Поштовани господине Председниче,
поштоване даме и господo народни посланици, ваше преосвештенство, ексцеленције, уважени гости,

почашћен сам што вам се као један представник српске академске дијаспоре могу обратити и желим да вам се на тој могућност пуно захвалим. 19. августа ове године навршиле су се тачно 75 година откако је у Јасеновцу успостављен усташки концентрациони логор, који ће се претворити у „Аушвиц на Балкану“, у логор смрти, у коме је на стотине хиљада Срба, али и десетинe хиљада Јевреја и Рома у најгорим мукама скончало животе. Јасеновац је било само једно од мноштва стратишта где су извршени масовни злочини усташа током НДХ над Србима, Јеврејима и Ромима. Ритуално и архаично су убијани још и у Госпићу, на Пагу, у Лоборграду, Јастребарску, Книну, Сребреници, бацани у јаме, широм територије на којој је извикана фашистичка НДХ, Хитлеров савезник. Усташе су одрадили свој крвави пир следећи дословно крилатицу Милета Будака, по којој је требало једну трећину Срба убити, трећину покатоличити и трећину протерати. Резултат тога су на стотине хиљаде убијених невиних жртава, укључујући жене, старце, и више од 60.000 деце, пре свега српске, али и јеврејске и ромске.

То све је, поштоване даме и господо посланици, несумњиво геноцид, то је „злочин над злочинима“, како рече историчар Јован Мирковић. У немачком речнику Дуден, међутим, усташки покрет назван је „покретом отпора против српског централизма“. Та дефиниција је била у употреби више од двадесет година, док нису недавни напори, у којима сам и ја лично био укључен, довели до промене те дефиницје. Сада су то фашисти, који су починили масовне злочине над Србима, Јеврејима и Ромима. Али, недостаје једна реч, геноцид! У Немачкој, број жртава усташа се умањује, о геноциду се не говори. Како ћемо ми тражити да неко други у свету призна те злочине као геноцид, ако ми сами још нисмо званично са највишег места те злочине, за које постоје бројна документа као и живи сведоци, прогласили правим именом? Јеврејска заједница има чак и ЗАСЕБАН НАЗИВ – ХОЛОКАУСТ којим је означено страдање Јевреја у Другом светском рату, А МИ, НИ РЕЧ ГЕНОЦИД НАД СРБИМА НИСМО УСТАНОВИЛИ.

•    У том смислу, апелујем на вас, да поред Декларације српске дијаспоре о страдању Срба у двадесетом веку усвојите и Резолуцију, коју сам написао и у којој се налазе доста тачака о чему је и господин Линта говорио, најпре у Народној скупштини, а потом и предложите Министарству спољних послова да се у УН код помињања појмова ФАШИЗМА, НАЦИЗМА, уврсти УСТАШТВО чиме ће се недвосмислено осудити геноцид над Србима у НДХ, па би се тиме КОНАЧНО ИСПРАВИЛА вишедеценијска неправда, нанешена свим нашим као и жртвама Јевреја и Рома.

•    Зато 22. април треба да буде проглашен даном сећања НА СРПСКЕ ЖРТВЕ тог геноцида, јер је то дан пробоја ГОЛОРУКИХ ЛОГОРАША из НАЈБРУТАЛНИЈЕГ и НАЈОЗЛОГЛАШЕНИЈЕГ логора ЗА СИСТЕМАТСКО ИСТРЕБЉЕЊЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ на Балкану, поред осам других таквих логора у Источној Европи, али уједно да буде и дан сећања и на све српске жртве двадесетог века. Истог дана треба носити на реверу стилизовани богородични цвет, као симбол сећања на све те жртве.

•    Даље предлажем оснивање и изградњу Меморијалног центра српских жртава не само тог геноцида, већ свих српских жртава двадесетог века у матици, како би се отргли од заборава и како би на достојан начин могли да негујемо културу сећања на све њих.

•    Уједно предлажем формирање мреже историчара из СРПСКЕ АКАДЕМСКЕ ДИЈАСПОРЕ СА КОЛЕГАМА ИЗ ИНОСТРАНСТВА која ће радити на очувању сећања на жртве У ИНОСТРАНСТВУ и ЦЕНТРИМА ОДЛУЧИВАЊА, а у МАТИЦИ ПОСТОЈЕ ИНСТИТУТИ И ИНСТИТУЦИЈЕ, са којима ће се такође сарађивати. У овим судбоносним тренуцима, када се прети опстанку и Републици Српској, и када се суочавамо са НЕОУСТАШТВОМ, и иницијативом да се војни викар нацистичке НДХ надбискуп Степинац прогласи свецем, покажимо се на висини ИСТОРИЈСКЕ МИСИЈЕ НА ЗАШТИТИ КУЛТУРЕ СЕЋАЊА НА СРПСКЕ И СВЕ ДРУГЕ НЕВИНО ПОСТРАДАЛЕ ЖРТВЕ и станимо сложно и одлучно на пут свим ревизијским покушајима да се историја прекраја. Хвала!