Владимир Капуралин:
Излагање на међународној конференцији ПРЦФ у Париyу, 4. – 5. Маја 2013.

Ескалација насиља у свијету, која је у току, од тектонских геополитичких промјена 90-их година прошлог стољећа и коју проводе најреакционарније силе разузданог капитализма, разликује се од интервенција и агресија које су се догађале након ИИ св. рата. Ове прве су углавном спроводиле САД, док су УН настојале колико толико одговорити улози због које су биле установљене.
Урушавањем социјализма у источној Европи, 90-их година прошлог стољећа, интервенције се изводе према новим доктринама, употребом нових технологија и попримају нове облике.
Почело је 1991. године Првим заљевским ратом, бруталном агресијом од стране САД-а и њених савезника на Ираq. Настављено је 1999. агресијом дотад невиђених размјера на СР Југославију, која је резултирала отимањем дијела територија једној сувереној држави, мимо свих међународних правних стандарда. 2001. године услиједила је агресија на Афганистан, која траје до данашњих дана, а 2003. је године слиједило Други заљевски рат, односно понављање агресије на Ираq. 2011. године, империјалистичке силе развијеног центра предвођене САД-ом, ЕУ и водећим монетарним институцијама, уништиле су Либију, једну социјално прилично уравнотежену земљу. Кримен либијског вође Гадафија састојао се у томе што је успјешно већ четири десетљећа онемогућавао империјалистима неограничену експлоатацију либијске нафте и који је дио те благодати усмјеравао за добробит народа, осигуравајући му радна мјеста, бесплатно образовање, здравство и становање, и још к томе неку врсту непосредног одлучивања. Тако је Гадафи испунио оба критерија из стратегије заштите националних интереса САД-а да буде ликвидиран
– супротстављање неограниченој империјалној контроли над свјетским ресурсима и
- ремећење свјетског империјалног поретка диктатуре капитала у форми парламентарне демокрације и тобожњих људских права, развијањем неког Гадафијевог полуплеменског социјализма као специфичне Либијске алтернативе.
Са истим циљем наставља се агонија ирачког народа, тражи се повод за напад на Иран, а посебно опасан по свјетски мир је развој сукоба легитимне сиријске војске са побуњеницима и страним плаћеницима, различитих струја, које су потицане опскрбљене и финанциране од империјалистичких центара моћи. Разлог што до сада тамо није дошло до понављања либијског сценарија, налазимо првенствено у одлучном противљењу Русије и Кине, који је у случају припрема агресије на Либију или СР Југославију изостао.
У свим тим случајевима ради се о класичној борби за простор у циљу освајања туђих територија на којима се по устаљеном поступку обара постојећа власт и успостављају поданички протекторати у којима новопостављена марионетска водства омогућавају експлоатацију природних ресурса и инфраструктуре, али и кориштење новоосвојеног простора у стратешком надметању.
Томе у прилог свједочи и најновија интервенција француске тзв. социјалистичке владе у бившој колонији Мали, ради овладавања њезиним богатим рудним благом, са јасном тенденцијом неоколонијалне доминације у Африци.
За све те интервенције значајан је неселективни одабир живих циљева, односно растући удио цивилних жртава у односу на војне и велика инфраструктурна разарања, које агресори еуфемистички називају колатералне жртве.
Параметри по којима се интервенције и агресије након 90-их година прошлог стољећа разликују од оних прије тог периода, су више него очити. Иако САД и даље одређују: гдје, против кога, када и зашто интервенират и у тим интервенцијама имају главну улогу, али оне више нису саме, циљ им је дио терета вођења рата и људских жртава, пребацити на своје савезнике и домаће марионете. А нову димензију представља укључивање субјеката попут НАТО и ЕУ. Током цијелог тог периода обезврјеђивана је улога УН и она је супституирана са НАТО. Управо бруталну интервенцију у Либији, су формално и омогућиле УН, чиме су од субјекта мира, постале субјектом агресије, сврставши се уз агресора.
Нови интервенцијски вал о којему је ријеч разликује се и по апсурдној употреби оружја, која контаминирају простор, за један врло дуги временске период. То детерминира капитализам као деструктивни поредак.
Технологија зла, коју империјализам примјењује, осим што укида суверенитет држава и народа, омогућила је изабранима да одлучују о животу и смрти појединаца и читавих народа. Суштина данашњег начина употребе силе састоји се у одређивању тко смије а тко не смије убијати. Наравно једини режими који имају право убијати су режими тзв. западне демокрације, јер они то чине на основу процедуре коју извлаче из дубине коријена њиховог поимања слободе у кориштењу аргумента силе. Па смо тако свједоци, да људи могу бити убијени и у спаваћој соби у пиџами и да све то буде пренашано видео линком, за строго одабрану публику. Тиме је у реални свијет деривирала некадашња имагинарна филмска прича у којој је агент 007, тада једини имао лиценцу да убије.
Криза која траје већ пету годину угрожава радне људе и већину грађана и у самој ЕУ и она не посустаје. Задуживања и незапосленост расту, а стечена радна и социјална права се редуцирају.
Неке земље попут Грчке, Португала и Шпањолске тлачи се до изнад граница издржљивости. Њемачка настоји оставити утисак да је кризу превладала, али кријући истину о стању нижих слојева својих грађана.
Неколико је аргумената због којих не прихваћамо тумачење водећих империјалистичких кругова да се ради о монетарној или финанцијској кризи. Прво: она траје предуго и да се ради искључиво о финанцијској кризи, била би већ превладана. Друго: не ради се о недостатку новца, јер њега има више него икада. Само што се он не користи као у Гадафијевој Либији или Цхавезовој Венезуели, за добробит широких слојева становништва, већ се вишак вриједности у облику профита слива у џепове плутокрације на челу моћних финанцијских институција.
Стога на основу свих релевантних показатеља закључујемо да се ради о кризи система као таквог у цјелини.
Урушавањем социјализма у Источној Европи, нестале су многе енергије из којих је снагу црпио раднички и синдикални покрет европског запада. Осим тога реструктурирањем привреде, све већим удјелом сервисног удјела рада у односу на онај производни неповољно утиче на ниво револуционарне свијести запослених. Раст незапослености, пад броја запослених, све већи удио запошљавања на одређено радно вријеме у односу на неодређено, обнављање радних уговора, често и на врло кратке интервале, узрокује трајну несигурност радника и доводи до непрестаног смањења броја организираних радника. Друштвене мреже и спонтане, често врло масивне акције радника и незадовољних грађана нису довољна замјена за недостатак свијести и радничке солидарности, који су данас, на пуно нижој разини од оне прије једног стољећа, па имамо примјере јачања екстремистичких група, све до експлицитно фашистичких.
Сами сносимо велику одговорност за постојеће стање. Свеприсутна неслога, ривалство, персоналне амбиције, фрагментација до атомизације на љевици, мултиплицирање броја организација са малобројним чланством, опортунизам, скретање са револуционарног пута и приклањање реформизму и социјалдемокрацији, уз експлицитну подршку појединих партија љевице војним интервенцијама, чини нас непоузданим и неозбиљним ослонцем за широке масе. Тиме директно радимо у корист властите штете и помажемо својем класном непријатељу. Цондицио сиуне qуа нон било каквог помака у тој борби је превладавање постојећих подијељености на класној основи.
Капитализам, који је испунио своју повјесну мисију не нуди више одговоре на потребе човјечанства и он ствара све дубље друштвене, политичке, али и еколошке кризе, чиме се одређује као деструктиван поредак. Анализа те деструкције намеће потребу помака тежишта акције из есенцијалне сфере у егзистенцијалну. Не успије ли човјећанство укинути капитализам, укинути ће он човјећанство.