Бранко Вукусић, дипломат, бивши амбасадор СФРЈ у Мексику

Подсећања на 50 година кубанске ракетне  кризе

 

На данашњи дан 9 новембра 1962 године последњи транспорт бродова са совјетским ракетама и ракеташима је напустио Кубу. Тиме је стварно  окончана кубанска ракетна драма која је формално завршена споразомом Хрушћов-Кенеди  десет дана пре.Ово суподсећања једног сведока на ту кризу коју је  Ноам Чомскиназвао  „најопаснијим моментом  у људској историји“ .

Предигра  ове нуклеарне драме око Кубе почела је у време када су се на челу два хладноратовски супротстављена блока налазили Никита Сергејевић Хрушчов и Џон Фицџералд Кенеди. Ова два недовољно вреднована великана 20 века из данашњег погледа на октобарску кризу и оног што је следило после била су одлучна да суштински измене односе између два светска џиновска  блока.Обојица су знали да нуклеарна моћ којом су располагали вишеструко превазилази могућности уништења целокупног  живота на планети.Совјетски блок већ  није био у стању да издржава даљу трку у наоружавању.Зато су од Хрушчова, по нашим сазнањима на Куби, долазили одмах по избору Кенедија тајни сигнали за попуштање затегнутости, не само око Кубе него на светском плану.Уместо даље бесмислене трке у наоружавању они су били за то да се пређе на мирољубиву утакмицу, прецизније „конкуренцију“измеђудва система- ко ће својим људима да обезбеди бољи живот у миру и благостању.Јер, пребацивање само дела средстава за наоружање у мирнодопске сврхе могло би довести до тога да бар људи нигде не умиру од глади.Када би се укинула трка у наоружавању уопште сви људи на планети би могли да живе на нивоу средње класе у стварним државама благостања.

Мада  је   Куба била повод и могући објекат кризе и сукоба она и њен лидер Фидел Кастро су  били,такође, и субјекат, актери тих догађаја.Џон Фицџералд Кенеди  и Никита Сергејевић Хрушчов су  спасили човечанство од   реалног а не виртуелног, библијског Армагедона, али нису спасили себе од својих јастребова. Хрушчов је због кризе изгубио власт а Кенеди и живот и власт.Фидел Кастро је све преживео, укупно 6 америчких председника.

Кастро је успео да спасе своју земљу и себе, уз сва одрицања и недаће блокаде, ограничења  изнуђеног  кубанског  „комунизма“. Куба је  одбранила  свој суверенитет и интегритет, избегла судбину  многиих латиноамеричких земаља са проамеричким диктатурама и њиховим „ескадронима смрти“, стотинама хиљада жртава, мафијашким обрачунима ових 50 година.Опстала је у најтурбулентнијем  времену Хладног рата. То само по себи већ много говори о кубанском феномену.

Откуд право на овакваподсећања?

Тринаест дана који су потресли свет“ ( 15-28 X 1962 год.)  доживео сам на Куби  у „оку“ нуклеарног урагана који је претио да уништи не само Кубу него  да се претвори у нуклеарну катастрофу глобалних, планетарних размера. Мада је за ових 50 година све већ речено и познато о том времену, уз декласификацију тада тајних докумената, ипак се усуђујем да додам нека лична сећања и размишљања из угла једног југословенског сведока тих догађаја.Представљају  независан,лични поглед на  кубанску револуцију, кубанску кризу и њене последице у свету.Стицајем околностибио сам у прилици да будем  пријатељски а не„инсајдерски“ упознат  са циљевима и првим корацима „кубанског пута у социјализам“ и искушењима на том путу као југословенски дипломате у Хавани у току првих 5 година револуционарне Кастрове власти ( од 1959 до краја 1964). Био сам сведок драматичнихтренутака те  кризе када се свет заиста кретао ивицом нуклеарног амбиса као и околности  које су непосредно  претходиле кризи.

Наиме,као сарадник Института за међународну политику и привреду учествовао сам на једногодишњем  постдипломском курсу  при Економској комисији УН за Латинску Америку(ЦЕПАЛ) у Сантијаго де Чилеу(1958-1959).Том приликом сам се спријатељио са Рехином Ботијем(Регино Боти) припадником Покрета 26 јули Фидела Кастра који се у то време још борио из Сиера Маестре да сруши диктатуру Батисте.Боти  ме упознао са циљевима покрета  који су ми  били врло блиски, кога сам отада стицајем околности професионално  пратио  истински подржавао.Упознао сам га са југословенским још свежим искуствима из антифашистичког покрета у коме сам учествовао,  трагањима за сопственим социјалистичким решењима после одбацивања совјетског модела, несврстаној спољној политици и маневрисању између блокова и двеју суперсила.

Јануара  1959 Р.Боти одлази на Кубу и постаје министар у првој влади Фидела Кастра. По окончању курса у повратку самна позив Р. Ботија, боравио на Куби десетак дана у мају 1959. Били су то дани  триумфалистичке  еуфорије после победе у револуцији  која ме подсећалана дане југословенске  победе над фашизмом.Том приликом Р. Боти ме је  упознао  са Фиделом Кастром, Че Геваром и Раулом Кастром,  представио као њиховог  пријатеља и „саборца“. То сам заиста и био и остао, у свим фазама које је Куба прошла за време своје педесетгодишње борбе за  свој опстанак  и независност, имаоразумевања  и подршку за сва  искушења и поступке кубанског руководства.  По отварању  амбасаде СФРЈ на Куби  крајем 1959 ,укључен сам  као И секретару њен састав, нисам се враћао у Институт ни у науку, остао у дипломатији  све до пензионисања које је коинцидирало са разбијањем СФР Југославије.

Приликом посете Че Геваре Југославији аугуста 1959 дознао сам да је Че тражио од Ботија  да  састави списак оних  учесника курса који би били спремни да буду саветници код Чеа и у другим министарствима и институцијама новог режима на Куби.У том својству је дошло на Кубу  петнаестак  колега са курса - из Мексика, Аргентине, Перуа, Чилеа, Венесуеле, Хондураса,Еквадора и других ЛА земаља.На списку сам био и ја и да нисам дошао на Кубу као југословенски дипломата  можда  би био  учесник у овим догађајима  у другачијем својству.Овако ми је пријатељство и дружење са њима олакшавало посао дипломате јер су колеге са курса биле код Геваре и у другим институцијама нове власти .

На Куби сам остао пуних 5 година, преживљавајући најтежа искушења Кубе- експлозију брода Кубр, Залив свиња, ракетну кризу, одлазак Че Геваре, посебно осцилације у  односима између Југославије и Кубе, Тита  и Кастра лично,аферу са оружјем, напоре разних „термита“  у нашем апарату да се ти односи поремете.

Ове напомене  су биле неопходне да оправдам нека специфична сазнања о развоју ситуације на Куби и око ње, посебно мање познато о поучним односима Кубе и Југославије непосредно пре и после кризе.Тим пре што сам највећи део дипломатске каријере провео у Латинској Америци- поред Кубе,као амбасадор у Мексику и отправник послова за отварање  амбасаде у Чилеу после пада Пиночеа.

КУБАНСКА РЕВОЛУЦИЈА

Околности које су претходиле кризи

Кубанска револуција је делимични узрок и  непосредни повод кризе .Водеће светске силе САД и СССР  хтеле су да не само  униште или одбране Кубу и њен нови режим него да се око Кубе  обрачунају  на глобалном плану по цену употребе нуклеарног оружја . При томе Куба није била пасивни, престрављени посматрач шта се око ње и због ње догађа, напротив. Најпре кратко подсећам на познате чињенице о латиноамеричком контексту тог времена у коме је настала и кубанска револуција.

У Латинској Америци, посебно се даје подршка шпанским антифашистима за суђење злочинцима диктатуре Франка.ерици на таласу победе над фашизмом у Европиу ИИ светском рату дошло је до  процеса  формирања демократских влада са  наглашено социјалним програмима аграрне рефоре и праведније расподеле дохотка, ослобађања од њиховог  неоколонијалног статуса .Међутим, убрзо почиње Хладни рат на глобалном плану у коме су бивши савезници постали главни непријатељи. Рат је наводно био  вођен против погрешног непријатеља-фашизма,  главна опасност је  комунизам. Тај заокрет у Латинској Америци „америчком дворишту“ је примењен  у најрадикалнијем смислу, манихејски, црно-бело. Другим речима све што се није уклапало у амерички модел демократије представља комунистичку претњу западној хемисфери, „ко не слуша нас слуша нашег противника“,  „ко није са нама тај је против нас“.Оснива се Рио пакт,претеча НАТО пакта.Демократски изабране режиме у неколико земаља  замењују диктаторски режими  под америчким патронатом, дошло је до насилног, пучистичког инсталирања низа десничарских, профашистичких режима и „државног тероризна“ у више ЛА земаља.

У тим процесима су активно учествовали многи искусни „оперативци“ из поражене нацистичке машинерије у Европи који су овде били склоњени „пацовским“ и разним другим каналима као саветници, инструктори. Некадашњи припадници нацистичких  ајнзац група преносили су своја искуства на „ескадроне смрти“ у латиноамеричким диктатурама.Те диктатуре су на делу престављале у ствари рециклирани нацизам.

На Куби јемарта 1952 Фулхенсио Батиста извршио државни удар и срушио демократски изабран либерално-грађански режим Прио Сокараса који није имао никакве везе са комунизмом, напротив. После две године Батиста је у режираним изборима спречио победу Ортодоксне партије Сокараса , дао „легитимитет“ свом режиму и створио велико незадовојство и снажну опозицију. Припадник Ортодоксне партије млади адвокат Фидел Кастро предводи групу младића са циљем обарања диктатуре на типично-латиноамерички начин- пучем. После кратког увежбавања изврше  напад на гарнизон Монкада у Сантијагу одакле ће по освајању гарнизона ултиматумом тражити оставку диктатора.Пуч се завршио неуспехом и бруталним масакром преживелих учесника напада по улицама Сантијага. Јавност је била констернирана јер се радило о младићима из угледних, углавном добростојећих католичких  породица,на челу са Фиделом Кастром, зетом Батистиног министра унутрашњих послова.Батистина полиција је знала да је група преживелих, међу којима је Фидел и његов брат Раул, побегла у Сиера Маестру. Командир трупа које су пошле у потрагу за њима супротно  наређењу  да их стреља , довео их је живе у Сантијаго. Тај официр, Рамон Фернандез после је пришао Кастровом покрету и постао командант, уз значајне функције у власти.

Батиста је морао да организује суђење на коме је Фидел Кастро одржао вишечасовну одбрану са тезом „Ви ме осудите али историја ће ме ослободити“ .Тај говор је постао програм Кастровог покрета 26 јули по датуму напада на Монкаду.

Кастро није био поколебан неуспехом. Батиста га  после 22 месеца издржане казне ослобађа затвора  рачунајући да је побуна сасечена у корену.Међутим, Кастро  још одлучније поланирао да  крене да оствари свој циљ али поучен неуспехом пучистичког начина, дугачијим путем. Окупља широки фронт опозиције и  уз њихова средства организује  језгро које ће повести обесправљене сељаке у  рушење режима герилским путем. У финансирање  Кастровог подухвата се укључује чак  ЦИА преко партије Сокараса. Ни Американцима више  није одговарао Батиста због терора који је увео у земљи која је била амерички рај за  туризам,коцку и проституцију.Добровољно није хтео да се склони.

После успешне  кампање прикупљања средстава у Америци Кастро долази јула 1956 у Мексико да изврши увежбавање екипе за искрцавање на Кубу и почетак гериле. У Мексику им се прикључио Аргентинац Че Гевара који је дошао у Гватемалу привучем новим левичарским режимом, а напустио је разочаран што режим Хакобо Арбенса није пружио отпор диктатури Кастиљо Армаса коју су им увели Американци.Мексико је у то време био земља институционализоване  револуције и напредног, антифашистичког  режима Лазаро Карденаса који је пружио уточиште стотинама хиљада републиканских избеглица из Шпаније после победе Франковог фашизма.

Овде је прилика да подсетим на  недовољно познату  личност која је одиграла врло значајну улогу у кубанској револуцији. То је шпански републикански генерал Алберто Бајо( Алберто Баyо, 1892-1967), аутор тридесетак радова, романописац, поета и –стручњак за герилска ратовања. О томе је написао дело  „150 питања герилцима“. Бајо је био рођен на Куби у породици шпанског колонијалног официра.У младости се школовао у Америци, постао пилот  у шпанској армији. Због једног дуела избачен је из армије и  нашао се у Шпанској легији ( као француска Легија странаца) ратовао у Мароку  и другим шпанским колонијама где је био тешко рањен. За време шпанске републике вратио се у своју авијацију и као ватрени антифашиста борио се у рату против Франка. После пропасти републике емигрирао је са породицом у Мексико.Најпре је  био професор у авиошколи у Гвадалахари да би као пензионер отворио неку радионицу  да би издржавао породицу.

Генерала Баја сам упознао на Куби. Дошао је једног дана у амбасаду да изрази своје велико поштовање Југославији,  њеној  револуцији , личности Тита, југословенским добровољцима у Шпанији. После је често навраћао у амбасаду и провео сам са овом врло занимљивом личности многе незаборавне тренутке у   разговорима  о његовим доживљавањима и виспреним проценама светске ситуације. Сматрао је да је фашизам највеће зло које није  искорењено, кажњено за почињене злочине, може поново да се врати. Франку је, каже, опроштен фашизам, захваљући Американцима и њиховом антикомунизму он се башкарио у бајаги антифашистичкој Европ и умро мирно, некажњено за стравична злодела, оставио је свој  устав и монарха као свог наследника.

Код  генерала Баја, како ми је причао, „једног дана када сам се спремао да закључам радњу упадне један  високи младић  и представи се да је Фидел Кастро. Решио је  да сруши  диктатуру Батисте,  план је припремљен, разрађен, средства обезбеђена, његови саборци спремни. Недостаје само моја помоћ од које зависи успех. Знао је да сам  аутор уџбеника за герилска ратовања а он хоће управо тим  герилским  путем да сруши Батисту.Скупио је групу бораца које треба сада увежбати. Пошто је знао да  сам  не само Шпанац него и кубански патриота уверен је да ћу се придружити том подухвату“ .Тај младић,каже, деловао му је надобудно, авантуристички неодговорно је  говорио   о тако озбиљним стварима. Хтео је са пар речи охрабрења да га „потапша по рамену“,  испрати  и да пође кући.„Међутим, тај младић је на  тако сугестиван , уверљив начин изложио свој план, потпуно  ме омађијао. Остао сам да га слушам и да се договарамо  до зорних сати.Разбудио је мој младалачки полет  и био сам решен  не само да им будем инструктор  него да пођемса њим  у борбу куда год он пожели. Кад сам то ујутро саопштио забринутој супрузи она је мислила да сам полудео“.

Бајо се прикључио Кастровим експедиционарима на једном имању у Чалку близу мексичке престонице,испод Попокатепетла.Остао је са њима три месеца.Купљена је једна америчка стара јахта под називом Гранма, утврђен датум поласка. Њих 82 експедиционара су испловили за Кубу. Из обзира према шезедестгодишњаку сакрили су од Баја датум укрцавања што им је он јако замерио. Међутим,када је Кастро дошао на власт на Куби послао је авион у Мексико  и генерал Бајо је дочекан са свим почастима. Остао му је надимак „капетан“ јер због недисциплине и  немирног духа никад није у шпанској армији догурао до вишег чина.Сада је поред чина генерала, добио адекватну пензију,вилу,шофера и помоћника. Држао је предавања кубанској омладини широм земље.

Познато је да је експедиција Гранме новембра 1956 дочекана од батистичке авијације и трупа тако да су преживели само њих двадесеторица, међу њима Фидел и Раул Кастро, Че Гевара, једини црнац у експедицији  Хуан Алмеида и легендарни Камило Сиенфуегос. Са својим огромним шеширом и упечатљивом фигуром он је стајао иза Кастра приликом првог говора у ослобођеној Хавани а Кастро се у паузама говора окретао ка њему –„воy биен Камило?“.За обичног Кубанца један Фидел да пита Камила да ли је на правом путу то је значило невероватну популарност. Камило је биоскромног,радничког порекла, за разлику од већине учесника који су били интелектуалци из средње класе. Био је  прва значајна жртва необјашњеног атентата у рушењу хеликоптера, који су Кубанци приписали ЦИА.

После три године герилске борбе у којој су испочетка врло неповерљиви  сељаци све масовније прилазили покрету  Кастрови герилци  1 јануара 1959 на челу са колоном  Че Геваре и Раула Кастра   улазе у ослобођену Хавану, затим триумфално Фидел Кастрро . Батиста је у последњем тренутку стрпан у авион и отишао са напљачканим миљардама у емиграцију. Почиње борба много тежа од рушењха Бастисте  за опстанак револуционарног режима уАмериканцима „под носом“  у јеку Хладног рата.

КУБА -САД

Признање новог  режима, експлозија Кубра, Залив свиња, Кенеди -Кастро.

Американци су наизглед држали под контролом, пратили без узнемиравања рађање кубанске револуције.Први привремени  председниквећ 1.јануара 1959 је постао  Мануел Урутија(Мануел Уррутиа) из ортодоксне партије каои први премијер Хосе Миро  Кардона(Јосе Миро Кардона).Фидел Кастро је именован за команданта армије.Све је то обављено за пар дана тако да су САДсматрале да је све под контролом, већ 7 јануара 1959 су признале нови режим на Куби.  Међутим, између Кастра,  Урутије и Кардоне убрзо је дошло до размирица, повод су била стрељања ратних злочинаца. Била су организована јавна суђења са телевизијским преносима. Чак је и стрељање једног од највећих злочинаца Соса Бланка преношено преко ТВ у право у време мог првиг боравка на Куби.  Урутија је покушао  да смени Кастра народ је масовном подршком то спречио и Кастро је постао премијер а припадник Покрета 26 јули Освалдо Дортикос(Освалдо Дортицос) председник републике.

Убрзо је Американцима постало јасно да је револуција на Куби у  „америчком дворишту“ у јеку Хладног рата између совјетско-комунистичког и америчко- капиталистичког блока постала проблем за САД и изненађујућа шанса  за СССР. Показало се да су  обе велике силе и њихове службе  „преспавале“ ову револуцију, свака на свој начин.САД су касно увиделе да Кастрова револуција није неки од латиноамеричких пучева  које су САД лако могле инструментализовати. СССР се пре кризе држао информација и процена кубанске Комунистичке партије да је кубанска револуција„ авантуристичко пучистичка“. Она  ће лако да се усмери у складу са московском рецептуром као добродошао поклон  за њихове планове према супротно0м блоку.Међутим, и они су се преварили, ни то није ишло лако мадасуКубанцирано доведени у ситуацију да нема  друге алтернативе од ослонца на СССР да би  опстали. Зато ће кубански режим све до расплета са ракетном кризом непуне три године по доласку на власт бити поод сенком совјетско-америчког, кратко и кинеског, надметања око Кубе.

Односи са САД су се убрзано погоршавали. Посета Кастра Америци априла 1959 са циљем да се примири незадовољство САД због смене Урутије и првих мера нове власти, била је потпуни неуспех. Није га примио Ајзенхаур, а потпредседник Никсон му је очитао лекцију.Нарочито их је узнемиравала појава совјетских и кинеских извидница на Куби, наговештена успостава трговинских односа са СССР и комунистичким блоком

Експлозија брода Кубр(Цоубре)

Кубанци су очекујући тешке дане у односима са САД припремали одбрану. Последњу набавку оружја  на Западу француски брод Цубр је довезао је из Антверпена 4 марта 1960 у хаванску луку која је опкољена градом.У току искрцаја око 16 сати дошло је до стравичне експлозије, затим још једне. Погинуло је преко 100 људи и око 200 рањено, мада се  помињу и далеко веће жртве,тачан број се не зна. У том моменту сам био у колима са супругом која је била у другом стању. Настао је саобраћајни хаос на улици један Кубанац са луксузним кадилаком ме је ударио са стране. Изишли смо, оштећење није било велико могли смо да наставимо. Када смо разменили  визиткарте због осигурања  он је, увидевши да сам Југословен, завапио – „зашто овај наш  лудак не следибар пример Тита него нас води у рускикомунистички  пакао“.  Сутра иде преко у Мајами, оставља све,  вратиће се када овог њиховог „лудака“ почисте.(Прошло је преко  50 година отада, тај Кубанац се сигурно није вратио а Кастро је опстао).

Експлозија Кубра још тих дана је приписана ЦИА-и, касније су се у Мајамију јавили ауторииз кубанске емиграције који су то одрадили. Међутим, ни данас се то званично не потврђује, нису декласифицирани документи ЦИА о томе. Али, одмах после експлозије у америчким медијима је објављено да су ту експлозију извршили кубански комунисти, чак је  са тим повезан и Анастас Микојан, потпредседник совјетске владе у то време, који је тих дана био у Хавани са руском економском изложбом 2.фебруара 1960. Он је сондирао и успоставу дипломатских однос са Кубом. Касније ће тај рукопис бити познат- оно што се изврши тајно припише се  непријатељу јавно уз двоструки погодак.

На сахрани жртвама Кубра  иза поворке на челу са  Фиделом, Раулом Кастром , Че Геваром и целокупним руководством било је нас неколико дипломата из несврстаних земаља, јер са Источним блоком још нису успостављерни односи а са Западом су већ били у прекиду. Био сам у истом реду са тада великим поклоником Кубе Жан Пол Сартром и Симон де Бовоар. Геварина слика са чела колоне настала тог дана је постала данас  позната икона у целом свету. Експлозија Кубра за Кастра је био сигнал да је сукоб са САД већ отворен, да мора тражити ослонца и код Источног блока.Неће то више да крије да то не будее иузговор за амнеричку интервенцију.. У говору поводом жртава Кубра  отворено је најавио да је циљ Кубе остварење социјализма, да кубанска револуција има марксистички карактер.

Инвазија у Заливу свиња

После покушаја САД  да скину Кастра принудном оставком, понудом неких синекура и преносом власти на председника Мануела Урутију,  економским ембаргом на које је  Кастро је нашао одговор,Американцима је било јасно да ,морају ићи на радикално решење.  Показало се  да са Кастром другачије не може.Донета је одлука о  оружаној интервенцији још средином 1960. План је израдила ЦИА и Пентагон за време владе Ајзенхауера и он је тај план одобрио . Пошто је Кенеди победио на новембарским изборима 1960 план је презентиран председнику. Кенеди је одмах био против било каквог плана који би значиодиректно ангажовање САД и рат са супротним блоком ,јер је, по каснијим сазнањима,  припремао потпуно другачију стратегију односа са СССРом , смањење тензија  у Хладном рату  са СССР од трке у наоружању и војном одмеравању снага..Међутим, генерали ЦИА и Пентагона су успели да га убеде да ће  тај план бити обављенбрзо и ефикасно, да ће јавно то бити искључиво кубанска операција, уз потпуну прикривеност америчког учешћа.Кенеди је на крају невољно пристао. Првобитни план је био да се изврши инвазија на копно, освоји неки град подаље од Хаване и поче одатле герилска борба, алки је план нсапуштен

Тајно је припремана група од јула 1960од око 1.500 кубанских добровољаца у Гватемали где је  инсталиран диктаторски  проамерички режим Кастиљо Армасапошто је срушен  левичарски, демократски изабрани режим Х.  Арбенса.Укрцај експедиционара је обезбеђен преко још једног диктатора А. Сомосе ииз никарагванске луке Пуерто Кабесас. Кубанска обавештајна служба је  још од октобра 1960  знала за те припреме,стално их пратила. Приремана је одбрана , Кубанцима је био велики  проблем  сазнати где ће бити искрцавање пошто су обале кубанског острва дугачке а ту су још  острва Исла де Пинос и хиљаде малих острваца.Планирано је да се  инвазија изврши   на кубанском копну, да се заузме мостобран, да се искрца кубанска влада из емиграцијекоја ће „легално“ да затражи америчку помоћ. Та помоћ од 5.000 америчких маринаца на  ратним бродовима на ивицама територијалних вода била је спремна, у очекивању позива. Време и место искрцавања планери инвазије су држали у тајности до последњег тренутка, нису то знали ни сами кубански учесници инвазије.

Време инвазије је наговештено  бомбардовањем  војних аеродрома у Хавани и Сантијагу 15 априла 1961. Авиони су били са кубанским ознакама, пилотирани од кубанских пилота који су „дезертирали“. Бомбе су падале пар киломертара далео од Мирамара, подручја Хаване где смо становали. Била су два налета у зору када су авиони одлазили према мору и враћали се у нови напад.То бомбардовање је било чисти промашај. Оборена су  три инвазиона бомбардера А-26 а на земљи је уништено  5 кубанских авиона који су били некорисни а „преживело“ је неколико ефикаснијих авиона који ће одиграти касније значајну улогу у фијаску целокупне инвазије.Непосредно после бомбардовања шпијунским извиђањем У-2 авиона је констатовано да је бомбардовање било неефикасно, да нису уништени најопаснији авиони.Сутрадан,16 априла, Кастро је објавио социјалистички карактер кубанске револуције.

Инвазија је извршена 17 априла 1961 на плажи Хирон (Гирон) у Заливу свиња. То рибарско насеље било је на тврдом копну од кога је водио пут кроз велику мочвару-Сиенага де Сапата до матичног  острвског копна.Поморски десант на плажи Хирон која је била предвиђена да буде мостобран за инвазију извршен је у зору уз истовремени ваздушни десант са падобранцима  на копно где полази пут кроз мочвару према Плажи Хирон. Кључну улогу у фијаску инвазије одиграли су рибари – милиционери  из насеља Гирон.Они су као и цела Куба били „наоружани народ“-   аутоматима и лаким чешким наоружањем прихватили су борбу, већина је изгинула али су пре тога успели да јаве у Хавану да је ту почела инвазија. Кастро је на челу тенковске колоне  пре сванућа већ стигао до Залива свиња где је још био у току падобрански десант и командовао операцијама заједно са командантомРамон Фернандесом.Многи падобранци су гинули још приликом слетања,хватани по мочвари инајвећи број је био заробљен.

Коначан салдо инвазије јебио –преко 100 мртвих и 1189 заробљених.Били су суђени н затворске казне. Неколико припадника Батистиних снага који су чинили злочине су стрељани. Сви су крајем 1962 размењени за тракторе и лекове. Председник Кенеди их је по повратку примио, али то  није смањило огорчење на њега као кривца за фијаско међу кубанским емигрантима и у америчким тајним службама.

По речима Че Геваре победа у Заливу свиња је учинила „више него икада подршку кубанског народа револуциуонарној власти  Фидела Кастра, довела до великог  спољнополитичког пораза САД“ . После  пораза на Куби Роберт Кенеди је да би примирио огорчење војнообавештајног естаблишменте на председника  одобрио нови  план инвазије на Кубу уз помоћ диктатора Никарагве А.Сомосе.Из Никарагве су вршени авио налети и вршене саботаже инсталација на Куби.Међутим, тај покушај је неславно завршио.Грешком је нападнут шпански брод,капетан је погинуо, исплаћено милион долара одштете.Опрема из овог плана заједно са кубанским емигрантима је пребачена у Конго.Нови планови инвазије Кубе су коначно сахрањени после окончања ракетне кризер 1962 г.

После је Фидел Кастро данима преко телевизије водио дијалог са „гусаносима“ ( црви како су их звали).Пита једног црнца шта је  несрећник тражио у том друштву. Или једног  од њих чији је отаац био познбат као левичар,социјалиста.Одговорио је да се бори против њега да спречи да Куба постане  комунистички сатели. Он је дошао да се бори против комунизма за социјалистички пример Југославије,чиме је направио нама лошу рекламу у кубанској јавности.После је Кастро понудио да их прода Американцима на понижавајући начин- трактор по глави. Продаја је остварена по сличној цени и сви су пуштени  да оду у САД.Да би примирио незадовољство експедиционара и целе кубанске емиграције подршком Кенедијеве владе њиховој борби он их је примио,прихватио поклон-кубанску заставу и  рекао „Уверавам вас да ће ова застава бити враћена у слободну Хавану“.
Кенедијеви су знали  са ким имају посла и настојали су на сваки начин да оправдају председника Џона  Кенедија, предупреде опасност освете као да су је слутили.Тако је Едвард Кенеди рекао да су Залив свиња и ракетна  криза учврстила одлучност Кенедија у доношењу одлука, прихватио је своју одговорност за пораз. Јер, „победа има сто очева а пораз само једног сиротана“ – Приватно је  додао да је имао(превише?) поверења у ЦИА,Стејт департмент и Пентагон.

На притисак ЦИА и Пентагона после неуспеха у Заливу свиња  председник Кенеди је одобрио 30 XИ 1961  тајну операцију ЦИАе за борбу против Кастровог режима на Куби под називом Мунгос(Монгоосе). Према накнадним сазнањима и декласификованим документима браћи Кенеди никако  није одговала нова, још амбициозњиа интервенцијха на Куби .Били су одлучни да проблем Кубе реше у оквиру дијалога не конфронтације са супротним блоком. Зато је одобрио операцију уз опрез да не  буде под командом Пентагонанего  под контролом Роберта Кенедија.Хтео је  да обезбеди, на основу искуства за Заливом свиња, да ова акција не угрози његове глобалне планове  у односима са супротним блоком. Операција Мунгос је била свеобухватна, предвиђала је33 врсте операција (колико има врста мунгоса!)од пропагандне дискредитације режима, саботажа, рушења рафинерија,мостова,шећерана, паљења поља трске,индивидуалног терора и атентата на руководиоце, пре свега Фидела Кастра, до стварања герилског упоришта пре општенародног устанка и копнене интервенције САД. Чак је и Јан Флеминг био ангажован за дискредитацију Кастра. Све је требало да кулминира општим устанком и америчком интервенцијом октобра 1962. Цела операција била је углавном неуспшна, промашени су сви атентати на Кастра,њих 838- за Гинисову књигу рекорда. Процена народног расположења у корист нове инвазије била је небулозна, фризирана од жеља емигрраната. Међутим,и поред укидања операције Мунгос њене активности су настављене све до 1975. Она је остала позната као прва и највећа операција државног тероризмаСАД која је била претеча, прототип  каснијих успешнијих интервенцција НАТО пакта по свету.

Покушаји дијалога Кастро-Кенеди

После ракетне кризе  ређале су се нове „рецке“ за Кенедија код оних који су му радили о глави. Тако је он критиковао европски колонијализам у Африци. Прекинуо је политику Ајзенхауера  о Конгу према Лумумби. Успоставио је контакте са великим шведским државником Дагом Хамаршелдом, генсеком УН и савезницима Лумумбе у УН који су били против белог колонијализма. ЦИА је опрему за операцију Мунгос и  кубанске учеснике послала у Конго.Иначе Лумумба је убијен у периоду између избора и инаугурације Кенедија  а погибија Д.Хамаршелда                             у авионској несрећи је остала под велом тајне.Ова „ рецка“ са покушајем успостављања дијалога са Кастром у циљу мирног решења кубанско-америчког сукоба је изгледа била пресуђујућа за његову судбину.Само 17 дана после утаначеног договора за састанак америчког званичника и Кастра извршен је атентат у Даласу.

Кенеди се паралелно са  проблемима  везаним за ракетну кризууз  врло опрезно прихватање операцијеМунгос  припремао  да „окрене лист“ у односима са Кубом.Циљ му  је био  решење  сукоба између Кубе и САД дипломатским дијалогом после, привлачење Кастра ка Западу а не гурање у совјетски загрљај, после разних неуспешних покушаја интервенција оружаним путем .Сада је преузео и обавезу да САД неће више интервенисати на Куби.Та обавеза  је одбојно прихваћена у његовом окружењу и морао је да тражи начина да привуче Кастра потенцијално успешнијим методама од тајних операција  ЦИАе за његову ликвидацију или насилно збацивање. У циљу успостављања дијалога са Кубом и Кастром лично обављено јеод марта 1963 до непосредно пре убиства Кенедија у Даласуоко тридесет  тајних контаката о којима јавност није знала. Декласификовани су 2003 године

Све је почело од десеточасовног интервјуа новинарке ЦБС Лиз Ховард са Фиделом Кастром почетком 1963 год.

Меморандум Беле Куће (4 ИИИ.1963) се  односи на информацију Џ.Бандија о путу Џемса Донована на Кубу,платформи за разговор.Председник Кенеди је заинтересован за разговоре са Кастром. Не слаже се  да прекид кинеско-совјетских веза Кубе буде“ услов о коме се не може разговарати. Не желимо да суочимо са условом кога он очигледно не може да испуни. Ми треба да размишљамо на флексибилнијим линијама“ . За Донована се каже да  треба да одустане од планираних шетњи са Кастром по  плажама без доброг брифинга. ( из тога се види извесна резервисаност према личности Донована као  преговарача који је човек ЦИАе).

У опширном меморандуму Беле куће за Бандија(11.се  још јасније наглашава  интерес пред.Кенедија за успоставу дијалога са Кастром. Међутим,  „сви смо   окупирани решењем наших кубанских проблема , али до сада гледамо само на једну страну медаље –како да што више повредимо Кастра разним тајним и јавним прљавштинама. Нисмо још погледали другу страну медаље –како Кастра да привучемо мирним подстицајима  ка нама“, да се Кастро извуче из совјетског загрљаја.Таквим прилазом би се  отклониле бар две главне бриге-„поновно увођење офанзивних ракета и кубанска субверзија“ .Практичне препреке на том путу су што је „Кастро тврд орах“и америчка јавност.“Ако америчком народу буде доказано да су претње од  офанзивних ракета и субвербзивна кретња под контролом, да је  руско присуство на Куби редуковано и да је Кастро више националиста него комуниста..пажљив миран заокрет у политици  је могућ“. Кастра као тврд орах сада је „лакше сломити него што је било. Он је добио драгоцене поуке у протеклих пар година.“ Затим се наглашава  да председник тражи „ храбрија решења за кубански проблем..  очекује студију изводљивости за такав заокрет у политици“.

Извештај о разговорима Лиз Ховард на Куби ЦИА са потписом Хелма доставља Белој кући 1 маја 1963.Поред разговора од 10 сати са Фиделом Кастро и неколико највиших руководиоца Кубе-Че Геваром, Раулом Кастром, Вилмом Еспин, Раул Роа и Рене Ваљехом. Кастро је изразио велику желкју за приближавањем са САД, ако  пред Кенеди то прихвата очекује да учини први корак.Она је стекла утисак да Џејмс Донован није има политичке разговоре са Кастром и нуди себе да биде директна веза задалкје контакте преко Рене Ваљеха Кастровог човека од поверења. Мада ЦИА у том извештају указује на опрез према Киз Ховард као контакт особи она је очигледно прихваћена јер се појављује у свим даљим контактима са Кубанцима.  У тим контактимна се са кубанске стране поред  Р.Ваљеха појављуе и амбасадор Кубе у УН Карлос Лећуга а са америчке стране  заменик шефа америчке мисије при УН Виљем Атвуд. Према документима који су били под шифром Топ сецрет у ток контаката са америчке стране је  био укључен врло мали круг људи- поред председника Кенедија  и Р. Кенедија, саветника Бандија и шефа кабинета председника Гордон Чејс  били су још Аверел Хариман, Адлај Стивенсон.

Контакти су  интензивно почели септембра 1963 разговом Атвуда са Лећугом који га је позвао на Кубу. Тада је Роберт Кенеди упозорио Бандија  да ће бити тешко да Атвуд посети Кубу а да амерички медији то не дознају и оптуже владу да се договара са Кастром. Он је зато да се контакт оствари у Мексику или некој другој земљи јер  је тајност боравка на Куби  тешко били сачувати , Аствуд је званичник владе. Контакти су настављени током целог октобра да би се у новембру убрзали скоро свакодневно. Најпре је било присутно питање где да буде конктакт. 

У поруци од Кастра коју преноси Ваљехо 21 октобра Кастро изражава спремност да прихвати званичника САД било где, „ захваљује на дискрецији према свима“( има и он своје разлоге да чува тајност!). Тек тада је откривено да би то био Атвуд.Спреман је да пошаље авион у Мексико до Варадера како би се избегао аеродром у Хавани, тајност је загарантована. После разговора Атвуд би био враћен истим путем.  На крају је због инсистирања Кастра да он лично разговара,нађена варијанта да то буде на Куби али да Атвуд претходно буде разрешен са дужности да би у случају да се све искомпликује  влада могла да демантује да  њен званичник није водио разговоре.( Толики је био опрез браће Кенеди).

У даљим контактимна који  су били скоро свакодневни је основно било да се обави један прелиминарни сусрет између Лећуге или Ваљеха у Њујорку да се види које теме Кастро жели да се расправе,„да би били сигурни да има нешто битно да се разговара“-питање агенде.О томе је вођен разговор са Ваљехом 19 новембра, а Кенеди је убије после три дана, 22 новбембра.

Према накнадним информацијама из Хаване у моменету када је код Кастра  припремана агенда уђе председник Кубе Дортикос и каже да је Кенеди убијен у Даласу. Кастро је наводно прекинуо рад и рекао да Кубу чекају тешки дани.  

Постоје бројне „теорије завере“ о убиству Кенедија   и даље остаје на снази извештај Воренове комисије  о томе да је Ли Харви Освалд појединац који је убио председника из мржње.У  верзији атентата док је још Линдон Џонсон полагао у авиону заклетву за председника било је да је Ли Харви Освалд Кастров човек. На Куби је пре атентата на основу обавештајних информација Кубе из кругова кубанске емиграције у Хавани било познато да је Кастро на мети „од својих“ још од Залива свиња. После ракетне кризе само је било питање како и када ће се то догодити.Према кубанским сазнањима непосредно после атентата ЦИА кубански емигранти из Мајамија су били извршиоци атентата а ЦИА организатор.  Линдон Џонсон је после атентата у једном ТВ интервјуу изјавио да је „Кенеди намеравао да убије Кастра али га је овај стигао пре( гот)“ .Симптоматично је да  та верзија није укључена у Воренов извештај..

Атентат у Даласу годину дана после октобарске ракетне кризе, као и убиство Р. Кенедија  накнадно се доводе у везу са улогом браће Кенеди у расплету кризе.Кенеди је убијен само 17 дана после него је после вишемесечних контаката и сондажа утаначен сусрет америчког званичника и Кастра. Начин како се Хладни рат, супротно напорима Кенедија, распламсао после тога то потврђују.Кенеди је после кризе обновио започети дијалог са Хрушчовом и успоставио посредне контакте са Фиделом Кастром са циљем да се односи са Кубом нормализују.

У  ово време кризе Запада и дебате о њеним узроцима вреди се подсетити на инаугуралну беседу председника Кенедија 20И.1961  у којој се он залагао за уравнотежење интереса богатих са интересима просечног Американца за добробит земље.За ових 50 година није било у САД званичних иницијатива за истрагу у вези са позадином убиства браће Кенеди, мада су на власти били и демократски председници.

СССР-КУБА

Хрушчов-Кастро,Афера Ескаланте

Совјетски Савез није испочетка показивао интересовање за оно што се догодило на Куби.Држао се информација кубанске КП која је, као и друге латиноамеричке партије просовјетске орјентације, била догматска и послушна-Иначе је нтересантно да је  СССР  у јеку рата и у време добрих односа са антифашистичком владом Ф.Д.Рузвелта успоставила 1943 односе са Кубом. Амбасадор из САД најпре Максим Литвинов затим Андреј Громико били су акредитовани и за Кубу.Тада су чак комунисти учествовали у влади Батисте, Карлос Рафаел Родригес  члан ЦК  био је министар министар.Када је почео Хладни рат за време владе Прио Сокараса осноси су захладнели да бни поосле пуча Батисте 1952 били и формално прекинути.

Н.С.Хрушчов у својим мемоарима признаје да ни совјетска партија ни КГБ нису имали идеју о томе ко је Кастро и за што се он бори.Кубански комунисти су им одговарали да да се ради о буржоском авантуристи агенту ЦИА. Није ни слутио да ће ова мала земља и њен лидер у толикој мери утицати на његову судбину.

Совјетски КГБ је ипак показао интересовање за Кубу одмах по доласку  Кастра на власт. Имали су свог човека у Хавани већ првих месеци по доласку Кастра на власт. Сећам се да сам у пролеће 1959 по повратку из Чилеа  срео Александра Алексејевића  Алексејева који је дошао на Кубу као дописинк ТАССа.Са  њим ме је упознао сарадник у кабинету  Р.Ботија који ми је уговорио састанак са Фором Шомоном вођом Револуционарног директорија 13 марта.Тада су Југославија и СССР били у новом таласу хладних односа због „југословенског ревизионизма“, тако да ме он сумњичаво питао –„откуд  ви у колима министра Ботија?“Објаснио сам му како је до тога дошло и наставили смо кратко познанство као поштоваоци новог Кастровог режима.Он је успоставио изузетно добре односе са Фиделом Кастром.Када су успостављени односи постао је саветник у  совјетској  амбасади и поборник ослонца на Кастрове снаге као главне а не на комунисте. Када је дошло до сукоба између КП Кубе и СССР поводом афере Ескаланте виспрени  Хрушчов да би одобровољио Кастра је дао за право А. Алексејеву. Одмах је повукао амбасадора Сергеја Кудрјавцева, именовао Алексејева за амбасадора, а Ескалантеа протерао,о чему касније.Али ни то  није умирило Кастра.

Успостава односа совјетског блока са Кубом је пажљиво припремана. Фебруара 1960 долази на Кубу Анастас Микојан да отвори совјетску економску изложбу, припреми успоставу однос, испита могућност Кастрове посете СССР, знајучи за неуспех Кастрове посете САД. Није га примио Ајзенхауер а попредседник Никсон му је очитао лекцију.Микојан се вратио са  Кубе  са мишљењем да  Кастра треба опомоћи економски и политички, оружје још није било на реду.Совјетски савез после успоставе дипломатских односа, затим објаве Кастра  после Залива свиња  да иде у социјализам, одлучујуће је помогао Куби да савлада америчку економску блокаду.Кастро је јавно честитао Кастру избор социјалистичког пута али је приватно веровао да  неће успети, да ће Американци упоотребити силу да то спрече.Зато је одбрана Кубе постало питање престижа и за СССР,стављали су на знање Вашингтону да би напад на Кубу имао озбиљне последице.Инсталирање америчких ракета у Турској био је окидач  Хрушчову за идејуда то искористи као шансу да одговори контрамером   - инсталирање совјетских ракета на Куби.

После ракетне кризе дошло је дои оштрог захлађења у односима СССР-Куба.Сећам се пријема у старој совјетској амбасади на Ведаду поводом прославе октобарске револуције 7 новембра 1962 само неколико дана после окончања кризе и повлачња ракета. На пријем демонстративно није дошао Фидел.Био је присутан Анастас Микојам кога је затекла комплетна блокада Кубе тако да није могао да иде на сахрану супруге у Москву.Главни гости, цело Кубанско руководство  Раул, Че ,Алмејда више министара и команданата револуције сем Фидела, заједно са Микојаном су седели у дворишту амбасаде близу базена. Нас неколико несврстаних  дипломата стајали смо довољно близу да смо могли да пратимо разговоре,знајући руски и шпански. Микојан је прилично попио и у једном тренутку доста слободно се обраћао  супрузи Р.Кастра Вилми Еспин која је седила између њега и Че Геваре речима које је руски преводиоц је задивљујући полирао и  „вадио флеке“ у стилу- „друг Микојан каже да сте ви  хероина ваше борбе“ . Да није било тако сналажљивог преводиоца у тако напетој ситуацији могло је доћи до скандала.

Кастро је на затегнуте односе са СССРом  одговорио „меденим месецом“ у односима са Кином.Хрушчову је требало скоро  годину дана  да приволи Кастра да посети СССР.После посете односи су се поправилли али нису враћени на ранији ниво.Кастро је у овом периоду изабрао „несврстани“ положај у односима са две социјалистичке силе.

Распад СССР имао је разоран утицај на  Кубу.СЕВ који је учествовао са 85 % у економској размнени са Кубом је 1991 укинут, трговина са СССР и земљама совјетског блока  се практично угасила. Тек доласком Путина на власт у Русији односи са Кубом су се нешто побољшали.Он хје 2000 год посетио Кубу и осудио амерички ембарго. Било је нопходно велико умеће и одлучност кубанског руководства да остане нас свом социјалистичком путу у време када је он у СССР пропао, да истовремено  опстане у ускловинма блокаде и изолације.Највећу помоћ су пружиле земље Латинске Америке.Сада Куба има, уптркос америчком ембаргу, односе са 160 земаља,кубански стручњаци раде у 20 земаља,посебно лекари,у Венесуели  их ради 30.000.

Афера Ескаланте

Ова афера око Комунистичке партије Кубе и њеног  лидераАнибала Ескалантеа( Ханибал Есцаланте)није често помињана у  пропаганди  против Кубе као совјетског сателита који је, наводно,  послушнички примењивао совјетски комунистички модел. Не случајно,  јер ова афера показује  да ако је Кастров режим комунизам онда је то  његов , никада није био туђе дело,још мање наметнуто силом или против његове воље. Афера показује, такође, да је  улога Хрушчова у овој афери  била још једанаргумент  догматском окружењу око  њега да га скину са власти. Зато  детаљнији осврт на ту аферу има значаја, доводи нас  у везу и са кризом и њеним расплетом на Куби и у Москви.
После одбране Кубе од инвазије у Заливу свиња у очекивању и нових искушења  Кастро је хтео да све политичке снаге које подржавају нови револуционарни курс обједини у јединствен политички покрет.Те три снаге су  биле Покрет 26 јули Фидела Кастра, Револуционарни Директориј 13 марта( Дирецторио Револуционарио треце де марзо)  и Комунистичка партија Кубе. Директориј и КП Кубе  су биле конкурентски Покрету 26 јули, свако се  на свој начин се накнадно прикључиореволуцији по доласку Покрета 26 јули на власт.
Дректориј је био покрет католичке антидиктаторске студентске  омладине на челу са Хосе Антонио Ечеверијом ( Јосе Антонио Ецхеварриа).Био је то демохришћански покрет у европском смислу али неи по садржају. Демохришћански покрети у ЛА су више инспирисани изворним,социјално праведнијим хртишчанством него ватиканском догмом.Данас је у ЛА врлко снажна та струја као Теологија ослобођења  која се из САД такође пои црно белим критеријима оптужује као комунистичка. Недавно је парагвајски председник Фернандо Луго, бивши католићки бискуп, смењен оо том критеријуму. 13  марта 1957 извршили су  50 припадника Директорија смео  и вешт напад на председничку палату (отуда назив 13 марта) .Када је напад већ успео , када су стигли до Батистиног кабинета на трећем спрату он се спасио тајним степеницама. После се све окренуло лоше за нападаче.Успели су да побегну али је неко открио њихову сигурну кућу и тамо су четворица учесника напада ликвидирана,  наступио је жесток терор диктатуре.Издаја која је омогућила ликвидацијувођа Директорија била је касније везана за аферу Ескаланте.На челу Директорија је био Фор Шомон (Фауре Цхомон).Он је  преживео терор после неуспелог напада на председничку палату1958. Док је Кастро водио борбу на истоку земље из Сиера Маестре Шомон је заједно са Шпанцем Карлос Гутиерес Менојом(Царлос Гутиеррез Меноyо) организовао Други фронт против Батисте у средини острва у планинин Ескамбрај.Када је фронт који је предводио Че Гевара стигао октобра 1958 до Ескамбраја  сарађивали су све до победе. Тиме су добили партнерски статус у новој власти.Добио је  чин команданта револуције, учествовао у влассти, био је амбасадор у Москви.Менојо се прикључио антикастровој емиграцији.
Комунистичка партија  Кубе је традиционално следила  политику Москве, члан ЦК партије Карлос Рафаел Родригес је био у току ИИ светског рата у влади Батисте.Чак ни после пуча Батисте 1952 и увођења диктатуренису имали проблема у свомделовању.Кастров напад на Монкаду су осудили као „буржоаски авантуризам“ . Гевару су оцењивали као „романтичног,анархистичког авантуристу“.  Кастрову герилу из Сиера Маестре су пратили са игнорисањем и иронијом.Тек када је Кастрова победа била на видику дошао је у Сиера Маестру  Карлос Рафаел Родригес као појединац а не као израз подршке партије Кастру.Тек када су односи са СССР постали битни за опстанак Кубе комунистичка партија је добила ничим заслужен партнерски статус у оквиру нове власти.
Ф.Кастро од раних дана свог политичког формирања имао је критички став према кубанској комунистичкој партији, не и према самој идеји комунизма. То потиче још од  1948 када је Кастро учествовао у чувеном „боготасо“.Тада је у Колумбији као хладноратовски првенац борбе против комунизма у Латинској Америци убијен Елиесер Гајтан, велики трибун,сенатор,градоначелник Боготе, вођа Либералне партије,кандидат за поредседника и очекивани победник.Сутрадан је дошло до великх протеста и њиховог крвавог гушења што је био почетак  грађанског рата у Колумбији, најдужег у ЛА који још траје. Фидел Кастро,заједно са једним кубанским младим комунистом је учествовао у Боготасу.Био је шокиран када му је тај колега рекао да мора да остане у хотелу, партија му забрањује.Отада је он био критичан према КП Кубе а ни они му нису остајали дужни.То је остало  присутно у њиховим односима, више или мање прикривено.Тако је после интервјуа дописника Њујорк Тајма Х.Метјуса са Кастром у Сиера Маестриу новембру 1955 кубанска КП је јавно изразила „радикално неслагање са тактиком и плановимна Фиделла Кастра“.Када је Кастро преко радио позвао на генерални штрајк комунисти су га саботирали. Гевара их је прозивао да нису схватили улогу гериле.
Јула 1961 на Куби се формира  заједнички облик уједињених политичких снага револуције састављен од Поокрета 26 јули, Директорија 13  марта и КП Кубе под називом ОРИ (Организационес Револуционариас  Интеградас)-Уједињене  револуционарне интеграције. У герерални секретаријат ОРИ ушло је 25 чланова, 10 од њих су билои чланови КП Кубе. За организационог секретара који ће спроводити процесом институционсачизације органа партије и власти о одређен је  Анибал Ескаланте. Он је за разлику од шефа КП Блас Роке  (Блас Роца) био човек Москве, ватрени поборник увођења совјетског комунистичког модела на Кубу. Полазио је од става Москве коме је и он допринео да је Куба досада  према уџбенику извела б уржоасску фазу револуције, сада треба прећи социјалистичку,пролетерску фазу.
Почело је формирање органа партије по кључу да председници буду углавном кадрови  26 јула и Директорија, секретари кадрови КП. Функција секретара је кључна председника више почасна. Кастро је то пратио и како сам дознао од мојих  „чилеанских“ колега постојао је све незадоволојнији тиме куда тај процес води. Према томе како су формирани  органи до провинцијског нивоа Кастру је све више било јасно да је њему намењена  церемонијална функција да стварну власт треба да преузме КП.Било је јасно да то Кастро сигурно неће дозволити.Очекивала се Кастрова реакција која је и уследила у типично његовом стилу.

Приликом обележавања годишњице смрти вође Директорија Х.А.Ећеверије 13 марта 1962 Кастро је приметио да је Ескаланте читајући тестамент Ећеверије прескочио једну реченицу која је гласила „Даће бог да успемо да успоставимо краљевство правде  у нашој домовини“. Кастро га је прекинуо усред говора и питао га зашто је то избацио.Он му је одговорио;“Они су ми тако наредили“. Кастро је на то експлодирао, вреди то цитирати :“ Дали је то могуће? Да ли овај кукавичлук може да се назове дијалектичка концепција историје? Да ли то може да се зове маарксизам лењинизам? Да ли таква превара може да се назове социјализам?Таква кратковидост ,секташтво,глупост…Не, нећемо дозволити да ово овако иде даље..Шта то они  покушавају да ураде са овом н ашом револуцијом? Да је претворе у јарам за волове или школу за лутке“.
Овакви ставови су скривани у јавностии, занемаривани у западној хладноратовској  пропаганди  и у ставовима европске антикомунистичке социјалдемократије.Јер није се уклапачло у сатанизацију Кастра као совјетског комунистичког сателита. Створили су имиџ Кастра као окорелог  комунисте совјетског типа. Ни  у Београду, упркос нашим објективним извештајима, нису имали слуха за овакве нијансе у оцени Кастра-руски човек,комуниста, стандардни западни клише.
Кратко после ове експлозивне критике КП у органу 26 јула „Ла револуцион“ јавља се коментар „Рат против секташтва“.Истовремено Кастро максимално заоштрава своју реторику  и критику ОРИ које су „изгубиле контакт са народом..намећу народу  деспотизам  који се скоро не разликује  од Батисте и његове банде“.Кастро затим објављује састав секретаријата ОРИ од шест чланова без Ескалантеа-од КП Кубе је  Блас Рока,први шестрорице  је Фидел. У једном од  говора саопштио је јавности да је Ескаланте протеран код његових газда.Жестоко је критиковао њихов сектаризам,само су они способни да врше власт и воде све послове.“ Та врста болести овде неће стићи далеко- није нас лако припитомити. Дужност партије  није да влада него да орјентише“.
Народ је био одушевљен јер није заборавио да  су кубански комунисти револуцију провели „под јорган планином“. Кастро је обрачун са Ескалантеом завршио помирљивим позивом старим комунистима да „буду скромни у понашању према револуционерима“.Кад је почела чистка од кадрова који су подржавали Ескалантеа и московску линију Кастро је уочио да је ситуација гора него што је предпостављао- има их пет стотина.
Наступио  је  врло критичан моменат за Кубу у односима са СССРом када је она  животно зависила од совјетске подршке и помоћи. Зато је Кастрова одлука деловала самоубилачки.Међутим,било је опште познато да је иза Ескалантеа стајао амбасадор Сергеј Кудрјавцев и Москва.Вероватно је А.Алексејев  претходно упознао Кастра да иза акције Ескалантеа не стоји Хрушчовнего  догматске снаге у партији, што се врло брзо и показало. Енергични Хрушчов је предузео неуобичајен корак у дипломатској пракси-одмах је повукао амбасадора Кудрјавцеа а на његово место је именован А.Алексејев, саветник у амбасади.Тиме је практично подржао став Кастра делимично га умирио.
Вредно је поменути јошједну  аферувезану за кадрове Ескалантеа јер илуструје Кастрову одлучност да истера правду, мада га у западној пропаганди бије супротан глас.То је – афера „Хумболтова 7“  око комунисте  Маркоса Родригеса.Тај Родригес је био учеснику нападу Директорија на председничку палату,  кога је као лажног припадника  партија убацила у директориј као информатора.После неуспеха напада четворица учесника су се сакрила у сигурну кућу у Хумболтовој 7 у Хавани.Родригес је одао полицији локацију и полицијац Вентура је упао и све их побио.Удовица једног од убијених успела је да се суочи са Вентуром који је био у затвору под истрагом за тај злочин.Добила је његово признање да је издајник био Родригес, био јеухапшен.Међутим, неко је успео да се  Вентура ликвидира пре него је дошло до  његовог суочења са Родригесом.Родригес је ослобођен.Ново  хапшење и суђење Родригесу ( ја сам се већ вратио са Кубе) одржано је 1966. По пријави Ф.Шомона. На суђењу се показало да је радио  по задатку   Х. Ордокија члана ЦК ком партије, тадашњег начелника генералштаба и његове жене министарке културе у Кастровој влади.Родригес је стрељан а они су смењени са дужности.КП Кубе је после променила своје име Социјалистичка народна партија -ПСП у Комунистичка партија.Оба листа старе КП-Ој(Хоy)  и Револуцион су затворена нови лист партије је Гранма.
А.Ескаланте после емиграције у Чешкувраћа се1964  на Кубу у време када се у Москви припрема смена Хрушчова и када он већ нема контролу над партијом. Кастро је дозволио Ескалантеу да се запосли на једној фарми која је убрзо постала центар окупљења његових кадрова.Међу најактивнијим је био Х.Ордоки који је био компромитован у афери Хумболтова 7. Ескаланте је сада ухапшен и осуђен на неколико година робије.Том приликом је потврђена совјетска веза у активности Ескалантеа.Зато Кастро оштро раскринкава совјетски систем, као конзервативан, бирократизован , одвојен од маса. Износи деформације совјетског комунизма, штетну активност њихових КП не само на Куби него  свуда по свету,посебно Латинској Америци. Че Гевари су комунисти ускратили обећану подршку  по инструкцијама из Москве што је допринело брзом гушењу побуне и смрти Геваре. Генсек КП Боливије Монхе недавно се у интервју не каје што је тако поступио.
Међународни положај Кубе који се искомпликовао са погоршањем односа  са СССРом делимично је надокнађен са  продубљивањем односа са Кином затим активирањем у Покретру несврстаних.Међутим, непосреднопре октобарске ракетне кризе  на америчкој страни се  припремала  нова акција за ликвидацију Кастровог режима , позната под називом  Мунгос. На основу искуства са фијаском у Заливу свиња предвиђено је много више варијанти деловања, почевши са атентатима на Кастра, пропагандом до отварања унутрашњег фронта на Куби.СССР је нудио Куби помоћ у одбрани. Кастро је предложио војни  споразум Куба-СССР у коме би се утврдило да напад на Кубу је напад на СССР. Хрушчов  је за довођење ракета на Кубу не само због Кубе него због повећања одбрамбене способности совјетског блока, Варшавског пакта.Кастро се сложио али да се то објави јавно што је Хрушчов прихватио али али тек када ракетни систем буде оперативан.Тајна реализација тог плана инсталирања ракета неопосредно је претходила  рсакетној кризи око Кубе. 

ТРИНАЕСТ КРИЗНИХ ДАНА

Кризних тринаест дана(14-28 октобра 1962) одвијали су се на дотада незабележен начин у историји.На америчкој и совјетској страни су формиране кризне групе  које су биле у непрекидном заседању свих тих дана.И нашаамбасада је била у стању непрестаног дежурства а тако је билои у  Београду, према времену размене телеграма и на највишем нивоу.Наша улога је била споредна, преносили смо углавном апеле несврстаних да се криза превазиђе.У време блокаде свих веза са Кубом наша амбасада је задржала  радио везу и преносила неке приватне поруке и  колегама из других земаља.
Неколико месеци пре избијања кризе СССР је у оквиру своје тајне операције Анадир успео да пребаци на Кубу 45.000 својих војника, ракете земља –ваздух, 42 ловца Миг-21, 42 бомбардера  ИЛ-28 за нуклеарно оружје и 150 ракета са нуклеарним бојевим главама.Делује невероватно да су совјетске службе успеле тако да заштите тајност ове операције да их  ЦИА није уопште реагистровала. То показује да су моћне америчке службе преспавале операцију оваквог значаја.Кенеди је септембра 1962 уз сагласност сената ставио у приправност 150.000 резервиста, а спољнополитички одбор је резолуцијом дао Кенедију одрешене руке да делује.
Сада је познато да је тајно инсталирање ракета  била операција коју је смислио и „покерски“извео  Никита Хрушчов.Главни циљ је био да шокантно упозори САД да и СССР има одговор на инсталирање ракета Јупитер у Турској. Тиме би   натерао  САД да се обе силе окрену ка детанту у међусобним односима и на трку двају система а не двају нуклеарних потенцијала у којој неће бити победника.
Други циљ је био да повлачењем ракета изнуди обавезу САД да неће дирати Кубу.Кастро није уопште знао какве су стварне намере Хрушчова. Зато је најпре давао велики отпор пристанку на инсталирање ракета, не из страха него из сазнања да  ће Куба бити прва жртва. Затим је дао пристанак али да то буде јавна демострација а не тајна операција.Није знао да би то Хрушчову пореметило његов план. Пошто је Хрушчов крио од њега  стварне намере Кастро се понашао врло нервозно и то је могло  да упропасти цео план. После се Кастро оградио од неких својих поступака у току кризе али није Хрушчову никада опростио за начин како га  је  понизио одвођењем ракета.
Шпијунским летом У-2 САД су 14 октобра 1962 год регистровале ракетне рампе на Куби, у САД је настала паника.То је први дан ракетне кризе. На америчком кризном штабу је вођена врло напета дебата око опције за одговор на ову совјетску претњу, а нису знали да су на Куби не само ракетне рамп него и ракетеса бојевим главама.Представници ЦИА и Пентагона су били за ваздушни удар, само су браћа Џон и Роберт  Кенеди били за увођење блокаде Кубе и дипломатске преговоре, и то блокаде у мање агресивној форми карантина.Замало није дошло до војног удара у Вашингтону.Р. Кенеди у мемоарима наводи да је разматран план успостављања новог режима на Куби „после интервенције и окупације земље“.Макнамара је упозорио да ће то довести до великих губитака.Тражио је да се смени адмирал Ђорђ Андерсон који је био најрадикалније за опцију инвазије и превентивног нуклеарног удара јер постоји опасност да „он сам прекрши дисциплину и крене у акцију“. Послат је за амбасадора у Португал.Учесници дебате, каже Р. Кенеди,  који су били за опцију удара износили су лажиране информације да ће  Совјети сигурноупотребити нуклеарно оружје  и зато треба  превентивно ударити први.“Нису сагледавали последице“.Кенеди је ризиковао рат да би избегао рат, није гурао противника у алтернативу без избора-„или понижавајући пораз или разорни рат“.( Сетимо се Рамбујеа, на челу САД је био демократа Клинтон али не и Кенедијевац. Колико је тај став актуелан данас када смо близу репризе кубанске кризе око неке друге земље у неком другом региону, на пр. Иран, Сирија,Северна Кореја. Као што је Кастро притиснут уза зид био спреман да се брани по било коју,чак самоубилачку  цену, заштоби он бринуо више о безбедности других него својој, зашто би се он жртвоваоза другепо цену свог уништења. Али на челу САД суи данас  људи који имају другачију, опаснију опцију од Кенедијеве. Они раде управо супротно ономе за шта се Кенеди залагао-притискају са позиције“силе која бога не моли“  противника уза зид, не дају му никакву алтернативу.Она се сада упражњава на Сирији, а предстоје још потенцијално опасниње жртве те политике које се неће либити да употребе атомско оружје у крајњој изнудици).
Слична је била ситуација и на супротној, совјетској  страни- сличан мудар, трезвен став Хрушчова.Руски „силовики“  као и амерички су тражили од Хрушчова да се изврши превентивни удар на САД пошто је њихова интервенција неизбежна, зато их превентивно треба ударити први. Хрушчов  је обуздавао своје јастребове  каои Кенеди своје. И Фидел Кастро је био за опцију превентивног удара јер су независно од совјетских служби знали из извора своје емиграције каква су стварна  расположења у Вашингтону, да је опасност неизбежна и превентивни удар спас. Хрушчов је одговорио Фиделу „ ваш предлог је неприхватљив мада знам ваше мотиве“.  Зато је Хрушчов пожурио са својом одлуком да повуче ракете да га војници не предухитре, да Кастро не предузме сам неки очајнички потез и онда ће цео план „коцкарскоиг“ спашавања Кубе пропасти. Јер на Куби је било већ 100 тактичких нуклеарних ракета које су совјетски официри могли да лансирају без шифриране команде из Москве. Те бојеве главе су биле 60 пута јаче од оних бачених на Хирошиму тако да би то био детонатор планетарне катастрофе.
20 октобра Кенеди је пресекао дебату на кризном штабу и доноси одлуку о блокади Кубе, односно карантину.Совјетски  бродови са новим ракетама и наоружањем се већ приближавају граници блокаде.
Кенеди тек 22 октобра обавештава америчку јавност да јер СССР тајно инсталирао на Куби офанзивне ракете. Истог дана објављује јавно одлуку о блокади.Од 20 до 22 октобра САД  су се убрзано припремале  за рат ако дипломатија не успе.Извршена је мобилизација 150.ООО војника.У Америци је настала ратна хистерија, сва средства информисања,јавност тражила је да се одмах одговори нападом на Куби и СССР.
23 X. 17 сати по Гриничу  Хрушчов у поруци Кенедију реагује да је увођење блокаде, кршење Повеље УН,  претња светском  миру, увођење пиратерије на отвореном мору, мешање у унутрашње послове Кубе,СССР и других држава.Кенеди одговара истог дана  у 18,51 у коме каже да иде  на СБ али  помирљиво каже:“У међувремену ја сам заинтересован да ми покажемо  разборитост и да не дозволимо да ситуацију  не можемо да контролисати као сада“. Очекује да Хрушчов да инструкцију да се поштује карантин који је изгласала Организација Америчких држава и која ступа на снагу 24 X у 14 сати “ .
Хрушчов одговара  на  Кенедијево писмо  истог дана  које је „добро проучио“ .Каже даму је упућени изазов,  стављен је  „пред ултиматум, ако не прихватите употребићемо силу. Не прихватам ултиматум а не бисте ни ви“.  Неће дозволити совјетским бродовима да се врате јер је то агресија. „Нећемо бити само посматрачи пиратерије на отвореном мору“.Порука ипак  не делује претећи. Интерно  Хрушчов наређује да бродови успоравају пловидбу да се избегне сукоб пре него се постигне планирани договор. Исто тако и америчка страна у наређењу о блокади,односно карантину каже-„разоружати  не потапати“. Совјетских 18 бродова се приближавају, напетост је максимална.
Са хаванског малекона посматрамо амерички носач авиона Есекс на ивици хоризонта испред хаванске луке. Кубанци им дају разне називе углавном поспрдне. Док је цео свет у паници обичан свет на Куби  у оку урагана око Кубе се понаша без панике и страха, чак са нескривенимузбуђењем и еуфоријом  за коначни обрачун. Знају већ за ракете са „главурџама“  које ће показати Американцима да више не могу да раде са Кубом шта хоће. Чик нека крену Јенки могу то да  скупо плате, Куба није сама и немоћна!.Опште расположење је такво да Кубанци уопште нису били свесни да је у питању опстанак земље, заиста су били спремни на рат по сваку цену.На Куби је стављено под оружје  250.000 војника спремних да гину.
25 октобра  у 1,59  Кенеди шаље  Хрушчову поруку у којој жали што „још не разумете шта јенас покренуло на овакав корак“.Наводи те разлоге-аугуста су имали информације о испорукама оружја, септембра он је упозориуо да би то могло имати озбилљне последице по односе.“После смо добили експлицитне доказе ваше владе да се не испоручује  никакво офанзивно оружје. Била су то лажна уверавања.Ви сте успоставили базе.Према томе не иузазивам ја него ви“.Истог дана  амерички амбасадор у УН АдлајСтивенсон показује снимке ракетне базе Сан Кристобал на Куби.Руски представник то назива „назови доказом“, док се истовремено на Куби довршава друга база.
26 октобра у 7 сати писмо Хрушчова  Кенедију представља прави политички есеј од дугорочног значаја.Ова порука Хрушчова,  коју и Волтер Липман оцењује најзначајнијом, делује тестаментално. (Добро је што  је  извучена из прашине архива на светлост дана, подсетити  на актуелан и  далекосежан значај ове поруке управо у садашњем тренутку када је над светом опасност репризе кубанске ракетне кризе. Осликава умног,разборитог Хрушчова који зна шта је рат   у кулминационом тренутку кризе. У сенци оваквих потеза остаје његов имиџ кога су направили светски  медији као сировог примитивца који лупа ципелом по столу у УН и сл.Заслужује да се цитира детаљније  управо на овом месту јер  садржи светски значајну,дугорочну поруку , показује визију совјетско-америчких односа и света без ратова после кризе која се мора разрешити).
Хрушчов увиђа из Кенедијевог писма да он схвата ситуацију и то цени.Упушта се у расправу-Кенеди је војник и разуме шта је офанзивно а шта дефанзивно оружје.“Ми смо разумели и апсолутно смо свесни да ако ми вас нападнемо  да следи ваш одговор истом мером…Мој разговор са вама у Бечу ми даје за право да са вама говорим на овакав начин. То говори да смо разумне особе, да правилно оцењујемо ситуацију. Како можемо да ми дозволимо некоректне акције какве нам приписујете?Само  лудаци и самоубице који желе да разоре и униште   цео свет пре него они умру могу да учине то.Ми желимо да живимо и не желимо  да уништимо своју земљу. Ми желимо нешто поотпуно другачије- да се такмичимо са вашомн земљом нба мирној основи.Ми се са вама свађамо, имамо идеолошких разлика.Међутим идеолошке као ни економске разликке не треба решавати војском. Оне треба се решавају на бази мирне утакмице, односно као што се то схвата у капитализму- на бази конкуренције.Ви сада уводите   пиратских метода из Средњег века и зовете то карантином. Дозтволите нам да нормализујемо односе, да в ам покажемо здрав разум “.
Он прихвата позив У Танта да уђе упреговоре.Наредио је да се транспорт обуставља док преговори трају, а да они одустану  од пиратерије. Објашњава искрено шта  јеизазвало  испоруку оружја Куби.“Били смо тужни што је инвазија на Кубу ( о томе смо разговарали у Бечу) довела до многих жртава.Ви сте ми тада рекли да је то била грешка.Ја сам уважавао ово објашњење. Ви  сте ми то  поновили више пута да многикоји заузимају високе положаје  не би признали  грешке као што сте ви учинили. Ценим такву искреност. Са своје стране рекао сам вам да и ми имамо не мање грешака  које су учињене утоку историје наших држава“.(  Из овог се види да се они већ добро познају,показује  колико су били значајни њихови разговори у Бечу мада наизглед нису донели конкретне резултате. Ти разговори су подцењени, он помиње да су више пута комуницирали пре ракетне кризе. Наш амбасадор на Куби, који је заменио Грахека- Бошко Видаковић, је био пријатељ са пашеногом Хрушчова и знали смо за интензитет  тих односа. Иза Кенедијевог наглашавања да је  Залив свиња био њихова грешка стајало је искрено признање да је сукоб са Југославијом  била њихова велика грешка, да извињење у Београду ипак  није било прихваћено). Објаснио је да СССР помаже Куби из хуманитарних разлога.И они су имали своју револуцију и то у заосталој земљи каква је бил Русија. Били су  нападани  од стране многих земаља.“САД су учествовале у тој авантури.Написана је једна књига од генерала који је командовао америчким експедиционим корпусом-„Америчка авантура у Сибиру“. Зна како је извршити  револуцију у једној заосталој земљи, изградити је на новим темељима. ( Познато нам је да је Хрушчов био жестоки антистаљиниста, али и убеђени социјалиста, социјализам је природна еволуција човечанства. Сматрао  је  да је социјализам  у СССР дошао прерано, почео да се изграђује у  једној и то заосталој, феудалној  земљи  у непријатељском капиталистичком окружењу. Издржао је притиске антикоминтерновског пакта али опстао по цену деформација у свом развоју. Било је природније да социјализам  буде врхунац друштвене  еволуције  у земљи која је достигла капиталистички  врхунац.И не само да победи у једној него у више земаља да би се избеглогушење социјализма у капиталистичком окружењу које не жели да одумре. Отуда је дошло до пријатељства  са Кубом  иразумевања за „несташлуке“ Кастра). Они се не мешају у  унутрашње пословеКубе. „СССР жели да Куба изграђује себе како то она жели,ми не треба да то спречавамо“.Он каже Кенедију„Ви нисте спремали инвазију“, али није тајна да  Куба стално трпи агресије,оружане нападе и зато помажу одбрамбеним способностима Кубе. (Затим Хрушчов, како се то каже у жаргону- поентира). „Ако председник и  влада САД дају гарантије да САД неће  учествовати у нападу на Кубу  и зауставе све активности те врсте, повуку  флоту то ће одмах све променити“.Не говори у име Кастра  али верује  да ће Куба објавити демобилизацију и прећи на рад у миру.“Тиме ће питање оружја  нестати.Када не буде претњи онда је оружје терет сваком народу, онда је на редупитање  уништења сваког оружја, не само офанзивног.Ја сам говорио у Уједињеним нацијама  и у име совјетске владе изнео предлог  да се распусте све армије светаи да се уништи све оружје.Како онда да ја сада рачунам са тим оружјем“.. Хрушчов наставља даље са својом тезом коју је очигледно дубоко проживљавао и каже: „Оружје доноси само несрећу.Када  га гомила то штети привреди.Ако га неко користи онда то доводи до битке на обе стране.Зато само будала може да делује да је наоружање најважније, главно средство у животу дрштва.Не, оно је губитак људске енергије у прилог уништењу човека.Ако људи не покажу мудрост онда ће у крајњем случају доћи до узајамног уништења“. На крају он позива Кенедија да заједно покажу мудрост државника.Са своје стране он предлаже да повуче бродове, Кенедија позива  да објави да неће напасти Кубу „својим снагама или помоћ било којим снагама да спроведу инвазију Кубе. Тада ће потреба за присуством наших специјалиста на Куби престати“.Морамо учините све да  заједички развежемо чворрата.Упозорава, такође, да размисли добро о спровођењу  пиратерије , мислећи на блокаду.“Ако  и то учините као први корак ка изазивању рата,добро, онда нама једино преостаје да прихватимо тај ваш изазов“..Хрушчов  врло разумно, одлучно у стилу великог државника оцењује  да  је очигледно последњи тренутакза одлуку, у противном биће касно. Волтер Липман оцењује  са правом ову  поруку Хрушчова  Кенедију  за најзначајнију. У њој  предлаже да повуче постојеће и обави слање новог ракетног оружја у замену за повлачење блокаде и обећање  да нећете извршити инвазију на Кубу.(Хрушчов је тиме  одлучно, у стилу великог државника оцењује  да  је очигледно последњи тренутакза одлуку, у противном биће касно. Волтер Липман оценио  са правом ову  поруку Хрушчова  Кенедију  за најзначајнију.
У Уједињеним нацијамасе истовремено воде нови разговори између америчких и совјетских  представника,идеја реципрочног повлачења ракета из Турске и са Кубе.У писму Хрушчову овог дана Кастро каже да према информацијама којима располаже „скоро је неизбежан напад на Кубу  у току следећа 24-72 сата“ . Постоје две могуће варијанте напада по- одређеним циљевимаили комплетна инвазија.Кубанци су спремни да се херојски одупру. Ако се оствари друга варијанта СССР би морао да реагује. „То би био моменат да се опасност отклони заувек једним чином легитимне одбране.Не постоји друго решење маколико било тешко“ . Овај став Кастро  малоје ублажио -„задржавамо наше наде  да спасемо мир  до последњег момента  и спремни смо да дамо свој допринос у било којој форми“
27 октобра је био најдраматичнији тренутак кризе, „црна субота“.Оборен је амерички шпијунски авион У-2, пилот је погинуо.
Хрушчову је сумњаода су томе кумовали и његови  ракеташи  на Куби у дослуху са командом у Москви,да је у то умешан и Кастро.У тајној поруци  по окончању кризе  оштро је замерио Кастру да је тиме могао да упропасти цео план решења кризе. (Рат је  одговарао јастребовима и са америчке и совјетске стране који су нестрпљиво  „пумпали мишиће“ за коначни обрачун и требао је овакав повод. Амерички су у овом осетљивом тренутку намерно послали У-2 у шпијунску мисију над Кубом а други-совјетски ракеташи на Куби заједно са Кастром су у ту замку радо ускочили). Сада знамо да је Хрушчов  оценио да је последњи тренутак да се делује иначе ће све бити касно.Доноси одлуку о разрешењу акције због које је све ово било кренуло. Како пренети најхитније ту одлуку,у питању су  минути.Нема директне линије, која ће тек после овог искуства бити успостављена-црвена линија између Кремља и Беле куће. Нема данашње  технике да се информација пренесе тренутно. Не може да се чека јутро  да се пренесе дипломатским каналима. Хрушчов је одлучио да своју најзначајнију одлуку саопшти преко московског радиа.Валентин Зорин, тадашњи дописник московског радиа из Вашингтона, сећа се да су га пробудили усред ноћи да ће кроз пола сата бити емитована врло важна порука, да алармира своје везе у радиу и штампи да укључе радио Москву.Тако је и било чак је Њујорк Тајмс објавио ноћно ванредно издање.
Тако 27 октобра ноћу стиже одлучујућа   порука Хрушчова америчкој страни,  и то јавно преко радија. У поруци  се прихвата повлачење бродова сановим ракетама које су намерно били видчјио изложене на палуби бродова уз услов-  размена ракета Турска-Куба, да неће бити инвазије Кубе..Фидел Кастро није претходно био консултован ни упознат са овом поруком.Хрушчов је тако поступио према Кастру јер је био љут што је  на своју  руку оборен амерички авион У-2. То је америчким јастребовима могао бити чисти цасус бели. Они су тражили да се сместа изврши контраудар- бомбардовање протуавионских батерија на Куби.Кенеди се успротивио, једва успео да одложи одлуку док се случај детаљније не испита.Захваљујући томе  добијено је на времену да порука Хрушчова стигне, катастрофа је избегнута.
Само су Кенеди и Хрушчов у том најкритичнијем моменту кризе смогли снаге и трезвеностида савладају овако опасан тренутак, али су токасније скупо платили. Разменама порука 26 и 27  октобра они су успели да отклоне опасности неких исхитрених одлука мимо њихове контроле. Коначан расплет ј је скоро у цајтноту остварен. Кенеди је  предложио Хрушчову оно што је он од почетка кризе прижељкивао-  да се обуставе радови на базама,да се направи споразумна обавеза  СССР  да уклони ракете,да се не уводе нове а САД ће укинути блокаду и дати гарантије да неће напасти Кубу.
Хрушчов  сутрадан у писму од 28 октобра, „поштованом  другу Фиделу  Кастро“ тек накнадно саопштава оно што је већ  било  успешно утаначено. Обавештава Ф.Кастра да је Кенеди позитивно одговорио на  његове поруке од 26 и 27 октобра .Он нуди гарантије да не само да „САД неће извршити инвазију Кубе него неће дозволити да то ураде њени савезници“.Знајући за расположења Кастра  тражи од њега  да  покаже стрпљење и чврстину  јер „милитаристи Пентагона виде да предстоји споразум и желе да га спрече. Зато организују провокативне летове“. Отворено критикује  Кастра  да не треба упасти у провокације - „Ви сте јуче оборили један од њихових авиона..Овај корак ће бити искориштен од стране агресора  да остваре своје циљеве“.( Тај инцидент није  искориштен захваљујући Кенедију. Међутим тај“рукопис“  са намештањем повода за интервенције је  био познат и кориштен  у току  50 год у интервенцијам  НАТО а у Југославији-Маркале,Рачак,  као и са оружјем за масовно уништавање у Либији, Ираку,Сирији итд).
Фидел Кастро је истог дана  одговорио Хрушчову  да неће бити ничија марионета.Очигледно је сагледао  да је одлуком Хрушчова да повуче ракетебез његове сагласности испао играчка у рукама великих, био је  понижен и увређен, реаговао је врло бесно.Дознали смо да је интерно одмах псовао Хрушчова, да би му„те ракете олупао о главу“, то је после и јавно рекао. У односима између Кастра и Хрушчова наступило је дубоко захлађење које ће потрајати. Упорношћу Хрушчова који је позвао Кастра у посету СССР и на све начине, укључујући и посету атомској подморници, успео да те односе поправи, мада они никада више нису били  као пре кризе.Фидел Кастро је при свему томе сачувао свој лични интегритет и независност земље и у односу на Москву.
28 октобра у недељу  дошло је до олакшања, расплета кризе.Хрушчов наређује демонтирање офанзивног оружја  на Куби под инспекцијом УН и враћање у СССР под међународном контролом. Кастро је у последњем потезу спашавања образа  одбио да дозволи било какву страну инспекцију на својој територији. Били су безуспешни и покушаји генсека УН  У Танта да га убеди. Кенеди и Хрушчов су договорно успели да преброде   успешно и ову последњу препреку, инспекција је изведена из ваздуха.
Хрушчов у писму Кастру од 30 октобра када је драма већ окончана покушава да смири Кастрово огорчење због начина како је он „понижен“ при расплету  кризе.Одговара на Кастрово писмо од 28 октобра које је примио заједно са коментарима амбасадора.Разуме тешкоће ситуације,кубански народ  је хтео да се не повлаче ракете.Поучава Кастра да „ ми  политичари треба да будемоиспред народа.Да смо се повели за народним осећањима избио би рат са милионским жртвама.Преживели  би пребацивали кривицу на лидере који нису спречили уништавајући рат“.Кастрово писмо од 27 октобра  у коме је рекао да је рат неизбежан у року 24-72 сата било је Хрушчову  спасоносни аларм за максималну узбуну. Узбуна  је била оправдана. Међутим,његов предлог да се одговори „превентивним ударом понепријатељској територији“  му је погрешан, мада разуме разлоге. „Ви разумете где би нас то довело.Био би то почетак светског нуклеарног рата“ са милонским жртвама у САД,СССР, свуда у свету,“Куба би сагорела у пламену тог рата“. Кубанци су били спремни да се храбро боре али би изгинули.“Мере које смо прихватили су нам дозволиле да постигнемооно  због чега  смо поставили ракете на Куби.То смо постигли без нуклеарног рата и победили смо“.Дали су неке концесије али и супротна страна, постигли компромисе. Дали су обећање да неће напасти Кубу, не можемо потпуно веровати обећањима. Зато су предузели мере да учврсте одбрамбену способност Кубе.“У овом моменту са оружјем које смо дали Куби способни сте да се браните више него икада.По земљи ваздуху и мору“.Решење кризе је велика победа и велика лекција империјалистима.
Куба је могла да одахне и захваљујући Хрушчову и Кенедију  успела је  да опстане за ових 50 година.
Кенеди је 2 XИ  смирио домаћу јавност саопштењем да се оружје на Куби демонтира и пакује, лансирне рампе разарају. Бродови са ракетама и совјетским војн ицима и ракеташима су испловили између 5 и 9 новембра, тиме је криза и формално решена.Данас су остаци ракетних инсталација једна од туристички атракција Кубе.
По расплету кризе уведен је црвени телефон између Хрушчова и Кенедија,  Москве и Вашингтона, као превентивни корак да држе поод контролом ситуацију да се нова криза не понови,да   неко од њихових „силовика“ не предузме неки неконтролисани корак.Између њих двојице је функционисао на кратко.
Кубанска криза  и Латиноамерички социјализам 21 века.
Последице кризе биле су врло штетне за Латинску Америку због убиства Кенедија. Он је најавио повратак америчке политике доброг суседства коју је истински антифашиста  Франклин Делано Рузвелт после победе над фашизмом инаугурисао за Латинску Америку. Међутим, почетком антикомунистичког Хладног рата одмах после смрти Рузвелта вођена је неоколонијална политика према Латинској Америци уз инсталирање десничарских, профашистичких диктатура. Кенеди је намеравао да то промени, да промовише истинску политику доброг суседства.Међутим, распад СССР и одсуство протутеже америчким претензијама за наметања глобалног америчког поретка  одвело  је Американце широм света, Латинска Америка је била у „добрим рукама“ латиноамеричких диктатора.
То су искористиле снаге нове латиноамерчке левице дастворе своју алтернативу капитализму у кризи.Јер, комунизам совјетског типаје пропао а у Латинској Америци никада им није био узор.Зато је те процесе тешко било уклопитиу црно белу блоковску визуру-комунизам, антикомунизам и ликвидирати  их са етикетом комунизма. Тако је у сенци конфронтације двају  главних актера кризе око Кубе остала  једна од крупних последица у Латинској Америци-   рађање једне самобитне, независне социјалистичке  левице.То је била „колатерална корист“ америчког глобалног ангажмана.
У вези са тадашњим дилемама  левице  ограничавајући фактор је била непопуларност совјетског модела као и директиве ЛА компартијама да следе послушно политику Москве и њене интересе у односима са западним блоком.Супротно претензијама да КП буду авангарда левице у ЛА оне су биле кочница. Ево једно лично искуство из Чилеа тих дана. Тада је Југославија била у новом сукобу са СССР .Колега са курса из Хондураса ме на једном митингу упознао са генсеком КП Чиле Луисом Корбаланом. Тих дана у њиховом часопису Ерцилла објављен је огроман чланак са цитатима Маркса, Енгелса,Лењина а највише критичких ставова  лидера европских КП о Југославији. Наслов тог галиматијаса је био „Југословенски ревизионизам највећи непријатељ чилеанског народа“.   Искористим прилику и кажем да сам  пре него што сам дошао у Чиле мислио  да је највећи непријатељ чилеанског народа амерички империјализам а сада дознајем да је то југословенски ревизионизам. Корбалан се одмах увређено окренуо а после је хондураски колега добио казну што је довео у неприличну ситуацију секретара партије.
Такве партије нису представљале никакве претње за америчке интересе у Латинској Америци. Зато је комунистичка опасност у америчком дворишту остала поод контроломСАД.Њене службе су биле фокусиране на класичну комунистичку левицу, која им није уопште деловала узнемиравајуће. Она Геварина „Мажино линија“ и„падобрански десанти“ иза те линије били су последњих двадесетак година врло ефикасни у Латинској Америци. Комунистичке партије као московске агентуре биле су неактивне у складу са инструкцијама из Москве да не би увукле СССР у непотребну конфронтацију са супротним блоком у зонама које он има под својом контролом.
Распад СССР и пропаст совјетског комунистичког модела, затим криза капитализма, отворили су могућности за нову социјалистичку,демократску алтернативу. У Латинској Америци је постојао знатан правдољубиви  левичарски потенцијал  још од мексичке револуције. У овом региону жељном социјалне правде пре , а нарочито после разочаравајуће пропасти совјетског модела, велики интерес су изазивала алтернативна социјалистичка искуства различита од стаљнинизма.
Данас Латиноамеричка левица на свом независном, самосталном, креативном  начину остварења  свог пута у социјализам имају  довољно поука из ранијих социјали истичких искустава, позитивних и негативних.Међу оним  искуствима  која су интересовала нову латиноамеричку левицу, најважније је и најдрагоценије  било њихово латиноамеричко искуство Кубе и Чилеа.
Од иностраних на првом месту је искуство Кине, затим Вијетнама.Задржаћемо се на  искуству Југославије, маколико то изгледало апсурдно за наше  транзиционе гробаре југословенског социјализма.Оригинална југословенска искуства  су била у основи угледа који је Југославија уживала  у земљама Латинске Америке. Знам поуздано да је Салвадор Аљенде ценио  југословенско самоуправљање.Два министра у влади Аљендеа који су највише радили на изградњи система су били Педро Вусковић и колега са курса у ЦЕПАЛу Карлос Матус. .У реформама плитичког система  Чавесове Венесуеле  појављују се неки  облици дводомног парламента од произвођача и грађана, као и локална, директна демократије што има сличности са југословенским  искуством. Симптоматично је да су у процесу разбијања Југославије највише на мети биле критике и пародирања на рачун два стуба југословенског социјализма - самоуправљање као радничка солидарност и братство и јединство -као међунационална солидарност вишенационалне заједнице. Пропаст Југославије као и насилна ликвидација Аљендеа нису, као што је то био случај са СССР, приписивана промашају или одбијању тог искуства него истим спољним  непријатељима.
Из свега тога  земље латиноамеричке левице, свака на свој начин, демократским путем, по свим правилима парламентарне, вишепартијске демократије добијају на изборима подршку народа исцрпљених диктатурама и неправедном друштвеном поделом. Диктаторски режими да би се спречила нека нова Куба у Латинској Америци са неолибералним моделом чикашке школе  је промовисан  најпре у Пиночевом Чилеу, као прототип за свет. Тирежими  довели су поред страшног терора до неиздрживог јаза између богатих и сиромашних.
Процес транзиције  од диктатура ка демократији,занови социјално праведнији поредак у Латинској Америци, региону ендемијске неправде, најбоље је разумевала и решавала та нова, динамична и у својим решењима врло инвентивна латиноамеричка левица. Она се у западним медијима по хладноратовској инерцији карикира и сатанизира  као комунистичка али то се све теже пролази.У време  када је класична социјалдемократска европска левица напустила идеолошке основе свог програма , постала саставни део антикомунистичког западног блока, НАТО пакта, односно „евроатланских интеграција“,, док су лидери европске левице заједно са својим јастребовима учествовали  у многим натовским прљавим ратовима, посебно у срамном разбијању Југославије, латиноамеричка ренесанса социјалиситичких идеја има светски значај. Она показује да социјализам није у кризи, напротив, постаје  све привлачнија алтернатива капитализму у кризи.
У темељу нове латиноамеричке левице уграђено је дело два латиноамеричка великана - Салвадор Аљендеа  и  Ернесто Че Геваре. Обојица су били  лекари хуманисти, носиоци  два комплементарна  пута у социјализам. У латиноамеричкој левици пре и после кубанске револуције и октобарске ракетне  кризе вођена је  неконфликтна, стваралачка дебата  о томе какав пут у социјализам је остварив.Изузетно сам поносан да сам као југословенски левичар познавао лично ове две личности светске левице.   Мада су њихови путеви наизглед били различити они  су пали за исте идеале на исти начин од истих непријатеља. Мада су они обојица били жртве преданости својим опредељењима  њихови путеви сваки на свој начин су били потврђени. Кубански пут својим опстанком а Аљендеов пут потврдом у више латиноамеричких земаља које су дошле на власт на демократски начин,инспирисани његовим примером- изборном већином грађана.
Куба је саставни део  ЛА левице са поучним  и актуелним искуством из прве и постовјетске фазе Хладног рата.Као мала земља је успела да преживи невероватна  искушења у судару два блока на њеној територији и наводно због ње. Зато поуке кризе и кубанске револуције имају посебан значај за овај део света који проналази  социјално праведнију  алтернативуданашњем подивљалом капитализму, који је у кризи и  увлачи у кризу цео свет.Та алтернатива је другачија од тенденција нове левице али им  је корисна.Они су сви солидарни да олакшају блокаду Кубе, не признају амерички ембарго и узајамно се помажу. Кубанци који имају здравство међу најбољима у свету  пружају осталим ЛА земљама помоћ у лекара, у Венесуели их ради око 30.000, а земље ЛА левице економску и технолошку помоћ Куби.  
Етикета комунизма била је неправедно  лепљена Кубанцима од првих корака по доласку навласт када су они заиста били далеко од таквих идеја.Сећам се кад сам био на Куби првих месеци после доласка Кастра на власт једног популарног вица након што је гром  погодио споменик Христу изнад хаванске луке. Христос  посматра шта се  доле догађа и врти главом –„ово ми  нешто  личи на комунизам“, па „ово јесте комунизам“ и  на крају –„главу дајем да је ово комунизам“ - удари гром и то потврди. Посебно је била популарна и лубеница(сандиа).На питање на шта личи ово што се то  на Куби ствара-одговор је сандиа, споља зелена унутра црвена. После су се ти вицеви оправдали али не  на начин како су то сами кубански револуционари маштали него  изнуђено,  уз велика одрицања. Американцима етикета комунизма  која је у толикој мери била сатанизирана и карикирана, била је довољно оправдање за интервенције пре него је то оправдање постојало, они су га сами  убрзали.
У кубанском руководству  по доласку на власт совјетски комунистички модел није био уопште узор, идеал. Опште је познато даКастро није био комуниста, да су га својим  поступцима објективно гурали  у супротни блок, односно комунизам  да би то био изговор за интервенцију. Пошто то није успело а расплетом кубанске ракетне кризе било тешко изводљиво, на Куби се формирала специфична врста комунизма онда је наметнутом блокадом  требало претворити  Кубу  у страшило комунизма за остале земље Латинске Америке. Сећам се једног разговора са америчким студентима код Че Геваре када им је он то духовито  објашњавао. Када су Американци одлучили  да угуше режим економским мерама рачунали су да ће то бити ефикасно. Укину квоту за увоз шећера, Кубанци им национализују шећеране,продају Русима вишкове шећера,  када забране извоз нафте они је увезу из Русије, када америчке рафинерије на Куби одбију  да прерађују руску нафту они  национализују рафинерије итд. „То је личило на бокс меч у коме се преплући све бржи и тежи ударци када је  гонг означио крај меча-ми у социјализму“, каже Гевара.Сада се Куба полако ослобађа последица педесетгодишње блокаде и припрема реформе свог система у складу са поромењеним условима.
У великој игри блокова око Кубе  и борби за опстанак револуције  Кубанци су морали да праве изнуђена, ненамерна одступања од својих истинско хуманистичко-социјалистичких визија. На карактер кубанског социјализма пресудно је утицала америчка блокада једне острвске земље која је почивала на моно култури шећера, без  нафте, енергената и др., која је била пупчаном врпцом  везана за САД. Као што нам је Фидел Кастро објашњавао – Куба је доведена у ситуацију као нека средњевековна тврђава под опсадом -или ћете да отворите капије и предате се  да би вас претворили  у робље или да се браните. Ако сте одабрали опцију одбране онда морате да скупите сву храброст, спремност на смрт („патриа омуерте“), да   обезбедите воде у бунару, хране за  преживљавање,опстанак. Све снове о идеалима мирног, богатог срећног живота, пошто остварите тај минимални предуслов да  преживите, спасете свој народ, морате оставити за дане када ћете их  у нормалним условима моћи остварити без ограничења, на жељени начин.

У таквим условиманека врста кубанског комунизма није била никада копија совјетског него нека врста изнуђеног ратног комунизма.Уз патриотско јединство, дисциплину и одрицања   био је једини  више изнуђени него жељени начин опстанка земље.Алтернатива је био тип латиноамеричких диктатуре какве су по натовском профашистичкој Акцији Кондор доминирале неколико деценија по Латинској Америци.

Није било тешко да се  Куба   са америчке стране прогласи  комунистичком земљом, сврста  међу совјетске сателите која - „увози комунизам у западну хемисферу“ .Тиме су САД добијале „легитимно право“ да то спрече колективном интервенцијом Рио пакта који је био претеча НАТОа за западну хемисферу. Кубанцима је било битно опстати, расплет кризе им је то омогућио захваљући не само главним актерима кризе, пре свега Хрушчову, него и непоколебљивом ставу Фидела Кастра на кога се морало  рачунати.    
Че Гевара(1928-1967)  је био  носилац стратегије да мирна,изборна победа социјализма није могућа, империјализам то неће никада дозволити. Зато је револуција једини начин да социјализам победи. Гевара се на кубанском примеру уверио да је пут револуције једино исправан, уградио је себе у успех кубанске револуције. Покушао је да тај успех оствари најпре у Африци. Затим је  у  Боливији је почео да остварује свој идеал  да Анде претвори у Сиера Маестру Латинске Америке. Није успео, дао је свој живот  за остварење својих идеала. Не узалудно јер је његова популарност међу омладином широм планета  већа него икада, он је неоспорна икона светске левице.. Мада  Гевара својом личном жртвом није  оправдао свој пут револуције  победа кубанске револуције, успешна  50 годишња борба за опстанак, потвђују оправданост тог  пута на кубанском примеру.  Геварина порука је  у темељима оног покрета у Латинској Америци који у више земаља на прагматичин начин, његовим жаргоном речено,  иза хладноратовске „Мажино линије“  без оружане револуције мирним,озборним путем успевају да остваре  његове идеале.
Салвадор Алленде (1908-1973), вођа чилеанске социјалистичке партије је био искрени заговорник мирног, парламентарног пута у социјализам,  истински социјалиста и демократа.  Чиле је у то време обезбеђивао је предуслове за такаву пут, био заиста земља зреле парламентарене демократије, звали су је „латиноамеричка Швајцарска“. Аљенде је веровао  да социјализам који се оствари насиљем мора и да насилно влада, бранећи се од неминовних претњи принуђен је   сужава ширину демократске подршке народа, изнуђено крши неке од  принципа и хуманистичких и демократских идеала социјализма . Аљенде се  за свој пут у социјализам  парламентарним путем борио до краја живота. Најпре као посланик, затим као  сенатор. За председника се упорно кандидовао чак четири пута-1952 (5,4% гласова), 1958 (28,9%), 1964(36.6%) да би коначно победио  1970. Наступао је  са врло отвореним и јасним социјалистичким програмом- национализација рудника и прераде бакра и других кључних привредних грана, банака, аграрна реформа, бесплатно школство итд.. Нису то била празна предизборна обећања, све што је обећао је  испуњавао. Амерички  „чувари демократије“ на све начине покушавали су да га спрече да дође на власт, 1970 то нису успели. С. Аљенде је остварио свој сан-„чилеански пут у социјализам“. Постао је  „ први марксистички председник на Западу“  који је дошао на власт путем општих избора  у једној правној,демократској држави.
Те 1958 када се С.Аљенде безуспешно кандидовао по трећи пут за председника, као што је већ поменуто , био сам  у Чилеу и присуствовао  неким предизборним митинзима. На пр.у кампањи против Аљендеа усмереној ка сиротињи и радницима, присталице Алесандрија су узвикивале –„шта ће вам тај лажни борац за права сиротиње, погледајте његову јахту у Сан Антонио де лос Бањос“. Као одговор појавио се на централном тргу пред Монедом чамац са натписом „Аљендеова јахта“. Аљендеове присталице  одговоре конзервативцима „чувајте се ви тог Алесандрија, он је конзервативац само спреда либерал је  отпозади“. Чилеански колега са курса ме је упознао са Салвадором Аљендеом. Њега је интересовало југословенско социјалистичко искуство са национализацијама, самоуправљањем, аграрном политиком. Југословенско самоуправљање за Аљендеа је било врло привлачно, са идејом истинске радничке демократије, али уз   радничко акционарство.

Совјетски модел који  је пропао у матичној земљи није више никоме узор, у Латинској Америви то  није  био никада. Када је у питању маркистичка теорија имали су Латиноамериканци своје теоретичаре као на пример Перуанац Мариатеги. Зато у Латинској Америци , за разлику од Европе и других земаља, пропаст совјетског социјалистичког модела није значио аргумент за разочарење у принципе социјализма уопште,напротив. После ракетне кризе  кубански пример им пружа охрабрење  јер показује да ни САД нису свемоћне,  да је могуће остварити револуцију оружаним путем и одбранити је чак у Латинској Америци, америчком дворишту. Социјалистички пут Аљендеа је срушен на бруталан начин али је оставио врло снажну поруку која се остварује у неколико латиноамеричких земаља на прагматичан,независан начин.
Поред Кубе, свака од  земаља нове латиноамеричке левице-од Венесуеле,Никарагве, Боливије, Еквадора, Аргентине, Уругваја до Бразила  изграђују у пракси свака на свој начин свој модел социјалне правде, алтернативу неправедном глобалистичком,америчком капитализму. Не копирају никакве туђе моделе, граде свој пут социјалне правде. Свако сваког подржава и поштује свачији начин без икаквог туторисања. На принер, недавну победу Уга Ћавеса на изборима поздравили су као демонстрацију истинске а не дириговане демократије. Изишло је преко 80% гласача а Ћавес је добио стварну већину од 65 %, упркос великим средствима, пропаганди о опасности Ћавесовог комунизм и ангажману Великог брата да га спрече.Поздрави латиноамеричких лидера који победу Ћавеса схватају као заједничку су у духу  „ хуманистичке и американистичке боливарске револуције“.На пр. Ево Моралес  подсећајући на изјаву  њиховог идола Симона Боливара –„орао сам море“ који се у егзилу жалио на узалудност своје борбе председница Аргентине Кристина Фернандесму поручујун:“Хуго желим да ти данас кажем да си орао земљу,сејао си,наводњавао и  данас си дигао жетву“.Ево Моралес сматра да је то „ победа народа Латинске Америке који се боре за своје достојанство,суверенитет и да одређују сами своју сопствену будућност“
„Социјализам 21 века“ Венесуеле Уга Ћавеса (Хуго Цхавес), Боливије Ева Моралеса(Ево Моралес) и Еквадора Рафаела Кореее ( Рафаел Цорреа)за разлику од оних модела који су плод оружане револуције рачунају на дуготрајну транзицију у социјализам на бази мандата народне  већине. Процењују да долази време социјализма, време да се капитализам  сахрани, не револуцијама него мирним, природним еволутивним изборним путем. Криза показује да је капитализам као систем исцрпио све своје способности репродукције и одржања. Они се држе изворног марксизма у чему предњачи харвардски професор Р.Кореа.Сматрају да се социјализамможе одржати и афирмисати на вишенационалном нивоу на путу да еволуира у светски процес. Узгред речено у свим земљама бивше Југославије југословенско социјалистичкко искуство је табу, сем пригушене носталгије старијих,  нове генерације о њему мало знају.А у свету знају да понешто науче на нашем искуству, позитивном и негативном.
Више земаља Латинске Америке кроз економску, политичку, одбрамбену сарадњуунапређују  интеграцију „Наше Америке“, за разлику од дириговане демократије оне горе Америке  Великог брата, остварују демократију новог типа.Реформе су почеле и наставиће се мирном транзицијом.Они казују да су чак и бољшевици испочетка поштовали вишепартијски систем. Али као усамљени у капиталистичком окружењу,супротно упозорењима Маркса, неколико година су морали да се боре против стране интервенције и насилне контрареволуције, за голи опстанак што их  је одвело у стаљинистичко усмерење целог процеса.

Венесуелански процес је атипичан.Ћавизам се разликује од Пероног популизма у Аргентини или Варгаса у Бразилу.Класичној тројној подели власти се додају још неке форме директне демократије и нешто слично југословенском већу произвођача. У Уругвају општине и срезови су на принципима директне демократије.
„Наша Америка“ прати  ситуацију свету, перспективе социјализма виде оптимистички , кинеско искуство их  посебно охрабрује. Кина има становника више него САД и Европа заједно.Постиже на свој социјалистички начин и у тако кратком року такав економски и друштвени напредак више него је капиталистички Запад постигао за неколико векова. То само по себи говори о предности који сада почетнички социјализам има у односу на престарели капитализам.. Кина је већ постигла своје стратешке циљеве и сада  би  „могла  да ликвидира ткиво светског капитализма без једног метка за један данкад би хтела“. Било би довољно да као највећи светски поседник девизних резерви и највећи кредитороткупи дуг земаља  које су предводнице капиталистичког система на челу са САД. То нико није могао ни да сања пре само неколико деценија.Критички посматрају некадашњу  Шпанију-„мадре патриу“ која је и поред вишевековне пљачке Латинске Америке дошла у ситуацију да је њихове бивше колоније претекну у сваком погледу. Дошла је у кризу а пуна је конкистадорског наслеђа, апсолутизма, каудиљизма, инквизиције. Не разумеју да социјализма(руског типа) нема већ одавно а свуда га још виде као страшило и претњу. У Шпанији је 40 година некажњено владао фашизам усред антифашистичке Европе. Они чак криве и такав социјализам као што је европска социјалдемократија да су криви за проблеме Европе, наводно је „европска социјалдемократија проституисала социјализам“, злоупотребом слободе. Не знају да „ слобода не вреди пишљива боба ако народ умире од глади. Само је у социјализму могуће решење свих социјалних  проблема“.

Нова латиноамеричка левица на основу искуства са усамљеном Кубом унапред покушава  обезбедити  шири амбијент  сарадње и безбедности у оквиру „Наше Америке“ да може да се развија у миру. Први облик те сарадње је био билатерални споразум  о сарадњи између Уга Ћавеса и Фидела Кастра. По том споразуму Венесуела је испоручивала  Куби нафту а Куба Венесуели медицинско-просветну помоћ.На Куби ради 20-30.000 лекара,  као учитеља за описмењавање и професора. После су том  споразуму пришли Еквадор Р.Корее,Боливија Е,Моралеса Никарагва Д.Ортеге, Хондурас М.Селаје 8 који смењен пучем и Хондурс је напустио АЛБу) прерастао  у АЛБА( Алианза Боливариана  пара лос Пуеблос  де Америца)Боливарски савез народа Америкеса укупно 10 земаља Латинске Америке и Кариба-поред Венесуеле,Кубе то су Еквадор, Никарагва,Антигуа и Барбуда,Доминика,Сент Луис и Гренадинес. Термин алианса-савез заменио је претходни – алтернатива. Он изражава стварни циљ  ове интеграције као  алтернативе оној панамеричкој коју су промовисале САД. АЛБА представља антиципацију мултиполарне алтернативе блоковско-идеолошким евроатлантским интеграцијама на глобалном плану.. Циљеви АЛБЕ су промовисање социјалне,политичке и економске интеграције чланица.Год 2010 АЛБА ствара монетарну унију са својом валутом суцре која замењује долар. То је нека врста клириншке размене измене међу земљама савеза.
МЕРЦОСУР  (Заједничко тржиште Јужне Америке)  представља латиноамеричку варијанту заједничког европског тржишта за  слободну трговину робе,људи и капитала. У  складу са променама у Латинској Америци одевроатлантизације Мерцосур се убрзо отвара ка латиноамериканизацији. Сачињавају га Бразил,Аргентина,Парагвај,Уругвај,док је Венесуела држана у статусу посматрача због блокаде проамеричког сената Парагваја. Када је смењен уставним пучем пред. Парагваја  Ф.Луго самит Меркосура је 2012  суспендовао Парагвај а примио Венесуелу у пуноправно чланство.
УНАСУР( Унион де национес сурамерицанас)-Заједница јужноамеричких нација) је изворно латиноамерички облик постлибералне интеграције у циуљу одбране региона од негативног утицаја светске економске кризе чији је центар у САД..Представља међувладину наднационалну заједницу у коју су интегрисан претходне организације  Андске заједнице народа и Мерцосура- заједничког тржишта земаља Јужне  Америке.Оснивачки акт је потписан 2008 год. На трећем самиту  шефова држава у у Бразилу.Сада је седиште УНАСУР у Киту, Еквадор, идуће године у Парамаарибу,Суринам. Седиште парламента јер у Коћабамби, Болиција а седиште УНАСУР банке  је у Каракасу, Венесуела. Орви генсек је био председник Аргентине Нестор Кирхнер. Генерални секретаријат УНАСУР ћепрерасти у над национално тело које ће објединиити ополитичке функције  Мерцосура и АЦН.
УНАСУР представља први корак ка остварењу сна Симнона Боливара о  федерацији шпанско говорећих земаља Латинске  Америке, сада целе Латинске Америке- насупрот панамериканизму САД на бази  Монроеове доктрине. УНАСУР чини 12 земаља- Аргентина, Боливија, Бразил,Чиле, колумбија, Еквадор, Гуаyана, Парагвај,Перу,Суринам,Уругвај, Венесуела. Посматрачи су Мексико и Панама. У овој заједници је 400 милиона становника и 68% површина Јужне Америке.Има за циљ да оствари интеграцију и јединство у социјалној,економској,политичкој и културној сфери, да се уклоне социоекономске неједнакости, оствари истинска демократија уз непосредно укључење грађана у демократски процес.Међу земљама чланицама уведен је  безвизни режим. УНАСУР је добио статус посматрача у Уједињеним нацијама.
ЦЕЛАЦ-а( Цомунидад ецономица де Америца y Царибе)-Економска заједница Америке и Кариба представља најшири  оквир алтернативног интегрисања  Наше Америке, без САД.  Одлука о формирању донета је  у Мексику а конституисана је  у Каракасу 3.XИИ 2011.Она је произишла из састанака Рио групе.Стварање ове заједнице у САД је најпре дочекано са игнорисањем или поспрдно-„крезубо дете Ћавеса“ и сл.Међутим, кад су увидели са колико одушевљења је то дочекано јужно од САД схваћено је  да  стварање овакве латиноамеричке интеграције у њиховом дворишту а без њих  озбиљно угрожава њихове  интересе     на континенту.. Води не само  ка укидању  ЕФТА и НАФТА царинских унија у америчкој режији  него чак ОАД-Организације америчких држава, уз практично већ напуштени Рио пакт. Свој став ЦЕЛАЦ је показао на захтеву за  укидање америчког ембарга против Кубе, претње да неће учествовати на следећем састанку ОАД ако не присуствује и Куба.

У  заједницу ЦЕЛАЦ  улазе све  земље Америке и Кариба, њих 33, али без САД и Канаде. То су 18 шпанско говорећих држава на које отпада 56 %-територије и 63 % становништва, португалско говорећи Бразил са 42% територије и 34% становништва, 12 енглеско говорећих карипских држава поред Гуајане и Јамајке низ малих острвских држава у Антилима, француско говорећи Хаити и холандско говорећи Суринам.Најактивније језгро у целој групи су управо земље УНАСУРа.
Земље „Наше Америке“ своје регионалне економске и политичке организације заснивају на принципима пуне равноправности и суверенитета земаља чланица, без обзира на њихову величину. За разлику од евроатлантских интеграција,односно Европске заједнице без ултимативних услова и огромне бирократије у нииховој централи. Оне мењају сваке  године седиште организације, прва три самита организује тројка-Венесуела, Чиле, Куба. Техничке послове води секретаријат, немају огромну бирократију као ЕЗ у сталној   централи која  контролише испуњавање 2.600 услова за чланство којима је суверенитет и независност чланица пренета на Брисел. Оне су се  ослободиле  дугова,везаности за ММФ,стварају своје заједничко тржиште,  своју регионалну банку. Њихове позитивне стопе раста највећих земаља су међу највишима у свету. Њихов глас се све одлучније чује и на међународној сцени.Бразил нови економски гигант је члан БРИКСа и односи глас ове нове групације у свет.Водеће земље те нове латиноамеричке заједнице превазилазе по економској снази своје бивше метрополе, Бразил –Португал, шпанско говореће-Шпанију. Милиони радника из ових земаља који су пре кризе Запада емигрирали у Европу враћају се  у своје земље. Сада    емигрантски талас чак иде у обратном правцу -многи незапослени из Шпаније и Португала налазе посао у овим земљама Латинске Америке које проживљавају економски и друштвени полет.Та нова Латинска Америка показује свету да идеали социјалним правде показују виталност, доносе економски и друштвени прогрес.

Ова „Наша Америка“није заинтересована више ни за специјалне односе са Шпанијом и Европом.После инцидента када је шпански краљ на једном од заједничких скупова подвикнуо Угу Ћавесу „заћути“ цела Латинска Америка се нашла увређеном.Они се бране солидарно од   нових  опасности са севера ка што су насилне смене изборне власти у Хондурасу и Парагвају, огромна средства да се спречи избор Ћавеса али безуспешно. Знају да  се удесетостручују средства да би се спречио избор Корее  фебруара у Еквадору. На смену парагвајског председника Луга је одговорено суспензијом чланства Парагваја у МЕРКОСУР, и одмах искориштено да се прими Венесуела чији пријем  је годинама ветирао парагвајски сенат.Извршити инвазију Кубе у условима када је цела на њеној страни биће тешко.
Та  „Наша Америка“- нова Латинска Америка упућује врло значајне поруке целом свету за изградњу постхладноратовске архитектуре света- са новим искуствима на националном и регионалном плану као  и у односу на свет. Не заборавимо да је својевремено из Латинске Америке кренуо  антиколонијални покрет  која је инспирисао Африку и Азију, довео до пада класичног колонијализма  и променио за пар деценија слику света после ИИ светског рата. Треба  пажљиво саслушати ову  економски и политички моћну заједницу која говори независним гласом на светској сцени, а коју светски медији држе или у мраку или под хланоратовском црно- белом реториком. Није прилика да се улази детаљно у ту тему, помињемо само две оригиналне идеје које потичу из те нове Латинске Америке- тема државног тероризма и дроге.
За нову Латинску Америку неолиберални модел капитализма је либералан само за моћнике он је  догматски са врло ригорозним правилима. Насилно наметање тог модела за време латиноамеричких диктатура и по свету под изговором „хуманитарних интервенција“ је државни тероризам коме треба судити уз санкције. Аргентина даје пример у том погледу. Она је успела да укине имунитет на суђење „злочинцима против човечности“ актерима државног терора и  помагачима.Неколико година већ трају суђења на којима су главни актери и помагачи осуђени на вишегодишње казне. Јавност је дознала за стравичне злочине над „несталима“ укључујући „летове смрти“. Постојала је специјална ескадрила авиона и тајна логистика да се младићи и девојке после стравичних тортура и изнуђивања нових лица за црне спискове   „ескадронима смртИ“ летовима изручују у океан.Постојале су специјалне болнице и лекарско особље које су      младе жене које су у другом стању или су одабране да то постану док су у затвору испоручиване „летовима смрти“ а њихову децу су преузимали зликовци. Међу саучесницима су лекари,болничко особље и неки свештеници.  Потресне су сцене када  та деца, сада зрели људи откривају свој стварни идентитет , мајке сада баке откривају судбину своје нестале дееце.Остале латиноамеричке земље жртве државног тероризма, раде на томе да скину  имунитет за суђење својим злочинцима, посебно у Чилеу.Међу преживелим жртвама тог државног тероризма су преживели лидери великог Бразила Дилма Русеф , бивши члан КП и председник Уругваја Пепе Мухика,бивши тупамарос.
Латиноамериканци траже да  примером Аргентине пођу и друге земље света. Они су за то да се казне и налогодавци тих злочина у Латинској Америци и свету,  покренули су  тужбу против Кисинџера као налогодавца за злочине Пиночеа  у Чилеу,  над социјалистичким режимом и Аљендеом лично.Посебно се даје подршка шпанским антифашистима за суђење злочинцима диктатуре Франка јер су многе шпанске избеглице после пада Републике нашле уточиште у Аргентини. Међутим, имунитет за злочине Франка и у данашњој наводно антифашистичкој Европи је и даље на снази, судија Балтазар Гарсон који је покушао да покре    не     тужбе је истеран и з судства.

Интересантан је,  делује ексцентрично, став неких ЛА земаља, посебно Боливије да се укине прохибиција дроге. Наводе као пример САД  у којој је рођена мафија на прохибицији алкохола,  са илегалним дестилеријама и прометом алкохола,  међусобним ликвидацијама мафијашких босова.Када је прохибиција укинута,продја алкохола постала слободна, мафија се пребацила на нове послове  пре свега на дрогу. Данас се на том тржишту, које је друго после оружја, окреће око 800 миљарди долара. Произвођачима, сиротињи  у Афганистану или Боливији остану мрвице, дилерима понешто а гро ти миљарди остаје на крају ланца  потрошње у САД или Европу. Колика је то моћ видимо на примеру наших дилера који су  дилерчићи у односу на главне центре па су  њихове паре главне у неким нашим приватизацијама. Каква је то моћ најдрастичнији је пример Колумбије у којој преко 5 деценија траје грађански рат. Сада је то пример „колумбизације“ Мексика у коме мафија добија и политички утицај, где годишње брутално страда преко 60.000 људи.

ЈУГОСЛАВИЈА –КУБА,
афера са оружјем,Тито-Кастро.
Користим прилику да у контексту ракетне кризе око Кубе изнесем нека мање познатечињенице нашој јавности  о односима са Југославијом.Пошто Југославија више не постоји могу отворено да говорим о неким непознатим видовима односа између две земље које сам поштовао и поштујем. Временски и тематски су везане посредно за кубанску октобарску кризу.
Као што је већ поменуто био сам у прилици да изворно будем упознат какви су  идеали кубанске револуције, да се онаније рађала ни под руским ни америчким туторством. Док се у Вашингтону и Москви „гледало у боб“ шта се то на Куби догодило Југославија је, после кратке посете Коче Поповића Куби, донела одлуку да се одмах  отвори амбасада СФРЈ у Хавани. Југославија је из прве руке добила сазнања  о циљевима кубанског руководства из разговора Тита и Че Геваре аугуста 1959 год на Брионима. Знали смо  да ће они ићи својим путем у социјализам, никога неће копирати. При томе,  југословенско социјалистичко искуство и несврстана спољна политика привлачила су  њихову посебну пажњу. Самамисија Геваре као прва спољнополитичка мисија нове револуционарне власти имала је за циљ тражење савезника у свету, указивала  је на њиховенесврстане приоритете- посета Индонезији Сукарна, Индији Нехруа, Египту Насера и Титовој Југославији. Рачунали су на подршку и разумевање Титове Југославије. Ако се несврстаност схвати као суштинска независност  у међународним односима онда је Куба  била и остала истински несврстана земља,  ни руски ни амерички сателит.То је показала и октобарска криза и  50 годишња борба Кубе за опстанак, суверенитет и сопствени унутрашњи поредак, чак и после распада СССР.

Један од најзначајнијих разговора кубанског руководства са представницима Југославије ( амбасадор  Звонко Грахек и ја ) одржан је почетком 1960 у кући министра иностраних послова Кубе Раула Рое. Били су присутни поред домаћина Раула Рое  и његовог сина  Раулита - Фидел Кастро, Че Гевара и Раул Кастро. Из разговора који је трајао више сати  интересантно је била тема  односа кубанског руководства  са КП Кубе. Односи Југославије са СССР  после отопљавања  посетом Хрушчова Берограду тада су поново захладили због нашег „ревизионизма“ и „неморалног“ несврставања.  Из Београда је инсистирано да се  то разјасни јер су у нашем апарату већ деловали „навијачи“ са тврдњама да се треба чувати зближавања са Кубанцима који су руски сателити под носом Америке,да не доведемо у питање наше односе са САД због „тамо неке“ Кубе. Фидел Кастро нам јележерно и уверљиво објаснио њихов став: „Ми нисмо комунисти али нисмо ни антикомунисти.Кубанска комунистичка партија својим неучешћем у револуцији  одиграла нам је  значајну улогу јер је привлачећи пажњу непријатеља одвлачила је од нас“.Гевара  је то дао још сликовитије -док се „непријатељ  фокусирао на класичну комунистичку левицу која је деловала по инструкцијама из Москве и била  безопасна, док су се они бавили  комунистичком партијом Кубе као „мажино линијом“, ми смо извршили падобрански десант иза те линије. Када су амерички империјалисти  схватили одакле им долази стварна опасност било је касно,  ми смо већ били на власти“.Када се у САД дефинитивно разоткрио стварни  „црвени“ карактер режима   почела је велика међублоковска игра око Кубе која ће скоро три године после кулминирати  октобарском кризом 1962.
Односи између Југославије и Кубе, између Јосипа Броза Тита и Фидела Кастра,имају можда  маргиналан значај за октобарску кризу али  ипак бацају специфично светло на ту кризу из угла несврстаних, имају актуелан  значај за светску левицу као искуство. У југословенској јавности је познато да  односи Куба-Југославија нису били тако добри како се могло очекивати  између два аутохтона, слична  друштвена пројекта и две револуције. Користим ову прилику да наведем неке мање познате или потпуно непознате чињенице о разлозима зашто су ти односи били поремећени. То се догодило још у раној фази кубанске борбе за опстанак њихове револуције  и то кривицом  наше стране. За време мог боравка на Куби то сам наслућивао касније сам то имао прилике да се уверим .Неки кадрови у дипломатско безбедносном апарату успели су чак пре посете Геваре Југославији да посеју  сумњичавост у односу на Кубу, опрез да успостављањем блиских односа са њима под носом САД себи не отежамо положај.Објективна подлога за такве ставове је био деликатан међународни  положај Југославије после новог заоштравања односа са СССР. Заоштрити у тим условима односе са САДзбог Кубе водило би Југославију  у потпуну изолацију.

После посете Геваре и отварања амбасаде на Куби  отворено или прикривено се  „навијало“ за то да наша несврстаност добије проамерички карактер, да се спречи увлачење Кубе као руског сателита  у покрет несврстаних, да јој се не да несврстани легитимитет, да са Кубом успоставимо  хладне односе као са совјетским сателитом. Требало је у то убедити Тита, који је имао разумевање за Кубу и њену ситуацију, био заговорник добрих односа са Кубом.  
Јосип Броз Тито је Гевари за време  његове посете  Југославији обећао помоћ у свему што можемо да им пружимо  на солидарној, пријатељској основи. Међутим, унаменској фабрици у Крагујевцу добио је понуде за разне врсте наоружања, укључивши чак непромишљену понуду да на Куби изградимо фабрику пушака од 300.000комада годишње.  Пошто су Кубанци знали да ће једног дана доћи  у отворен сукоб са САД и да ће морати да се оружано бране, за њих је стратрешки било важно да набављају  оружје  на такав начин да избегну  совјетски блок ,јер ће то послужити као изговор за директну америчку интервенцију на основу Рио пакта. Имам основане сумње да су ове понуде у Крагујевцу у самом старту биле дате из потпуног непозавања ситуације са Кубом или са сумњивим намерама. Ово друго је реалније обзиром на то сам дознао накнадно да Тито није био обавештен шта је све понуђено Гевари као и по томе  како се афера завршила.
Афера са оружјем,Тито-Кастро.

Пре експлозије брода Кубр из Београда је недељама  инсистирано на томе -шта је са  понудом за оружје која је дата Гевари? Нама су Кубанци одговарали да ће нам се обратити тек када буду исцрпљене све могућности набавке на Западу, што је било логично. Мени  лично је постало већ  помало сумњиво то наше   наглашено инсистирање и журба, нарочито на испоруци велике фабрике пушака  која је понуђена у Крагујевцу. Сматрао сам  да је хитна  испорука готовог оружја  потребна и логична али  изградња  фабрике  није била разумна ни за нас ни Кубанце.  Амбасадор Грахек који је искрено подржавао Кубу као и ја  инсистирао је и на фабрици,   ускоро је  повучен. То је још више повећало моје сумње да неко ту нешто мути, да је у питању нека намештаљка. Ова натезања вођена су  без знања Тита, што се касније и потврдило.
Неколико дана  после експлозије Кубра долазе у амбасаду Раул Кастро и Рамон Фернандес, тада капетан после командант, који ће са Кастром водити касније операцију против инвазије у Заливу свиња.Разлог посете  Р. Кастра је било питања реализације оног што је обећано Гевари за време посете Југославији, ето сад је дошао моменат пре него су рачунали.(Узгред- нудимо их нашом шљивовицом, цигаретама „Дрине“  а Раул Кастро шаљиво одбија- „нисмо ми од ситних порока“!). После посете Р. Кастрра амбасади на одговор Кубанцима  смо чекали неуобичајено дуго, и поред  ургенција амбасадора Грахека. На крају је дошао негативан одговор за испоруку било каквог оружја Куби. Моји  кубански пријатељи су ми  убрзо изражавали неверицу а просовјетски кадрови у окружењу Кастра су их  са задовољством зачикавали - ето вам ти ваши  Југословени!. Недуго после тога Фидел Кастро у једном од својих редовних јавних обраћања  је образложио цео историјат око оружја од  посете Геваре, Титових обећања да би на крају  назвао Тита  лажним пријатељем, „међународном проститутком“. То је сигурно одмах пренето Титу што га је оправдано разгњевило. Међутим,  не и разлоге таквог става Кастра које је он уверљиво документовао, о чему сам касније добио потврду. Наиме Кастро је у том говору изнео фотокопије докумената о томе  да је наша амбасада у Мексику  нудила војном аташеу Батистине Кубе, познатом зликовцу, оружје за борбу против Кастра у време када се он још борио из Сиера Маестре и када је чак био уведен амерички ембарго на извоз оружја на Кубу.  До реализације није дошло јер је Кастро у међувремену победио. А када је Куба то затражила била је одбијена.
Тито је, наравно, одмах био информисан о изјави Фидела Кастра. Било је логично очекивати да ће он бесно реаговати што су режисери ове прљаве игре и „спиновали“. Односи између Кубе и Југославије су дефинитивно поремећени чиме је убачена штетна подела међу несврстане на просовјетске и проамеричке. У томе су кубански  и југословенски кадрови на конфернцијама и у активностима несврстаних били посебно активни, то је опстало све до разбијања Југославије. Међу кубанским и југословенским чиновницинма у међусобним сусретима владао је анимозитет, а на високом државном и партијском нивоу није било званичних контаката. Осведочио сам се  петнаестак година после Кубе  за време обнове-успоставе званичних контаката између кубанске и југословенске партије на високом нивоу.
Учествовао сам у делегацији СКЈ у саставу Стане  Доланц, Душан Драгосавац и Васил Чемерски као секретар и преводилац у посети Хавани. У материјалима који  су припремани  за делегацију навео сам  аферу са оружјем као основни разлог за прекид односа.Чак ни чланови делегације таквог нивоа  на челу са Доланцом нису знали за аферу са оружјем. За цело време боравка вођени су разговори са Раулом Кастром и Карлос Рафаел Родригесом. Вероватно ни Фидел није знао за југословенску позадину те афере,да је она подметнута југословенском врху на нижем нивоу. У току разговора та афера није помињана али је прећутно била присутна. Фидел се појавио тек задњег дана и разговори са њим вођени су у џипу којим је шофирао Фидел, ја сам преводио.
На конференцији несврстаних у Хавани 1979 године је дошло до сусрета Тита и Кастра, више протоколарног него другарског и пријатељског. Са Титове стране није било разлога за то јер он је и поред увреда на његов рачун са кубанске стране и Фидела лично, показао пуно разумевање и принципијелну подршку кубанској политици.То се показало уочи конференције несврстаних  у Хавани 1979. У југословенском министарству иностраних  послова  је било жестоког противљења да се конференција одржи у Хавани, заузет је био став да  југословенска делегација не иде у Хавану. Чак је и министру Милошу Минић прпремљен материјал  за такав став  на Савету за међјународне односе. Тито је узео реч и пресекао дилему  изненадивши многе  ставом да не  само треба подржати Кубанце у Покрету несвсртани, не само да треба подржати да конференција буде у Хавани, не само да југословенска делегације треба да учествује на конференцији, него ће он лично предводити делегацију. Било је очигледно да је он  у међувремену  имао додатна сазнања о позадини захлађења  и за кубанске увреде и већ им је опростио са разумевањем.  

НЕКЕ ПОСЛЕДИЦЕ И ПОУКЕ КРИЗЕ

По актуелним проценама кубанска криза била је врхунац, кулминациона тачка Хладног рата. Напротив,   била би то кулминациона тачка  кризе, вероватно крај Хладног рата да су Кенеди и Хрушчов остали  на власти у својим земљама.Овако је Хладни рат   после  убиства Кенедија и склањања са власти Хрушчова  није сишао са своје кулминационе тачке него се вртоглавном брзином наставио до врхунца који сада проживљавамо .Криза је само послужила СССР и САД  да сагледају опасности своје конфронтације,  била им поука  да сачувају међусобни  „нуклеарни баланс страха“. Одмах  после убиства Кенедија почела је  читава серија врућих ратова са катастрофалним последицама за  земље трећег света и са милионским жртвама и разарањимqа равним необјављеном трећем светском рату. Сада је свет у ситуацији да стрепи од тога  да нас  кулминациона  тачка Хладног рата који се наставља и после распада СССР,  тек очекује.

Разрешење кризе имало је  несумњиво велики значај за спас човечанства од једне акутне,  смртоносне опасности. Рачуна се да је дошло до кризе само у првом међуракетном окршају би погинуло 150 милона људи, наступила би на планети дуготрајна „нуклеарна зима“. Међутим, ако се прихвати чињеница да су актери тог разрешења ускоро уклоњени са политичке сцене, да је човечанство изгубило  шансу да се  настави позитиван заокрет у међународним односима   онда су дугорочне последице кризе биле вишеструко штетне за човечанство. Превазиђена је само акутна фаза болести али су се дугорочни проблеми човечанства само продубили.

Прва непосредна последица ракетне кризе, на несрећу целог човечанства, је нестанак са политићке сцене двају главних актера кризе Џона Кенедија и Никите Хрушчова. Платили су високу цену што су обуздали своје ратничке машинерије да не изазову светску катастрофу. Они лично су највећи губитници,али су спасили човечанство првог нуклеарног рата и светске катастрофе. Свет им много дугује. Свемоћна машинерија силе новог Хладног рата  добила је крила и за 50 година  разорила многе земље и нанела милонске жртве у званично необјављеним ратовима.
Џону  Кенедију нису опростили његову одговорност још за фијаско у Заливу свиња.Нама је на Куби било познато колико је међу кубанским емигрантима у Флориди било огорчења које су режисери инвазије лако претварали у бројне покушаје атентата на Кастра. Кубански емигранти су били и оперативци који су ликвидирали Че Гевару у Боливији. Писац биографије Кенедија његов саветник Шлесинџер наводи  да је пре него што је постао сенатор Кенеди рачунао да је центар моћи у Конгресу. Када је ушао у Конгрес увидео је да није тамо,очекивао  је да је то Бела Кућа. Када је дошао у Белу кућу онда је увидео да се отуђена, неконтролисана моћ  налази можда у Ленглију и Пентагону. Он и његов брат Роберт су кренули да ту моћ подреде контроли изборне власти . На том путу су наишли на фронтални отпор његовом „издајству“ како је допринео фијаску у Заливу свиња за што су били спремни да га казне. Начин како је  разрешио ракетну  кризу  супротно њиховим жељама био је нови грех браће Кенеди а припрема тајног дијалога са њиховим смртним непријатељем Фиделом Кастром је вероватно био коначни мотив да се наплате     сви рачуни.   
Никита Хрушчовје био одмах по расплету кризе подвргнут жестокој критици због попуштања Американцима и  начина повлачења ракета  и чиме је  о срамотио  совјетску армију .Изгубио је подршку моћног КГБ и Армије, конзервативних снага у партији. Све се завршило  пучем који је организовао Суслов непуне две године  после кубанске кризе.Смењен је са свих функција у влади и партији, избачен из ЦК.Сачувао је главу за разлику од браће Кенеди.  Хрушчов је  сагледао да СССР не може да издржи трку у наоружању  са САД. Пошто  је та трка настављена још погубније за стање совјетске економије и очување јединства земље може се рећи да је распад СССР у крајној линији био   последица расплета  ракетне кризе око Кубе.
Власт у  СССР  преузимају догматске снаге на челу са Брежњевом. За време његове дугогодишње власти настављена је неиздржива  трка  у скупом одмеравању снага са супротним блоком и убрзани предуслови су  распада СССР. Горбачов је покушао да на начин како је почео Хрушчов спасе Совјетски Савез укидањем Варшавског пакта и неприпремљеним  унутрашњим реформама које су предходиле  хаосу и на крају распаду СССР. Распао се и совјетски комунистички модел  на коме је систем  почивао. Са руске стране су долазиле врло значајне одлуке у правцу потпуног реструктуирања међународних односа,али , за разлику од Хрушчова, без икаквих  концесије са супротне стране. “Поклоњено“ је уједињене Немачке, у прилог свету без блокова укинут је Варшавски пакт, без реципрочног укидања НАТО пакта. Тиме је систем светске безбедности са или без мандата Уједињених нација практично натоизиран. Појам Уједињених нација је заменио у жаргону магловити појам „међународна заједница“односно која је постала практично синоним „евроатлантских интеграција“.
Нестанак са светске сцене ова два велика државника  је онемогућио да расплет кризе буде и вероватни крај Хладног рата. Убиством Кенедија и сменом са власти Хрушчова је та шанса изгубљена.  Зато је у дугорочном смислу због  последица  кризе и нестанка главних актера у њеном расплету највише изгубило човечанство. Многе земље би биле ослобођене трагедија које су доживеле  за ових 50 година или ће тек доживети. Свет би заиста другачије изгледао. Не бисмо сада страховали од репризе нове ракетне кризе око неке друге земље, можда Ирана. Она би била на  далеко вишем и разорнијем нивоу него кубанска.

Куба је објективно била највећи победник кубанске ракетне кризе, без обзира на то што се Кастро у време расплета осећао превареним, изиграним.Он се касније оградио од неких својих емотивних изјава.Куба је поред гарантија да неће бити нападнута добила, захваљујући Хрушчову,толико квалитетног одбрамбеног наоружања што је, уз проверену кубанску одлучност да се бране, био моћан одвраћајући фактор за америчке планове о новој инвазији. Американци би морали да сосптвеним трупама врше инвазију јер немају „копнене снаге“ на Куби које би то за њих обавиле као у другим случајевима где врше интервенције.За инвазију на Кубу би била наопходна маштабна копнена операција уз велике жртве на што Американци нису били спремни ни за ових 50 година. Сада се показује  колико је била видовита одлука Кастра у првим месецима и годинама по доласку на власт да широм отвори врата емигрирању. Тако је сада та потенцијална пета колона у САД, углавном у Флориди, уместо у овој острвској земљи што би било фатално за Кастров режим.
За Совјетски савез прва од посредних последица  ракетне кризе је прекид оне политике коју је Хрушчов водио на челу Совјетског савеза и совјетског блока. Он је на унутрашњем плану покушавао да покрене процес дестаљинизације и  реформи  система. На спољњем плану је покушавао да са супротним блоком постигне детант у односима, да прекине  бесмислену трку у наружавању после нуклеарног баланса.То  није успео са републиканцима на челу САД Ајзенхауером и Никсоном. Нису га схватили  озбиљно тако да је посета САД била неуспех. Доласком Кенедија на чело САД после  почетног  проверавања узајамних  намера успостављен је  дијалог који је  после састанка у Бечу настављен  све успешније. Завршен је смиривањем ракетне кризе и отварањем стратешких споразума корисних за њих и свет.Убиством Кенедија  тај процес је  прекинут. Било је само питање времена када ће Хрушчов да буде уклоњен. То се догодило годину дана после смрти Кенедија, Хрушчов је смењен октобра 1964.
САД су  распад СССР  схватиле као своју победу у Хладном рату, као слабост  супротне стране што је и била истина  али не само то. НАТО пакт не само да није  укинут да би се о суштинским  питањима међународних односа одлучивало у реформисаним Уједињеним нацијама у складу са променама на светском плану и са оснивачком архитектуром на основу Повеље УН.„Победнички блок“ је остао  без протутеже на међународном плану и  присвојио је себи  право да о питањима међународне безбедности  одлучује сам, чак и без  УН. НАТО је себи присвојио право да буде „жандар планете“, актер прекрајања света борбом против наводног  комунизма и  насилног наметања свог модела демокрратије и капитализма као Новог светског поретка.  Међутим, тај модел је дошао у кризу, кризу је пренео и на остали свет, она је постала глобална,  још се не зна како ће завршити по САД и свет.Не може опожаре да гаси онај који га је изазвао.
Сведоци смо опасности  репризе нове кубанске кризе , на много вишем и опаснијем нивоу него пре 5о година. Пре свега за ових 50 година број нуклеарних глава за које  су се у време ракетне кризе око Кубе помињале цифре од 20 и 10 хиљада бојевих глава, није смањиван и поред разних САЛТ и сличних споразума, наводно  је тај број упетостручен. Није битно колико јер  је и она стара цифра довољна да се вишестрруко уништи човечанство.Повећан је и број земаља које поседују то оружје и земаља које могу да буду жариште и окидач за репризу кубанске кризе . Опасност да неко ко је у  прилици да повуче окидач је већа него тада. Треба да се појаве тако разборити и умни  државници као што су били Кенеди и Хрушчов да обуздају оне усијане главе које  би могле да покрену паклену машинерију општег уништења.Нека се такмиче ко ће дати бољи систем и квалитет живота свим људима планете.

Пошто се СССР распао, Варшавски пакт нестао највећа опасност за свет објективно долази  са  Запада. За разлику од Кенедија  имамо ситуацију да западни  политички лидери не само да не обуздавају своје натовске јастребове него су ратоборнији од њих. Лабуриста Тони Блер  био је најорнији савезник САД за интервенцију у Ираку у тандему са десним републиканцем Бушом. Уместо да прикочи своје јастребове „додавао је гас“ око лажног повода о оружју за масовно уништавање. Демократа Клинтон је патронизирао злочин над Југославијом да би се породично он и његова супруга  поносили  својим делом. Резултат таквих „хуманитарних интервенција“ је катастрофалан за  Блиски Исток и целокупни исламски свет као и за Балкан и Европу.
Интервенцијама на Блиском Истоку и у исламском свету  су уништени секуларни режими што је почело,то се заборавља, још са највећом исламском земљом Индонезијом, обављено у Египту, затим Либији сада је на реду Сирија.Свуда  долазе  на власт исламски фундаменталисти , активирана је Ал Каида и  најекстремније снаге овог света од милијарду људи.  Где је успостављена та демократија, макар и диригована америчког типа, која сада у кризи тешко  може да буде узор -нигде.  
„Хуманитарном интервенцијом“у Југославији уз бомбардовање „милосрдног анђела“  извршен је злочин над Југославијом , најстабилнијој земљи Европе у току 50 годишњег Хладног рата. Та земља је била оаза мира на Балкану у традиционалној „барутани света“,  за што је увек пребацивана кривица на балканске народе. Они никада нису нападали друге,само су се бранили  од тога да не буду инструмент спољних непријатеља који су ратовали око тога ко ће да господари балканским народима, пре свега Словенима.Били су жртве окупација,анексија, два светска рата и на крају овог трећег у коме је Југославија брутално разбијена, Балкан поново  балканизиран.Тај појам су измислили они који су изазивали ратове око Балкана, нису дозвољавали да он припадне балканским народима. Када је Балкан коначно постао свој, када су Јужни Словени као староседеоци Балкана   били уједињени у заједничкој држави, у добрим односима са суседима, онда је то требало разбити управо  на примеру Југославије. При томе српски народ, мада највећа жртва,   увек је био кривац за све ратове и требало се осветити што је  „изазвао рат“ у коме се распала Аустроугарска, што је својом антифашистичком борбом допринео поразу германског нацизма.У нацистичкој окупацији Балкана српски народ је био главна жртва, у последњем злочину над  Југославијом  Србија  је опет главни кривац и највећа жртва освете новог, рециклираног европског наци фашизма. Оптуживана је као кривац  за распад, односно злочин над Југославијом и споља потпиривани братоубилачки рат због наводних великосрпских планова.
Коначна слика раскомадане Југославије говори супротно, по оној народној „држте лопова“.   Своје  великонационалне циљеве, за које су оптуживали Србију,  остварили су други који су награђени на  њен рачун. Једни су добили своју Велику Хрватску а Албанци још једну своју државу све на рачун наводних главних криваца- Срба. А они су у сваком рату који је вођен истеривани из њихове историјске колевке, закључно са последњим ратом у коме су Албанци, узпомоћ  страних газда етнички очистили Косово и Метохију, неколико стотина хиљада Срба је протерано и још их прогласили кривцима. У  Хрватској више нема аутономије ни Далмације, ни Славоније ни Истре а имале су их за време  окупатора од Наполеона до Аустроугарске. Сада су то кроатизиране жупаније у оквиру унитарне Велике Хрватске.Режисери  те најновије балканске операције добили су опет на територији Србије Бондстил, значајну базу за походе на словенски Исток, Бил Клинтон трометарски споменик и почасти породици, генералима и другим заслужнима лукративне послове у  новоствореној албанској држави.У целини оставили су хаос на Балкану као и на Блиском Истоку.Европа је на Косову и у Босни добила два нова жаришта проблема.

Као у време кубанске кризе свет  данас у страху очекује шта ће се још догодити на Блиском Истоку који  је најближи кубанском сценарију. Охрабрује сазнање да је управо у Израелу, епицентру могуће кризе, пре две године спречен катастрофични сценарио-израелски генерали, за разлику од неких ратоборних западних и израелских  политичара, су спречили генерални напад на иранска нуклеарна постројења. Израелски  политичари Барак и Нетанијаху су слично западним колегама Клинтону и Блеру  одлучили да ратоборно крену у рат са Ираном, и то илегално,без одобрења кабинета. Међутим, шеф Мосада, израелске обавештајне службе генерал МеирДаган и начелник генералштаба генерал Габи Ешканази  су се успротивили и спречили да се паклено коло не заигра.Треба изразити поштовање тим  паметним генералима, људима који су сигурно знали да би  у пожару  на том   запаљивом тлу изгорела и њихова домовина која је под својеврсном блокадом као што је била и Куба пре 50 година. Њихов   храбар гест улива наду да ће се наћи таквих разборитих и храбрих људи да трезвено сагледају амбис са ивице провалије којом се крећемо.
Нжалост, у свету има  међу политичарима и генералима далеко више  јастребова и напаљених ратника него умних генерала. А много њих је близу нуклеарног окидача, нарочито сада када се широм планете ратује са дроновима( „дроњави рат“) који већ имају нуклеарне главе.А разлога да се заигра нуклеарна вртешкаможе се наћи много у свету у коме је,опет  кривицом „државног тероризма“, отворена Пандорина кутија светског тероризма.
Конструктиван дијалог између данашњег Запада и Истока је актуелан као у време Кенедија и Хрушчова.Бесомучна трка за глобалном моћи  произвела је клицу пропасти западног система као што је сахранила совјетски. Произвела је тако неправедан социјални систем који су клинци из Окупирај Волстрит лепо и метафорично дијагностицирали. У оних 1%  који господаре светским богатством се врши трка ко ће стићи више на Форбсовој листи миљардера, а међу оних  99%једна миљарда  гладује или је на ивици глади.
Криза тог система као она тридесетих година прошлог века рађа нацифашизам као спасоносно решење.Санитарни кордон држава  Нове Европе настао уз помоћ америчког лидера Новог светског поретка  на таласу „победе“ над совјетским блоком залепљена Старој антифашистичкој Европи  као транзиционо демократско  освежење, показује опасан антикомунистички реваншизам за пораз фашизма. Антифашистички споменици се руше а многи квислинзи и нацистички злочинци постају национални хероји.То су злослутни наговештаји нових опасности  за светски мир и демократију  која уз претњу глобалног тероризма води у нову кризу.
Данашња Русија, на пр, предлаже заједничко тржиште шире од деголовске Европе од Атлантика до Урала- од Атланског до Тихог океана. Колико дуго ће Европа  која се гуши у својим кризама за које није главни кривац,да одолева овим гласовима Сирене? Колико дуго ће Европа  Бранта, Де Гола, Черрчила да буде делић натовске машинерије која безгранично гута средства – за који циљ?
Данас је потребан   прави коперникански обрт у међународној политици  не да би  се извојевала  победа  неке идеологије, религије, цивилизације него спречило уништење свих цивилизација,целог човечанства.Потребна је акција свих земаља, не само оних које господаре нуклеарном моћи уништења, да се  зауставе напаљени  јастребови који себи присвајају право да одлучују неовлашћено о нашем опстанку.Обнова пуног,изворног ауторитета УН може бити спасоносна. Има наде да се и сада појаве мудри политичари као Хрушчов и Кенеди да спрече нову ракетну кризу.Овај текст је нека врста омажа таквим заборављеним  великанима светске политике.

< Претходна		Следећа >