Међународне Конференције одржане у Београду 22. и 23. марта 2014. године

Београдски форум за свет равноправних, Друштво српских домаћина, Клуб генерала и адмирала Србије и СУБНОР Србије, у координацији са Светским саветом за мир, одржао је 22. и 23. марта 2014. године у Београдском Центру „Сава“ Међународну конферецнију под називом „ГЛОБАЛНИ МИР VS. ГЛОБАЛНИ ИНТЕРВЕНЦИОНИЗАМ И ИМПЕРИЈАЛИЗАМ“. Конференција је одржана поводом 15. годишњице оружане агресије НАТО на Србију и Црну Гору (СР Југославију). Мото Конференције је „ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ“.

У раду Конференције је учествовало преко 500 научника, стручњака и јавних личности из области међународних односа и безбедности, из 50 земаља Европе и света.

Конференцији су присуствовали амбасадори и високи дипломатски представници више пријатељских земаља акредитованих у Србији.
Учесници Конференције су одали почаст људским жртвама страдалим током 78 дана бомбардовања и положили венце на споменике. Они су изразили поштовање према свим жртвама илегалне НАТО агресије против Србије и Црне Горе, према припадницима бивше југословенске армије, према Федералној влади Југославије, председнику Слободану Милошевићу и свим херојским браниоцима отаџбине. Ми се, такође, морамо сећати жртава НАТО агресије после 1999. године, настављања прогона политичких и војних лидера који су бранили отаџбину и који су послати илегалном Хашком трибуналу, укључујући председника Милошевића и друге, који је тамо умро. Сматрајући тај Трибунал илегалним, као средство НАТО пропаганде и политичке уцене, учесници Конференције захтевају његово распуштање.
Дебата је протекла у конструктивном и толерантном дијалогу о најважнијим питањима и проблемима међународног мира и безбедности. Излагања су била усмерена на то како да се, у условима све чешће примене политике силе, дестабилизације појединих земаља и изазивања криза широм света, очува светски мир и пронађу начини за сузбијање глобалног интервенционизма, који угрожава међународни правни и политички поредак и свет гура ка ивици великог ратног сукоба.

Учесници су анализирали узроке, поводе и последице агресије НАТО 1999, како за Србију и Балкан тако и глобалне последице за мир и безбедност у Европи и у свету. У вези с тим, учесници Конференције су се сагласили у следећем:
- Агресија НАТО против Србије и Црне Горе (СР Југославије), марта 1999. године, био је рат наметнут једној независној, сувереној европској држави, грубим кршењем основних принципа међународног права, а пре свега, Повеље УН и Завршног документа из Хелсинкија. То је била агресија изведена без сагласности и супротно мандату СБ УН. Зато она представља злочин против мира и човечности, тачку преокрета ка глобалном интервенционизму, грубом кршењу међународног правног поретка и негирању улоге УН. Тиме је успостављен модел интгервенционизма који је касније коришћен у свим агресијама од Авганистана, Ирака и Либије, до Малија.
- Да би прикрили праву суштину агресије и тако пред сопственом и светском јавношћу избегли осуду и одговорност, водеће силе Запада - САД, Велика Британија, Француска, Немачка и друге чланице НАТО пакта, њих 19, смислиле су цео арсенал еуфемизама како би том злочину против мира прибавили макар какав легитимитет. У име те тзв. „хуманитарне интервенције“, НАТО пакт, на челу са САД, неселективно је убијао становништво Србије, укључујући децу, немоћне и старе особе, уништио целокупну привреду, разорио инфраструктуру, загадио скоро целу животну средину, са тешким и далекосежним последицама за здравље данашњих и будућих генерација.
- Како се ради о злочину против мира и човечности, о грубом кршењу основних норми међународног права, земље чланице НАТО носе сваку одговорност за ту агресију, укључујући и одговорност за накнаду штете, у износу од преко 100 милијарди САД долара, као и одговорност за коришћење оружја са осиромашеним уранијумом и других недозвољених средстава за масовно уништавање. У вези с тим, учесници Конференције су истакли да Србија и Црна Гора имају сва права да, пред одговарајућим међународним институцијама, покрену поступак против НАТО пакта и свих држава чланица, које су учествовале у агресији, у циљу остваривања права на надокнаду ратне штете, као и појединцима који су били жртве агресије.
- Након завршетка оружане агресије, агресија је настављена другим невојним средствима. Та продужена агресија се огледала: у насилној промени власти путем петоктобарског преврата 2000. године, који је инициран, финансиран и подржан споља, у првом реду, од стране чланица НАТО пакта; у уценама, претњама и условљавањима разних врста, како би се Србија одрекла свог државног суверенитета над Косовом и Метохијом, као својим историјским и културно-цивилизацијским средиштем; у игнорисању елемената државног суверенитета Србије над Косовом и Метохијом, који је гарантован Резолуцијом 1244 СБ УН; у сталном истискивању уставно-правних функција Србије са Косова и Метохије. То је на крају резултирало противправним и противуставним самопроглашавањем независности Косова 2008. године, признате од стране већине НАТО земаља. САД/НАТО агресија 1999. године грубо је прекршила Повељу УН, Декларацију 1970. године о принципима међународног права, Финални акт Хелсинкија, Париску повељу за Нови свет, пет резолуција СБ УН од 1998.-2008. године, укључујући резолуције 1244 и 1785.
- Одмах по окончању агресије, на Косову и Метохији је успостављена велика америчка војна база,“Бондстил“, прва и кључна карика у ланцу инсталирања низа америчких база у Бугарској, Румунији, Пољској, Чешкој и другим земљама Источне Европе. Агресијом НАТО против Југославије убрзана је трка у наоружавању, милитаризација европског континента и спровођење САД/НАТО/ЕУ стратегије „ширења на Исток“.
- Кулминација те тзв. посредне доминације Запада према Србији, била је и крајње цинична пресуда Међународног суда правде о томе да проглашењем независности Косова и Метохије, није прекршено међународно право. Том пресудом је та највиша међународна правна институција, у ствари, легализовала једнострану сецесију, односно разбијање територијалног интегритета међународно признатих држава.
- Агресија на Србију и Црну Гору (СР Југославију), марта 1999. године инаугурисала је један од најпогубнијих принципа и метода понашања великих сила Запада, на челу са САД, а то је принцип глобалног интервенционизма. То практично значи да САД, НАТО и Запад сами себи дају право да по слободној вољи и избору, у складу са својим стратешким интересима, утврђују где су у свету угрожени њихови интереси и да могу војно, или на друге незаконите начине интервенисати. Саставни део те стратегије је свргавање легално изабраних власти и довођење послушничких, марионетских режима којима се даје ореол „демократских“ власти.
- НАТО је увек наступао као агресивни војни савез за ширење и наметање империјалних и неоколонијалних циљева најмоћнијих земаља Запада. Целокупно доасадашње искуство показује да НАТО стратегија глобалног интервенционизма оставља за собом хаос у међународним односима, огромне људске жртве, поделе и дугорочну беду и патње у свим земљама и регионима, који су непосредне жртве такве политике. Случајеви Балкана, Афганистана, Ирака, Либије, Сирије јасно о томе сведоче. НАТО је одговоран за разарање међународног правног портека, за деградацију УН, за изазивање нове трке у наоружавању, за милитаризацију Европе, за дестабилизацију и изазивање криза у појединим земљама и регионима у свету. Отуда је НАТО стратегија супротна циљевим мира и безбедности, супротна демократским и цивилизацијским вредностима и основним људским правима. У таквој организацији нема места за мирољубиве земље, које своје интересе везују за поштовање међународног права и система УН. Зато су се учесници Конференције изјаснили за укидање НАТО-а, као реликта Хладног рата, за прекид политике слободног интервенционизма и поштовање слободе, независности и равноправности свих земаља и народа.а мирољубиве земље, које својеквполитике. Сл

- Извоз демократије и диктирање културно-цивилизацијских образаца је постао уобичајени начин понашања сила Запада, пре свих САД, у њиховој тежњи да свет уређују по сопственим мерилима и у складу са сњвојим егоистичним интересима. Наметањем политичких и културних-цивилизацијских образаца је насиље над реалношћу и оно готово увек доводи до сукоба, унутрашњих немира, до дубљих раслојавања и подела, што за дуже време нарушава мир у свету и представља покриће за трано војно мешање. По том моделу настале су тзв. „обојене револуције“ у Грузији, Венецуели и Украјини и узурпирано „Арапско пролеће“ које је разорило и за више деценија уназадило земље као што су: Либија, Египат и Сирија.
- Стратегија интервенционизма себи налази неколико мотива и циљева. То су контрола природних и развојних ресурса, прерасподела ресурса и геополитичког прекомпоновања света, против и на штету замишљеног главног геополитичког противника. На тај начин је од стране САД/НАТО/ЕУ изазвана и криза у Украјини, чији се крај још не назире. Може се рећи да је украјинска криза највећа претња миру од времена завршетка краја хладног рата. Уместо да се Украјина сагледава као најприроднија веза Русије и Европе, Запад је својим мешањем учинио да се она вештачки измести из свог природног културно-цивилизацијског и геополитичког амбијента и да се у потпуности привуче на Запад, не водећи рачуна о томе да то може довести до унутрашњих сукоба у самој Украјини и да би тиме били угрожени витални интереси Русије. Та опасна геополитичка игра Америке, НАТО и ЕУ против Русије, која се преко леђа Украјине води под „финим“, али лажним изговором о томе да је све то за добробит Украјинаца и њихово демократско друштвено устројство, потпуно је занемарила последице такве политике на виталне интересе Украјине, њеног народа. мира и безбедностиу Европи и на глобалном плану. Учесници Конференције су се заложили за мирно политичко решење проблема у Украјини, без мешања и притисака са стране, за решење које ће гарантовати вољу њеног народа и уважавати њену улогу моста између Истока и Запада. Такво решење предпоставља одустајање од погубне стратегије ширења на Исток која је већ довела до дестабилизације у Европи. Учесници Конференције су изразили подршку народу Крима који је искористио своје право на самоопредељење и поновно уједињење са Русијом.
- Учесници Конференције су изразили подршку суверенитету и територијалном интегритету Србије, уз решавање статуса Косова и Метохије у складу са Резолуцијом СБ УН 1244. Они су подржали следеће захтеве: слободан, безбедан и достојанствен повратак 250.000 прогнаних Срба и других неалбанаца у своје домове на Косову и Метохији; реституцију узурпиране приватне, црквене, државне и друштвене имовине; реконструкцију 150 порушених цркава и манастира СПЦ, стотине порушених и преораних српских гробаља и хиљаде спаљених домова; спровођење ефикасних истрага о трговини људским органима, расветљавању судбине свих киднапованих и несталих Срба са Косова и Метохије и свим другим злочинима против српског народа, за које, до сада, нико није одговарао.
- Учесници Конференције су поздравили часну иницијативу Генералне скупштине УН, којом је 2014. година проглашена међународном годином солидарности са народом Палестине. Оцењујући да та иницијатива заслужује снажну подршку мирољубивих снага у свету, са Конференције је упућен захтев за хитно повлачење окупационих снага Израела са свих палестинских територија, успостављање независне Палестинске државе у оквиру граница из јула 1967. одине, са Источним Јерусалимом као главним градом, за право повратка палестинских избеглица, у складу са Резолуцијом УН 194, и ослобађање свих палестинских затвореника из израелских затвора. Испуњавање тих захтева је не само од животног интереса за народ Палестине, већ и за успостављање праведног и трајног мира на Блиском истоку.
- Учесници су изразили солидарност са народима Латинске Америке у њиховим напорима да сачувају слободу, независност и суверенитет од агресивне империјалне САД стратегије. Они захтевају затварање базе у Гвантанаму и укидање блокаде против Кубе, као и ослобађање пет кубанских политичких затвореника из америчких затвора.
- Одбацујући политику и поступке који угрожавају мир и безбедност, учесници Конференције су осудили планове и акције који су усмерени на дестабилизацију Боливарске Републике Венецуеле. Координиране насилоне акције у Каракасу и другим деловима Венецуеле су део стратегије домаћих олигарха и спољних фактора да акцијама саботаже, насилним провокацијама и уценама, спрече функционисање легално изабране владе и наметну политичке промене по својој вољи, а против интереса народа Венецуеле. Осуђујући те појаве, учесници Конференције су изразили солидарност са народом Венецуеле и подршку његовим храбрим напорима да очува слободу, понос и суверенитет Венецуеле и да буде господар своје судбине.
- Учесници су изразили забринутост због систематски организоване ревизије историје Европе 20. века, посебно због ревизије исхода Првог и Другог светског рата. То може да користи империјалистичким циљевима за прекрајање међународних граница, што води непредвидим последицама. Они су осудили од Запада подржану рехабилитацију фашизма и покушаје да се комунизам изједначи са нацизмом.
- Учесници Конференције су посветили велику пажњу светској капиталистичкој економској кризи, која је довела до неслућеног социјалног раслојавања и осиромашења становништва наше планете, али и до наметнуте дужничке кризе у низу некада економски и цивилизацијски врло просперитетних земаља, као што су Грчка, Шпанија, Португалија, Италија и Кипар. Глобална криза настала је превасходно у земљама које су себе прогласиле центром светске цивилизиције и које су себе наметнуле као неоспорне лидере света, као најнапреднији друштвени поредак, у којем неће бити потребе за озбиљним социјалним конфликтима и сукобима. Њени главни индикатори су масовна незапосленост, посебно младих, висока задуженост држава, пад привредних активности и слично. Они су подржали спонтане народне протесте против наведеног.
- Очито је да је Европи и већини осталог света наметнут нео-либерални културно-политички и економски образац, који не функционише. У трагању за излазима из ове свеопште блокаде, најмоћније земље света настоје да период кризе превале на леђа других земаља и народа, који се фигуративно називају светском периферијом, а међусобно бију битку за светски престиж и притом руше старе цивилизације и насилно смењују владајуће режиме, који им нису по вољи. Све то међународну сцену чини конфликтном и веома подобном за избијање сваковрсних сукоба од оних унутрашњих, преко регионалних, до глобалних.
- Учесници Конференције су констатовали са забринутошћу да у Европи и даље постоји истурена америчка војна инфраструктура, као што су одбрамбени ракетни системи, техничко нуклеарно наоружање и конвенционалне снаге, што води дестабилизацији на регионалном и глобалном плану.
- Светску економску кризу не могу решити штампање трилиона долара и поправке постојећег система, већ напуштање нео-либералног концепта и изградња новог, хуманог друштва социјалне правде, равноправности и бољег живота за сваког човека и све народе на планети. У центру новог система друштвених односа мора бити човек и његове економске, социјалне, културне и хуманитарне потребе, а не профит и егоистични интереси тзв. економске и политичке елите.
- У оквиру Међународне конференције, одржан је и Форум младих, на којем је оцењено да светска криза и глобализација интервенционизма угрожавају, у првом реду, права и перспективе припадника младих генерација. У многим земљама Европе и света млади до 30 година чине око 60% укупног броја незапослених. Млади траже хитне промене у друштвеним односима, као и на међународном плану, које обезбеђују активно укључивање младих у привредне, политичке и друштвене токове, преузимање одговорности за сопствену будућност на унутрашњем и међународном плану. Млади се залажу за друштво социјалне правде, универзална људска права, као што су: право на рад, бесплатно образовање, социјална сигурност и здравствена заштита. Млади се залажу за демократизацију међународних односа, за поштовање међународног права, против трке у наоружавању, милитаризације и неоколонијализма.
- Једино уређени свет ослобођен доминацијом империјализма и милитаризма, има шансу да избегне ратну катаклизму. Глобална економска криза и њене последице за народне масе наглашавају потребу за промену система који је извор експлоатације, ратова и беде. Апсолутно је неприхватљиво и противно међународном праву да се регионални центри моћи, као што су НАТО и Европска унија, наметну као замена Савету безбедности и Уједињеним нацијама.
- Једина међународна заједница то су Уједињене нације, а не самоизабране чланице било којих регионалних групација. Морамо се борити за то да међународно право има универзални карактер и да једнако обавезује велике и мале земље, развијене и неразвијене. Морамо се још одлучније борити за очување цивилизацијских тековина као што су слобода, морал и достојанство, одлучно одбијајући подметања свих сурогата корпоративног капитализма и империјализма, војно-индустријског и финансијског капитала.

Учесници Конференције су истакли да је за остваривање тих циљева неопходно активно радити на мобилизацији свих мирољубивих снага, за одбацивање свих врста војних и освајачких амбиција против било које земље, без обзира на то ко су њихови носиоци. Упоредо с тим, неопходно је мобилисати све снаге у циљу изградње демократских међународних односа, на принципима Повеље УН, међунаордног права и стриктног поштовања неповредивости и независности свих земаља, њиховог територијалног интегритета и немешања у унутрашње ствари. Такав свет био би по мери човека и у ту велику утопију треба веровати и за њу се истрајно борити, главна је порука ове Конференције.

Учесници су изразили искрену захвалност српским домаћинима за изванредну организацију ове значајне Међународне конференције и за гостопримство пружено свим учесницима.

Београд, 23. март 2014.