Доскорашњи председник Чешке Вацлав Клаус остаће упамћен као велики евроскептик, традиционалиста, али и пријатељ Србије. У недавном интервјуу за пољски недељник “Рзецзи”, Клаус је као бивши председник једне европске државе објаснио ко заправо управља Европом.

Одлазите са функције председника после два мандата. Шта је највећа ствар коју сте за то време постигли, а за чим жалите?

- Могу да кажем шта је био мој највећи животни напор, а то је стварање истински слободног друштва. Друга је ствар колико смо у томе као нација успели. Данас, 2013. године слобода у мојој земљи, али и целој Европи је на знатно мања него 2003. године. Чланство у Европској унији нас је ослабило и умањило могућност да као земља самостално одлучујемо.

Како данас видите Европску унију? Да ли треба бити забринут или оптимиста?

- Разлога за оптимизам нема. Поред губитка слободе који сам већ поменуо, ту је и потпуни неуспех економског система, али и интензивирање такозване политичке коректности, која је потпуно преузела моћ над нама, грађанима и медијима. Транснационалне амбиције су ослабиле нације-државе. Управо те мултинационалне организације на чело појединачних држава доводе марионете, контролисане и послушне политичаре. Заједно живе у свом свету, потпуно без додира са стварношћу и обичним људима.

Да ли државе попут Чешке или Пољске уопште могу самостално да одлучују поред “великих играча” у ЕУ?

- Наше позиције су слабе, можда је Пољска у нешто бољем положају јер је већа земља од Чешке, али је суштински све исто. Усвајање Лисабонског споразума нанело је велику штету малим државама у ЕУ. Зато сам се ја и борио против тога, вероватно најжустрије од свих политичара у Европи.

Поједини публицисти вас пореде са вашим претходником Вацлавом Хавелом?

- Хавел и ја смо два различита света. Уместо демократије, Хавел је заговарао елитистичку пост-демократију, уместо конзервативизма и традиционалних вредности, заговарао је модернистички неолиберализам, који уништава постојећи људски поредак. Био је за ратоборну спољну политику, подржавао војне интервенције и “хумано бомбардовање” Србије, уместо да поштује сваку земљу на свету. Ово је само кратка назнака основних разлика између нас двојице.

Пролази двадесет година од поделе Чехословачке. Да ли бисте и данас подржали ту идеју?

- Да. Штавише, то није била моја одлука. Мој задатак је био да спроводем одлуку, која је заправо била жеља Словачке. Словаци су ти који су желели да имају своју независну државу.

У Пољској не схватају ваш отворен приступ према Русији. Многи замерају Руској федерацији на недостатку демократије?

- Ваше питање ме помало засмејава, јер пристрасне етикете су ништа друго до неразумевање савремене руске стварности. Знам да је историјски, пољска веза са Русијом била знатно трагичнија од чешке, али мислим да је боље имати отворен приступ, него априори пристрасан због сукоба у прошлости. За мене, Русија је велика и важна земља. Волим и руску културу, посебно књижевност и осећам огромну патњу Руса у прошлом веку, нарочито због комунизма. Ништа више и ништа мање. Данас није Русија највећа опасност за државу попут Чешке. Живот у Чешкој или Пољској не одређује Москва, већ Европска унија.

Да ли још има смисла да неко данас прихвати заједничку европску валуту?

- Моје мишљење је да је пројекат заједничке европске валуте пропао и прихватање евра сада дефинитивно не бих никоме препоручио.

Савремени либерализам је усвојен од стране Европске леве стране. Шта либерализам заправо значи данас?

- По мени, такозвани савремени либерализам је супротност класичног либерализма. “Обамовски” либерализам је заправо антидемократски и антилибералан, а постао је опште прихваћена “вредност” западног света. Ова идеологија нажалост, нема много противника у Европи. Право је никада слабије, готово и да не постоји.

Какву улогу данас могу да имају национални понос и традиција?

- Не знам за улогу, али знам да савремени глобалисти имају основни задатак да нападају национални понос и традицију. Ипак, радује ме да велики број људи, упркос невероватном притистку медија не губи разум. То је нада за будућност – поручује Вацлав Клаус.