Аутор: Владислав Јовановић

I

За разлику од полувековног биполаризма и двадесетогодишњег унилатерализма, данашњи свет се убрзано и незаустављиво полицентрични конституише. Доскорашња једностраност и некажњивост политике једине преостале суперсиле после хладног рата постепено, али сигурно, уступа место новој равнотежи односа снага. САД су са својим савезницима у НАТО и ЕУ, и даље најмоћнија политичка, економска и војна снага, али више нису свемоћне као што су биле после пада Берлинског зида. Практично су одустале од унилатералних корака и тежиште стављају на колективне или групне акције. Све чешће прибегавају консултацијама са новим центрима моћи.
Модерна историја међународних односа није забележила тако брзу промену геополитичке ситуације у свету. Двадесетак година убрзаног развоја других великих држава и све успоренијег развоја западних друштава, заједно са актуелном економском и финансијском кризом, били су довољни да се тежиште економске и финансијске моћи у знатној мери помери са Запада на Исток, тако да су земље Истока постале локомотива за извлачење остатка света из садашње продужене кризе. Недавно трансформисање Групе 15 у Групу 20 то демонстративно потврђује. Настале геополитичке промене уважене су и на тај начин добиле право грађанства. Земље БРИК и све бројнија група других земаља које се убрзано развијају незадрживо се намећу као респектабилни ривали и партнери високо развијеним земљама Запада. Брже него што се очекивало, унилатерализам одлази у историју. Полицентризам постаје опипљива садашњост и залога будућности међународних односа. Хегемонија, као владајућа политика, је на издисају. Мултилатерализам већ сада позитивно делује на равнотежу у свету и стабилизује међународне односе. Шаховска табла света, на којој су САД желеле да буду надмоћни играч, добија нове играче и постаје сложенија и одговорнија за стратегијска и тактичка надигравања. Предност и даље задржавају крупне фигуре, али мали пиони добијају на значају и више нису занемарљиве количине као што су били у краткотрајној ери униполаризма.
Контролисање и коришћење све траженијих и дефицитарнијих енергетских ресурса и ретких метала најбитњи је циљ геополитике досадашњих и нових центара моћи. Својевремено признање америчког геостратега Бжежинског да »онај ко контролише евроазијско територијално пространство држи у рукама глобалну доминацију и контролу« постаје још актуелније и тачније у новом односу снага који се убрзано формира. Неуралгичне појас од Средоземља до Персијског голфа и од Каспијског басена до кинеског Синкјанг и Тибета главна је геополитичка окосница ангажованости највећих сила. Глад за енергетским ресурсима већ најављује да ће се оштра борба водити и за право на енергетски колач у отопљавајућем Арктику, као и за што веће учешће у деоби сировинског богатства економски још недовољно покривене Африке.
За разлику од биполаризма где је антагонизам, сем у нуклеарној области, био доминантан и беспоштедан, у новоформираном мултилатерализма велике силе су истовремено активне и као партнери и као супарници. Само као такве, оне могу да рачунају на стратегијске предности у односу на остале у новом четвороуглу. Ако би се свеле само на једно од тих својстава - партнерство или супарништво, њихов маневарски капацитет би био ризично умањен. Русија је Америци, због свог нуклеарног и научног потенцијала, и даље најактуелнији супарник, али је Кина, због своје економске експанзије без преседана у историји, најопаснији супарник у наредној деценији. Партнерством са обема силама Америка задржава изгледе да, у случају потребе, једну користи као савезника против друге. Русији је партнерство са Америком најбољи пут да, макар за неодређено време, неутралише њене империјалне амбиције према свом простору и залога да не буде сама према све свеснијој и моћнијој Кини. Кини је потребно партнерство и Америке и Русије док економски, технолошки и војно сасвим не стане на сопствене ноге, када ће постићи пуну глобалну моћ.
Иза ове водеће тројке са глобалним амбицијама и потенцијалним моћима, стратегијску сцену све више заузимају нови регионални лидери као што су Индија, Бразил, Индонезија, Турска, Мексико, Иран, Јужна Африка. Лепеза новог мултилатерализма не престаје да се шири и на нове земље које се брзо развијају.
У односу на САД, због успореног и сложеног процеса своје даље интеграције ЕУ остаје економски џин и војни патуљак. Пошто не може да утиче на свој подређени положај према Америци, она се задовољава положајем млађег партнера. Најближи је стратегијски савезник САД у њиховој империјалној политици на другим подручјима, посебно на Балкану, Блиском истоку, Средњем истоку и Африци.
Због задржане укупне надмоћи САД и њених савезника у међународним односима и убрзаног успостављања дуалних односа између Запада и нових центара моћи, Уједињене нације су у основи и даље маргинализоване и појављују се као главни фактор мира и безбедности у свету само кад то САД дозволе или као испомоћни чинилац у нормализовању ситуације после америчких војних интервенција заједно са НАТО-ом или са ужом групом најближих савезника.
Пошто је прави циљ глобализације да осигура контролу победника у хладном рату над светским економским и финансијским токовима, она се неизбежно морала комплетирати идеолошким и војним димензијама. Такозвана демократска транзиција остварена у Источној Европи намеће се као образац и за витални стратегијски појас од Средоземља до Пацифика. Идеолошка контрола над тим кључним појасем неопходан је услов за вршење континуираног политичког утицаја. После неуспелих покушаја са тзв. обојеним револуцијама (Узбекистан, Киргистан) и покушаја извоза демократских вредности оружаним путем (Авганистан, Ирак), иновацију представља тзв. револуција младих. Демократизовање арапских и других исламских држава у том појасу треба да их учини подобним за стално присуство Запада и перспективно интегрисање са западним организацијама. Већ се лансира идеја о пожељности трансформисања Европске уније у Европску и медитеранску унију, док се Афричка унија охрабрује на институционално повезивање са НАТО-ом. Евроатлантске организације очигледно журе да се дубље и трајније инсталирају у том појасу, пре него што супарничке силе, пре свега Кина, још више не ојачају и испоље амбиције за својим зонама утицаја на БИ и афричком континенту.
Експанзија економског и политичког утицаја победничког Запада подржана је сталним јачањем америчке војне моћи као треће димензије глобализације. Војни буџет САД је триплиран у односу на онај с краја хладног рата и показује тенденцију даљег повећавања. Америчке војне базе у страним земљама из времена хладног рата су сачуване, а нове су основане (Бонстил, Бугарска, Румунија). Као мера предохране због тога, вертикално се повећавају војни буџети Кине, Русије, Индије, Ирана и других држава које се осећају потенцијално угроженим од сталног јачања америчке војне и технолошке моћи. Због дуалног карактера билатералних односа САД са осталим великим силама, ранији хладни рат се полако замењује оружаним миром. Општи детант и стварно и универзално разоружање остају далеки идеал. Упркос америчко-руском билатералном споразуму о даљем смањењу стратешког ракетног наоружања (СТАРТ), пролиферација нуклеарног наоружавања није заустављена. После агресије на СРЈ и Ирак, те отворених претњи Либији и Ирану од стране САД и НАТО, учвршћује се схватање да је поседовање нуклеарног оружја једина ефикасна заштита од страних војних интервенција. Примером Северне Кореје највероватније иде Иран, а скоро пола туцета држава на БИ спремно је да га у томе следи, ако би се показало да заиста тајно ради на прављењу атомске бомбе.
Супарнички карактер односа САД са Кином и Русијом најјасније се огледа у америчког политици окруживања Кине, по угледу на ранију политику окруживања СССР-а, и систематског (још недовршеног) ширења НАТО-а у правцу западних и јужних граница Русије. Паралелно са форсирањем обрасца тзв. обојених револуција, форсира се и пројекат инсталирања тзв. противракетне одбране у близини руских граница. Оба окруживања имају како војни тако политички карактер. Потенцијално могу служити и за напад и за одбрану, али и за јачање преговарачког капацитета Запада у текућим и будућим политичким споровима са обема земљама. Повезана су и са калкулацијама да у обема земљама може доћи до унутрашњих тензија и нестабилности. На тим претпоставкама ничу разна прижељкивања и вероватно се разрађују и неке резервне варијанте, ако не и планови.
Остаје да се види да ли ће овај нови паралелограм великих сила да се претвори у »концерт« по угледу на 19. век који ће колективно одређивати судбину неких држава или региона, или ће антагонизми међу њима превладати над партнерством и увести свет у нову спиралу заоштравања и борбе за глобалну превласт.
Будући да се НАТО самопрогласио за планетарног чувара мира и безбедности, уз сагласност СБ УН ако је могуће, или без његове сагласности ако Америка оцени да је то неопходно, и да не крије намеру да избије на њене јужне границе, Русија је заједно са још седам бивших совјетских република као противтежу основала ОДКБ (Организација договора за колективну безбедност). Уједињене нације су ОДКБ регистровале као регионалну одбрамбену организацију у истом статусу као и НАТО. Истовремено, Русија и Кина су, заједно са још четири средњоазијске државе, основале Шангајски организацију за сарадњу, као стратегијски одговор на отворено настојање САД да обе земље окружи војним савезницима на њиховим границама.

II

Текуће квалитативне промене у међународним односима Србију као да нису дотакле. Она наставља да следи прозападни курс политике, инаугурисан после 5. октобра 2000. године, као да се ништа значајно не дешава. Релативизује се чак и одсудна улога Запада у разбијању територијалне целовитости Србије и његова безрезервна подршка и признавање једнострано проглашене независности Косова. Омађијана перспективом уласка у евроатлантске организације, она без устезања плаћа сваку цену да би то постигла. Буквално се отворила за све врсте притисака и уцена и не испољава нелагодност због све инфериорнијег положаја. У жељи да Запад увери да је заувек одустала од политике конфронтације са њим, прихватила је понизно политику капитулације. Уместо да одлучно подвуче да жели чланство у ЕУ једино под истим условима под којим су ушле и остале источноевропске земље, тј са целокупном својом државном територијом, Србија је, са слоганом да чланство у ЕУ нема алтернативу, ставила себи оков око врата и изложила се бескрајним ултимативним условљавањима и понижавањима.
Као држава која држи до свог суверенитета и достојанства, Србија је морала да антисрпску улогу Запада у самопроглашавања тзв. државе Косово сматра звоном за узбуну и оправданим разлогом за озбиљно преиспитивање дотадашњег прозападног курса. Тај курс је изневерио сва разумна очекивања Србије и окренуо се против њених виталних државних и националних интереса. Уместо мазохистичког избегавања замерања Западу, одговор Србије морао је бити пропорционалан његовом агресивном поступку. Следствено томе, свако даље кретање према ЕУ или НАТО-у, што званична власт прикривено чини, морало је бити суспендована до позитивне промене политике Запада у погледу Космета. Суспензија је морала да се односи и на војне билатералне споразуме са САД и НАТО, јер су оба повезана са наводном безбедношћу на Косову, где су се и САД и НАТО најдиректније сврстали против интереса Србије. Оба та споразума иначе излазе из оквира споразума о Партнерству за мир и њихове суспензије не би тај типски споразум доводиле у питање.
Понижавајући положај у који је Србија доспела капитулантском политиком према Западу налаже хитну и радикалну промену досадашњег курса. Уместо опције Србија на Западу, нова опција би морала бити Србија за свестрану сарадњу са свима који уважавају њен суверенитет и територијални интегритет. Главни ослонци треба да нам буду земље које не делују против наших основних државних и националних интереса и подржавају нас у питању Космета, а не земље које су активне у супротном смеру. У складу са одлуком Скупштине Србије о нашој војној неутралности, треба покренути иницијативу за стицање партнерског статуса иу Шангајској организацији за сарадњу, пошто смо партнерски статус у НАТО-у већ стекли.

Таквом сувереном државном и националном политиком која подједнако одбацује и конфронтацију и капитулацију и следи средњи пут, Србија би подигла своју цену и углед на свим странама. Она би јој олакшала да учврсти стара и стекне нова пријатељства у свету, а подстакла би Запад да се више бори за пријатељство са нама, што предпоставља и преиспитивање става у вези са Косметом. Западу није мање стало да Србију задржи у својој орбити него што је Србији стало да постане пуноправни члан ЕУ и изграђује односе и свестрану сарадњу са Западом на што равноправнијим основама. Сусретну тачка наших односа са Западом треба да буде на синтези тих обостраних интереса, а не на савијању пред штапом и задовољавању мрвицама од шаргарепе. Политика равноправне сарадње са свима и интегрисања у ЕУ само са целокупном државном територијом не излаже нас конфронтацији са Западом, већ јача наш преговарачки потенцијал и подиже односе са њим на виши и квалитетнији ниво.
С обзиром на сва зла која нам је НАТО починио током агресије 1999. године и активну подршку коју је дао проглашавању независности Косова, свака иницијатива за учлањење у ту војну организацију спада у домен политичке перверзије, а свако активно заузимање за то, у томен политичке патологије.
Независно од тога, НАТО је последњих година напустио свој одбрамбени гард и декларисао се као офанзивна војна организација специјализована за војне интервенције свуда у свету где западни интереси и вредности могу бити угрожени.
Пре сваког покретања питања опортуности прикључења Србије НАТО-у, нужно је претходно рашчистити да ли је Србији у интересу европски НАТО као синоним за колективни систем безбедности који свим европским земљама гарантује једнаку безбедност и не представља претњу другим регионима, или натовске Европа као облик доминације САД над Европом и њене инструментализације за остварење америчких геополитичких и стратешких интереса у Средоземљу и евроазијском територијалном пространству. Као војно неутрална земља, Србија може бити заинтересована само за европски НАТО, који је копатибилан са њеном мирољубивом политиком и подудара се са предлогом Русије о успостављању новог система колективне безбедности. Такав принципијелан прилаз у складу је с нашом географијом и историјом.
Натовске Европа је друго име за интервентног светског полицајца, са или без одобрења Савета безбедности УН. За мале и средње европске земље такав НАТО није сигуран и угодан безбедносни кишобран, већ сизерен који своје чланове може као најамнике користити где хоће и како хоће. У томе је битна разлика између НАТО-а у хладном рату и НАТО-а без симетричног непријатеља. У одсуству конкретног непријатеља, непријатељи НАТО-а могу бити сви који му стану на пут или које као такве одреди и сатанизује стварни господар НАТО - САД.