Дана, 17. 04. 2019. године, у Сомбору у  Српској читаоници „Лаза Костић“, одржана је промоција књиге „1244 кључ мира у Европи“, аутора Живадин Јовановића у издању СКЗ и Београдског форума за свет равноправих.  Домаћин промоције био је г. Стојан Бербер, а о књизи, осим аутора, говорио је и новинар Слободан Рељић.

Г. Јовановић у излагању је, поред осталог, истакао да је агресија НАТО 1999, била акт најгрубљег кршења основних принципа међународног права и повеље УН, да је представљала злочин против мира и човечности и да се одговорност тадашњих влада, чланица НАТО пакта, на челу са администрацијом председника САД Била Клинтона, никако не може умањити. Истакнуто је да покушај приписивања одговорности нашој земљи, односно тадашњој влади и руководству Србије, представљају део НАТО попаганде и одвраћање пажње од геополитичких мотива Запада, чија је суштина припремање конфронтације са Русијом и Кином. Указано је да Србија својом укупном политиком мора показивати да за решавање питања Косова и Метохије мора имати јасне  и принципијене ставове, за које ће се борити без колебања или узмицања. У том смислу потребно је да јасно афирмише трајни карактер и значај Резолуције СБ 1244, као незаменљиве основе уравнотеженог и одрживог решења. Аутор књиге је изнео став да Резолуција  СБ 1244, предстваља минимум захтева испод којег Србија не треба да одступа. Оно што је испреговарано и добијено, док је Србија била под бомбама не сме се жртвовати у миру, 20 година после агресије НАТО. То што је постигнуто када је униполарни поредак био на врхунцу моћи, када је Русија под Јелцином била понижена, а Кинеска амбасада у Београду бомбардована, не сме се предати данас, када је на сцени нови полтички поредак, када су Русија председника Путина и Кина председника Си Ђинпинга, постале незаобилазне глобалне силе без чијег учешћа се не може решити ни један важнији светски проблем. Мора се имати у виду, сматра Јовановић, да Русија и Кина нису земље које ће само гласати о предлогу Берлина, Лондона, Вашингтона или Брисела, који је скројен тако да одговара геополитичким интересима Запада, већ глобалне силе за које је једино нормално директно учешће у процесу долажења до уравнотежених решења.
Јовановић је закључио да досадашњи бриселски преговарачки оквир Србији само наметао обавезе и одрицања, да није испунио очекивања и да нема смисла да се настави. С обзиром на досадашња искуства владе кључних западних земаља, нису кредибилни фактор у односу према Србији.

У свим излагању г. Слободан Рељић, прво наглашава, један утисак и чињеницу, а поводом двадесете годишњице НАТО агресије на СРЈ – Србију.
Свако се подсетио на свој страшни тренутак кад је чуо први удар... Мени углавном то стаје у сећање највећег живог писца на немачком језику: "Сви су очекивали да почне бомбардовање, али кад се то заиста догодило, то је било као фикција, као да није стварно... Али постало је стварно! Сећам се свега. Био сам на улици, дувао је ветар, и била је нека тишина свуда около...", описао је Петер Хандке  24. март 1999. године, сад кад је на позив Жике Јовановића још једном дошао у Београд.
Кад спомињем Хандкеа чини ми се да је овде важно рећи да су нас – све ове године - подржавали људи који смеју, што каже наш народни певач, „на страшном мјесту постајати“ и који се „не боје никога до Бога“: Харолд Пинтер, Александар Солжењицин, Нелзон Мендела, Микис Теодоракис, Ноам Чомски, Карел Косик, Едвард Херман, Александар Зиновјев и сличан свет чије је поштеност неупитна, што је признаћете разлика од полуинтелектуалаца као што су Вацлав Хавел или Анри Леви. Леви је с неким зато што се то исплати, Пинтер се опредељује по етичком принципу и логици без које су друштва пљачкашке хорде.
 
Друго истиче Рељић, је чињеница: без обзира на притиске овај народ одолева двадесет година. После бруталног, бесправног и нечасног НАТО бомбардовања уследило је пропагандно разарање наших мозгова и загађивање наших душа. Све показује да смо преживели. Што каже један мој пријатељ, после овог „не може нам нико ништа“.  Чудно је како нам се та проста песма залепила у мисао. Сећам се кад је једна наша млада селекција у фудбалу постала првак Европе, момци су тражили да им на додели медаља организатор пусти „Не може нам нико ништа“.   
На двадесету годишњицу народ је отресао пепео и прах осиромашеног уранијума са своје одеће и јавио да је жив. И све живљи.
Треће, и време се променило. Ex oriente lux - није мртва историја. Постаје неупитно, да „светлост (поново) долази са Истока“. То је и наш спас.
Како која година наши „непријатељи“ су све слабији. Њихова снага је једино у њиховој ароганцији. Запад не уме да буде кротак. „Пљачкашка цивилизација“ (како је своју цивилизацију звао Торстен Веблен) не уме да сагледа своју онемоћалост. Увек се сетим епизоде кад је Вељко Кадијевић отишао код генерала СССР Јазова у Москву да тражи подршку, на шта му је овај поштено одговорио: ми не можемо ни себи да помогнемо! Никад на Западу нећете наћи таквог саговорника. Што су беднији они ће више дизати глас! Тражиће веће паре да вам помажу! Мада, поштено речено, не знам како би другачије и могла цивилизација која је своју источну браћу, устројену у Византији, помагала тако што ју је немилосрдно пљчкала, а своје покорене домороце третирала по принципу „само мртав Индијанац је добар Индијанац“. Ко то боље осећа од нас!

Четврто, парадоксално је (!?) да на овако огољене чињенице једино је оно што ми зовемо „политичка елита“ у Србији – која је колонијална демократија – показује да је спремна да остаје на путу са кога се не примећује, или не узима да се десила, ни једна од ових ствари које смо навели !? Једино ћете од „наше елите“, чим уђу у Немањину 11, чути да „ми морамо“ и једино ће она да стално ради на промени статуса Косова! Они се намрште, кажу вам да ће морати „да прихвате болна решења“ и иду преко нас, наших страховања, наше жртве. Не противе се да „река без повратка“ однесе Милицу Ракић, хероје са Кошара, оне који су оборили „невидљивог“, оне који нису потписали Рамбује. Подиже споменик Немањи у част предаје Косова! Разграничавају се са својом „светом земљом“ и са својим Јерусалимом, а на 800 годишњицу утемељења самосталности Српске православне цркве.  А све с образложењем да „рата никад не буде“, да су они чувари „мира у региону“! Понашају се у складу с западним пропагандним наративом – да су Срби започели ратове, да се ваља прихватити кривице. И давати све.
Ништа погрешније од тога. Нажалост, чини се да и они то знају. Јер то је немогуће не знати. Али ми се надамо: прво, да нисмо у праву и друго, да се не може тако безобзирно прелазити преко народне воље!
И ево нас код књиге амабасадора Јовановића –  Резолуција 1244, кључ мира у Европи.
То је и кључ за логично и делотворно мишљење у напору да сачувамо Косово и Метохију. Упутство и смернице за деловање.
Скромно је рећи „прилог праву Србије на Косово и Метохију“, као што стоји у поднаслову књиге. То је материјал из темеља Резолуцији 1244.Ова књига Жике Јовановића је свесадржај: говори Вам човек чији је напор у томе како смо стигли до Резолуције 1244. Он је и сведок и чинитељ. Кад би то интересовало његовог партијског садруга, садашњег министра иностраних послова, могао би ову књигу држати поред узглавља. (Као што се причало да је Бил Клинтон држао поред јастука књиге кратких а редигованих историја Босне и Косова које су наручене од Ноела Малкома.)
Књига Живадина Јовановића доноси кључне аргументе.
Онај аргумент о нама: Дакле, 21. марта пре двадесет година ЦЦН је у Београду. Злослутна птица којој је мир „највеће зло“ пита нашег министра иностраних послова „ако г. Холбрук сутра испоручи ултиматум председнику Милошевићу како ће то бити примљено“? а овде присутни Жика одговара: „Будимо разумни. Сви знају историју ове земље и овог народа. Можете ли ми дати пример када је у историји неко успео ултиматумом да натера Србе да учине нешто што их лишава националних и државних интерса?“
Клинтон, Блер и Шредер нису имали жељу да буду разумни. Они су се поуздали у своју суперсилу. Однос привредних моћи њих и нас је био 860: 1. Њих 19 у најнаоружанијем војном савезу против једне осиромашене и обезразоружане земље.
Али, два месеца касније, 31. маја 1999. у „Њузвику“ ће се појавити текст под насловом New World Disorder. У поднаслову је стајало: погрешно промишљен рат на Косову је подрио односе с Кином и Русијом и изложио НАТО опасности. Аутор се чудио како се у Вашингтону пре бесловесног закључка да ће рат потрајати неколико дана нико није запитао: „Али шта ако Србија, земља која се тукла с Турском и Аустријском империјом и пркосила Хитлеру и Стаљину на врхунцима њихових моћи, не попусти?” Потписник текста био је Хенри Кисинџер. Али више се није могао послушати ни Кисинџер.
Онај аргумент о самом догађају: Ових дана поводом 20-те годишњице НАТО-бомбардовања Србије у Форин полисију, накнадном памећу, с уобичајеним западњачким слепилом одговара се на питање: Зашто косовски конфликт још траје.  „Косовски рат је био кратак (само три месеца), али није био мали рат. У фундаменталном учинку, био је покретач нове међународне политике.“
Ту очигледност америчка колонија која се зове ЕУ никад није смела да види. Пре деценију,  крајем 2007. Запад је кренуо да поништава и свој Кумановски споразум и своју Резолуцију 1244  и немачкој канцеларки Меркел је стигло писмо у коме се упозорава да је „одговорна“ што прихвата амерички диктат јер „само уколико све државе поштују важећа права, може бити основа за заједнички живот. Постане ли Косово независно, оно ће постати место немира.“ Писао је поштени Дитмар Хартвиг, који је без сумње знао шта говори јер је био шеф Посматрачке мисије ЕУ на КиМ од 1998. до марта 1999. Наравно да Ангелу Меркел, америчког вазала, не може поколебати никаво писмо и никаква знања.
Тога – докумената и озбиљних људи - не само да имате у Жикиној књизи, него их Жика окупља (Хртвиг на жалост није више међу живима!) различитим поводима да се тај став оснажи и шири. Ова књига је и сведочанство и о томе.
И инструкција за логику и редослед тактичког отпора и акције:  Чињенице о народном расположењу према „Милосрдном анђелу“, о утемељености права на одбрану територијалне целовитости и суверенитета земље, о повећавању недвосмислене подршке све веће групе земаља у свету на чијем челу су две сталне  чланице Савета безбедности, о пет непоколебаних чланица ЕУ, и – о главном потенцијалу у одбарани, наороду – мора се занати да је 81 од сто грађана Србије против давања столице Косову у УН, па и кад би нас угурали у Европску унију.
Имати са собом 81 одсто (иначе то је истраживање Института за европске послове, на чијем сајту се лобира за улазак Србије у НАТО, што значи да проценат слободно можете дићи и на 91 одсто)  обавезује свакога да не слуша Тонија Блера, Герхарда Шредера, Волфганга Петрича. И да чини као да је „за Србију кључно да схвати – прво, да политика САД и Запада није последица 'погрешне политике претходног режима', на који год се режим циљало;  и да, што се тиче, питања свих наших питања Косова стално имати на уму и на врх језика -  „с обзиром да Резолуција 1244 СБ УН (1999) има трајан значај и да њену важност нико не доводи у питање, потребно је Савету безбедности УН поднети Меморандум о обавезама УНМИКа и КФОРа које још увек нису извршене и затражити њихово извршавање. Ево важнијих неизвршених обавеза:
-    безбедно окружење и слобода кретање за све на Космету
-    демилитаризација и разоружање
-    слободан и безбедан повратак око 250.000 протераних Срба и других неалбанаца
-    враћање договорених контигената војске и полиције Србије,
говорио је Живадин Јовановић 2009. на међународној конференцији у Београду, али нису га послушали.
Не слушају га ни данас, али надајмо се да долази време кад ћемо почети да се понашамо као нормални људи који држе до права самозаштите. И до самопоштовања. Јер, тек кад видите да се они што их зовемо „елита“ почињу понашати у складу с овим знаћете да су они постали „наша елита“. Дотад морамо вршити притисак на јавно мњење. А приручник је овде – 1244, кључ мира у Европи.