telegraph – u  od 28 juna 1999 ocenio da je „Tekst iz Rambujea, koji je obavezivao Srbiju da prizna NATO trupe širom Jugoslavije, bila provokacija, izgovor za početak bombardovanja. Dokument iz Rambujea bio je takav da nijedan Srbin nije mogao prihvatiti.“ Jedanast godina posle agresije, nemački dnevnik Süddetsche Zeitung, 11 maja 2010 će objaviti da je konferencija u Rambujeu organizovana da bi NATO-u dala „legitimitet za dugo planirani vojni napad“. Ove navedene činjenice su postale opšte mesto u ozbiljnim analizama.
Džon Noris, šef za veze pomoćnika državnog sekretara Stroba Talbota, u svojoj knjizi iz 2005 godine, navodi još neke od razloga, daleko od nekadašnjih javnih proklamacija o razlozima za rat: „To je bio otpor Jugoslavije širenju trendova političkih i ekonomskih reformi, a ne nevolje kosovskih Albanaca. To najbolje objašnjava rat NATO. Milošević je bio problem za transatlansku zajednicu predugo, tako da su Sjedinjene Države osećale da će on jedino reagovati na vojni pritisak ... On je izazvao osnovne NATO vrednosti i njegove same egzistencije“ Drugim rečima zemlja se odupirala ekonomskom podčinjavanju i NATO pritisku i to je valjalo slomiti.
Sve to danas znamo, kao i za istupanja američkih predstavnika na konferenciji u Bratislavi aprila 2000 godine kada je objašnjavano da je rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen kako bi se ispravila greška generala Ajzenhaura  koji je posle rata povukao vojsku sa Balkana, a ona se tamo mora vratiti iz strateških razloga. U publikacijama se više puta citirao memorandum koji je nemački političar Vili Vimer 2 maja 2000 uputio kancelaru Šrederu. U tom dokumentu koji je nastao posle sastanka zemalja NATO u Bratislavi u aprilu 2000, iznose se pored navedene i druge ocene i poruke SAD iz kojih se vidi prava pozadina zahteva u Rambujeu i agresije. Cilj je bio usposavljanje trajne kontrole teritorija Srbije, odvajanje Kosova i stacioniranje vlastitih snaga: „Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja“. Vimer navodi da su SAD od saveznika tražile da se „što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo.“
Koliko se rat želeo svedoči i šef posmatračke misije Evropske Zajednice na Kosovu (European Community Monitoring Mission – ECMM), nemčki ambasador Ditmar Hartvig. Misija jednako brojna kao i Vokerova (OSCE) slala je potpuno suprotne izveštaje. Svedočili su slično UNHCR-u da je OVK ta koja vrši teror i provocira, tera Srbe u izbeglištvo, a da se jugoslovenske snage drže krajnje suzdržano želeći da se očuva sporazum Milošević-Holbruk iz oktobra 1998. Predstavnici ove misije bili su pre Vokera u Račku i glavni su svedoci kasnije Vokerove manipulacije. Kako god, zapadne vlade nisu koristile izveštaje Hartvigove misije i upravo su davale za javnost suprotne tvrdnje. Ambasadori i osoblje na terenu su jedino mogli da zaključe da se nije želo mir već rat. Bili su dovoljno iskusni da to zaključe. U svom pismu kancelarki Angeli Merkel 26 oktobra 2007 godine u kome sugeriše da Nemačka ne prizna pripremano proglašenje nezavisnosti Kosova, naveo je sledeće:
„Ni u jednom izveštaju između kraja novembra 1998 i evakuacije neposredno pred izbijanje rata ne pominje se da su Srbi vršili veće ili sistematske zločine nad Albancima, niti se makar u jednom jedinom slučaju govori o genocidu, ili incidentima /zločinima koji su slični genocidu ... Nasuprot tome, stalno se ponavljalo da , s obzirom na sve učestalije napade OVK na srpske izvršne vlasti, njihove bezbednosne i snage reda pokazuju izvanrednu uzdržanost i disciplinu. Jasan i stalno postavljan cilj srpske administracije bio je – da se što preciznije pridržava odredaba sporazuma Milošević – Holbruk i tako međunarodnoj zajednici ne pruži razlog za intervenciju ... Shodno tome, do 20 marta 1999 nije bilo povoda za vojnu intervenciju, te su tako sve mere međunarodne zajednice koje tamo usledile bile nelegitimne“

Hartviga je naročito uzbuđivala činjenica da je njegova zemlja još u vreme rata u Bosni, podržavala američku politiku nezavisnog Kosova.
Pomenimo da je i francuski ambasador Keler, pomoćnih Vokera, žestoko optužio svog šefa da je postupcima namerno pripremao i izazivao rat. Pukovnik Ogar beleži svoja sećanja na povlačenje misije OSCE sa Kosova kada je odluka o napadu već pala:
„Poslednja vozila Verifikacione misije napuštaju Kosovo 20 marta u 11:00 časova... U jednom od tih vozila, zgromljen sedeo je ambasador Gabrijel Keler (drugi čovek Verifikacione misije, koji se sukobio sa šefom Vilijamom Vokerom, američkim diplomatom koga je s pravom optuživao da u svakoj prilici podržavao interese OVK). Keler je znao bolje od sviju da misija OEBS na Kosovu nije imala drugog cilja do da pripremi rat koji su želeli NATO, Sjedinjene Države i Evropska unija“.
O delovanju Vokera svedočili su pored Hartiviga i Ogara, mnogi zapadni civilni i vojni akteri. Profesor Lenard Koen, navodi svedočenja kanadskog kapetana  iz sastava Verifikacione misije, da „ambasador Voker nije radio samo za OSCE“. Kanađanin je za BBC marta 2000  izjavio da je Voker bio deo američke politike da se demonizuje Milošević, srpska administracija i davanje podrške UČK/OVK.
U toku prikrivanja stvarnih motiva za pokretanje NATO rata protiv SR Jugoslavije, zaobilaženi su i drugi službeni obaveštajni dokumenti koje je u posedu imala nemačka vlada o situaciji na Kosovu. Ovi dokumenti, kao i Hartvigovi, su potvrđivali da nema „etničkog čišćenja“ na Kosovu u mesecima pre agresije. Postavlja se opravdano pitanje - zašto se lagalo sa najvišeg nivoa? Na primer, nemački ministar Joška Fišer (Joschka Fischer), pravdajući NATO intervenciju stavljao je „humanitarnu katastrofu“ u prvi plan, bez obzira na službene izveštaje. Navedimo nekoliko:
„Čak i na Kosovu, ne mogu se potvrditi eksplicitni progoni etničkih Albanaca. Istočno Kosovo još uvek nije obuhvaćeno oružanim sukobima. Što se tiče javnog života u gradovima kao što su Priština, Uroševac, Gnjilane i dr, u toku celog perioda konflikta, nastavili su da žive normalnim životom. Akcije snaga bezbednosti nisu bile uperene protiv kosovskih Albanaca kao definisane etničke grupe, već protiv vojnih protivnika OVK (KLA) i njihovih pretpostavljenih podržavalaca“. Ili „ posle sproazuma sa srpskim rukovodstvom krajem 1998 bezbednosna situacija i uslovi života albanske populacije su se vidno popravili ... Posebno u većim mestima javni život se od tada vratio u relativnu normalu.“
Roland Kit (Roland Keith) direktor ispostave Verifikacione misije OSCE na Kosovu, koji je tamo boravio do 20 marta 1999, izveštavao je da je  najveći uzročnik nasilja na Kosovu OVK/KLA:
„Po mom dolasku (na Kosovo) rat je evoluirao u sukob srednjeg intenziteta, zasede, prekidanje kritično važnih komunikacija, kidnapovanje pripadnika snaga sigurnosti od strane OVK/KLA. To je izazvalo značajno povećanje gubitaka na strani državnih snaga i odgovor tih snaga. Tokom marta, teror i kontra-terorističke akcije. Početkom marta ovaj teror i anti-terorističke akcije operacije su dovele do toga da stanovnici mnoga sela napuštaju i odlaze u druga sela gradove ili brda da se sklone. (... u orig.). Situacija je bila kristalno jasna da provokacije KLA, kojima sam lično bio svedok, zasedama, patrolama izazvale žrtve i gubitke. To je bilo čisto i jasno kršenje prethodnog sporazuma iz oktobra i rezolucije OUN 1199. (...) Ja nisam bio svedok niti sam imao ijednog saznanja o tzv. „etničkom čišćenju“, a sigurno ni događaja „genocidne politike“ dok sam ja bio sa Verifikacionom misijom koja je evakuisana 20 marta (...) NATO bombardovanje od 24 marta je očito rezultiralo uzurpiranju ljudskih prava i značjnom humanitarnom katastrofom i nekih 600.000 kosovskih Albanaca koji su napustili provinciju ili bili proterani. Ovo se, kakogod, nije dogidilo pre 20 marta, tako, ja bi pripisao humanitarnu katastrofu direktno ili indirektno NATO vazdušnom bombardovanju i rezultatima anti-terorističke kampanje“
Ova zapažanja potpuno se podudaraju sa operativnom građom brigada i samog štaba Prištinskog korpusa i Treće armije za period od kraja1998 do marta 1999.
Danas znamo da je u leto 1998 javno priznata saradnja OVK  i zapadnih službi, a da je ta saradnja po pitanju snabdevanja i obuke trajala još od 1996 godine. Takođe znamo, da je u vreme konferencije u Dejtonu, Albancima poslata poruka da će Kosovo dobiti nezavisnost.
O dubljoj pozadini kreiranja doktrina novog svetskog projekta i njihovoj primeni šira publika je mogla da se obavesti na stranicama časopisa The American Spectator (Jun, 1999). U martu 1999 je jedan od višedecenijskih eksperata za Balkan Tomas Hadson (Thomas Hudson) podneo ostavku na državnu službu. Tada je bio na službi u Tuzli. Čovek koji je učestvovao u kreiranju doktrina za novi svetski poredak posle hladnog rata, Tomas Hadson,  tvrdio je da Morton Abramovic, Medlin Olbrajt, Ričard Holbruk i Leon Fuert nisu bili zainteresovani za očuvanje Jugoslavije kako je bilo savetovano na sastanku grupe 1995 godine. Hadson je priznao da nije odmah shvatio da su prvo troje bili vodeći zagovornici nove i radikalne upotrebe vojnih intervencija širom sveta, te da su za svoje stavove pridobili predsedničkog kandidata Bila Klintona. Sve je počelo još u vreme kada je Klinton još bio guverner Arkanzasa. Gore pomenuta grupa je pod okriljem Karnagijeve fondacije (Carnegie Endowment for International Peace) pripremala novu doktrinu spoljne politike posle Hladnog rata. „Ironično“, svedoči Hadson, „institucija posvećena međunarodnom miru postavila je scenu za Klintonovu politiku intervencionizma u Somaliji, Haitiju, Bosni i Kosovu.“ Upravo je ambasador Abramovic koji je stajao na čelu ove institucije od 1991 do 1997 formirao doktrinu „Promena našeg puta: Uloga Amerike u novom svetu“ (Changing Our Ways: America’s Role in the New World). Tu je ugrađen koren intervencionizma koji je demonstriran 1999: „Novi princip međunarodnih odnosa: uništavanje ili raseljavanje grupa ljudi unutar jedne države može opravdati međunarodnu intervenciju“. Još oštrije predloženo je da se Sjedinjene Države „oslanjaju na NATO  i OSCE u rešavanju problema sigurnosti u Evropi i insistiraju na vojnoj intervenciji pod humanitarnom maskom.“ Nadalje, sugerisano je da prvi udar pod američkim liderstvom je opravdan, ne samo u slučaju odbrane SAD , već za nametanje rešenja u drugim zemljama. Potpuno se ukida značaj nacionalne suverenosti u korist međunarodne intervencije. Ova doktrina bila je prihvaćena od Klintona, i kako se seća Tomas Hadson, šezdeset dana posle njegovog prvog govora otpočeli su nemiri na Kosovu.
Drugi važan doprinos Abramovica i njegovog tima u razradi nove doktrine bila je publikacija u izdanju Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED) pod nazivom „Samoopredljenje u novom svetskom poretku“. Ovde je još više izoštrena nova vojna doktrina . U ovoj publikaciji su razrađeni kriterijumi za donošenje odluka administracije kada treba podržati separatističke etničke grupe koje teže nezavisnosti i kada u tom cilju treba tražiti upotrebu vojne sile. U toj novoj perspektivi čak i OUN može zatražiti preventivne napade. Dakle umesto dotadašnjeg održavanja mira, OUN može tražiti akciju nametanja mira.: „Vojna akcija može biti zatražena kada zahtev za saoopredeljenje (secesiju) povuče okidač oružanog sukoba koji otvara humanitarnu krizu“. Tako je princip nemešanja u unutrašnje stvari država stavljen „ad acta“. Dakle ako je neko želeo da na međunarodnoj sceni progura svoj geopolitički interes biće dovoljno da na terenu ima svoje „proxy“ snage koje će izazvati krizu i dati izgovor za intervenciju.
Potsetimo na ovom mestu da je Radžu Tomas pravilno uočio, a nije jedini, da je upravo priznanje unilateralne secesije ili obećanje da će im biti priznata nezavisnost, kao u slučaju Slovenije, Hrvatske i Kosova, podstaklo nasilje. Obećavanje vanjske pomoći ohrabrilo je Albance Kosova da provociraju srpske snage sigurnosti, a potom podnete žrtve i povrede ljudskih prava predstave kao razlog za vojnu intervenciju.
U svedočenju Tomasa Hadsona, kao i u cirkularnom e-mailu njegove ostavke, on ističe da je Kosovo u Dejtonu ostavljeno po strani za narednu etapu, a Milošević u uverenju da SAD poštuju suverenitet SR Jugoslavije nad Kosovom. Kazuje da je Morton Abramovic 1997 sa čela NED prešao u Savet za inostrane poslove (Council on Foreign Relations). U januaru je objavio kolumnu u Wall Street Journal gde je obznanio tu drastičnu promenu politike prema Kosovu. Abramovic je glasno izgovorio da je „vreme da se podrži puna nezavisnost Kosova“. Istaknuo je i opciju bombardovanja Srbije, zbacivanja Miloševića, naoružavanje i obuku OVK/KLA i pretvaranje Kosova u NATO protektorat uz korišćenje kopnenih trupa. Nije trebalo dugo čekati, OVK/KLA je od novembra 1997 do februara 1998 povećala svoje aktivnosti na terenu. Hadson se nije slagao sa takvom politikom. Nije se slagao sa kršenjem obećanja Holbruka u Dejtonu, nije se slagao sa novom agresivnom ulogom NATO. Smatrao je da je potreban mandat OUN i deklaracija rata od strane Kongresa. Još uvek je smatrao da je bilo moguće diplomatsko rešenje.

Rat se prosto želeo iz svih pomenutih razloga, a najviše kao presedan u međunarodnim odnosima neophodan za dalje akcije u svetu. Dakle, ostaviti OUN po strani i odlučivati po vlastitom nahođenju o „pretnjama“ miru. Na ovom projektu nije radila samo jedna država. Rečima Medlin Olbrajt: „NATO intervencija predstavljala (je) samo prvi važan korak ka uspostavljanju novih običajnih normi neđunarodnog prava, prema kojima humanitarna intervencija može biti dopuštena bez odobrenja Saveta bezbednosti“. Izvršilac ovog posla, general Vesli Klark će potvrditi dugotrajnu simbiozu ovo dvoje: „Ona je velika dama. Mi smo bili zajedno kroz celu našu vojnu karijeru. Bila mi je partner, prijatelj, savetnik, trener, ljubav.“
Još jedan kompetentan svedok, komandant snaga KFOR na Kosovu, general Fabio Mini, svedoči da je „humanitarni rat“ na Kosovu bio rezultat niza racionalnih i logičkih mišljenja koja su pokrenule emotivne manipulacije. „On je skoro savršen rezultat kampanje psihološkog rata koju su vodili naši kreatori politike (...) Od početka je bilo jasno da Milošević ne predstavlja pretnju po međunarodnu bezbednost, već da koristi metode svog prethodnika Tita u pokušaju da sačuva mozaik koji se raspadao (...) Bilo je jasno da su Amerika i Velika Britanija donele odluku o otcepljenju Kosova još u vreme kada se Bosna odvojila. (...) (O)vaj rat u trajanju od 78 dana nazivan je na sve moguće načine osim rata koji će omogućiti drastično rešenje. Žao mi je (...) da je rešenost KFORa da sačuva prava svih instrumentalizovana i da je više od 300.000 vojnika, koji su mislili da učestvuju u procesu stabilizacije i uspostavljanja mira, poslužilo samo da se kupi vreme i potroši novac za nasilno rešenje koje je bilo unapred planirano i koje ne rešava ništa. Žao mi je što se naša vojna upornost u tome da branimo prava svih danas svodi na odbranu prava jedne strane na štetu druge.“
Stroub Talbot, pomoćnik državnog sekretara Medlin Olbrajt, će 2005 godine, odgovarajuću „mnogim komentatorima i političkim liderima koji se pitaju da li NATO treba da ode u časnu penziju, završavajući svoju izvornu svrhu“, napisati - NE. U svom širem odgovoru upravo razotkriva skrivenu pozadinu kampanje 1999 i njen dugoročni značaj, tačnije smišljenu nameru da se po istom modelu nastavi dalje:
„NATO je prvi put krenuo u rat napadajući režim koji je brutalizovao nacionalnu manjinu ... (ali) ... Milošević jeste u zatvoru Haškog suda, ali njegova sorta predatorskih tirana nije istrebljena. Rat će se nastaviti ako je to potrebno, s vremena na vreme kao deo šireg napora da se zaustave agresije i krvoločnost dikatora, uspostavi red nasuprot haosu, uopšte da se odbrane interesi i nametnu opšte norme na ostvarenju – međunarodne zajednice“
Ovo je upravo suprotno od onoga u šta su lideri Sjedinjenih Država, i deo evropskih, pokušali da ubede svet u aprilu 2000 godine - da je Kosovo izuzetak i da se ubuduće neće izlaziti iz okvira UN.
Francuski istoričar i geopolitički analitičar Aleksis Trud, skreće našu pažnju na analize Džejmsa Kurta (James Kurth), stručnjaka za geostrategiju koji u svojoj knjizi potvrđuje mnogo od prethodno navedenog. Prema Kurtu, taj „prvi rat u eri modernizacije“ nema direktne veze sa srpskom pokrajinom, a humanitarni izgovor podržavan je samo u nekim intelektualnim i medijskim sredinama. Kurt smatra da „na Kosovu, kao i na drugim stranama, Sjedinjene Države povezuju ekonomske i bezbednostne ciljeve, instrumentalizujući međunarodne organizacije“. Srbija, na raskršću geostrateških pravaca morala je biti potčinjena. „Trebalo je, dakle, osigurati kontrolu Srbije, čak i po cenu trajne ekonomske destabilizacije i pada Miloševićevog režima.“

Pravdanje aktera u memoarima i medijskim nastupima

Pravi ciljevi rata su kako tokom njegove pripreme, trajanja i eksploatisanja rezultata uspešno „prodati“ javnosti. Saučesnici su zbunjeni, uspešno „kupljeni“ medijskom pričom da su podržali rat plemenitih ciljeva. No, ne svi.
Javnosti je sugerisano da je albanski revolt izbio kada je Kosovu ukinuta autonomija 1989 godine, i kada je Kosovo bilo izloženo brutalnoj represiji Miloševićevog režima. Vojna intervencija „međunarodne zajednice“ je navodno otpočela kada su sva diplomatska sredstva bila iscrpljena. Kosovo je bila poslednja epizoda agresija koju je vodio ekstremni srpski nacionalizam orkestriran od Slobodana Miloševića  u cilju etnički čiste Velike Srbije. Počelo je sa agresijom na Sloveniju, potom Hrvatsku, onda na Bosnu i konačno Kosovo.
U jednom zborniku radova CATO instituta u Vašingtonu, Džejms Džatras je u pod pomalo ironičnim naslovom – „NATO-ova Alisa u zemlji čuda – interpretacija“. Tu je pregnantno pobrojao sve te standardne klišee koji su pratili ondašnje događaje, haške optužnice srpskim liderima, pa, mi smo svedoci, istrajavaju i prilikom obeležavanja 20 godina od NATO kampanje kroz reči nekadašnjeg portparola NATO Džejmi Šea i drugih aktera.
„NATO verzija“ piše Džatras „ide nekako ovako:
Kriza na Kosovu je jednostavno poslednja epizoda agresivnog pohoda ekstremnog srpskog nacionalizma, orkestrirana od jugoslovenskog predsednika Slobodana Miloševića, koji je želeo da stvori etnički čistu Veliku Srbiju. Ta agresija – prvo na Sloveniju, potom Hrvatsku, onda na Bosnu – i konačno je došla do Kosova, uglavnom zato što su Zapad , posebno NATO, odbili da mu se suprotstave“
„Pre 1989, kazuje NATO mitologija, Kosovo je bilo u miru u sistemu autonomije koja je albanskoj etničkoj manjini dozvoljavala visok stepen samouprave. Taj status quo je poremećen kada su Srbi opozvali kosovsku autonomiju te inicirali sistem aparthejda i etničke diskriminacije. Posle deset godina opresije, kosovski albanci su se suočili sa pripremanim planom genocida, sličnog onom koji su Srbi već počinili u Bosni. Podizanje OVK/KLA bilo je neizbežan odgovor na tu pretnju. Sjedinjene Države i međunarodna zajednica su već bili iscrpeli sva diplomatska sredstva za rešavanje krize, što su ponudili Srbima u Rambujeu, ali ... oni su to odbili. U skladu s tim, NATO nije imao drugog izbora nego da vojno odgovori, tačnije izvrši vazdušne udare, i privede Srbe, kao što je to učinio u Bosni, za mirovni sto. Kampanja u proleće 1999 bila je uperena protiv Miloševića i njegovog bezbednosnog aparata, a ne protiv srpskog naroda.“ Tako, se to, u kratko, predstavlja od strane NATO zvaničnika i državnika, ali problem je u tome što ta slika teško da može da odgovara stvarnosti i kompleksnoj slici.

U memoarima Medlin Olbrajt sve navodno počinje od 1989 kada je Albancima ukinuta autonomija koju su uživali od 1974. Tada su im ukinuta politička i ekonomska prava. Milošević je svuda rasporedio policiju, zatvorio škole. Ni pomena o 1981 godini i reagovanju Jugoslavije. Pregovori u Rambujeu su u njenoj interpretaciji bili u najboljoj nameri. Kaže da je ubeđivala Milana Milutinovića, predsednika Srbije, da će NATO na terenu štititi Srbe i njihova ljudska prava. U njenoj interpretaciji Tači jeste bio problematičan, ali su svi prihvatili da ih savetuje tim na čelu sa Mortonom Abramovicem „njenim dugogodišnjim prijateljem bivšim ambasadorom, divnim advokatom ljudskih prava“. Rat 1999 se nije mogao izbeći, piše ona, posle masakra u Račku i Miloševićeve tvrdnje da su tamo ubijeni teroristi, što je nju utvrdilo u odlučnosti da isporuči ultimatum, jer nije dovoljno Albancima pomoći da se njihove patnje otkriju svetu. Sami verifikatori (Voker) nisu mogli sprečiti masakre.
Predsednik Klinton je u memoarima, kao i Olbrajtova, dosledan u svojoj nekadašnjoj propagandi. Srbi su, piše, u leto 1998 napadali na naoružane i nenaoružane Kosovare, 300.000 je napustilo svoje kuće. U oktobru 1998 je NATO morao da zapreti Srbima ako ne dozvole dolazak posmatrača koji će nadgledati sprovođenje rezolucije OUN. Intervencija je bila odložena. Stvari su se malo smirile, ali onda su u januaru 1999 Srbi ponovo krenuli sa zločinima ubijanja nevinih. No, dobrom voljom Zapada, još jednom je data prilika diplomatiji, ali predsednik piše da nije bio optimista. Strane u konfliktu su bile jako udaljene. „SAD i NATO su htele da Kosovo ima političku autonomiju koju je prema Ustavu Jugoslavije uživalo između 1974-1989.  Klinton je potom u objavi rata naveo da je Milošević ukinuo ustavna prava Albancima da govore svojim jezikom, da imaju svoje škole, vršio je zločine, spaljivao sela, da je samo u poslednjih pet nedelja pre izbijanja rata proterano je 60.000 od 250.000 ukupno. Rat, kazuje Klinton, treba da pokaže Miloševiću da smo ozbiljni u nameri da zaustavimo njegovu novu rundu etničkog čišćenja i sprečimo još krvaviju ofanzivu protiv nevinih civila. Nigde ni traga o planovima njegove i drugih zemalja iz prve polovice 1990ih da se Kosovu da nezavisnost. Nigde ni traga o vojnim aktivnostima na obuci i pripremi OVK, nigde pregovora sa makedonskom vladom 1997 o stacioniranju trupa NATO i drugim pripremama.
U svojim memoarima glavnokomandujući Vesli Klark pokušava još jednom da opravdanje za sve greške i tragiku rata ostavi srpskoj strani u nasleđe. On primećuje da se mnogima činilo da je NATO na pogrešnoj strani. Navodi eho toga i u rečima francuskih generala. Insistira da se radilo o humanitarnoj intervenciji pre svega – „Etničko čišćenje koje su sprovodili Srbi otpočelo je pre početka vazdušne kampanje“. Time je „rešio“ krupnu dilemu koja je postojala u svetskoj javnosti da je tek NATO napadom stvorena prilika Srbima za kampanju etničkog čišćenja koju su pravdali NATO udarima. Ni reči o raportima UNHCR-a o 90 etnički očišćenih srpskih sela od oktobra 1998 do januara 1999, ni reči o ciljanim dejstvima OVK i svemu onome što su posmatračali beležili na terenu. Ni reči o generalu Viljemu Vokeru i njegovim aktivnostima.

Godinu, dve kasnije, krajem 2003 godine u intervjuu za CBS pred odlazak u Hag da svedoči u procesu Slobodanu Miloševiću, ponoviće tvrdnje iz memoara, a potpuno će ostaviti po strani svoja rana svedočenja iz 2001 godine koja smo prethodno navodili. Novinar Den Radr beleži da je Klark čvrsto bio ubeđen da su SAD trebale da intervenišu trupama u tom „genocidnom građanskom ratu“. I tu je krivio Srbe za rat u Bosni:
„To nije bio stvarni rat, To je bio rat protiv nenaoružanog naroda, i ja nisam mogao podneti misao da Sjedinjene Države stoje po strani i dozvoljavaju da se to dešava. U leto 1998, dok sam bio komandant, počeo je novi krug etničkog čišćenja. Nekih 300 do 400.000 kosovskih Albanaca bilo je proterano iz svojih domova. Kada imate posla sa ljudskim životima i stvarima kao što su ove, znate ima ljudi koji povodom ovoga kažu da mi nemamo interes u tome. Da ima nafte tamo mi bi to zaustavili. Dakle, mi treba da se pre borimo za naftu nego za ljudske živote? Ja ne mislim tako ... ja sam emotivan povodom ovih stvari. Kada možeš da učiniš dobro, onda trebaš da ga učiniš.“

Posledice uspostavljenog presedana

Ništa bolje ne određuje stvarni kontekst pripreme i prakse mešanja u jugoslovensku krizu nego sve kasnije intervencije koje je Alijansa sprovodila na severu Afrike, Bliskom Istoku, Zalivu, prostorima bivšeg SSSR.
Od značaja za praćene je proizvođenje humanitarnih kriza uz pomoć proksi snaga koje se po potrebi promovišu u „borce za slobodu“, optuživanje „zlih diktatora“ za humanitarne krize, javno prozivanje problematičnih država protiv kojih će se povesti rat („Rouge states“). Često se koristi inverzija značenja standardne terminologije. Invazija, suspenzija suvereniteta i postavljanje marionetskih režima naziva se „uvođenjem demokratije“ i „demokratskih vrednosti“.
Svaki oblik otpora za očuvanje državnog i ekonomskog suvereniteta se prokazuje. Koriste se pritisci preko MMF, Svetske banke, razni oblici ekonomskih sankcija. Pogoršana situacija se onda u globalnim medijima prezentuje kao čista volja zlih, lokalnih lidera. Aktivnosti se odvijaju i na unutrašnjem planu država koje se definišu kao „problematične“ i kojima sleduju „spontane“ revolucije različitih boja.
U nedostatku humanitarnih razloga poseže se terorizmom koji valja istrebiti gde god se pojavi. Proizvodi se strah kod vlastitog stanovništva koji služi povratno za sveopštu kontrolu privatnosti, stalni nadzor i oduzimanje (odricanje) od nekada dostignutih građanskih prava zarad sigurnosti.
Posebno, u balkanskom slučaju zabrinjava, redefinicija pojma genocid. Holokaust i utvrđeni genocid tokom Prvog i Drugog svetskog naroda, odnosno kolonijalnih vremena, sada se relativizuje iz praktičnih razloga. Čak srazmerno manji ratni zločini proglašavaju se genocidom. Ili se, u isto vreme vrši revizija istorije i zataškavanje, odnosno deljenje žrtava na one vredne pažnje i one koje su bezvredne. Zemljama klijentima velikih sila dozvoljeno je postupanje koje bi za neke druge narode i lidere, kada bi i u manjem obimu počinili takvo nešto – sledile bombe, specijalni sudovi i slično. Tiranskom platformom je na primer bilo predviđeno da se zbog izvršenog genocida nad Albancima od 1912 do 1956 ne može priznati pravo makedonskoj i srpskoj državi na prostore naseljene ovim narodom. Nije nepoznato da se povremeno javljaju glasovi da Republiku Srpsku treba ukinuti kao genocidnu tvorevinu. Srebrenički mit je dvostruko funkcionalan, i u redefiniciji genocida i u opravdavanju „humanitarne intervencije“.