Живадин Јовановић,
Београдски форум за свет равноправних

Недавна дводневна државна посета  (15. и 16. јула 2019. год) француског председника Емануела Макрона, означила је нову фазу у српско - француским односима. То је била, после посете француског председника Жака Ширака 2001. године, прва таква посета у последњих 18 година.

Посета је важна, пре свега, за јачање билатералне сарадње, али и као подстицај засталом преговарачком процесу о статусу покрајине Косова и Метохије, која је прогласила једнострану сецесију од Србије 2008. године. Посета је, такође, означила побољшање међународне перцепције и позиције Србије. Макрон је шеф државе, треће по реду сталне чланице УН и нуклеарне силе, која је у последње три године посетила Србију. Руски председник Владимир Путин посетио је Србију 2018. године, а кинески председник Си Ђинпинг био је у тродневној државној посети Србији 2016. године. Са сваком од ове три државе Србија има статус стратешког (свеобухватног) партнера, што није случај ни са једном другом земљом у региону. Поред тога, Србија и Русија имају Споразум о слободној трговини од 2000. године. Србија је значајан партнер Кини у оквиру формата за сарадњу Кина + 17 ЦИЕ, који оперише под Иницијативом Појаса и Пута, са око 7 милијарди долара кинеског улагања у развој Србије.
Француске инвестиције у Србији до сада износе 1, 5 милијарди евра, док годишња трговинска размена износи око 1, 1 милијарду евра. Ово је веома важно за Србију, али и даље значајно заостаје за Немачком и Кином, на пример. Током Макронове посете потписана су 22 нова званична документа о сарадњи у области инвестиција, трговине, животне средине, одбране и културне сарадње. Очекује се да ће се у блиској будућности француске инвестиције у Србији удвостручити, а сарадња у другим областима даље значајно проширити.

Ако све буде текло по плану, француска економска, политичка и културна офанзива најављена Макроновом посетом може допринети равномернијој расподели међународне сарадње Србије, као и јаснијој видљивости француског присуства и улоге у Србији и на Балкану. Францускa компанија „Vinci Airports Co.“ је недавно склопила уговор о концесији за међународни аеродром „Никола Тесла“ на 25 година, плативши концесиону накнаду 501 милион евра, прихватајући, додатно, да финансира и проширење и модернизацију аеродрома. Друге француске компаније најавиле су значајна улагања у производњу зелене енергије и секторе за заштиту животне средине.
Србија је већ купила неколико француских „Airbus“ хеликоптера, „Mistral“ ракете и неке друге одбрамбене системе. Нови аранжмани укључују и могућност заједничке производње делова за „Airbus Co.“ и регионалне услуге одржавања за француске хеликоптере у Србији. Узимајући у обзир значајну традиционалну сарадњу у области одбране са Русијом и неким другим земљама, нови споразуми са Француском су у складу са стратегијом војне неутралности Србије.
Француски партнери, појединачно или заједно са учесницима из неких других земаља, вероватно ће бити укључени у изградњу београдског метроа, пројекта од великог значаја за Србију.
Заједничка историја, борба за слободу Европе и пријатељске емоције биле су неке од главних карактеристика Макронове посете Србији. Двојица председника - Александар Вучић и Емануел Макрон обишли су Споменик палим борцима из Првог светског рата и Споменик наредници Милунки Савић, најодликованијој жени борцу из истог рата. Макрон је изненадио неколико хиљада људи окупљених око Споменика захвалности Француској, обраћајући им се на српском језику. Величао је њихову храброст, пријатељска осећања према Француској и визију будућности у очигледном настојању да у историји пронађе подршку за зацељивање рана од француског учешћа у агресији НАТО-а 1999. и француског признавања једностране, илегалне сецесије покрајине Косова и Метохија од Србије 2008. године под вођством Вашингтона.

Видљиво је да је председник Макрон уложио време и напоре да се добро припреми за ову посету како би његова мисија отворила, како је истакао, нову фазу партнерства са Србијом. Његове поруке су добро примљене, посебно оне да и Европа има обавезе према Србији и не може наставити даље без поштовања Србије. Паралелно са претерано позитивним јавним реакцијама на посету, постоји осећај да је Макрон требало да се извини српском народу за неправде Запада, барем за људске жртве узроковане илегалном агресијом НАТО-а из 1999. године у којој је Француска учествовала. Поновна процена те трагичне агресије, која је била први рат на европском тлу након Другог светског рата, у Србији се доживљава као неизбежна не само као морални дуг, већ и као део стратегије „Европа се окреће себи“.

Што се тиче циља Србије да постане чланица ЕУ, Макрон је поновио да и ЕУ и Србија треба да спроведу неопходне реформе и постану спремне за ширење и чланство. Рекао је да не треба унапред утврђивати датуме/ године.
Што се тиче решавања будућег статуса покрајине Косова и Метохије, председник Макрон је изразио мишљење да га само Европа може решити и да фактори изван Европе можда не желе стабилност на Балкану. Које земље је имао на уму говорећи о факторима "изван Европе" није сасвим јасно, али је очигледно да је Европа далеко од најбоље форме како би се решила нагомиланог негативног наслеђа прошлости.
Готово одмах по повратку Макрона у Париз, објављено је да је Француска именовала посебног представника за косовски преговарачки процес. Ово је прва таква одлука коју је донела било која стална земља чланица СБ УН или било која земља ЕУ. Може се протумачити да Макрон не жели само да поново покрене процес преговора, који је прекинут због одлуке Приштине да наметне 100% више царине на робу из Србије и Босне и Херцеговине, већ, такође, да осигура водећу улогу Француске у овом процесу.  Брисел, Лондон, Берлин и Вашингтон, свакако су преокупирани Брегзитом, растућим политичким и друштвеним поделама и геополитичким проблемима (Кореја, Иран, Блиски исток), али остаје да се види које ће реакције уследити.
Макроново уверење да само ЕУ може довести до уравнотеженог, реалистичног и одрживог решења за статус Косова и Метохије чини се превише оптимистичним. Прво, ЕУ до сада није била неутрални посредник, нити уверљив гарант имплементације постигнутих споразума. Друго, нова констелација политичких снага након недавних избора у ЕУ и структурне реформе, које ће бити приоритет за наредне године, неће повећати капацитете ЕУ за посредовање. Управо супротно. Треће, ЕУ, чак и да је на врхунцу своје снаге, не би могла осигурати уравнотежено, праведно и одрживо решење, јер њоме доминирају земље које су охрабривале отцепљење, које су суделовале у НАТО рату на страни терориста ОВК и које су признале илегалну сецесију из 2008. године, кршећи резолуцију СБ УН 1244. Коначно, чињеница је да окончање рата НАТО-а против Србије (СРЈ) 1999. године није било могуће без важне, ако не и пресудне, улоге Русије и СБ УН. Проблем статуса Косова и Метохије данас тешко би се могао решити без директног учешћа Русије, САД, Кине и ЕУ.

Све у свему, решење за праведан, уравнотежен и одржив статус покрајине Косова и Метохије треба тражити под покровитељством Савета безбедности УН на основу УН Резолуције 1244 (1999). Време ће доказати да је овај оквир једини прикладан у доба мултиполарног светског поретка.