Британска балканска политика и резолуција о Сребреници
Форум преноси |
Др Зоран Миливојевић, дипломата у пензији
Нацрт резолуције о Сребреници који је В.Британија поводом 20-то годишњице злочина предложила у СБ ОУН, изазвао је посебну пажњу својим садржајем и због британског ауторства тог текста. Међутим, пажљивије подсећање на историју и константе британске политике на Балкану почев од средине 19.века показује да британски ставови које одражава и могућа стратешка позданина овог нацрта резолуције, не би требало да буду изненађење. То подсећање, наиме, показује да је антируска политика В.Британије на Балкану константа до данашњих дана и да у тој политици лежи и добар део основа за одређену антисрпску политику.
Још отварањем Источног питања (распад Отоманског царства и подела утицаја великих сила у Европи) и Кримског рата 1853-56 кога је у коалици са Отоманским царством водила и В.Британија против Русије ради сузбијања њеног пробоја на Крим и Ц.Море, дефинисана је стратешка константа у британској антируској политици на просторима Југоисточне Европе. Она се у историографији означава као почетак русофобије у британском друштву и политици.Уз русофобију се у историји повезује и настанак србофобије која је у западном свету, како закључује академик Екмеџић у “Дугом кретању између клања и орања“, “само рукавац русофобије“. Ту је политику, као стратегију са дугорочним значењем, потом формулисао познати британски државник Дизраели који, како закључује Кисинџер у својој „Дипломатији“, није гајио никакве симпатије према словенским народима на Балкану, а који је иначе у данас важећој историографији познат по антисрпским ставовима.
Управо поводом дугорочне стратегије спречавања руског утицаја на Балкану В.Британија је у целом процесу распада Отоманског царства дипломатско-политички индиректно,а некада и директно, штитила османске интересе између осталог и на штету балканских словенских народа.То важи посебно и за српски народ који је својевремено идентификован као продужена рука руских утицаја и интереса на овом простору. Када је Србија у питању србофобија је нарочито оставила трага у британској политици деловањем познатог британског историчара Ситона Вотсона из краја 19 и почетка 20 века, који је имао великог утицаја на британску спољну политику. Познат је по томе што је на почетку Великог рата израдио меморандум о циљевима британске политике кога је 1.октобра 1914 упутио британском Министарству спољних послова. У меморандуму је утврдио да један од циљева рата треба да буде нужно стварање Југославије, али да би српско воћство у њој, како у цитираном делу наводи академик Екмеџић, представљало „британски пораз“. Овај меморандум је представљао и основ британске политике према стварању и функционисању Југославије после Великог рата, а С.Вотсон је све до своје смрти 1943 остао утицајан у В.Британији на линијама антисрпске политике. Своје антисрпске ставове С.Вотсон је промовисао после рата током развоја југословенске државе тако што је радио на њеној дестабилизацији између осталог и подржавањем хрватских националистичких тежњи, као и настојањима да се српски утицај на сваки начин у новој држави минимизира.
У антируској стратегији на Балкану британска политика се ослањала између осталог и на албански фактор подршком самопроглашењу албанске државе 1912 и њеном формалном признању 1913 на Лондонској конференцији. Та стратегија је укључивала и геополитички став да се Србији, као извесном ослонцу руских интереса, онемогући излаз на море, чији резултати су данас видљиви. У новије време британска тврда политика на Балкану према Србији манифестовала се током сукоба 90-тих, посебно у ставовима око примене и трајања санкција и НАТО агресије. Последњу значајну илустрацију тврдог британског става према Србији представља познати немачко-британски non-paper који је дефинисао основне принципе за израду преговарачког оквира за приступне преговоре Србије са ЕУ, у коме као посебан политичко -стратешки услов представља отворено питање статуса Косова и Метохије и однос Србије према том питању.
Ових пар илустрација британске политике на Балкану указују да извесне оцене о стратешко-политичкој позадини и дометима британског предлога резолуције о Сребреници, који се непосредно тичу односа према Србији, Републици Српској, руском утицају, даљем развоју у региону и односу према дејтонској БиХ, нису без основа имајући у виду неспорне константе те политике у дужем времену.
Др Зоран Миливојевић
(Политика, 23. Јуни 2015.)
< Претходна | Следећа > |
---|