Проф.др Велко Валканов

Пре 65 година, 20. новембра 1945. године, у Нирнбергу, у Немачкој, је почео са радом Међународни војни трибунал, пред којим су били изведени да одговарају за своје злочине против мира, војних преступа и злочина против човечности 24 државна и партијска функционера нацистичке Немачке. Њих 12 је било осуђено на смрт.

Судски органи, истог типа као што је био Нирнбершки војни трибунал су били створени и у низу других држава. У Бугарској, такав суд је био Народни суд за кривце који су увукли Бугарску у светски рат против Савеза народа и њима се судило за злодела повезана с тим. Као савезници нацистичке Немачке, бугарски фашисти су ратовали не само против бугарског народа, него и против народа светске антифашистичке коалиције, и нарочито против српског и грчког народа. За тешка злодела која су извршили, они су требало да понесу и одговарајућу одговорност.

Данас, 65 година после Нирнбершког процеса, ми се питамо какве су поуке извукли народи из њега. Морамо признати да озбиљне поуке нису извучене. У свим случајевима објективни резултати су битно различити од субјективних намера.

Непосредни задатак Нирнбершког трибунала је био да ефективно казни главне кривце за Други светски рат. Али Трибунал је имао и задатке уперене у будућност.

1. Нирнбершки војни трибинал је требало, осуђујући кривце за Други светски рат, да осуди и сам рат као средство за решавање проблема, насталих у односима међу народима и на тај начин да га искључи из њиховог живота.
Нажалост, он није успео у тој својој намери. Ускоро после завршетка Другог светског рата, низ држава – Вијетнам, Авганистан, Ирак – постале су жртва крвавих агресивних ратова. Пун цинизма је био агресивни рат држава НАТО против Југославије, односно Србије. Данас лицемерни рат неке државе НАТО воде против Либије. Са жаљењем треба да констатујемо да се све то догађа уз прећутну сагласност УН. Ова Организација није се показала на свом нивоу и није одиграла своју историјску мисију да јача мир у свету. Својим мирним односом према државама – агресорима она је охрабрила њихово злочиначко понашање. Тешко се може порећи чињеница да су УН просто банкротирале као организација којој су народи ставили у задатак своје наде за очување трајног мира у свету. УН су се претвориле у параван који прикрива намере империјалистичких држава да држе народе под својом економском, политичком и духовном влашћу.

2. Нирнбершки војни трибунал је требало, жигошући фашизам, да учини немогућим његову рестаурацију. Али, то се није догодило.
Свуда око нас примећујемо рестаурацију фашизма. Појачана профашистичка активност се распламсава у прибалтичким земљама Литванији, Летонији и Естонији. Бруталне неофашистичке демонстрације су се догодиле у Лвову, Украјини, поводом 9. маја – Дана победе над фашистичком Немачком.Неофашистичке организације, као нпр. Такозвани Словенски савез се појављују чак и у Русији. Зараза неофашизма гмиже и у низу западних земаља.
Појавау неофашизма констатујемо и у Бугарској. У току 1996. год. Врховни суд Бугарске анулирао је пресуде Народног суда регентима, министрима и народним посланицима, односно онима који су увукли Бугарску у Други светски рат на страни нацистичких убица. Тако је Бугарска једина у Европи која није осудила војне злочинце из вишег ешалона власти.
Антифашистички отпор се код нас и даље негира. Антифашисти – и живи и мртви – су изложени порузи. Руше се споменици Бугарима који су погинули у антивфашистичком отпору. Читаве партије јавно промовишу своју неофашистичку оријентацију. У неким „демократским“ владама учествовале су партије које су директни правни наследници фашистичких партија из прошлости. Данас влада Бојка Борисова постоји захваљујући подршци партије „Атака“, чији лидер Волен Сидеров промовише јасно изражене фашистичке погледе. У једној својој књизи тај човек нпр. пише, да холокауст уопште није ни постојао. Холокауст, тврди он, је измишљотина Нирнбершког процеса. У неким насељима неофашисти славе рођендан Хитлера, у другим подижу споменике осуђеним фашистичким убицама, које представљају као жртве комунизма. На седници Општинског савета Софије је било предложено да једна улица у Софији носи име фашистичког премијера Богдана Филова – једног од главних криваца за прикључивање Бугарске на страни нацистичке немачке. Са теорије се прелази на дела. Неколико пута неофашистичке банде су нападале наше младе антифашисте, наносећи им тешке телесне повреде.
Фашизам је међународна појава, која означава да и борба против њега мора имати међународни карактер. Ми треба да подржимо девизу коју је прокламовао међународни покрет „За један свет без нацизма“: Савладавање фашизма и нарочито нацизма као најмалигније појаве фашизма, треба да постане глобална, а такође и стални задатак целог човечанства!

3. Нирнбершки војни трибунал је био стављен у задатак једне племените клаузуле. Али у току последњих година он је био потчињен једној сасвим супротној клаузули. Подвргнут је једном изопаченом тумачењу да је он био стављен у службу интереса који су страни његовом смислу.
Нирнбершки трибунал је био изузетна појава у правној историји човечанства. Он је био ванредни судски орган, изазван изузетним приликама, насталим у време Другог светског рата. Ако је ванредни суд, он не би могао да буде модел за стварање других ванредних судских органа. У условима једног међународно-правног система који нормално функционише, и ванредни судови би били више него аномалија. Упркос томе безобзирна политичка корист је створила неке ванредне судске органе, међу њима и Међународни кривични трибунал за бившу Југославију.
Тај ванредни судски орган је створен 1993.год. од стране Савета безбедности, односно од органа који нема таква овлашћења. У складу са чланом 29. Статута УН, Савет безбедности може да ствара једино помоћне органе, односно органе који могу да помажу његовој делатности. Тај незаконити Трибунал је дао себи и један савршено погрешан задатак. Уместо да суди злочинцима, који су започели агресивни рат против суверене земље Југославије, он суди њиховим жртвама. Хашки процес је био и наставља да буде антиправосуђе и наставља да буде антиправосуђе. Тамо, у Хагу, не суде, тамо директно убијају. Тако да, пошто нису успели да осуде председника Милошевића, они су га просто убили. Наша је обавеза да спасемо оне оптуженике у Хагу, који могу бити спасени. То се у највећој мери односи за великог српског државника – Војислава Шешеља. Данас, 65 год. после Нирнбершког процеса, ми констатујемо, да одређене средине у светској заједници још увек нису извукле потребне поуке из тога. Али ми, људи добре воље, смо обавезни да то учинимо, и да делујемо у складу с њима. У противном, не очекује нас ништа добро.

Хвала на пажњи,

Београд, 18. Јун 2011. год.