обраћање на округлом столу „Агресија НАТО – 24 године после“ ,23.03.2023.г., велика сала Дом Војске Србије,  у 11.00 сати

Овај дан, као дан сјећања на бестијално бомбардовање  Србије, бомбама са осиромашеним уранијумом , од стране Америке и њених сателита из Европске унује сабраних у НАТО, истовремено је и дан који Србе из Републике Српске подсјећа на исто такве бомбе, под којим су бранили и одбранили своју Републику Српску.

Увјерен сам да у оваквим приликама, не само сјећања на жртве бестијалног бомбардовања Срба, Републике Српске и Србије него и аналитичног промишљања разлога, трајања и ужасних посљедица тог бомбардовања, ваља нагласити да је то бомбардовање - као израз највулгарније мржње према српском народу у трећој Југославији - имало своје дубоке коријене у прошлости.
Разбијање Југославије, за којом као туђим пројектом и не треба жалити иако су сви Срби на својим вјековним историјским стаништима тек у њој били у истој држави, што би се, уз све друго, могло схватити и као битан разлог тог разбијачког чина, било је преломни тренутак од којег су све западне оштрице отворено окренуте само у Србе. Срби су постали ратни циљ и у Словенији (историчари су га забиљежили као „Мали прљави рат“), и у Хрватској (протјерано више од 200.000 Срба са вјековних огњишта и тамо смо сада од конститутивног народа постали национална мањина) и у БиХ, гдје су муслиманско-хрватској ратној коалицији обилато помагали са истока муџахедини, а са запада НАТО. Како су тада маске пале, тако се и сада рат овдје води отворено и само против Срба, додуше, углавном политичким и економским притисцима и уцјенама уз отворене пријетње ратом - ако не испунимо оно што траже, а траже сваки пут све више: у БиХ угрожавају уставну позицију Републике Српске не поштујући Дејтонски споразум, а у Србији отимају јужну српску покрајину не поштујући Резолуцију 1244.

Страшна разарања Србије, цивилне и војне жртве, па неизљечиве болести код оних које су бомбе промашиле, али их је и у Српској, и у Србији погодио осиромашени уранијум па умиру полако и болно, једна су страна страшне мржње и монструозног рата колективноиг Запада против Срба, што се никад и никако не може опростити, а друга страна је печат срама на свим земљама Европске уније чији су војници учествовали у рату против старог европског народа, а то значи и против свог континента, против Европе. Ова друга чињеница нас скоро свакодневно подсјећа, па и данас, да Европска унија и Европа нису исто; та економско-политичка дружина само станује у Европи и никако се не може рећи да дијели њене историјске, културне и моралне вриједности.

Велики, рекао бих пресудан значај историјских, културних и моралних вриједности једног народа јесте, прије и изнад свега, оно што га чини таквим у сваком опредјељењу, и у народном и државном послу, а колико су они код словенских народа били и јесу изражени говори, поред осталог, и чувена „Доктрина америчке борбе против Истока“, америчке а то истовремено значи и свезападне доктрине против словенских народа. У тој доктрини, базираној на свесловенској мржњи непојамних размјера, први на удару су историјско памћење, па култура и културан начин вредновања оног што се пружа народу као истинско стваралаштво, те морални кодекси понашања од кућних послова до државних одлука и стремљења, у којима је православна вјера и узор и опомена.

Имајући све то у виду, увијек посебно наглашавам, па и сада: значај српског једниства, јединства свих Срба у његовању културе сјећања, очувања наше вјере православне, нашег језика и писма, као и јединствености културног и информативног простора са двије стране Дрине и посебно брижног његовања историјских вриједности из којих је израсла вертикала свесрпског постојања и трајања. Ово говорим и понаваљам у најдубљем увјерењу да само човјек који у свом бићу има и чврсто брани ове своје народне вриједности може бити одлучан бранилац и наших граница, и наших права на своју имовину, и нашег права на савезништво са себи сличнима.

Република Српска је ове године закорачила у четврту деценију и сигурно је да никад неће одустати од жеље за свесрпским уједињењем, за једну одбрану свих српских историјских, територијалних, културних и моралних вриједности.

Живјела Србија.
Живјела Република Српска.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!
Полагање цвећа и венаца на Ташмајдану и на Ушћу
24.03.2023.

У оквиру обележавања 24. годишњице почетка оружане агресије НАТО пакта на Србију (СРЈ) данас, 24. марта 2023. године, представници државних органа, амбасадори пријатељских земаља, друштвених организација и појединци положили су цвеће код споменика Деци - жртвама агресије НАТО у Парку Ташмајдан и код споменика свим жртвама агресије НАТО ,,Вечна ватра” у Парку пријатељства, на Новом Београду.

На споменик деци - жртвама НАТО агресије, на Ташмајдану цвеће су положили министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Никола Селаковић и менаџер града Београда Мирослав Чучковић.

Венце је на оба споменика положио је државни секретар Министарства унутрашњих послова др Данило Стевандић.

На позив Београдског форума за свет равноправних, венце су положили и амбасадори пријатељских земаља: амбасадор Белорусије Валериј Бриљов, амбасадор Русије Федерације Александар Боцан-Харченко, амбасадор Боливарске Републике Венецуеле Димас Хесус Алваренда Гера, амбасадор Кубе Леиде Ернесто Родригез Ернандез.

Што се тиче друштвених организација, венце су положиле делегације Београдског форума за свет равноправних, Клуба генерала и адмирала Србије, СУБНОР-а Србије, Удружења "Фонд дијаспора за матицу", Друштва српских домаћина, студентске организације Правног факултета и Факултета политичких наука, извиђачке организације Новог Београда, Социјалистичка партија Србије и друге политичке странке и покрети.

У име Београдског форума за свет равноправних цвеће је положила делегација на челу са председником Форума Живадином Јовановићем. У име Клуба генерала и адмирала Србије, делегацију је предводио генерал Миломир Миладиновић. У име СУБНОР-а Србије, делегацију је предводио председник организације, генерал Видосав Ковачевић. У име Друштва српских домаћина, проф. др Миладин Шеварлић. У име српске дијаспоре, Удружења "Фонд дијаспора за матицу" и Фондације за стипендирање талената из математике и техничких наука "Сања Миленковић", венце су положили др Љиљана Вернер из Хановера, др Мирко Луковић, српски научник из Швајцарске и Слободан Аћимовић.

Код Споменика свим жртвама агресије НАТО, након полагања цвећа, великом броју присутних грађана и делегација обратио се ранији председник Владе Републике Србије и ранији потпредседник Савезне владе СРЈ, господин Никола Шаиновић.

Ово је било подсећање на око 4000 жртава палих током агресије НАТО, од којих је три четвртине цивила и 78-оро деце од једне и по године, колико је имала Милица Ракић из Батајнице, до 18 година колико је имала млада српска математичарка Сања Миленковић из Варварина.

Запажено је далеко веће присуство грађана и учешће омладине у овим манифестацијама у односу на раније сличне прилике.

Информативна служба Беофорума

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

ДВАДЕСЕТ ТРИ  ГОДИНЕ ОД АГРЕСИЈЕ НАТО
НА СРБИЈУ (СР ЈУГОСЛАВИЈУ)
 
Обележавајући двадесет трећу годишњицу агресије НАТО пакта, која је почела 24. марта, а престала 10. јуна 1999. године,   у свести нашег народа је присутно и  велико разочарење и болно сећање на безрезервно  сврставање и укључивање у ту агресију  свих суседа бивше Југославије, осим пријатељске Грчке. И бивше југословенске републике (Словенија, Хрватска, Македонија и Федерација БиХ), са чијим народима је српски народ живео у заједничкој држави више од 70 година, а младе генерације васпитаване у духу братства и јединства, актвно су се сврстале на страну агресора. Уместо да као суседи притекну у помоћ, тадашње владе суседних земаља и бивших југословенских република, су безрезервно, а неке и са видним одушевљењем стале на страну немилосрдног агресора. „Ми смо са вама “, одјекивало је из званичних канцеларија наведених земаља, уз пружање свестране подршке и помоћи агресору.
Подршка суседних земаља разрађена је у току припрема за агреију, када су утврђени улога и задаци сваке од њих. Сходно томе, тадашње владе, или парламенти суседних семаља, су, на захтев НАТО и САД, одмах после почетка агресије, дале сагласност на неометано коришћеење њиховог ваздушног простора и војних аеродрома, с тим што су Румунија и Бугарска дале на коришћење и своју путну и железничку инфраструктуру. Поред сарадње и помоћи на војном плану, НАТО је од суседних земаља и бивших југослловенских република,  захтевао стриктно спровођење санкција, које су биле на снази, пропагадну подршку медија према циљевима агресије и, посебно,  неутралисање ставова и утицаја  српских медија, посебно РТС-а, у току агресије.

Сврставајући се безрезервно на страну агресора, Мађарска је све своје потенцијале ставила на услугу НАТО, осим спремности слања својих војника на Косово и Метохију. Румунија је, поред уступања свог ваздушног простора и аеродрома, била укључена и у иницијативу за формирање тзв. балканских снага за брзе интервенције (заједно са Бугарском, Македонијом и Албанијом). Један од задатака тих снага је требало да буде њихово ангажовање у склопу евентуалне копнене операције  против Србије (СРЈ). Бугарска је, поред уступања свог ваздушног простора, прихватила размештај логистичких јединица НАТО, без ограничења.
Једна од најактивнијих и најдиректнијих учесница у припремама и извођењу агресије била је Албанија, која је била центар за прихват, обуку, наоружавање и слање албанских терориста за нападе на Косову и Метохији. Са албанске стране је у току агресије извршен и неуспели покушај војне копнене операције на Србију (позната битка на Кошарама), од стране терористичке ОВК, у сарадњи и подршку од стране албанске војске и авијације НАТО.

Македонска влада је, поред уступања свог ваздушног простора и аеророма, прихватила и размештање снага НАТО на својој територији. Амерички и војници других земаља НАТО из Посматрачке мисије УН, која је била распоређена у Македонији на основу одлуке УН, и чији је мандат истекао 28. фебруара 1999. године, остали су у Македонији и после тог рока и ставили се у службу припрема агресије и њеног извођења. Са приближавањем агресије, број НАТО војника је повећаван, тако да је, уочи њеног почетка, у Македонији било 16.500, док је у току агресије њихов број нарастао на 20.000.

Сврставање суседних земаља на страну агресора је, у великој мери, олакшавало ратни поход НАТО-а против наше земље, јер су омогућени напади   из свих праваца, повећавајући   изненадност и ефикасност удара, смањујући истовремено опасност од сопствених губитака у људству и техници. За српски народ је то значило константну изложеност ракетама и бомбама агресора, повећан број жртава и огромна материјална разарања. На самиту НАТО-а, одржаном у Вашингтону, крајем априла 1999. године, поводом 50-те годишњице његовог оснивања, „земље прве линије фронта “добиле су велике похвале и признање за свој допринос у агресији. Од званичника НАТО-а је изражено очекивање и инсистирање да те земље остану доследне на том курсу до краја агресије, што су оне ревносно и учиниле.
Владе суседних земаља и бивших југословенских република су се, такође, активно и ревносно укључиле у агресију, како због вазалног односа према САД и НАТО-у, тако и, посебно, због жеље да на несрећи српског народа остваре неке своје себичне интересе и циљеве. То се посебно односи на њихову тежњу да под што повољнијим условима обезбеде чланство у НАТО и Европској унији. Таква политика наишла је, међутим, на критику и значајан отпор у народу појединих суседних земаља, који нису желели да у историји буду забележени као саучесници у злочинима НАТО-а над пријатељским народом Србије. Према тадашњем испитивању јавног мњења, чак 70 одсто Мађара било је против коришћења мађарског ваздушног простора, аеродрома и војних база за нападе на Србију (СРЈ) од стране НАТО. У интелектуалним и опозиционим круговима Мађарске, чуле су се оштре осуде агресије и учешћа Мађарске у њој.

Када је у питању Румунија, њен тадашњи председник, Емил Константинеску, је у једној изјави рекао да је став Румуније према НАТО бомбардовању Србије (СРЈ), „одређен њеним европским опредељењем да ступи у НАТО и Европску унију“.  Осећања румунског народа, са којим српски народ, у својој историји, није никада ратовао, била су сасвим друкчија. У једној анкети, спроведеној на самом почетку агресије, око 94 одсто Румуна се изјаснило против агресије и учешћа Румуније у њој, са захтевом за хитну обуставу рата против Србије (СРЈ). Само један одсто Румуна је одобравао агресију и учешће Румуније у њој. Један од најистакнутијих румунских писаца, Франуш Негу, у коментару за лист „Журнал Национал “, уз осуду званичног става Румуније, је насписао: „Ми од сада заувек немамо правво да осуђујемо Јуду“, додајући да је румунска влада издала српски народ  „и без тридесет сребрењака“.

Док је бугарска влада безрезервно стала на страну агресора, 70 одсто њених грађана изјаснило се против агресије и учешћа Бугарске у њој. У Софији и другим већим градовима одржавани су често масовни протести грађана, на којима је осуђивана агресија на Србију и учешће Бугарске у њој. Више од 200 генерала, адмирала и виших официра бугарске армије, у резервном саставу, у изјави за јавност, оштро су осудили бомбардовање Србије  од стране НАТО, истичући да је тим нападом  извршен „крвави државно - терористички акт, који се према Повељи УН и другим нормама међународног права, квалификује као агресија“.

Већи, или мањи отпори агресији НАТО постојали су и у бившим југословенским републикама, а нарочито у Македонији. Док је званична македонска власт јавно говорила о наводној неутралности Македоније, све време је сервилно служила НАТО агресору. Огромна већина македонског народа је, међутим, била уз српски народ. Масовни скупови протеста против агресије одржавани су често у Скопљу и другим већим градовима. Поред припадника српског народа, у тим протестима је учествовао и велики број грађана македонске националности, укључујући истакнуте интелектуалце и бројне уметнике. На масовном протесту у Скопљу, непосредно после почетка агресије, лидер Демократске партије Срба, Драгиша Милетић, поред осталог, је рекао: “Онај ко је дозволио долазак НАТО снага у Македонију, издао је македонски народ “. Протестима се придружила и Социјалистичка партија Македоније, која је у саопштењу за јавност осудила агресију и захтевала хитан престанак бомбардовања. Македонска влада, којој нису одговарали протести грађана, настојала је да репресивним мерама сузбије тај отпор.
Недвосмислено сврставање словеначке власти на страну агресора одражавало је, у почетку, осећања већине јавног мњења, јер је, према спроведеној анкети, 64 одсто грађана дало подршку агресији. Међутим, са одвијањем агресије, талас сумњи у њене праве мотиве и све већи протести у многим земљама, подстакли су и део словеначке интелектуалне елите и јавног мњења да се супротставе бомбардовању Србије (СРЈ). За разлику од словеначког државног врха и дела медија, који су наставили да до краја доследно буду на страни агресора, растао је број Словенаца који су били против. Међу њима је било више угледних словеначких научника, хуманиста и младих људи, који су, поред осуде агресије, осуђивали директно учешће Словеније у њој.  Најактивнији појединац у осуди агресије био је, свакако, лидер Словеначке националне странке, Змаго  Јелинчич, који је својим ангажовањем допринео ширењу истине о злочинима агресора  над народом Србије. Протестима доброг дела словеначког народа, придружио се и Независни синдикат Словеније.

Када се ради о односу Хрватске, остаје забележено да је вече првих напада нас Србију (СРЈ) пропраћено видним одушевљењем грађана Загреба. Према извештавању српских медија, у појединим градским деловима је испаљивање првих бомби и ракета од стране НАТО-а на Србију (СРЈ), поздрављено  рафалном паљбом, а у ресторанима се, међу пријатељима, радосно наздрављало агресору. Акцију НАТО-а су подржале све иоле утицајне политичке партије и политичке институције. Тадашњи потпредседник ХДЗ, Ивица Пашалић, у једној изјави крајем априла је рекао да „Хрватска мора искористити тренутак када се свет обрачунава са нашим непријатељем, како би трајно ојачала свој међународни положај “. Мањи, или већи отпори агресији постојали су у редовима релативно малобројне српске заједнице у Хрватској, која је још увек лечила тешке ране од трагичног грађанског рата и прогона великог броја Срба, у операцијама „Бљесак“и „Олуја“, 1995. године.
Бошњаци и Хрвати у Федереацији Босне и Херцеговине су све време активно и великодушно подржавали агресију, јер су у њој видели ефикасно средство за коначно разбијање преосталог дела Југославије. Они су полазили и од процене да ће агресија на Србију (СРЈ), истовремено, допринети слабљењу   позиције Републике српске, доприносећи јачању позиција Федерације и изградњи унитарне БиХ.  Одлуку о безрезервном пружању помоћи агресору и сарадњи са њим, представници мусломанско – хрватске Федерације су донели без консултације са представницима српског народа, у заједничким органима БиХ, што је супротно Дејтонском спчоразуму и Уставу БиХ. Срби и руководство Републике српске, уз испољавање братске сдолидарности и оданости српском народу, најоштрије су осуђивали агресију и, у мери у којој је то било могуће, пружали несебичну подршку и помоћ.

Пријатељство за памћење

За разлику од безрезервног сврставања режима суседних земаља и бивших југословенских република на страну агресора, званична Грчка није подржала агресију, нити је у њој учествовала, а достојанствени и поносни грчки народ, био је све време срцем и душом уз народ Србије. Веран принципима правде и правичности, грчки народ је, без оклевања, храбро и јединствено стао на страну одбране народа Србије. Почетак агресије НАТО и експлозију првих ракета и бомби над Србијом (СРЈ), грчки народ је доживео као велику неправду и најтежи вид злочина. Грчки народ је био јединствен, како у најоштријој осуди агресије, тако и у испољавању искрене солидарности и пружању свестране подршке и помоћи братском народу Србије. Та осећања су делиле и бројне јавне личности, представници политичких партија, синдиката, образовних, научних и културних институција.  

Већ трећег дана од почетка агресије, организоване су прве, спонтане и масовне демонстрације широм Грчке, посебно у Атини, Солуну, Пиреју, Аргостолију, на острвима – Крфу, Криту и Родосу.   Учесници тих демонстрација носили су бројне транспаренте, на којима је најчешће писало: „НАТО напоље са Балкана “, „Даље руке од Србије “, „Америка убица народа “, Клинтоне, фашисто и убицо“. За време демонстрација у Атини, глумци у популарном атинском „Театру Хипократ“, прекинули су позоришну представу и у знак солидарности са српским народом запалили сто свећа. Том приликом је Хари Клин, један од најпознатијиг грчких глумаца, изјавио: „Ми, уметници, а верујем да је са нама и читав грчки народ, палимо вечерас ових сто свећа у име милиона грчких душа, у знак подршке српској браћи, на које сада падају бомбе. Заједно ћемо узвикнути да сви чују – Срби су наша браћа “.

Грчка јавност је током агресије била веома добро и крајње објективно обавештавана о свим последицама бомбардовањања. Заслуга за то припада бројним грчким новинарима, који су, за разлику од многих њихових страних колега, извештавали са лица места, крајње поштено и професионално. Према резултатима једне анкете, објављене на почетку агресије, чак 97 одсто Грка је било против тог злочиначког акта, захтевајући њену неодложну обуставу. Настављање агресије праћено је све масовнијим народним протестима и оштријим осудама НАТО-а, посебно САД. Поред највиших представника политичких партија, синдиката и омладине, на протестним митинзима су често говорили високи локални званичници, истакнути интелектуалци, уметници, руководиоци удружења грчко – српског пријатељства, као и обични грађани. Посебно су били интензивни и масовни протести у: Атини, Солуну, на Пелопонезу, Кефалонији, на острвима Крфу, Криту и другде.

Поносан народ  осуђује варваризам агресора

У пружању моралне подршке и помоћи народу Србије веома су били активни грчки уметници и њихова удружења. Поред многих других акција, као и активног учешћа у протестним скуповима, Удружење глумаца Грчке је 29 марта упутило грчком народу писану поруку, која је тог дана прочитана на масовном протестном скупу у Патри и на другим скуповима. У поруци је, поред осталог, речено: „Европа мора да се супротстави америчком фашизму, јер, због нечијих великих интереса, не смемо дозволити да пате мали народи“.  Удружење уметника Грчке организовало је 26. априла, на чувеном централном атинском тргу – Синтагми, хуманитарни концерт, којем је присуствовало око милион Атињана.  У програму, изведеном том приликом, наступило је више од педесет највећих грчких уметника. Међу њима је био и илегендарни Микис Теодоракис, један од највећих савремених светских композитора и велики пријатељ српског народа (преминуо је 2. септембра 2021. године). Учествујући у програму, господин Теодоракис је са говорнице, поред осталог, поручио: „ Агресијом на Југославију Вашингтон је потписао смртну пресуду мађународном праву. Чак ни нацисти нису радили то што они данас чине српском народу. Ми Грци морамо бити поносни, јер смо једини који уједињени кажемо НЕ варваризму “.

Иако тада у поодмаклим годинама, Микис Теодоракис је био учесник готово свих протестних скупова у Атини. Осим тога, био је један од оних угледних Грка који је дигао свој глас против агресије НАТО и јавно најоштрије осуђивао њене злочине. Лично потресен бомбардовањем и, посебно, цивилним жртвама, Теодоракис је, 29. марта, за време једне вечерње посете познатом музичком клубу „Хамам“, у Атини, уз извиње, одбио молбу присутних гостију да отпева нешто из свог богатог  музичког репертоара, рекавши: “Не могу сада да певам, јер моје срце плаче за српском браћом, која су жртва агресије.“. Колико је и лично преживљавао злочине агресора над српским народом, показује и његова снажна изјава поводом бомбардовања зграде Радио телевизије Србије, у којој је, поред осталог, рекао: “Напад на РТС је криминални акт без преседана“.

Остајући доследан у свом изузетном ангажману на страни народа Србије, Теодоракис је, на своју иницијативу, заједно са својим чувеним оркестром, 18. и 19. јуна 1999. године, својим авионом допутовао у Београд, где му је приређен срдачан и веома пријатељски дочек. Том посетом је желео да, још непосредније, изрази своје пријатељство и поштовање према народу Србије и његовој херојској борби против агресора, као и да се лично упозна са последицама тромесечне агресије. На крају посете, Теодоракис је, са својим реномираним оркестром, одржао концерт у свечаној сали Коларчевог народног универзитета, на задсовољство бројних поштовалаца и љубитеља његове музике.
У осуди агресије и пружању помоћи и подршке народу Србије, посебно се ангажовала и Грчка црква. Свети Синод Грчке православне цркве на челу са Архиепископом Атине и целе Грчке, Христодулосом, је, у изјави 30. марта, оштро осудио бомбародовање Југославије и трагичне последице тог злочиначког чина. У изјави од 24. маја, Архиепископ Христодулос је рекао: “Ерупција криминалног понашања НАТО и насиља против недужних људи у Југославији, показује сву отупелост западне хришћанске свести, која игнорише веру и историју читавог једног народа. Над народом Југославије се врши геноцид, који вође НАТО правдају  тзв. „хуманитарним разлозима“.

Званични органи Грчке, суочени са масовним и снажним протестима грађана широм земље током агресије, настојали су да иду укорак са расположењем народа. На самом почетку агресије, тадашњи министар иностраних послова Јоргос Папандреу, у телефонском разговору са Мадлен Олбрајт, изразио је негодовање владе због напада на Југославију. Осим тога, влада је 26. марта 1999.  позвала све земље чланице НАТО да обуставе бомбардовање Југославије и да се врате за преговарачки сто. Бивши премијер и почасни председник Нове демократије, Константин Мицотакис, је у изјави од 28. марта 1999., поред осталог, рекао да је „бомбардовање Југославије више од злочина, невероватна грешка, која истовремено наноси огромну штету и Југославији, и Европи и агресору“. У изјави од 27. марта, председник Грчке Костис Стефанопулос је рекао: „У грчком народу постоје огромне симпатије и топла осећања према поносном српском народу, који се храбро бори за своја права“.
Испољено незадовољство грчке владе према агресији, њени позиви за обуставу бомбардовања и успостављање мира, испољени на почетку агресије, изненадили су представнике америчке асдминистрације и довели до затегнутости са грчком владом. Мадлен Олбрајт је у телефонском разговору са Јоргосом Папандреуом, 27. марта, оштро критиковала постављање грчке владе. Министар Папандреу је у току тог разговора остао при свом ставу, али је интервенција Олбрајтове изазвала велико незадовољство у јавности и додатно оснажила антиамеричко расположење у народу. Посланици грчког Парламента су, у праламентарној дебати вођеној 1. априла, „осудили агресију на суверену Југославију и затражили хитну обуставу бомбардовања“. Премијер Константинос Симитис је том приликом изјавио да „косовско питање мора бити решено на дипломатски начин“. У ускршњој поруци грчком народу, од 11. априла, председник Парламента Апостолос Какламанис, осврћући се на агресију НАТО, још једном је изјавио „да га је срамота што је данас грађанин Европе“. Тадашњи министар правде, истакнути правник и хуманиста, Евангелос Јанопулос, у поруци министру унутрашњих послова Немачке, Оту Шилију и министру правде, Херти Дојблер – Гмелин, од 21. априла, као земљи која председава ЕУ, поред осталог, је рекао: “Бомбардовање Југославије, које је почело 24. марта, “представља ратни злочин, злочин против човечности и злочин против мира, који се не могу оправдати међународним правом, зато што стоји у директној супротности са њим“.

Уз активно залагање за обуставу бомбардовања и за политичко решење, грчка Влда је посебно водила рачуна да не буде увучена у непријатељске активности НАТО-а против Југославије. Тако је 15. априла, на састанку у Бриселу,  одбијен захтев НАТО да Грчка уступи своје авионе за напад на Југославију. Исто тако, Влада је 21. маја одбила да турским авионима дозволи прелет грчке територије на путу за Немачку (тим авионима је требало да се превезу људство и резервни делови за турске авионе који су учествовали у агресији). На захтев више локалних самоуправа, донете су одлуке о забрани пристајања бродова НАТО у грчке луке. Било је и личних примера храбрости, отпора, пријатељства и љубави,  према српском народу.  Један од тих примера је поступак капетана Мариноса Рицудиса, заповедника војног брода грчке морнарице. Његов брод „Темистокле“је,  по наредби, из безбедносних разлога, упућен у Јадранско море. Када је стигао у Јадранско море, одбио је наређење предпостављених да учествује у бомбардовању Србије (СРЈ). У обраћању својим војницима рекао је: „Као православац, не могу да учествујем у нападу на братски народ“, што су војници прихватили са одобравањем.  Окренуо је брод и вратио га у матичну луку. На предлог патријарха Иринеја, одликован је орденом СПЦ, а на захтев рађана Ниша, једна улица носи његово име.

У време агресије одржавани су чести званични контакти и интензиван дијалог између две земље, упркос настојањима агресора да се наша земља изолује. Поред званичних сусрета на високом нивоу, већи број делегација политичких партија, синдиката, омладине, општина, удружења новинара и појединих региона, посетио је нашу земљу у време агресије, у знак подршке и солидарности народу Србије. Дошло је и до братимљења неколико општина и то, углавном, на иницијативу грчке стране. Нарочито је била интензивна сарадања на културном плану.  На иницијативу Управе реномираног атинског фудбалског клуба АЕК- а, а у знак подршке и солидарности са народом Србије, у Београду је 7. априла, одржана пријатељска фудбалска утакмица са клубом „Партизаном“. Заједно са атинским фудбалерима, у Београд је допутовао и један број чланова грчког Парламента. Они су са собом донели значајну хуманитарну помоћ у одећи, лековима и храни, коју су прикупили спортисти и Управа атинског клуба.  Цео приход од утакмице (било је око петнаест хиљада гледалаца), дат је у хуманитарне сврхе. На иницијативу Фудбалског савеза Грчке, 27. априла је организована пријатељска фудбалска утакмица између Југославије и Грчке, у Солуну. Репрезентацију наше земље су чинили наши фудбалери, који су играли у грчким клубовима, а репрезентацију Грчке, најбољи фудбалери из тимова северне Грчке.  За тај меч је продато свих тридесет хиљада одштампаних улазница, а цео приход је дат у хуманитарне сврхе, у корист српског народа.

Несебична помоћ братског народа

Посебан вид пријатељског односа  народа Грчке у време агресије, изражен је у његовом  активном и несебичном ангажовању на прикупљању и даровању хуманитарне помоћи народу Србије у лековима, медицинској опреми, храни, одећи и новцу. У пружању те помоћи, учествовале су све структуре грчког друштва. Осим Црвеног крста, синдиката, политичких партија, појединих општина, разних професионалних удружења, и невладиних организација, у тој активности се посебно ангажовала и Грчка црква и њено свештенство, као и удружења грчко – српског пријатељства. Бројни и дуги хуманитарни конвоји, готово свакодневно, су стизали у све крајеве наше земље.

Међу уружењима грчко – српског пријатељства, најактивније било је Удружење Кефалоније, са седиштем у Аргостолију. Оснивач и председник тог Удружења је велики пријатељ српског народа, др Виктор Рухотас, који је студирао стоматологију на Београдском универзитету, где је и докторирао. Захваљујући његовом неуморном личном ангажовању, као и ангажовању других пријатеља српског народа у Кефалонији, све време југословенске кризе, посебно, за време агресије НАТО, у граду Аргостолију и другим местима, организоване су бројне манифестације солидарности, подршке и прикупљања хуманитарне помоћи народу Србије. Након звршетка агресије НАТО, др Виктор Рухотас је, одлуком Владе Србије, постављен за почасног Конзула Србије у Кефалонији.  

Поред организованог сакупљања хуманитарне помоћи широм Грчке, у нашу Амбасаду су готово свакодневно долазили и обични грчки грађани, који су давали своје новчане и друге прилоге на име помоћи братском српском народу. Једна жена са Кефалоније,  која није желела да каже своје име, је током агресије сваког месеца нашој Амбасади слала новчани прилог, у износу од око 120 вера. Као илустрацију тог изванредног пријатељства и људске топлине, представља пример једног корпулентног, старијег Атињанина, који је једног дана, са штапом у руци, дошао у Амбасаду. Након што је у пријатељском разговору са амбасадором  истакао да тешко пати због страдања братског српског народа, извадио је из свог џепа милион драхми (3.000 евра), и рекао: „Дајем ово за помоћ напаћеној српској браћи. То је оно што сам уштедео од пензије за моју сахрану, када време за то дође. Уверен сам, међутим, да је сада корисније да ту скромну суму доделим напаћеној српској браћи, који су жртве бахате силе и којима је тај новац сада потребнији“. На тај дирљив хумани гест узвраћено је топло и с  великом захвалношћу, али су речи, из разумљивих разлога,  застајале у грлу. На молбу да остави своје име и адресу, како би му Амбасада, у погодној прилици,  узвратила одговарајућу пажњу, реаговао је крајње скромно и достојанствено: „Није потребно да вам дајем ни моје име, ни моју адресу. Зовите ме Никос“.  Опростио се срдачно и са пуно људске топлине.

Неопходно је и овом приликом потсетити на још једно племенито ангажовање грчког народа према српском народу. У сарадњи Црвеног крста Србије и Црвеног крста Грчке, од 1993. године, велики број ратом погођене српске деце (око тринаест хиљада), од осам до шеснаест година, боравио је на одмору и опоравку у Грчкој, и то искључиво у грчким породицама. Углавном су то била деца из Републике Српске Крајине и деца протераних Срба из Хрватске и БиХ. Деца су упућивана на шестомесечни боравак у Грчкој, уз организовање и школске наставе на српском језику.  Та активност је настављена и за време агресије, када је известан број деце из Србије, превасходно из места која су била бомбардована, боравио у грчким породицама, у трајању од месец дана.
Ово подсећање  на оно што је велики, племенити и пријатељски грчки народ, као мало који други, саосећао, изразио и несебично пружио народу Србије у време злочиначке агресије НАТО, вредно је трајног памћења и захвалности, како од стране данашњих, тако и од стране будућих генерација.

Драгомир Вучићевић,
Амбасадор у пензији,    
Председник скупштине Београдског форума за свет равноправних

Децу не могу да праштам.
Б.Ђорђевић

Данас је дан сећања. Данас је дан незаборава.

Сабрали смо се, као и протеклих година и деценија да одамо пошту жртвама злочиначке НАТО агресије.
 
У наредних 78 дана широм Србије, припадници војске, полиције, родбина, пријатељи, грађани, окупиће се код споменика и спомен обележја у Ваљеву и Власотинцу, Нишу и Београду, Новом Саду и Звечану, Варварину и Рашкој, Бујановцу и Прешеву, Алексинцу и Краљеву, Бору, Шиду, Чачку, Сремској Митровици, Грачаници и Косовској Митровици, Пожаревцу, Крагујевцу, Прокупљу, Сомбору, Горњем Милановцу, Лесковцу, Куршумлији, Рашкој и многим другим градовима да положе цвеће и венце и одају почаст жртвама агресије, као што ми то чинимо овде, код Споменика деци-жртвама агресије.

И овај непотпуни списак показује да нема града у Србији који током 11 недеља није био мета НАТО агресора.

Споменици чувају трагична сећања на НАТО агресију и његове жртве. Споменици нас подсећају и опомињу да жртве нису колатерална штета. Они су жртве ратног злочина, злочина против мира и злочина против човечности. Агресија је припремана дуго и темељно, педантно и плански, свестрано, више месеци, па и година. Зато је тај злочин још већи и још стравичнији.
 
Нелегална агресија била је усмерена на оне који нису могли да се бране: на децу, обичне грађане, болнице, школе, мостове, пијаце, стамбене и јавне зграде, телевизијске станице, амбасаде, топлане, трафо-станице, рафинерије. Јасна је намера и она се данас боље види него пре 23 године: да се разори Србија и уништи српски народ.

НАТО је током агресије извршио 2.300 ваздушних удара, ангажовано је 1.150 авиона. Лансирано је 420 000 пројектила укупне масе од 22 милиона килограма, укључујући ту и муницију са осиромашеним уранијумом, касетне бомбе и друга међународним конвенцијама строго забрањена оружја и муницију.

Страдало је око 4000 људи, од тога око 3000 цивила и 1031 припадник војске и полиције. Убијено је 89 деце. Теже и лакше је рањено више од 12.000 лица, од чега око 6.000 цивила, 2.700 деце и 5.173 војника и полицајаца.

И данас са овог места, прилика је да поручимо да је обавеза државе да именом и презименом утврди и попише све цивилне жртве агресије. На многим споменицима уклесана су њихова имена. Да смо сваки дан бележили по једно име, давно би ту моралну обавезу испунили. Држава то може. Србија то мора да уради!

Са многих скупова у Србији, Европи и свету, заједно са Светским саветом за мир  и бројним мировним организацијама и покретима упућивали смо поруку да НАТО као злочиначку, агресивну, војну организацију, одговорну за бројне ратове и милионе жртава у Европи и свету, треба укинути. Тај захтев и данас стоји. Али НАТО се шири и постаје највећа претња миру у свету. Пре 23 године имао је 19 чланова, а данас готово 30. Такође, и данас поручујемо, Србија неће и не сме бити члан НАТО пакта. Жртви није место међу џелатима! На то нас обавезују и хероји одбране: и они са Кошара и хиљаду њих који су дали своје животе.
 
Агресија се наставља и траје свих ових година. Чак се и појачава. Њено трајање и последице нису временски ограничене. Осиромашени уранијум свих ових година односи животе чак и најмлађих. Четврт милиона прогнаника не може да се врати у своје домове на Косову и Метохији. Неки традиционални српски савезници и осведочени српски непријатељи су се ујединили у жестоким притисцима на Србију зарад својих интереса и циљева.

Милица би данас имала 26 година а убијена је у породичној кући Ракића у Батајници. Марко Симић би данас имао 25 година и он је најмлађа жртва агресије. Убијен је у стамбеној згради у Новом Пазару где је живео са својим родитељима.
Али уз нас су многобројни пријатељи. Добили смо бројне поруке подршке и солидарности од мировних организација, покрета, појединаца, глобалних акција, из Рима, Болоње, Цириха, Лондона, Ирске, Кине. Порука је јединствена: „МИ СМО УВЕК СА ВАМА.“

И ове године није изостала снажна подршка српске дијаспоре.

Заборав и праштање нису пут ка срећној будућности и вишем животном стандарду.

НИКО НИЈЕ ЗАБОРАВЉЕН.
НИШТА НИЈЕ ЗАБОРАВЉНО.

Нема заборава. Нема праштања. Децу не можемо да опростимо. Злочинци ће кад-тад бити приведени правди, јер ратни злочини не застаревају. Долазе генерације које ће злочинце привести правди.

Нека је вечна слава деци жртвама агресије!

Драгутин Брчин,
Директор Београдског форума

Навршило се тачно 23 године од како је НАТО започео илегалну, неиспровоцирану агресију против Србије (СРЈ). Током агресије погинуло је око 4000 грађана Србије од чега су 2/3 цивили а нешто више од 1000 страдали војници, полицајци и њихове старешине. Међу цивилима је било и 89 деце.

Србија је данас одала пошту свима који су пали и за чију смрт одговорност сноси НАТО и наредбодавци водећих чланица.

Агресија НАТО представља први рат на тлу Европе после 2. светског рата, рат у коме је Западна Европа учествовала против Европе, њеног мира, стабилности и њене будућности која је данашња стварност.

НАТО је поставио себе изван међународно-правног система а изнад СБ УН као најодговорнијег органа за мир и безбедност. На тај начин НАТО је грубо прекршио повељу УН, надлежност СБ УН, финални акт ОЕБС-а из Хелсинкија, Нирнбершке принципе, резолуцију ГС УН о дефиницији и забрани агресије и многе друге међународно-правне конвенције и акте.

Бомбе и ракете НАТО су нештедимице сејане изнад Србије (СРЈ) али су, сејући разарање и смрт у Србији, разориле Европски и светски правни и безбедносни поредак.

НАТО је одговоран за коришћење недозвољеног оружја као што су пројектили са осиромашеним уранијумом, касетне бомбе (на пијаци у Нишу), отровне материје и гасова из бомбардованих рафинерија, трафо-станица и сличних постројења својим смртоносним походом. НАТО је само почео бомбардовањем војних циљева, али је током читаве агресије, нарочито у њеном завршном делу са предумишљајем разарао цивилне објекте, укључујући станове, болнице, обданишта, школе, електро-мрежу. Бомбардујући централу РТС-а убијено је 16 медијских новинара и разрушио је близу 30 радио и ТВ релеја.

Лидери НАТО су априла 2000. године у Братислави напад на Србију (СРЈ) прогласили за преседан који ће користити „увек када затреба“. Тужба против агресорских земаља и њихових лидера, упућена Међународном суду правде у Хагу, одбијена је јер се суд прогласио ненадлежним. Тако су злочини против мира и човечности остали су до данашњег дана, без правне осуде.
Тадашњи лидери 5 водећих земаља чланица НАТО, осуђени су на казне затврора пресудом Окружног суда у Београду коју су лидери нових „демократских“ власти у Београду укинули после преврата октобра 2000.

Код споменика деци жртвама агресије НАТО у парку „Ташмајдан“ и код споменика
„Вечна ватра“, у парку „Ушће“, на Новом Београду, венце и цвеће данас су положиле многобројне делегације и грађани међу којима делегација Владе Србије, града Београда, СУБНОР-а Београдског форума за свет равнорпавних, Клуба генерала и адмирала Србије, српске дијаспоре, СО Нови Београд, студентских организација Правног Факулета и Факултета политичких наука у Београду, делегација Извиђача Нови Београд и друге.
Венце су положили и амбасадори Руске федерације, његова екселенција Александар Боцан-Харченко, Белорусије, његова екселенција Валериј Бриљов, Палестине, његова екселенција Мохамед Набхан.

Обраћајући се присутнима код споменика Вечна ватра, генерал у пензији Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије, поред осталог је рекао: „Срби су кроз историју научили да је навећа вредност слобода и независност – поштујемо све али не прихватамо туђе, непријатељске налоге. Иако слободољубиве државе и покрети у свету осуђују агресију САД; НАТО и њихови сателити, стално понављају да је агресија била оправдана. Због тога смо обавезни иако је све јасо и познато, да стално подсећамо на истину.“
Агресија НАТО је била и остала злочин против мира и човечности.

Београд, 24. март 2022.

Проф др Радош Смиљковић, амбасадор СРЈ
Београдски форрум за свет равноправних,
24. март 2022.

Под изговором заштите Албанаца (Шиптара на КиМ), 24. марта 1999. године НАТО  је бомбардовањем почео агресију на Савезну републику Југославију (Србију и Црну гору). У њу се укључила, супротно свом уставу и Савезна република Немачка. Запад је игнорисао међународно право и Повељу ОУН. Пуних 78 дана даноноћно је трајало убијање народа једне од најстаријих европских  држава.

Савет безбедности је донео Резолуцију 1244 којом је потврђен територијални интегритет и суверенитет Србије. Косово и Метохија су остали интеграли део Србије.

Почетак агресије НАТО алијансе рачунамо од 24. марта 1999 године. Одкад су западњаци, предвођени САД-ом почели да бомбардују Србију и Црну гору, односно Савезну републику Југославију. Англосаксонски моћници су одлучили да нестане сваки траг од некада политички врло утицајне државе у светској политици, оснивача Покрета несврстаних. Генерални секретар ОУН  Египћанин, часни Копт, Бутрос Бутрос Гали је својеремено изјавио да је Социјалистичка федеративна република Југославија, иако средње развијена држава, била у светској политици велика сила. Сметала је као таква моћној суперсили  и њеним новим савезницима.
 
Наше некадашње савезништво са САД и Великом  Британијом  је  разбијено у натовском бомбардерском рушењу и убијању српског народа. Српски традиционални савезници и непријатељи у великим ратовима исковали су свој нови савез за будућа освајања. Постало је јасно да и једнима и другима не одговара велика држава на Балкану. Поготову  ако њену кичму чине Словени, особито Срби, за њих мали Руси. Волео бих да нисам у праву али само је мрзитељска рука могла да пише на уранијумским  ракетама циничне  честитке највећег хришћанског празника. Не заборавимо да су такве убиле, међу осталом децом, трогодишњу Милицу Ракић на ноши у Батајници и петнаестогодишњу генијалну математичарку  Сању Миленковић  на мосту Мораве у Варварину.
   
У овом контексту морам рећи о каквој мржњи је реч, јер Србија ни према једној учесници агресије  није гајила мржњу нити учествовала у агресији на неку од њих. То је трострука мржњи: на првој позицији је империјална, на другој националистичко империјска, а на трећој је сателитска. Прву  утемељује самопроглашена нацинална   изузетност. Из ње се извлачи право на подређивање држава и народа на планети. Националистичка мржња произлази из самопроглашеног права на туђе територије  и  на ограничавање суверенитета и интегритета Србије. Сателитска мржња према Србији произлази из еконоомске и политички инфериорне позиције. Наши суседи  у региону  постављају питање зашто и она није са њима у осуди и мржњи Русије. Уместо да себи поставе питање зашто се утркују у подржавању прекоокеанске империје  и онда када је то супротно њиховим интересима.
   
Надам се да смо се убедили у стару истину да су у основи сваке политике само интереси. Све остало је променљиво. Зато бринимо превасходно о себи, о будућности своје деце. То ће бити највећи допринос миру и пријатељству у свету. Не дозволимо увлачење у агресију према било којој држави и народу. Поготову према Русији која је  пружала безрезервну подршку када нам је било најтеже. Руси и Украјинци  су нам блиски народи. Рат међу њима тешко преживљавамо. Нама је јасно да међусобно ратовање ова два братска народа, њихово међусобно убијање није случајно. У питању је стратешки интерес западних империја. Митинг пред спомеником руског цара Николаја у српској престоници  није антиукрајински. Па он је био и украјински цар. Српски народ показује да не заборавља братску помоћ када је била најпотребнија.

• АГРЕСИЈА западњака ЈЕ ЗАПОЧЕЛА ЗНАТНО РАНИЈЕ од бомбардовања ширењем невиђених лажи о српским злоделима. О бесправљу Шиптара, иако су права националних мањинна у Србији изнад норми у већини европских држава.
• Да би  убедили свет у своје „добре“ намере, јер им  Савет безбедности није пружио међународно правну подршку, уведене  су нам санкције. Као амбасадор Југославије у

Аустрији и ОЕБС-у истрпео сам више партнера слушајући приче да су санкције добра ствар. Тадашњи МИП Аустрије приликом првог официјелног  сусрета  у априлу 1999 показао  је разумевање и за бомбардовање крагујевачке индустрије. Наравно, више је било оних који нису одобравали  бомбардовање. За пример је био својим изјавама у штампи о неприхвтљивости  агресије на СРЈ  др Ханс Фишер тадашњи председник парламента, каснији председник републике Аустрије, затим 95-годишњи кардинал Аустрије др Франц Кениг и др. Записао сам то у књизи „Дипломатски записи Београд-Беч 1999-2000. у издању“ Београдског форума за свет равноправних.

О УГЊЕТАВАЊУ ШИПТАРА (АЛБАНАЦА) У ЗАПАДЊАЧКОЈ ШТАМПИ СУ писане НЕВЕРОВАТНЕ ИЗМИШЉОТИНЕ, врхунац су достигле током агресије. У САД—у И НЕМАЧКОЈ су темељно припремали агресију на Србију неретко преко подизања Шиптара на демонстрације као прву фазу борбе за отцепљење. Енглези су знатно раније у том смеру створили кључну сепаратистичку „Призренску лигу“ а  двадесет година после рата поднели предлог резолуције у којој се Срби проглашавају  за геноцидни народ. Спасао нас је у Савету безбедности руски вето. Они љубоморно чувају челну антисрпску позицију.

У Немачкој је формирана пре почетка војне агресије сепаратистичка влада Косова у избеглиштву. Вршене су и припреме стварања тз ослободилачке војске Косова (овк). Наравно, њихово језгро су чинили терористи. Напади на српску полицију а онда и грађане, превасхоодно Србе, убрзо су постали нова косово-метохиска стварност.  Да нема  никаквог угњетавања шиптара-албанаца немачкој влади су стизали обавештајни подаци њених служби на КиМ. Иначе, у то време добродошли како би аргументовано одбијали молбе  за азил.  Драгоцени су били извештаји о стварном стању на Косову и Метохији које је тада послао државни секретар Вили Вимер. Нажалост политика владе  је према Србији, а пре тога СРЈ је била непријатељска. Подсетимо се на активност немачког Канцелара Кола и министра спољних послова Геншера.

Антисрпска пропаганда и санкције нису довели у питање социјалистичку власт на челу са Слободном Милошевићем. Зато Американци 1999. године отварају  специјалан биро за изазивање нереда у Србији који би довели до његовог обарања. У Будимпешту су долазили проамерички опозиционари како на припреме насилног обарања власти тако и узимања новца који је у ту сврху  био на располагању амбасадору Монтгомерију. Остаће у памћењу хумористичка прича политичара Веље Илића на РТС како су у бироу паковали  новац.

Бомбардовање је започело у марту 1999. године јер су Американци са Немцима закључили да другачије не могу да успоставе вазалску  власт која би им омогућила отимање Косова и Метохије и уништавање српске војске и привреде. Подсетимо  се током обележавања 23-годишњице да је НАТО- врхушка своју агресију крстила именом “Милосрдни анђео“. Под  којим су авиони западних држава сејали по Србији и Црној гори уранијумске бомбе. Нешто раније су тако убијали српски корпус у БиХ.
 
Рат против Србије и Црне горе настављен је после оружане агресије.  У  Хаг је основан суд са задатком да буду осуђени они који су се успешно борили за очување  Савезне републике Југославије. Западњачки моћници су извели  на суд сво државно-политичко и војно руководство српсконарода у Србији и БиХ на челу са председником Слободаном Милошевићем. Изведен је и понеко из хрватског, муслиманскоог и шиптарског националног корпуса. Али, само су Срби осуђивани на дуге затвордке казне. Више њих је оставило своје животе у хашким казаматима. Председнику Милошевићу је онемогућено лечечење у Русији.

Судски није било могуће осудити га. Његова историска одбрана Државе Србије и народа српског на суду западњачке правде није остављала такву могућност. Председник Србије и Југославије зато није могао жив изаћи из своје затвореке ћелије. Они који су убијали Југославију и српски народ у њој  нису  имали храбрости да поднесу пораз у Хагу. По свој прилици био им је довољан војни неуспех на КиМ.

Овом приликом смо дужни да нагласимо да наше жртве не смеју да се своде на неколико хиљада изгинулих  и сто милијарди долара за материјалну штету. Последице злочина „Милосрдног анђела“ су  забрињавајуће; оне су временски неомеђене. НАТО агресори, а то су конкретне земље запада на челу са Америма и Немцима оставили огромне рушевине у градовима и селима Србије. Исцрпли су нас економским  санцијама. Земљу су нам затровали: Косоово и Метохија и јужна Србија остаће спомменик уранијумских злодела. Број умрлих и рађање нових генерација са оштећеним органима  досада  није било могуће залечити. У врањском подручју поједини простори су и даље ризични за нормалну пољопривредну производњу и живот. А манипулацијом послератним политтичко-државним врхом Србије злочини  наших агресора су пренебрегавани. О њима се избегавао  разговоор, а поготову истраживање и осуда. Само је Београдски форум као невладина организација доследно вршио истраживања и о њима обавештавао нашу и светску јавност У аранжману Форума организоване су домаће и међународне конференције и симпозијуми на којима су се окупљала најпознатија имена науке, културе и политике. Форум је слао своје најугледније чланове широм света на различите скупове на којима је  изношшена наша истина о злочинима НАТО. Доласком на власт  СНС и СПС  Србија се вратила себи у сваком погледу, потврдивши по ко зна који пут у историји како се утемељују слобода и независност.

Захваљујући томе наша држава је предузела низ мера како би се злочини аргументовано осудили, а наши хероји одбране добили заслужена признања. Написане су и даље се пишу књиге, позоришна дела, снимају се филмови. Говори се јасно и гласно о величини борбе и жртвама нашег народа у одбрани слободе. Не сагиње се више глава пред натовским моћницима и не дочекују се црвеним теписима они западњаци који су су нас задужили злочинима. Поготову они који су нам припремали проглашење за геноцидни народ.

Ми не смемо заборављати злочине западне алијансе, али ни  истину да су за њих одговорне  владе западних држава и делови политичких, културних и еконоских елита. Амбасадорујући у Аустрији и ОЕБС-у имао сам прилике да сретнем више мојих колега, али и других угледника који су осуђивали злочине над српским народом. Имао сам прилике да чујем неке аустриске историчаре који на јавном скупу изјављују да је запад дужан признање Србији за допринис одбрани у вековима надирања верског екстемизма са истока.

Притисак на Србију се наставља и после 23 године од јуначке одбране нашег интегритета и суверенитета. Недавно је у парламенту ЕУ усвојена резолуција у којој се Српској православној цркви упућују политичке опомене  за њен пријатељски однос према Русији. Конкретно: промовише Русију као заштитницу породичних вредности. Тражи се да прекине афирмацију русије и руског народа. Одкад је почео рат између Русије и Украјине свакодневно стижу захтеви из Брисла и Вашингтона влади и председнику Србије да се придружи западу у најдрастичнијим осудама и казненим мерама. Од Србије се тражи да изабере страну: запад, НАТО или исток, Русију. Немачка министарка спољних послова 12 марта стигла у Београд. Да би била убедљивија прво је посетила Приштину  одакле је  у боји албанске заставе изложила  бриселске захтеве. Одговарајући на њих предсеник Вучић је нагласио да Србија нема никакве везе са ратом у Украјини. А што се тиче гажења међународног права - када је бомбардована Србија нико од садашњих критичара Русије није се чуо.

Енглези, Немци и Американци сносе историјску одговорноост за последњи Косовски бој. Не можемо заборавити то што су својом политиком темељно пореметили односе између српског и албанског народа ,превасходно Шиптара и Срба на Ким. Срби су бранили и даље ће бранити оно што је њихово. Поменуте велике државе ће повратити поштовање слбодног света ако нас и Албанце заједно оставе на миру, да сами решавамо у међусобној сарадњи проблеме својих односа. Уместо својих балканских манипулација и тзв. сузбијања руског утицаја нека помогну лечењу земље и народа од последица уранијумских бомби. Немају морално право да нам држе предавање о демократији и међународном праву.

24. МАРТ 1999 – 24. МАРТ 2022.
23 ГОДИНЕ ОД ПОЧЕТКА НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРБИЈУ (СРЈ)
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ!

Поштовани,

Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и друга независна, нестраначка удружења и ове године ће обележити почетак агресије НАТО пакта на Србију (СРЈ) и одати пошту херојима одбране и цивилним жртвама агресије.

ЧЕТВРТАК, 24. МАРТ 2022.

11:00     Свечано полагање цвећа код споменика Деци-жртвама агресије НАТО, парк Ташмајдан;
Пригодна реч: Драгутин Брчин, директор Беофорума
12:00     Свечано полагање цвећа код споменика жртвама агресије НАТО ,,Вечна ватра”, парк Пријатељства, Ушће - Нови Београд;
Пригодна реч: генерал Лука Кастратовић, председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије

Подсетимо се!

НАТО је током агресије извршио 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона, укључујући и оружје са осиромашеним уранијумом.

Страдало је око 4000 људи, од тога око 3000 цивила и 1031 припадник војске и полиције.

СТРАДАЛО ЈЕ 89 ДЕЦЕ.

Теже и лакше је рањено више од 12.000 лица, од чега око 6.000 цивила, 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајаца, а 25 особа се и данас воде као нестали.

Прецизна листа цивилних жртава још увек није утврђена,

Београдски форум обнавља свој апел државним властима да коначно утврде листу цивилних жртава.

Због свега наведеног, важно је да се сећамо и да не заборавимо!
Била би нам част да се придружите још једном скупу памћења и подсећања, за који верујемо да ће отргнути забораву све пале жртве агресије НАТО.
Такође, било би нам значајно да проследите овај позив даље, како би нас било што више у истом важном часу, на истом месту у исту сврху, уједињени у мислима и посвећености.

У прилогу Вам шаљемо детаљно саопштење овим поводом.
Очекујемо ваш долазак и присуство.

ВИДИМО СЕ!

Београдски форум за свет равноправних и ове, као и свих претходних година,  обележава 24. март, дан када је 1999. године отпочела нелегална и злочиначка  агресија НАТО пакта  на Савезну Републику Југославију (СРЈ) и одаје пошту погинулим браниоцима отаџбине и цивилима.

Био је то први рат на тлу Европе од краја Другог светког рата. Бомбе и крстареће ракете најмоћније војне машинерије у историји цивилизације разарале су једну малу европску земљу, али су уједно разарали европски и светски систем безбедности заснован на Повељи ОУН, Финалном документу ОЕБС и Париској повељи. Европа и свет и данас трпе тешке последице тог разарања. НАТО је наступао у савезу са сепаратсистичко-терористичком тзв. ОВК као својом пешадијом. Дао је крила сепартизму и тероризму.

Тог 24. марта 2022.г. представници Београдског форума ће, заједно са партнерским  Клубом  генерала и адмирала Србије и другим патриотским организацијама, у 11,00 часова, положити венац у парку на Ташмајдану на споменик српској деци страдалој током агресије. У има Београдског форума ће се присутнима обратити Драгутин Брчин, директор Форума. Након тога, око 12,00 часова, код спеменика „Вечна ватра“, на Новом Београду, представници Београдског форума и Клуба генерала и адмирала Србије, заједно са другим патриотским организацијама, одаће пошту свим жртвама агресије НАТО пакта. Присутнима ће се обратити председник Извршног одбора Клуба генерала и адмирала Србије, генерал у пензији Лука Кастратовић.

Београдски форум позива све патриотске организације и појединце и организације које баштине сећање на страдале припаднике војске и снага безбедности Србије и свих  страдалих, да се придруже овим манифестацијама и тиме изразе поштовање  према страдлим браниоцима отаџбине и цивилима.

Сведоци смо да се данас САД, ВБ, Немачка и НАТО у целини, дакле, оне исте државе и организације које су незаконито напале СРЈ, без одлуке СБ ОУН, које су свесно користиле пројектиле са осиромашеним уранијумом и друга забрањена оружја, које су намерно масовно бомбардовале цивилне циљеве и инфраструктуру наше земље, убијале децу, жене, болесне и цивиле, и које су јавно, по светским медијима водиле хајку против српског народа, позивају на међународно право и осуђују друге земље за кршење међународног права.

Обележавање почетка агресије НАТО 1999. г. на нашу земљу је управо прилика да се поново сетимо свих њихових злоочина и злодела и подсетимо нашу јвност, посебно омладину, на страхоте и штету коју је агресија изазвала, као и последице од којих многе још нису саниране. Преседан агресије без одобрења СБ УН коришћен је за потоње агресије у Авганистану, Ираку, Либији, Сирији. Агресија НАТО на СРЈ 1999. представљала је корак у остваривању стратегије војне експанзије на Исток, на руске границе, која је у основи украјинске кризе.

Током 79 дана непрекидних напада на СРЈ, од 24. марта до 10. јуна 1999. г., масовним нападима из ваздуха, акваторије и копна НАТО авијације, ракетних система и других оруђа, уз садејство шиптарских терориста ОВК-а, регуларне армије Републике Албаније, плаћеника које су државе Запада окупиле и финансирале и инструктора и специјалним јединица водећих држава Запада, убијани су припадници оружаних снага Војске Југославије, органи реда Републике Србије, цивили, деца, рушени споменици културе, цркве и манастири, уништавана војна, економска, стратешка и саобраћајна инфраструктура, привредни објекти,  цивилни објекти и институције, школе, вртићи, болнице, па чак и јавни медијски сервие – Радио телевизија Србије, којом приликом је убијено 16 радника ове установе.

НАТО је током агресије извршио 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

Према најчешћим проценама убијено је око 3.500 људи, од тога око 2500 цивила и 1031 припадник војске и полиције. Страдало је 89 деце. Теже и лакше је рањено више од 12.000 лица, од чега око 6.000 цивила, 2.700 деце, као и 5.173 војника и полицајаца, а 25 особа се и данас воде као нестали.

Прецизна листа цивилних жртава још увек није утврђена, Београдски форум обнавља свој апел државним властима да коначно утврде листу цивилних жртава.

У нападима на СР Југославију НАТО снаге користиле су око хиљаду летелица (ловци, ловци-бомбардери, бомбардери, шпијунски авиони итд.) а највеће учешће у авио нападима имале су снаге САД, В. Британије и Немачке, мада и остале чланице нису имале малу улогу у агресији.

У бомбардовању је уништено и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 km путева и 595 км пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 моста, док је 38 разорено. Треба посебно напоменути уништење две рафинерије нафте (у Панчеву и Новом Саду), рушење Авалског торња, зграде Радио-телевизије Србије, петрохемије у Панчеву, бомбардовање мостова у Новом Саду, фабрике аутомобила Застава из Крагујевца Дуванске индустрије у Нишу, амбасаде Народне Републике Кине и многих других цивилних циљева.

Процењује се да је око 38% бомбардованих објеката имало цивилну намену..

Ратна штета је процењена на око 100 млрди САД долара.

Током бомбардовања територије Републике Србије масовно је коришћена муниција забрањена по Женевској конвенцији. На Србију је бачено 15 тона уранијума а као последица бомбардовања осиромашеним уранијумом, 2015. г. је објављено да је Србија  прва земља у Европи по смртности од малигних тумора. Истовремено, на 219 локација на површини од 23 хиљаде km² бачено је око 1.000 касетних бомби од којих је страдао велики број цивила. Као последица тога, од завршетка агресије до 2006. на територији Србије и Црне Горе је од касетних бомби погинуло је 6 особа, док је 12 рањено.

Колико је жртава одложених дејстава оружја са осиромашеним уранијумом, неексплодираних касетних бомби и других убојних средстава тешко да ће икада бити утврђено. Београдски форум позива надлежне државне органе да обезбеде настављање рада специјалних тела за утврђивање последица коришћења оружја са осиромашеним уранијумом и других средстава и метода примењиваних током  агресије НАТО.

Агресија је окончана 10. јуна 1999. г након потписивања војно-техничког споразума у Куманову и доношења Резолуције 1244 СБ ОУН, којом је склопљено примирје а управљање КиМ привремено прешло у надлежност ОУН.  Сходно споразуму, Војска СРЈ, полиција и администрација СРЈ, односно Републике Србије, су се привремено повукле на територију Централне Србије. Са војском и полицијом у централну Србију је избегло око 250.000 косметских Срба и других неалбанаца, чиме је Србија, након овог и других ратова током насилног разбијања Југославије, постала земља са највећим бројем избеглица и интерно расељених лица у Европи.
Крајње је цинично оптуживати друге земље за злочине које су водеће државе НАТО саме у континуитету чиниле и добро би било да се бар данас, када оптужују друге, сете и својих недела, покају се и исправе неправде које су учинили према нашој земљи, али и према другима, пре свега Ираку, Авганистану, Сирији, Либији и другима.

Да се не заборави. Видимо се 24. марта 2022. г.

Био је то 24. дан у месецу. НАТО је 24. марта 1999. године, кршећи међународно право. покренуо агресорски рат против града Београда, који је био у дубоком миру, и Савезне Републике Југославије, ОЕБС је данима пре тога извештавао да је на Косову мирно. ОЕБС је своје извештаје прослеђивао својим чланицама укључујући и надлежне органе Немачке. НАТО je, на челу са водећом америчком силом, у претходних неколико месеци доследно радио на овом дану напада. Споразуми између САД и владе у Београду, који су били осмишљени да постигну мирно решење сукоба, били су у тој мери извртани за потребу доношења одлуке НАТО-а да ни они више нису стајали на путу рату против Југославије. Ратом против Југославије требало је истовремено елиминисати међународни мировни поредак који се манифестовао у Повељи Уједињених нација као резултату два светска рата. Апсолутно не поштујући Повељу УН и забрану насиља и рата која је њоме успостављена, САД и њени савезници покренули су напад. Ера америчког глобалног права јачега најављена је употребом немачких бомбардера против Југославије.

Први хитац у међународно-правно-противном рату Руске Федерације против Украјине испаљен је такорећи 24. марта 1999. у рату НАТО-а против Југославије. САД тада нисуприхватиле само пропаст међународног права како би оствариле своје циљеве у Европи.  Од тада је њихово схватање права потврђено чињеницом да није само међународно-правно-противном агресијом против Југославије уништено до тада важеће међународно право уз монопол УН на употребу силе. Тако је конференција у Братислави у априлу 2000, коју је организовао шеф америчког Стејт департмента, јасно показала да је рат против Југославије уствари створен један преседан. На то се од тада свака држава која жели да предузме акцију попут оне САД против Југославије може позивати. Тиме је Пандорина кутија била отворена и ниједна савезна влада у Бону/Берлину није отада ни покушала да точак разарања међународног права окрену назад. Свако ко је желео да се укључи у тадашњи политички живот Немачке знао је шта је мотивисало овај 75-дневни рат против Југославије. Његов главни циљ био је да се Руска Федерација отера далеко на исток од Јадранског мора. Русија више не би требало да буде у могућности да врши било какав утицај на своје традиционалне партнере у близини Јадрана. Међутим, конференција у Братислави је разоткрила још далекосежније циљеве. Према идејама америчке владе, изнетим на конференцији у Братислави, у годинама које су уследиле требало је предузети све да би се остварила два циља у јужној Европи. Прво је требало кориговати америчку погрешну одлуку из Другог светског рата, у то време је испуштена могућност да се америчке копнене трупе стационирају на Балкану. И то је требало да се исправи што је пре могуће. Међутим, није се радило само о потискивању утицаја Русије на подручје источно од Црног мора. Требало је и саму Русију избацити из Европе. За то је било потребно изградити нови зид између Балтичког и Црног мора. Западно од овог зида била би америчка територија. Источно од ње би могла бити Русија или неке друге државе. У сваком случају, ова област више не би била сусед области под контролом Америке западно од овог новог трансконтиненталног зида.

Говор председника Руске Федерације, господина Путина, на пленарној седници немачког Бундестага 2001. био је, свесно или несвесно, руски контрапредлог плановима из Братиславе. који су доспели у јавност. Русија, рекао је председник, у складу са идејом „Европе као заједничке куће” која је само деценију раније изазвала еуфорију у Европи, пружа руку својим западним суседима. Али, рат против Југославије је истовремено имао и другу сврху. Немачке оружане снаге које су 8./9. маја 1945. морале да потпишу безусловну предају и чија је историјска слика о себи као традиционалном делу државног поретка тада претрпела непоправљиву штету, требало је да буду укључене у војну операцију коју је НАТО проценио као успешну. Ништа није толико важно као војно самопоуздање - тако се то тада процењивало у Бону. Али то нећемо наћи у документим

Сада је, 24. фебруара у рату Руске Федерације против Украјине проговорило оружје. У новинама је било све припремљено нешто пре Божића 2021. са извештајима о концентрацији руских трупа на руско-украјинској граници. Требало је то раније приметити. На пример, у извештавању о изјави америчког председника, господина Џоа Бајдена, о његовом руском колеги, господину председнику Путину. У месецима који су уследили, њему је било тешко да се осмехне на изјаву председника Бајдена да је он – Путин -  „убица“. Али  једном речено заувек је речено. Председник Бајден је убрзо по преузимању дужности намерно и без оклевања бацио рукавицу у лице и заоштрио је однос између САД и Русије. Међутим, на томе  се ствари нису зауставиле, што су показали и посета Москви америчког државног подсекретара, госпође Нуланд, почетком октобра 2021. године и њени разговори са високим руским саговорницима.У свом говору пред почетак рата у Украјини, руски председник Путин је јасно ставио до знања да су САД Руској Федерацији ускратиле право на независну државу. Речено је да је посета госпође Нуланд одиграла одлучујућу улогу у томе. Развој од тада је, нажалост, превише познат. steht stellvertretend für das Ringen der Russischen Föderation um ihre eigenständige Existenz und dem Willen der USA, Rußland aus Europa herauszudrängen.

Управо веза актуелних дешавања у рату против Украјине са ратом против Југославије чини ту димензију јасном. Оно што се догађа на територији Украјине и на штету народа у Украјини, стоји на месту борбе Руске Федерације за своју самосталност и воље САД да избаце Русију из Европе. НАТО је тај који већ дуго покушава да искористи Украјину као врх копља против Русије, поготово што више и не крије у којој се мери, користећи рат против Југославије, из одбрамбеног савеза према Повељи УН, трансформисао у глобалну агресорску формацију. Да ли су у Москва морали да зажмуре на ово? Или на то што немачко оружје у рукама нацистичких батаљона у акцији против руских војника у Русији, одмах оживљава сећање на 1941. То би могао бити део калкулација оних који не траже хитно окончање рата, већ желе да дају одлучујући допринос коначном тровању односа између Русије и Немачке.

Све што Запад предузима откако је Руска Федерација, кршећи међународно право, напала Украјину, садржи у себи процену да ли  било која мера за окончање рата, која би решавала познате разлике између Русије и САД, у себи садржи и захтев за повлачење руских трупа и отклањање велике штете? Све досадашње мере Запада дају утисак да су санкције усмерене и на то да Братислава постане стварност у Европи.
Чак и ако не треба поредити различите ствари, мора се указати на један суштински узрок светског рата у Азији и деловања САД против Јапана. Као у прави час, први пут је неколико дана раније пре почетка рата против Украјине на немачкој телевизији приказан филм о бици код Мидвеја. Филм је почео размишљањима јапанског адмирала Јамамота, пре јапанског напада на Перл Харбур, о томе шта се то заоштрило између САД и Јапана. Како се испоставило неколико дана касније, то су биле речи на почетку рата усред Европе. Тешко да бисте то могли видети другачије. Ово укључује и утисак који је учинила  посебна седница немачког Бундестага у недељу, 27. фебруара 2022. године. Политичка окосница и заштита немачких интереса изгубљени су и напуштени претходних сати.
 
Вили Вимер, бивши државни секретар 28. фебруар 2022 и потпредседник ОЕБС-а